Претражи Живе Речи Утехе

Драга дјецо Божија! Је ли било љепшега, величанственијега и мирнијега и благословенијега свештенога хода од овога ноћашњега хода, који је кренуо из Храма Христовог Васкрсења, допутовао до Цркве Светога Ђорђа Побједоносца и поново се вратио Христовом Васкрсењу? Све што је најсветије, најљепше, најчеститије под капом небеском, све извире из гроба Васкрслога нашега Исуса Христа. Све оно што је требало да се каже рекао је ноћас и отац Велибор, а чули смо и читали ових дана, јер мислим да нема теме која је данас присутнија у Црној Гори, у региону, у читавом свијету, од православних хришћана и онога што се дешава овдје у Црној Гори. Ноћас из овога града светога, града Светога Симеона, освештанога овим Гробом Васкрсења Христовога, овим светим храмом, дужни смо да поздравимо све оне широм Црне Горе, који на овакав диван, достојанствен, благословен, миротворачки начин, проходе улицама цијеле Црне Горе. Да поздравимо нашу браћу из Пљеваља, из града Патријарха Варнаве Росића, који су вечерас (њих) више од 10.000 шетали улицама мирно и молитвено. Да поздравимо дивно племе васојевићко, који су се окупили, више од 10.000, у Беранама, окупили су се око Ђурђевих Ступова. Да поздравимо браћу Бјелопољце, град Кнеза Мирослава! Знамо да је Свето Јеванђеље Мирослављево писано за Петрову цркву. Јављају нам да је Владика Јоаникије са преко 15.000 људи шетао градом. Поздрављамо Владику Јоаникија и благословени народ. Оно што је значајно, што нам јављају, то је да и велики број муслимана шета Бијелим Пољем и пружају подршку браћи са којим живе и дијеле ово парче неба. Да поздравимо град Светог Василија Острошког, Никшић, којим такође проходи више од 10.000 људи, проносећи благослов Светога Василија свима онима који следују његово име и свима онима који се покају за огрешење према њему и према Цркви Божијој! Да поздравимо и часну Боку, град Херцега Стјепана, гдје такође шета хиљаде и хиљаде људи. Да поздравимо и прву катедру зетских епископа, Тиват, Превлаку-Иловицу, гдје ноћас шетају, па и они проносе мир и љубав Црном Гором! Да поздравимо град Светог Симеона, Котор! И они се вечерас моле Богу и шаљу мир свему свијету! Да поздравимо часне Паштровиће, Будване! И они су ноћас са нама као једно! Да поздравимо древни град Светога Јована Владимира! Ноћас и Барани шетају, а оци нам јављају, ноћас су и браћа католици са њима, шетају улицама Бара и дају подршку својој браћи православцима! Поздрављамо све оне који су са нама и у Србији, и у Русији, и у Грузији! И у Цариграду и у Москви! У Јерусалиму и широм Православља! Данас, они који су мислили да ће ово чудо донесено и изгласано, да нас подијели, оно не само што је ујединило Црну Гору, него је ујединило и Православље и читаво Хришћанство! Вечерас имамо и дужност да поздравимо онога светога и остарјелога Ђеда, који ноћас клечи пред ћивотом Светог Петра Цетињскога! Они који су ово чињели, мислили су да, ако ударе на пастира, да ће стадо растјерати! Ђедо свети стари, који ноћас клечиш са воштаницом у ћелији Светога Петра, ниси сам! Некада и она тишина која ових дана на Цетињу влада, више говори од ријечи и од онога што би некад требало да буде мучно и бучно. Али ћивот Светог Петра зна како ће проговорити када буде требало! Поздрављамо те, остарјели и свети Ђедо, из Храма Христовога Васкрсења и знај да је народ Божији са тобом! Драга браћо и сестре, драга дјецо! Да вечерас имам језик и ум Јефимије монахиње, која је писала Похвалу Кнезу Лазару, недостајале би ми ријечи! Да вечерас имам ум и разум Деспота Стефана, који је писао Слово Љубве, не бих имао и немам ријечи којима бих могао да похвалим и одам у име Цркве Божије, оду и похвалу вама, народе Божији! Данас сам размишљао и пар реченица записао, посвећених нашем православном народу и свим људима добре воље у Црној Гори: Драга браћо и сестре, драга дјецо! Ви сте најљепши и најдивнији храм, који се у овој духовној обнови Црне Горе обновио и саградио посљедњих неколико деценија! Ви сте, народе и дјецо Божија, најпрецизнији уговор, који Црква и држава могу да имају, јер свака одредба тога уговора је вашом молитвом, постом и љубављу дефинисана! Народе мили и благословени! Ви сте најбољи закон који је написан у новијој историји Црне Горе, јер ријечи тога закона нијесу мртво и непримјењиво слово и регула на папиру, већ су ријечи и слова тог закона, ваша чиста срца испуњена Господом, који је једини пут, истина и живот! Ко може и помислити, а камоли да тврди, да ова Црква Божија Православна не постоји у Црној Гори?! Да она нема правни субјективитет и континуитет?! Ви сте, народе Божији, прави и истински субјективитет и континуитет ове Цркве Божије Православне, која је дала све оно што је часно и честито и достојно спомињања у Црној Гори! Јер наш устав је Свето Јеванђеље, у коме је записана Ријеч Божија, на којој се градило све оно што је свето и вјечно у Црној Гори! Чусмо, драга браћо, ових дана, да цркве, манастири, црквене задужбине и имања нијесу црквена и народна, него треба да буду отети и подржављени. Помињући неки датум из новије историје, тиме постављајући некакву границу временску. Знају ли они да је у Црној Гори сваки хришћанин и храм стар 2000 година?! Да је Христово крштење и наше крштење?! Да је Христово Васкрсење и Његов живоносни гроб, датум градње сваке цркве у Црној Гори?! Зато оно што припада Христу Богу нашем, и оно што су градили они који су у Његово име крштени, може бити само црквено и народно и може припадати само народу Христовом, Божијем, а то јесте Цркви Православној! И на крају, народе Божији, понављамо јеванђелске ријечи Апостола Павла: „Ви сте печат мог апостолства у Господу, то је моја одбрана пред онима који ме осуђују!“ Народе Божији, мили и благословени! Немам ријечи коју да вам кажем, а да буде достојна ваше жртве! Ви сте, са својом Црквом, нови исповједници Православља, чувари части, истине и образа Црне Горе! Благословени били! Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14) Звучни запис беседе У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић. Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић. Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу: “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине. И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”. У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога. “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије. Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена. Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

