Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у београдској Саборној цркви ће предавање на тему "Црква - школа Божанске љубави" одржати презвитер доцент др Драган Каран, у суботу, 24. децембра, од 18 часова. Извор: Саборна црква, инстаграм

МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija

Друга Божија заповест о поштовању родитеља нас васпитава, да бисмо кроз њу могли да разумемо љубав према Богу, јер је то слика божанске љубави. Потребно је да поштујемо и волимо своје родитеље бивајући стрпљиви са својим родитељима, као што и они нас трпе, поучио је сабране Епископ топлички г. Јеротеј беседећи на литургијском сабрању у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брдо. Недеља о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, свечано је прослављена у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. У велепном храму посвећеном Рођењу Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег који је једино богослужбено место сабрања у београдском насељу Пелово Брдо, Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. У својој беседи на тему јеванђелске приче о Милостивом Оцу, Епископ Јеротеј је указао да велику љубав коју Отац небески има према целокупној творевини, а поврх свега према човеку као боголиком бићу. Према речима Епископа Јеротеја, централна личност ове приче је заправо отац, и он је слика Бога. Узалуд је жеља млађега сина да се врати оцу, узалуд је наша жеља да се вратимо Богу ако већ унапред не постоји предуслов, предиспозиција љубави Божје, љубави очеве. То је гаранција спасења. То је једина наша нада. Бог човека враћа у стару славу, а ми то у Цркви доживљавамо већ овде на земљи, облачи га у нове хаљине, што представља свето Крштење, и спрема за њега теле угојено, што је слика за причешће - тело и крв Христову, за духовну храну. Важно је да се што чешће причешћујемо, јер је то духовна храна која нас укрепљује, оснажује и која нам омогућава да дођемо до краја нашег земаљског пута. Слика оца из јеванђелске приче јесу и наши родитељи, јер Бог када је дао заповести Мојсеју, Он је после прве заповести о поштовању Бога, дао другу заповест о поштовању родитеља. Наши родитељи су слика Бога, њихова љубав је слика божанске љубави, истакао је Епископ топлички Јеротеј у својој надахнутој омилији. Извор: Телевизија Храм

У понедељак, 6. децембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Амфилохија Иконијског, Светог Григорија и Светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског на Дорћолу, поводом храмовне преславе, празника преноса моштију Светог Александра Невског у град Владимир. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско – карловачке. Честица моштију Светог Александра Невског која се чува у овој цркви, изнесена је верном народу на поклоњење и целивање како на светој Литургији, тако ће бити и током Акатиста. Извор: Телевизија Храм

Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. Извод из химнографије празника Преподобног Стефана Пиперског Када си божествени глас Еванђеља Христовог, чуо, свет си оставио и крст на раме узео, и за Христом следовао, тесни пут испосника си радосно прешао, и у заједници сабора ангела се нашао, богомудри Стефане; са њима се моли за све који твој спомен славе. (Прва стихира на Господи возвах) Настанио си се у самоћи, вођен Христом преблагим, преподобни оче Стефане, и тамо се дан и ноћ учио Закону Господњем, зато си духовним плодовима уродио Христу Богу; њега моли за све који са вером притичемо кивоту твојих моштију, да нам подари благодат исцелења, и просвети душе наше. (Друга стихира на Господи возвах) Када је благодат Духа Светога твоје срце обасјала, тада си прекрасно станиште животворне Тројице постао; њоме поучен блажени Стефани, ти си храм сазидао храм; по небеској стази си ходио уздржањем, постом и молитвом; тиме и сада чувај све који твој спомен славе. (Трећа стихира на Господи возвах) Ревнитељу за православље, наставниче чистоте и вере, путовођо свима који траже спасење, блажени оче Стефане, ти си погубне страсти постом обуздао, и јуначки си над природом својом господарио, похитао си да лоше покориш бољем, и да телом послужиш души, зато си постао боготражитељима учитељ, и правило врлина; а сада на небесима гледаш Свету Тројицу, зато је моли за све, који са вером и љубављу прослављају тебе. (Слава на Господи возвах) Прославимо Стефана, на земљи ангела, а на небу човека, украс целог света, узор врлина и похвалу испосника, јер је засађен у дому Господњем и процвао као кедар, и у усамљеној пећини Пиперској блиста подвигом и правдом. (Прва стихира на литији) Некада неплодна пустиња се сада испунила мноштвом народа, који окружује кивот преподобног Стефана, и духовно се радују и кличу: Радуј се оче, јер ти чудесима обасјаваш душе својих верних чеда; Радуј се, јер си умножио своја чеда духовна; Радуј се подвижниче непосустали; Зато те молимо Стефане свети, да избавиш од демонских напада све нас, који славимо спомен твој, и да у вери живот завршимо, и да будемо ослобођени у дан суда. (Слава на литији) Преподобни Стефане, ти си душевне страсти из корена почупао, и телесне жеље души покорио, и зато се од Христа Бога благодатним чудесима испунио; њега моли да подари душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Тебе оче Стефане славимо као наставника свога побожног народа, јер смо тобом ходити правим путем научили, блажен си јер си Христу служио, а демонску силу си изобличио, сабеседниче ангела, у заједници са преподобнима и праведницима, са њима се моли Господу, да помилује душе наше. (Слава на стиховње) Као подражатељ древних Светих Отаца, заволео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: моли Христа Бога да се спасу душе наше. (Тропар) Ходите сви изданци Православља, који живите у Скендерији, да због светог Стефана, који се у ова последња времена као свећњак вере показао, похвалимо Христа Бога нашега, и ка Њему завапимо: Избави нас од непријатеља наше вере, да у миру запевамо: Алилуја. (Кондак) Од побожних родитеља, као добар род си постао, оче Стефане, јер си заповести Христове од младости заволео; од сладости светских си се удаљавао, постом, и бдењем, а молитвама неућутним си славословља Пресветој Тројици узносио за свој многострадални народ; зато и ми величајући Пресвету Тројицу, Бога нашег, кличемо ти: Радуј се земни ангеле и небески човече, јер си чистим животом ангеле задивио, а људе научио да угађају Богу; Радуј се светило пуно божанске благодати који блисташ чудесима и снагом обасјаваш душе људима; Радуј се стални молитвениче за душе наше и код Господа заступниче, јер се непрестано молиш за све нас, твоје ближње. (Икос) Данас је заблистао спомен твога празника, преподобни Стефане, и блиста светлошћу твојих врлина, па обасјава верне спасоносним чудима, зато тебе славимо, и животворну Тројицу величамо, која нам је дала из нашег рода таквог свога угодника. (Прва стихира на хвалите) У целој Црној Гори, по селима и градовима и околним земљама, прочула су се твоја чудеса, преподобни оче Стефане, и кроз тебе је народ сазнао, за цркву на Зборној Главици и Пиперску Ћелију; зато и ми окупљени око кивота са твојим моштима, са љубављу служимо спомен твој и усрдно ти говоримо: моли Господа да спасе све нас, и подари целом твоме народу победе над противницима, а душама нашим велику милост. (Слава на хвалите) Преподобни Стефан Пиперски - светитељ миомирисних врлина Из књиге ”Житија Светих за Месец Мај” (Преподобног Јустина Новог Ћелиског Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског — Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање… Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина — свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује“. Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри“, и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут. То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде. Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан. Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и пастом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима. Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља. Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

(Епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић, Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, Беседа – Матица српска, Нови Сад 2019, 664 стр.) У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Матице српске, 2019. године објављена је капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја (Буловића), под називом Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику. Ово дело је штампано као 19. том Беседине едиције Савремено богословље. Реч је о преводу на српски језик докторске дисертације Преосвештеног владике Иринеја, коју је написао и одбранио као јеромонах, на Богословском факултету у Атини 1980. године. Књигу је са грчкога језика превео С. Јакшић. О изузетном квалитету и неоспорном богословском доприносу наведеног дела владике Иринеја, недвосмислено говори податак је његов докторски рад, убрзо после одбране, објављен у виду књиге, 1983. године, у издању Патријаршијског института за патролошке студије у Солуну, као 39. том познате серије Ἀνάλεκτα Βλατάδον, у оквиру које су публиковане многе запажене студије из различитих области богословља. Благодарећи тој првобитној публикацији и, пре свега, сâмом садржају објављеног издања, докторски рад Епископа бачког је, за кратко време, постао релевантна богословска студија на грчком говорном подручју, па и шире, те до данас представља незаобилазно штиво приликом проучавања православне тријадологије, затим паламитског богословља утемељеног на искуству Цркве о нествореним божанским енергијама, као и богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника о наведеним темама. Kао угледан архијереј Српске Православне Цркве, који се налази на челу Епархије бачке пуне три деценије, али и као искусан духовник, еминентни и међународно признати теолог и дугогодишњи професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, владика Иринеј је изузетно познат, како стручној богословској, тако и широј научној и друштвеној јавности, те ћемо, овом приликом, издвојити само неке од најважнијих детаља из његове обимне личне и научне биографије, будући да би навођење свих поменутих детаља превазишло стандардне оквире приказа књиге. Епископ Иринеј је, после завршеног Богословског факултета у Београду, 1970. године, тада још као јеромонах, уписао постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 1980. године, проучавајући дела светих Отаца, поготову светога Марка Ефеског, и активно учествујући у духовном и богослужбеном животу Грчке Цркве. После одбране докторске дисертације, одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна да тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и актуелном богословском литературом руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објавио је многобројне научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник црквеног часописа Православни мисионар. По његовом доласку на трон Епископа бачких, 1990. године, у Епархији бачкој је започета значајна обнова у свим аспектима црквеног живота. Његовим залагањем, обновљен је епархијски лист Виноград Господњи и богословски часопис Беседа, а основана је и истоимена издавачка установа. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Почасни је доктор наука Духовне академије у Санкт Петербургу и стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду. Захваљујући изванредном познавању грчкога језика – на којем су изворно писана светоотачка дела – али и вишедеценијском проучавању светоотачких списа, владици Иринеју је богословље светих Отаца Цркве одувек било веома блиско и добро познато, што се може видети како на основу његових научних радова, излагањâ и предавањâ, тако и на основу његових архијерејских беседа и пригодних обраћања у различитим приликама. Када је реч о светоме Марку Ефеском, вредно је напоменути да је Преосвештени владика Иринеј први српски теолог који се подробније бавио истраживањем богословља овог знаменитог Учитеља Православне Цркве, а истовремено је први, и до данас једини теолог који је систематски проучавао тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици на примеру богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника. Много година пре него што је ова књига угледала светлост дана у преводу на српски језик, поједини аспекти богословске мисли светога Марка већ су били расветљени српским читаоцима управо захваљујући труду владике Иринеја, у виду преводâ са грчког два списа поменутог Оца – О Васкрсењу и Тумачење молитве Исусове, који су објављени 1971. и 1974. године у часопису Теолошки погледи. Поред наведених превода, епископ Иринеј је написао и стручни богословски рад на тему „Теологија дијалога по Св. Марку Ефескоме” (Теолошки погледи 1/1975, стр. 5 – 35). Свети Марко Евгеник (1392 – 1445), митрополит древнога хришћанскога града Ефеса, највише је познат по непоколебивој одбрани Православља на унијатском Фераро-флорентинском сабору (1438 – 1439). Захваљујући његовом одлучном и бескомпромисном ставу у погледу очувања православне вере, унија са Латинима није склопљена. Међутим, како истиче владика Иринеј, сâмо богословско учење светога Марка Ефеског је мање познато, будући да је фрагментарно и недовољно истражено, а његови списи, који се односе на тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, углавном су још увек неиздати. Сходно томе, сâм избор и дефинисање теме ове књиге већ представља известан допринос у расветљавању богословског учења светога Марка Ефескога, будући да је тиме указано на један, до тада, скоро непознат сегмент његове богословске мисли. Штавише, тема књиге Епископа бачког др Иринеја је релевантна првенствено због чињенице да се тиче оне најдубље и најзначајније Тајне наше вере и богословља уопште – Бога Свете Тројице. Богословско учење о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици утемељено је на библијском Откровењу и Предању свете Цркве. Следствено, истом темом су се бавили и поједини Оци Цркве пре светога Марка Ефеског, али је она богословски искристалисана и утврђена управо у периоду и богословском правцу којем је припадао наш Атлант Православља, а то је паламизам. Ова тема је богословски важна јер се односи на правилно поимање и исповедање вере о Светотројичном Богу – „Јединице у Тројици и Тројице у Јединици”, а што представља основ за било какво даље проучавање учења Цркве о Светој Тројици и уопште за богословље Цркве. Питање које може поставити сваки читалац ове књиге при сâмом увиду у њен наслов јесте следеће: у чему се огледа суштински значај наведене теме и какве везе она има са нашом свакодневном стварношћу и животом у Цркви? Један од основних доприноса ове студије огледа се управо у чињеници да је на њеним страницама аргументовано доказано да је Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици основна претпоставка људскога спасења и општења са Богом. Наиме, људско спасење и обожење могуће је искључиво по дару Божјем и у заједници са Богом. Међутим, уколико имамо у виду чињеницу да је суштина Божја људима не само недокучива и несхватљива, него и непричасна, неминовно ћемо се суочити са следећим питањем: како је уопште могуће да људска бића ступе у заједницу са Богом, чије Биће је трансцедентно? Са друге стране, како о томе читамо у књизи која је пред нама, већ у Светом Писму наилазимо на сведочанства о томе да је – по дару Божјем – могуће видети Бога. Кључ за разумевање и разрешење ове привидне противречности по питању заједнице Бога са човеком јесте управо разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици. Божанска суштина је непричасна, али су божанске енергије причасне, те је заједница Бога са људима ипак могућа. Притом, важно је имати у виду истину вере на којој инсистирају свети Марко и аутор књиге, а она гласи: божанске енергије су нестворене, јер, уколико би биле створене, општење са Богом не би било могуће, а самим тим ни спасење човека и света. Оно што наглашава свети Марко Ефески, а што сазнајемо захваљујући студији Епикопа бачког Иринеја, јесте да је разликовање суштине и енергије у Светој Тројици стварно, а не појмовно. Благодарећи томе, могућност заједнице Бога и човека