На монашком гробљу манастира Дуљево у Паштровићима, данас су сахрењени земни остаци монахиње Евлалије Тешић ( 1959– 2019), дугогодишње настојатељице манастира Светог Николе на Пелевом Бријегу у Братоножићима, која се упокојила у Господу у недјељу вече, 1. децембра. Звучни запис беседе Свету заупокојену литургију и монашко опијело у паштровачкој светињи, гдје је мати Евлалија поживјела своје посљедње овоземаљске дане, служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. У литургијској проповједи на празник Преподобног Григорија Декаполита и Претпразништво Ваведења, владика је казао да се сва васељена испунила радошћу рођењем Пресвете Богородице, Њеним призивом да буде Мајка Онога кроз кога је све постало и без кога ништа не постоји што постоји и чији долазак је једина вјечна и непролазна радост свакоме створењу а посебно човјеку. „То је најдивнија и најчудеснија вијест која се чула и која се чује на овој земљи и одјекује хиљадама година на свим земаљским језицима. То је вијест о радости која је засијала овоме свијету кроз Пресвету Дјеву кроз њено Ваведење у Светињу на светињама да би Она постала обиталиште те Светиње на светињама.“ Високопреосвећни Митрополит Амфилохије је нагласио да је Богомајка примила у Себе самога Господа, и Њиме испунила и Себе и сву васељену, и обдарила је радошћу вјечном и непролазном. Тако да сваки онај који верује у Христа Бога, исповиједа Његово име и клања се Његовом распећу и васкрсењу, истакао је владика, задобија дар вјечнога и непролазнога живота, и његова душа и тијело постају обиталиште Божије славе као што је постала и Пресвета Дјела кроз Свете тајне: крштења, миропомазања, причешћа и друге. Нагласивши да је то највећа радост и најчудесније свједочанство Цркве Христове до наших времена које сабира све душе жедне и гладне вјечнога и непролазнога живота, Митрополит Амфилохије је истакао да данас у то Царство небеско испраћамо нашу монахињу Евлалију, која се удостојила од Господа не само Тајне крштења и миропомазања и труда да живи по Јеванђељу, заповијестима Божијим, него и анђеоског лика као монахиња. „Последње године свога живота посветила је цјелосно Господу јединоме и истинитоме, служећи Му као монахиња и служећи Му обнављајућа древну светињу на Пелевом бријегу у Братоножићима.“ Подсјећајући на живот достоблажене мати Евлалије, Високопреосвећени Митрополит је казао да је она обнављајући ту светињу и уграђујући се у њу, остала вјерна живоме Господу, ослободивши се и свих својих земаљских брига и обавеза која је имала и у свом родном крају и послије тога живећи у Европи. „Све је то оставила и напустила, дошла је овдје и примила ангелски лик, и кренула за Господом свим срцем својим и свом душом својом. И, заиста, обнављала се и својим страдањем, и својим подвигом и трудом, и својом бригом и о своме спасењу, и о обнављању те древне светиње из времена Ђурђа Бранковића. Она је себе уградила у ту монашку обитељ, и Господ је удостојио да последње дане свога земнога живота проведе у древној светињи Светог Архиђакона Стефана, да се овдје упокоји и на овом мјесту очекује трубе судњега дана.“ Појаснио је владика да је воља Божја да мати Евлалија буде у манастиру Дуљево, да се ту упокоји и сахрани, иако је било природно по монашком звању да буде сахрањена на Пеливом бријегу. Тиме је она заправо, казао је, спојила ову паштровску светињу са братоножићком, као и са манастиром Дугом, гдје је првобитно била монахиња. „Велика радост и благослов Божији је што смо имали и што имамо нашу Евлалију, која узлази својој имењакињи Светој Евлалији, Господу и Пресветој Богородици, да прославља име Господње свим срцем, тијелом и душом својом, јер су и душа и тијело призвани да буду обиталиште славе Божије. Човјек је кроз Христа Господа призван да буде испуњен и Духом Светим животворним, не само да буде душа жива. То је оно што је се догодило и са нашом Евлалијом. Нека би радост овога светога празника и радост свих светих које данас прослављамо, била са њом у вјекове вјекова, амин!“ Након монашко опијела које је служено након Литургије, Митрополит је казао да је мати Евлалија пролазила кроз страдања, нарочито последњих година страдајући тјелесно, али да се носећи свој крст достојанствено, ни једног тренутка није поколебала, ни у вјери, ни у вјерности Христу, бринући о светињи. „Нека би је Господ упокојио у њедрима Аврама, Исака и Јакова, заједно са Св. Евлалијом, Св. Архиђаконом Стефаном, нека би молитве Св. Григорија Декаполита, Св.Прокла Цариградског, Св.мученика Јевстатија, Теспесија и Анатолија, Св. Исака Јерменског и три дјевојке заклане за Христа у Персији, биле заједно са њом, да је чекају у наручју Христа Бога нашега и Мајке Божије“, казао је опраштајући се од мати Евлалије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Монахиња Евлалија (Милена) Тешић је рођена 9. маја 1959. г. у Прњавору (БиХ). Живјела у Кнежевини Лихтенштајн од 1977. до 1997. године. Замонашена је 2. септембра 2004. године у манастиру Дуга Морачка. За настојатељицу манастира Пелев Бријег постављена 1. јуна 2007. године. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Евлалија! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 23. новембра 2019. године чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског у Раковици. Прилог радија Слово љубве Пре нешто више од годину дана на стотинак метара од капија манастира Раковице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у време високопреподобне игуманије Евгеније, почела је изградња нове цркве посвећене Светом Николају Мирликијском. Идеја да манастир добије нову цркву родила се када је то место духовности и вере постало заштићена околина споменика културе 2006. године. Са урбанистима је тада договорено да се део манастирске земље определи за нови храм. Предлог је прошао све правне процедуре, али није било новца за изградњу. Захваљујући добротворима, после дванаест година чекања прикупљена су средства за темеље и градњу највећег дела цркве. Само зидање отпочело је почетком марта 2018. године. Преосвећени Владика ремезијански г. Стефан је освештао темеље. Храм је изграђен од природних материјала пореклом из Србије, а пројекат је урадила архитекта Оливера Добријевић. Преовладава моравски стил, али има детаља из рашке стилске групе. Посебан печат дају мотиви који су се појавили у самом манастиру Раковици. Преко пута манастира је извор Свете Петке са малом капелом. Мотиви из те капеле нашли су своје место и у новој цркви, да би цео комплекс био једна целина. Црква има 110 квадратних метара и цела је озидана циглом. Прозори су дрвени, под поплочан природним каменом, а на крову је бакарни лим. У суботу, 23. новембра 2019. године, чин освећења цркве Светог Николаја Мирликијског обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. У настакву је служена прва света архијерејска Литургија. Његовој Светости Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског Синода; Бранко Митровић, архијерејски намесник; Игњат Товаровић, духовник манастира Раковице; Часлав Маринковић и Јован Благојевић; јереји Јован Стоиљковић, Горан Мишановић и Александар Милутиновић; као и ђакони Владимир Руменић и Горан Нухановић. Величанственом пјенијем молитве Господу изнело је сестринство манастира Раковице са игуманијом мати Евгенијом. После торжествене Литургије обратио се предстојатељ Српске Цркве казујући о новоме храму Светог Николаја Мирликијског да је још једна духовна звезда роду српском и свему роду хришћанском, захвалио је свима на сваковрсној помоћи у зидању храма и пожелео да се изобилна благодат излије на све који буду долазили у свети храм. -Градња Божјег дома за све нас јесте позив да молитвом будемо сабрани, јер што је више нас у молитви, то она бива јача пред Господом, поручио је патријарх Иринеј и истакао: -Високопреподобна игуманија мати Евгенија са сестринством начинила је са многобројним приложницима велик подвиг на славу Господњу и српског народа. Заслужнима је Патријарх српски Иринеј уручио архијерејске грамате. Међу бројним дародавцима је и Општина Раковица на чијем челу је г. Владан Коцић, председник, који је примио грамату из руку патријарха Иринеја. Уочи освећења храма, 22. новембра 2019. године, после бденија, Патријарх је замонашио искушеницу Сању давши јој монашко име Текла. Извор: Инфо-служба СПЦ

Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. (тропар светом Нектарију Егинском) Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Протонамесник Милорад Мировић: Свети Нектарије Егински новојављени чудотворац који сведочи љубав Божју! У незадрживом протицању времена Свеци - те сјајне звезде Цркве - увек су обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки пут који узвишава човека дајући своју душу - најдрагоценије што имају, - у име сједињења са Творцем. Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог. Постао је победник у духовној борби и због тога се врло брзо након његовог упокојења слава о њему посвуда раширила. Светитељ Нектарије је велики јерарх у плејади отаца наше Цркве, један од њених највиших врхова, стуб светости. Родио се 1. октобра 1846. године у селу Силиврија, у Источној Тракији, крштен је 15. јануара 1847. године када је добио име Анастасије. Његови родитељи - Димос и Василики Кефалас били су обични сиромашни људи, али хришћански срдачни, благочестиви и добродетељни. Поседовали су многе врлине и благодатни духовни плод свега тога постао је Анастасије Кефалас, касније - светитељ и чудотворац Нектарије Мироточиви. Побожни родитељи су Анастасија, петог од шесторо деце васпитавали "у традицијама и духу заповести Господњих". Мати га је учила црквеним песмама и молитвама и често га је терала да чита и пева различите тропаре. Нарочито се старала да дечак запамти 50. псалам Давидов "Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој". Овај псалам пун умиљења, који дира сваку хришћанску душу остављао је нарочит утисак на благословено дете. Дечак га је често изговарао, и како је касније сам причао сестрама свог манастира и другим ученицима, када је долазио до речи: научићу непобожне путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби, - много пута се заустављао и понављао овај стих, чиме је будући светитељ на известан начин предосећао своје мисионарско служење. Дечак је од ране младости осећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Веома је волео цркву, са радошћу је ишао на све службе и остајао је у храму што год је дуже могао - прислуживао је свештеницима. С нарочитом пажњом је слушао проповеди. По повратку из храма дечак би код куће напамет понављао читаве одломке из проповеди запањујући на тај начин све укућане. Док је био још сасвим мали од папира је правио "одежде" и са својим вршњацима обављао најразноврсније "службе" Кад је Анастасије напунио седам година негде је набавио беле листове папира и почео марљиво да их пришива концем. На мајчино питање шта ради, Анастасије је одговорио: "Желим да направим књигу и да записујем у њу речи Божије". У Силиврији је дечак стекао основно образовање. Нарочито је волео да чита књиге религиозне садржине. Али није могао да настави школовање зато што у његовом родном селу није било средње школе, а није било ни новца да отпутује некуда на школовање. Препреке су биле велике, али су још веће биле његова вера и жеља. Сањао је о томе да стекне хришћанско образовање како би друге учио да творе вољу Божију. Тако Анастасије доноси тешку одлуку да отпутује у туђину. По благослову родитеља одлази у Константинопољ. Сачувало се предање о томе како се четрнаестогодишњи Анастасије некако домогао луке како би потражио брод на којем би могао да отплови. Пришао је једном броду и почео да преклиње капетана да га поведе са собом. А овај се, погледавши дечка само подсмехну: "Иди, дете, прошетај. А после дођи па ћемо те повести." Анастасије је иронију схватио као капетаново одбијање и са сузама је гледао како се брод припрема за пловидбу. Капетан је већ давао команде механичарима, почеше да раде мотори, а брод - ни с места да се помакне. Издата је наредба да се повећа број обртаја, али је брод стајао као привезан. Капетан се у недоумици погледом срео с тужним очима Анастасија који је стајао на понти и сажаливши се на дечка дао му знак да се попне на брод. И - о, чуда! Само што је Анастасије закорачио на палубу брод се сам од себе удаљио од обале! У Константинопољу је његово прво радно место било у продавници дувана. Међутим, тамо се за рад добијала врло мала плата, и због тога је дечко ишао туробан, одевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утеха била је вера Христова: непрестано се молио. Дању је радио врло напорно, а ноћу је изучавао Свето Писмо. Пошто је тежио ка мисионарској делатности и на фишецима и папирима за паковање дувана писао је различите изреке светих отаца како би духовно помагао својим муштеријама. Тога се сам свети Нектарије сећао у предговору књизи "Блага учених". Младић је и даље живео у страшној оскудици. Једном приликом, пошто је потпуно пао у очај, он намисли да Самог Бога замоли за оно што му је било потребно. Увек је то чинио у молитви, али је у простодушности свог искреног срца одлучио да се Богу обрати... писмом. Дечак хтеде да изложи своју молбу и да замоли Господа да га укрепи. Узе оловку и папир и простосрдачно написа оно што је осећао. Залепи коверат и стави натпис: "Господу Исусу Христу на Небо". А затим се упути на пошту. Успут срете газду суседне продавнице, који је добро познавао овог доброг дечака и видео каква су га искушења задесила. Сусед је такође ишао на пошту и понудио се да Анастасијево писмо пошаље заједно са својима. На пошти трговац виде адресу на коверти и запањи се. Не верујући својим очима он отвори писмо и прочита га. Господ му је помогао да схвати сву драму коју је Анастасије преживљавао. Овај човек одмах узе чист коверат, стави у њега новац и очински написа Анастасију како да распореди ова средства. Затворивши коверат посла га на Анастасијеву адресу који, пошто је добио такву пошиљку није знао шта ће од радости. У дечаковом животу наступио је прави празник, празник у част "одговора" од Господа. Он одмах купи себи одећу, обућу и намирнице. А кад газда продавнице дувана виде овако наглу промену одмах помисли да је све то купљено за новац који је украден од њега. Он изгрди дечака, истуче га и отера. Узалудне су биле сузе и објашњења. Конфликт је решен тек када се умешао сусед-добротвор. Убрзо се за Анастасија нашло ново занимање које му је више одговарало - постао је надзорник у школи при метоху храма Гроба Господњег. Овде је и сам могао да учи. У Константинопољу је провео шест година. Кад му је било двадесет година, уочи Божића 1866. године, пошто је осећао носталгију младић одлучи да отпутује код својих за празник. За време пловидбе почела је да дува страшна бура. Броду је претио бродолом. У једном тренутку сломио се јарбол. Анастасије одмах скиде са себе каиш, привеза за њега крст који му је дала његова добра бака и каишем причврсти сломљени јарбол. Држећи га једном руком другом се крстио изговарајући речи: "Господе, спаси нас. Дај ми, Господе, да стекнем богословско образовање да бих затворио уста онима који скрнаве божанствено име Твоје!" И десило се чудо! Брод је успешно стигао у луку. Исте године Анастасије се сели на острво Хиос. Овде му нуде радно место учитеља у селу Лифи, где је и радио више од седам година. Сељаци су неизрециво волели свог учитеља, ценили су то што он своју делатност није ограничавао само школским оквирима, већ је у храму проповедао реч Божију, обављао обиман духовни рад, бавио се добротворним радом. Сам учитељ је живео изузетно скромно, готово аскетски. Недељом и на празнике одлазио би у скит светих отаца на острву Хиос и слушао поуке старца Пахомија о начелима монашког живота. 7. новембра 1876. године Анастасије прима монашки постриг с именом Лазар. Био је записан као житељ познатог Неа Мони (Новог Манастира) који је још 1045. године изградио Константин Мономах. Инок Лазар добија послушање секретара. Манастирска братија је нарочито волела младог монаха ценећи његову умешност и изузетно смерну природу. Годину дана после пострига многобројни монахови таленти били су оцењени по заслугама и 15. јануара 1877. године на дан његовог крштења, митрополит Хиоски Григорије у саборној цркви Светих Минаса, Виктора и Викентија рукополаже Лазара у ђакона. Он добија ново име - Нектарије. Ово име ће касније постати познато васцелом свету. Призивајући га многи људи ће по својој вери бити удостојени милости Божије. У непрестаној молитви и посту отац Нектарије у Неа Мони проведе три године припремајући се за узвишено служење на које га је Господ поставио. Благодат Божија се штедро изливала на ђакона Нектарија. Величина његове душе се огледала у свему. Млади монах је жудео за учењем, а средстава није било. Међутим, Господ га није напуштао! Он је једног благочестивог и богатог хришћанина по имену Јован Хоремис навео на то да обрати пажњу на ђакона Нектарија из Неа Мони и да му помогне да постане благословено оруђе Промисли Божије. Овај човек је преузео трошкове пресељења оца Нектарија у Атину ради наставка школовања. Узрадова се отац Нектарије видећи како почиње да се остварује његов сан и прослави име Преблагог Бога. Молећи се за свог добротвора он се сав предаде учењу. После завршетка образовања, по Хоремисовој препоруци он прелази у Александрију код Патријарха Софронија IV, који је на катедри био од 1870. до 1899. године. Патријарху су се свиђали млади људи који су поседовали истински хришћанску природу и волели науке. Он је високо оценио ђакона Нектарија и посаветовао му да се врати у Атину како би наставио са учењем и стекао високо богословско образовање. Године 1882. отац Нектарије се уписује на богословски факултет Атинског универзитета. Учи са одличним успехом и чак добија стипендију А.Пападакиса[1]. Диплому свршеног студента богословског факултета отац Нектарије добија 13. новембра 1885. године и враћа се у Александрију. У храму Светог Саве 23. марта 1886. године Патријарх га рукополаже за свештеника. Пет месеци касније, у августу исте године постаје архимандрит у храму Светитеља Николаја у Каиру. Истовремено бива наименован за проповедника и Патријарховог секретара, а затим и намесника Патријарха у Каиру. Архимандрит Нектарије је испољио велику марљивост приликом испуњавања својих високих обавеза. Пре свега се бринуо за повећање броја клирика у својој епархији, проповедао је и поучавао људе, усмеравао делатност храмова. Патријарх Софроније је пажљиво пратио његов рад и донео је одлуку да га награди за усрдност. Тако је Нектарије добио титулу врховног архимандрита Александријске Цркве. Три године касније, 15. јануара 1899. године, врховни архимандрит Нектарије Кефалас бива рукоположен у архијереја и именован за митрополита некада славне Пентапољске митрополије. Хиротонија је обављена у патријаршијској цркви Светитеља Николаја у Каиру од стране Патријарха Софронија и архијереја: бившег епископа Керкеријског - Антонија, и Порфирија - епископа Синајског. Митрополит Пентапољски Нектарије славећи Господа почиње да улаже још већи напор у васпитање своје духовне деце. Слава о њему проноси се целим Египтом и распростире далеко ван његових граница. Међутим, непријатељ који мрзи добро удеси тако да се појављује непомирљиви непријатељ Владике Нектарија - надлежни архијереј. Сви су претпостављали да ће митрополит Пентапољски постати будући Патријарх Александријски и да ће са те висине моћи да наноси ударце главним центрима сатанске власти. И ово мишљење, могућност да се то оствари, иако митрополит Нектарије на то никада није ни помишљао сатана чини темом оговарања, сплетки и гласина. Завидљиви и злобни људи почеше да убеђују Патријарха у то да митрополит Пентапољски кује план и да се труди само како би постигао један циљ: како би освојио патријаршијски престо Александрије. Подмукли извештаји убрзо почеше да утичу на 90-годишњег Патријарха и после неког времена богобојажљиви, смерни и кротки Нектарије нађе се у улози прогоњеног. Његов живот у Патријаршији постаде неиздржив. Испрва му одузеше све обавезе, лишише га дужности на којима је био, и на крају, Патријарх га отпусти без икаквог објашњења. Тријумфовали су зло и завист. Светитељ Нектарије је био уклоњен са места патријаршијског Намесника, а два месеца касније бива протеран ван граница Патријаршије са ево следећим папиром: "Наше недостојанство овим Патријарховим отпусним писмом изјављује да је његов доносилац Преосвештени Митрополит славне Пентапољске епархије Владика Нектарије Кефалас, који није могао да поднесе климу Египта, послан у друге земље и позива се да испуњава своје архијерејске обавезе ма где се налазио по дозволи локалних црквених власти. Као потврда овоме издаје се ово отпусно писмо ради подношења у свим неопходним случајевима. Александрија, 11. јули, 1890. године Патријарх Александријски Софроније". Свети Нектарије трпељиво подноси искушење које га је задесило. Он одлази из Египта у тузи, јер овде оставља своју паству и све што је учињено његовим напорима. Око хиљаду његове духовне деце из грчке заједнице у Каиру обратило му се са тужним опроштајним писмом којим му се захваљује за његов труд и за светост живота. И ево, он је већ у Атини. Више од седам месеци свети Нектарије живи у Атини у страшној оскудици. Али све своје духовне и материјалне потребе, сав свој живот он поверава Самом Господу. Веровао је да ће се Господ и овога пута побринути о њему. Тако је и било. 15. фебруара 1892. године бива му понуђено место проповедника у Фтиодитској и Фокидској епархији. У марту 1894. године бива позван да стане на чело духовне школе браће Ризари. То је била огромна одговорност. Морао је да припрема за службу способне богослове, проповеднике, епископе, јереје. На тој дужности светац остаје 14 година. Време проведено у раду у ризаријској школи било је продуктивно и необично плодотворно. Ни овде није могуће дати праву оцену доприноса светог Нектарија. Управо за време рада светитеља на дужности директора школе ослободио се патријаршијски престо Александрије, и како сведоче штампани материјали из овог времена мисли свих беху усмерене на митрополита Пентапољског. Међутим, он је изабрао усамљени живот. У то време већ је посећивао Свету Гору и у њему је све јача била жеља да се потпуно посвети монашком животу. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина[2]. Тамо се досељавају прве монахиње - његове ученице, које је он често посећивао и помагао духовно и материјално. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године у 10.30 Господ призвао Себи. Пастир остави овај свет у време када му је било 74 године у Атини у болници "Аретео" после двомесечног лечења због акутне упале простате. Одмах по Владикином упокојењу поче припрема тела за погреб. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. Без обдукције тело је било припремљено за погреб и довезено га бродом на острво Егина. А тамо га монахиње и мештани са великим страхопоштовањем погребоше на територији манастира. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве (Одлука Патријарха под бр. 260 од 20. априла 1961. године). Многобројни су радови које је иза себе оставио светитељ Нектарије и они за све нас, православне хришћане, представљају огромну духовну вредност. Манолис Мелинос Прилог ТВ Храм: Даница Црногорчевић: Песма Светом Нектарију Егинском: Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. (кондак Светом Нектарију Егинском) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводм храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 31. октобра 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Луке на Кошутњаку. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сваки пут када походи кошутњачку светињу, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј не пропушта да изрази своје задовољство и истинско дивљење над складом и лепотом храма који се као какав прелепи камени лабуд спустио и угнездио на обронке кошутњачке градске зелене оазе на размеђи градских општина Чукарице и Раковице. Учинио је то Свјатјејши и 31. октобра 2'019. године изражавајући задовољство и благодарност Господу и свима који су се уградили и који се уграђују у ту светињу, а посебно када се живописање светог храма полако приводи крају, чинећи да он поприма свој коначни вид и своју духовну и визуелну пуноту. Благодарност следује свим марљивим свешетеницима, члановима црквене управе, парохијанима и другим добронамерницима који су дали свој допринос у том смислу током последњих двадесет година, али, у времену данашњем, особито признање се мора одати актуелном старешини храма јереју др Николи М. Гаврићу, чија љубав и неисцрпна енергија покрећу и мотивишу многе и многе да пруже свој максимум у циљу довршетка живописања, али и бројних других радова на довршетку, украшенију и унапређењу храма, на радост целокупне пастве и свих суграђана који долазећи у светињу или, макар, пролазећи крај ње, осећају њен молитвени призив Господу и угоднику Његовом, Светом апостолу и јеванђелисти Луки. Његову Светост су, поводом црквене славе, заједно са својим старешином, дочекали и остали чланови братства храма: протојереј Драган Ђокић, јереј Хаџи Миодраг Д. Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, док је, испред верног народа и Црквено-управног одбора то учинио мр Ненад Терзић, који је, са својом благочестивом породицом, и ове године поново био домаћин славее. Његову Светост су дочекали и остали чланови Црквено-управног одбора: председник Горан Бошковић и чланови - Горана Бошковић, др Горан Вукомановић и Александар Илић, породица Драшковић као и многобројни верни народ. Том приликом Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Милојко Топаловић, протојереји Никола Трајковић и Витомир Костић, протођкони Радомир Перчевић и ђакон Драган Танасијевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. (Лк 4:4-8) Када се Симон Петар суочио са личношћу Исуса Христа, његова реакција је страх. „Иди од мене“, каже он, „јер сам грешан човјек.“ Ово није добра врста „страха Божијег“, која је надахнута вјером; која се заснива на увјерењу да је Бог добар – толико добар да се „бојимо“ да се удаљимо од Њега, као наше линије живота, као нашег извора живота. Петар прихвата свој само људски и лични страх, страх сопствене грешности, и због тог страха жели да се дистанцира од Богочовјека. Неће бити последњи пут да се Свети Петар удаљава од Христа на основу само људског страха. Када се три пута одриче Христа током последњег суђења Њему, он то ради на основу страха од мишљења других људи. Али ипак, Христос позива овог грешника да постане „ловац људи“; да постане једини и једини, велики Апостол Петар. Док се Петар „стално враћа“ да одговори на овај позив, упркос неуспеху својих личних страхова, научи да вјерује Ономе који га је позвао, да је добар и својом милошћу преображава наше слабости у Његову снагу. Данас ме охрабрује та „људскост“ апостола Петра. Мислим да је страх основна препрека, чак и кад то не примећујем, за ступање у прави однос с Богом или било ким другим. Међутим, позвана сам да искорачим из свог страха и наставим да слиједим Његов позив, упркос својој грешности, упркос томе шта људи мисле, упркос и томе шта ја мислим. Превод са енглеског: Тијана Лекић Извор: Портал Митрополије црногорско-приморске

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14. сепембра предавање је одржао протопрезвитер Остоја Кнежевић, на тему: Светитељи Божији, наши старији сродници. Извор: Манастир Острог

У недељу, 1. септембра 2019. године у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу служена је Света архијерејска Литургија са прозбама и молитвама за благословен почетак нове школске године. Звучни запис беседе Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, пароха коловратског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, парохâ пријепољских протојереја Бранислава Стојановића и протонамесника Влада Лазића, и ђакона Горана Крстића. За певницом је одговарао црквени хор Свети краљ Владислав из Пријепоља. Мноштво деце са својим родитељима, наставницима и вероучитељима сабрало се у храм да узму учешћа у богослужењу и добију благодат Духа Светога да би испуњени силом Божијом успешно савладали све препреке које их буду чекале у предстојећој школској години, како би били понос својој Светој Православној Цркви. И сви су преклонивши колена, предвођени својим Епископом, узнели молитву да Дух Свети укрепи, оснажи и пошаље мудрости и љубави у предстојећем периоду свима који хоће да узрастају у познању Бога. Упућујући речи охрабрења свој сабраној дечици, на добром путу којим су кренули, Епископ Атанасије је позвао све присутне, и младе али и оне мало старије да омекшају своја срца и душе како би могли примити сва добра учења која им се буду давала у предстојећем периоду: – Ми смо на почетку једног доброг дела, на почетку школске године, али и на завршетку једног времена које је прошло. Веома важно умеће од кога зависи цео наш живот је како се односити и према једном и према другом. Према оном што је прошло односимо се критички, настојимо да дамо оцену како смо се односили према Божијим даровима које смо имали. Бог нам је дао време и дао шансу да будемо учесници времена. Дао нам је и простор и способности да можемо да обликујемо простор и овај живот и свет. Бог је планирао, кад је стварао свет, да људи буду Његови сарадници, и у томе се највише и показује Његова љубав. Дао нам је шансу да будемо Његови пријатељи и да овај свет са Њим заједно обликујемо. Колико смо од тога свега урадили свако ће за себе морати одговорити. – Овај тренутак искористимо макар за то да Богу заблагодаримо на ономе што нам је дао. Бог нам је дао и тај таленат да можемо себе оцењивати, процењивати и поправљати. Тешко нама ако нас други поправљају а благо нама кад сами себе поправљамо. Благодарећи Богу на ономе што нам је дао ми гледамо преда се, школска година је пред нама, нове шансе су ту. Сви ћемо бити ђаци, и они који себе називају ђаци и они који кажу да су другима учитељи. Учење се наставља до последњег момента живота. Ко другачије схвата учење није добро научио јер учење траје непрестано. – Ми смо се Богу обратили да деци додаје дарове, додаје способности, да их усмерава у добром правцу. Знања су разна и њихова примена није увек на корист. Има знања која су за изграђивање али има знања која ако се примене су штетна. Зато се ми учимо која су то знања која доприносе добром функционисању личности и заједнице и учимо се како их примењивати, поучио је Епископ Атанасије присутне. Многа од присутне деце су исказала своју решеност да кроз живот иду уз Христа и са Христом причешћујући се животворним Телом и Крвљу Његовом. Владика је на крају све присутне благосиљао кропећи их освештаном водицом док су свештеници делили нафору, бомбоне и скромне поклоне школарцима. Извор: Епархија милешевска

Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено је прославио свог заштитника данас, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Преосвећеном Епископу Арсенију су саслуживали протојереји ставрофори Благоје Станковић, Боге Цветковић, Новица Митровић, архијерејски намесник други лесковачки протојереј Марко Адамовић, протонамесник Дејан Милошевић, протојереји Јован Милић, Предраг Радосављевић, Зоран Филиповић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакони Димитрије Маринковић, Далибор Мидић и Ђорђе Филиовић. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и пререзан је славски колач. У надахнутој беседи Владика Арсеније је подсетио многобројни народ, који се сабрао на Светој Евхаристији, на живот и страдање Светог Пантелејмона. Извор: Епархија нишка

На празник Светих мученика Кирика и Јулите, 28. јула Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом служио је Свету архијерејску литургију у Храму посвећеном овим Божијим угодницима у Доњој Горици у Подгорици. Високопреосвећени је у својој архипастирској бесједи казао да данас прослављамо Христа Васкрслога дародавца вјечнога и непролазнога живота, као што Га увијек прослављамо на свакој Божијој служби, непрекидно у животу и у својим дијелима, али прослављамо и оне кроз које се Господ прославио: „На првом мјесту прослављамо Свете мученике Кирика и Јулиту, који су својим мучеништвом, страдањем и вјером посвједочили Христа Васкрслога и који су кроз Њега и преко Њега васкрсли и васкрсавају непрекидно“, рекао је владика и појаснио да се сјећање на њих обнавља свагда када се сјећамо Господа Васкрслога. Подсјетио је да данас поред Кирика и Јулите прослављамо и Новомученике полимско – величке који су 1944. године, њих преко 500 жена и дјеце, пострадали у Велики испод Чакора. У њихов спомен, на мјесту гдје су пострадали, подигнута је црква. Митрополит се нада, ако Бог да, да ће држава помоћи, Министарство просвјете, да се стара школа, која је поред цркве, претвори у музеј Величких новомученика, који су били заборављени дуго времена: „Али оно што је Божије и они који су Божији не могу никад бити заборављени“, казао је владика и нагласио да су свједоци тога и Кирик и Јулита и Новомученици велички пострадали од нацистичке ханџар дивизије и несрећних Шиптара из Пећи, Плава и Гусиња. Њихова мученичка крв је послужила и подстакла и Свети архијерејски сабор наше Цркве да их прије двије године приброји лику светих: „У Велики наш владика Јоаникије са другим епископима наше Цркве и народом Божијим, данас, такоше, прославља Господа и оне који су Њега прославили, Свете величке и полимске мученике пострадале за Христа и за вјеру православну. “ Подсјећајући да њихово страдање није давно било, владика Амфилохије је казао да и у наше вријеме има оних који страдају за Христа и вјеру православну надахнути малим Кириком и његовом мајком. Иако су пострадали прије толико вјекова спомен и сјећање на њих је живо и непоколебљиво и преко Светога храма у Доњој Горици, који је такође пострадао и био запустио дуго времена. Појаснио је Високопреосвећени да обновом храма, обнављамо себе и памћења на Свето Божије дијете и његову мајку, као и на дјецу из Велике и Полимља који су, такође, пострадали за Христа: „Али, ево, као што видите, и овај храм је, сјећањем на Кирика и Јулиту и на свете претке који су га саградили, васкрсао и обновио се, да би и ми кроз то сјећање обнављали себе, вјеру у себи и вјерност Христу Богу нашем. Њиховим молитвама, молитвама Светих Кирика и Јулите, нека би Господ и нас обновио. Нека би се и ми обнављали духовно кроз обновљене светиње и сјећање на свете мученике и мученице, и кроз нашу вјеру у Васкрсење Христово кроз које и ми задобијамо не само овај пролазни, него и вјечни и непролазно живот у вјечном и непролазном Царству Христовом – Царство Оца и Сина и Духа Светога“, закључио је у бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије. Након Свете Божије службе, Храм Светих мученика Кирика и Јулите опходила је литија а након тога је владика Амфилохије благословио славске приносе. Домаћин славе Илија Мугоша Честитајући славу свим свечарима, Митрополит црногорско приморски је благословио и домаћина овогодишње славе Илију Мугошу и његову породицу, а благослов за домаћинство славе за наредну годину добио је Дражен Мугоша. Владика је казао да је Кирик најдивније дијете а да су дјеце сабрана у овом светом храму његови насљедници, док су дјевојчице, мајке насљеднице Свете мајке Јулите, као и свих Мученика полимско – величких. „Да да Бог да се овдје сабирамо и убудуће. Диван је Храм Васкрсења у Подгорици, а овај је још љепши с обзиром на његову велику и чудесну историју од прадревних времена. Велики је благослов овдје и свих оних који су се потрудили да се обнови“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Славском трпезом љубави настављено је заједничарење у Васкрслом Господу. Храм Светих мученика Кирика и Јулите у Доњој Горици, подигнут прије Немањића, за вријеме Византије, освештан је прошле године руком Митрополита Амфилохија. Тада је први пут, послије 70 година, звонило звоно овог вишевјековног Саборног храма у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 21. јула 2019. године, када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у селу Араповац, надомак Лазаревца. Епископу је саслуживало свештенство колубарско-посавског намесништва. Благољепију богослужења је допринело појање “Србских православних појаца”. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/arapovac21072019.mp3 Владика Јован је, тумачећи прочитано Јеванђеље, напоменуо окупљеним верницима о томе како је страшно када човеком овладају нечастиве силе. “Без Бога човек постаје налик животињи, па и гори од ње. Али човек није створен за то да буде обиталиште нечастивих сила и зла, већ обиталиште Духа Светога и добра. Велика је радост бити Божији човек, човек без сујете, гордости и зла у себи. Ово је могуће само ако у себи имамо веру и жељу да будемо са Богом”, поручио је Епископ Јован. У наставку своје посете колубарско-посавском намесништву Преосвећени Владика је пререзао колач у храму Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу, поводом дана Светог великомученика Прокопија, славе рудара предузећа “Колубара”. Овом свечаном чину присуствовали су министар енергетике у Влади Републике Србије господин Александар Антић, директор ЕПС-а Милорад Грчић, представници руководства и синдиката ЕПС-а, огранака РБ Колубара, као и челници општине Лазаревац. Овом приликом Владика Јован је у храму Свете Петке у селу Петка венчао господина Немању Радоичића, теолога из Ћелија, са његовом изабраницом, госпођицом Јеленом Пантелић из Вреоца. Извор: Епархија шумадијска

У четвртак 11. јула 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслуживање протојереја Александра Бороте и јереја Стефана Дамјановића. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/staracrkva11072019.mp3 Владика је беседећи верном народу назначио да: “…треба да читамо Свето Писмо и да се трудимо да испунимо оно што Јеванђеље говори. То је могуће ако задобијемо дар духа Светога. Тада неће бити те туге ни невоље која ће моћи да помути нашу радост. Радост долази од Духа Светога. Јер сваки добри дар и савршени поклон од Тебе је и од Оца Светлости. Зато нас апостол Павле учи, да ни један савршени дар не вреди, ако немамо љубави у себи. У овај свет не доносимо ништа, већ све добијамо. Живот је највећи дар који је Бог удахнуо у нас. Духовне дарове, Бог даје свакоме понаособ према његовој ревности. Дар Божији је заправо пут од човека ка Богу, пут из смрти у Живот, односно пут од човека ка Човеку. Најслађи дар је онај који се стиче у зноју лица свог. Они нису човеку терет кроз живот, већ су мера његовог духовног узрастања”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

У оквиру манифестације „Духовне вечери у Горњем манастиру Острогу“ протојереј Драган Крушић одржао је синоћ предавање на тему ”Светитељи Божији као истински свједоци Васкрслога Христа”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао међу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено. Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди; а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је „по образу“ Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу. Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца? Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса Извор: Епархија жичка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас Литургију пређеосвећених дарова којом је почело великопосно сабрање женског монаштва Митрополије црногорско-приморске у манастиру Ждребаоник. У литургијској бесједи Високопреосвећени је казао да је Тијело Христово Црква Христова и да ми причешћујући се Тијела Христовога постајемо једно и заједно, и са живим Богом, и једни са другима. Господ Бог наш, када је дошла пуноћа времена, примио је људску природу и постао један од нас, преко Пресвете Дјеве и Духа Светога, да би Собом обновио људску природу и да би човјеку смртноме, због гријеха, подарио бесмртност. Додао је владика да је Свето причешће залог бесмртног и вјечног живота. Такође је истакао да смо призвани да се преко Светога великога поста очишћујемо, уздржавамо од свега што нас удаљава од лица Божјега и да тако сараспињући се Њему прославимо Његово Васкрсење постајући садионици Његовога распећа, страдања и смрти, у исто вријеме задобијајући кроз Њега дар вјечнога живота. „То је оно што је Црква Божија, Црква Христова, која је Божији дар овдје на земљи, света Божија заједница не само људи, као што су друге и остале заједнице, него заједница људи прво са Богом а онда кроз Њега и преко Њега заједница међу људима.“ Нагласио је да је најчудеснији дар небеса земљи управо тај дар Христа Бога нашега, искупитеља и спаситеља, дародавца и овога земнога, али и вјечнога и непролазнога живота. „Црква Божија је, као сабор око имена Божјег, као сабор око Христа у Христу и заједно са Христом, сабор који је вјечан и то је оно нашта нас је призвао Господ. Благодаримо Господу и благосиљамо свето име Његово, заједно са свима светима, што нас је удостојио тог вјечнога дара заједништва, сабрања непролазнога и учинио нас причасницима вјечнога, божанственога, христоликога и христоподобнога живота.“ Појашњавајући да су људи, који се Христу не поклањају и не примају Га као хљеб живота, поклоници смрти, а не живота, владика је казао да на земљи постоје двије врсте људи: они који су поклоници вјечнога живота у Христу и они који су поклоници смрти, који не вјерују у Христа Бога: „Нема треће врсте људи овдје на земљи. Само они који се Богу живоме клањају, Њему служе и за Њим ходе, они ходе правим истинским путем и знају зашто се рађају, живе и умиру, јер знају да су призвани на вјечни и непролазни живот. Зато је и почетак проповиједи Христове био покајте се јер се приближило Царство небеско. Покајте се значи промијените ум, срце, душу, очистите се од свега што вас загађује да би могли да осјетите и понесете у себи Царство небеско, Царство вјечно, Оца и Сина и Духа Светога Бога нашега“, поручио је на крају проповједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Након Литургије настављено је сабрање женског монаштва Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора

Свет и целокупна творевина на челу са свештеником твари, човеком, створени су да постану Црква. Бог Отац нас може препзнати као своје и дати нам вечни живот једино ако смо део Тела Христовог, односно Цркве. У том контексту, 1. септембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог мученика Андреја Стратилата, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим благоизволео је осветити и троносати средњевековну цркву Рођења Пресвете Богородице у Копривни, најстарију на просторима Епархије осечкопољске и барањске. По доласку Епископа уследио је трократни опход око цркве са моштима Светог кнеза Лазара, које су положене у Часну Трпезу, на којој ће се узносити служба Богу. У наставку је служена Божанствена Евхаристија, након које је освећен Часни крст у порти храма. На литургијске возгласе и прозбе одговарао је Камерни хор под диригентском палицом г. Слободана Јелића. Архијереју су саслуживали: протојереји – ставрофори Михајло Маријанац, парох у пензији и Добривоје Филиповић из Маркушице, протојереј Александар Ђурановић из Осијека, протосинђел Пајсије (Епархија сремска) и ђакони Бранимир Михајловић из Маркушице и Предраг Јелић из Даља. По литургијском отпусту Владика се обратио сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, поштовани представници политичког и друштвеног живота, желим на првом месту да заблагодарим Господу, да узвикнем: Благословен јеси Боже, благословен јеси народе Божији! Велики је данас благослов бити у овоме најстаријем храму и цркви Божијој у нашој Епархији, која је проживела једну тешку историју, али ево, Богу хвала, она је данас овим освећењем доживела пуноћу, доживела је да буде обновљена и да се поново народ Божији сабира у њој на Светој Евхаристији. Управо благослов Пресветога Духа нас је сабрао данас овде и довео до овога Светога места, до ове Свете цркве, да принесемо бескрвну жртву од свих и за све. Велика је љубав Божија која се данас излила овде, јер овај храм је био срушен, разорен, али милошћу Божијом и добротом свих људи који су помогли да се обнови, он је данас заблистао светлошћу којом треба да зрачи и светли сваки Свети храм. Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем може остварити најприснији однос човека са Богом. То је тај личносни однос, који ми треба да градимо са самим Богом, али и пре свега једни са другима. То је живи однос, однос који нас треба изграђивати у љубави, који нам треба подарити печат страдања и печат Васкрсења, јер једино страдањем ми знамо да смо на том уском путу Христовом, путу који води у Царство Божије. Управо се у храму Божијем остварује пуноћа Царства Божијега, овде на Светој Литургији. Она је заправо пуноћа нашег односа са Богом, нашег односа са ближњима. -Бог нам оставља две највеће Божије заповести, прво да љубимо Бога, а онда да љубимо једни друге. Ако будемо имали љубави међу собом, ако будемо носили бреме једни другима, онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо народ који ходи путевима Светог Саве, Арсенија Чарнојевића и осталих наших дивних предака, који су нам сведочили живога Христа. На њих треба да се угледамо, да они буду огледала ка Царству Божијем. Њихов живот је увек био у складу са Јеванђељем, са свим добротама које Бог даје својим угодницима, и ми треба, драга браћо и сестре, да творимо и чинимо тако у овоме свету. Да носимо јарам једни другима, јер бреме је Христово лагано уколико једни другима помажемо. Управо је изградња и обнова храмова плод делатне љубави Божије, где се сви уграђујемо, свако даје свој прилог, свако је дао своју лепту и постао део Светога храма, да би данас могли бити овде сабрани, да би принели жртву Богу. Уколико смо сложни и имамо љубави једни према другима, познаће нас Бог у Царству своме. Никако се другачије не можемо спасити сем изграђивањем љубави према другима, јер је то предуслов и љубави према Богу. Једино на тај начин можемо имати благослов Божији и носити тај благи јарам који нам је свима дат у овоземаљскоме животу. Овај свет нас води једном другом философијом живота која нас удаљава од Бога, али Црква је увек ту да нас враћа, подсећа, исправља, и усмери на прави пут. -Данас се излила милост Божија на овом месту где смо принели жртву Богу и обновио се овај средњовековни Свети храм, који као најстарији у нашој Епархији сведочи Свету светлост Јеванђеља. Он је крајем 14. века овде сазидан муком и знојем наших предака, да би сведочио свету вечнога Христа који нас увек сабира, свакога часа, свакога дана, сваке недеље. Кад год смо овде Он нас позива да обновимо заједницу са Њим, са живим и делатним Христом. Тако треба да живимо, томе нас учи наша Света Црква. -Радујем се данас што сам овде, у овоме Светоме храму, у овој заједници, што се овај храм успео обновити благодаћу и залагањем Министарства културе Републике Хрватске, залагњем целокупне Општине Шодоловци на челу са начелником г. Милетом Злокапом, Управе за верске заједнице Републике Србије, који су помогли да се Свети храм заврши и заблиста у овоме сјају, а свакако и свима вама, народе Божији, децо Божија, јер сте долазили, помагали, одвајали од својих уста и давали колико је ко могао овоме Светоме храму. -Пресвета Богородица, која је увек чувала и штитила овај Свети храм, нека га чува и штити и од сада и кроз сву вечност. Амин! Целокупни догађај је изазвао и велико интересовање код представника политичког и друштвеног живота како из Републике Хрватске, тако и из Републике Србије. Тако да су свечаности, између осталих, присуствовали: г – ђа Драгана Јецков,народни посланик у Сабору Р. Хрватске, г. Мирољуб Радосављевић Ригец из Министарства правде Републике Србије – Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Заједничког Већа Општина г. Срђан Јеремић, конзул Републике Србије у Вуковару г – ђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Ријеци, Владимир Марјановић, дожупани: вуковарско – сремски г. Ћурчић и осјечко - барањски г. Чварковић, начелници Општина Шодоловци, Трпиња и Ердут: г. Миле Злокапа, г. Мирослав Палић и г. Југослав Весић. По завршетку светог богослужења, Камерни хор је са неколико изабраних нумера одушевио сабрани народ Божији. Потом су, такође, неколико песама извели представници етно – ансамбла Ђурђевак из Боботе. Чин освећења и троносања цркве, Свету Литургију, као и сва дешавања после, забележили су камермани телевизије Храм из Београда и телевизијe Заједничог већа општина из Вуковара. Свечаност је настаљена за Трпезом љубави у Дому културе у Петровој Слатини, за време које је, у знак благодарности, Општина Шодоловци поклонила Епископу Херувиму владичанску панагију, да их се са радошћу молитвено сећа када год је буде носио. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Видео: Телевизија Храм

30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска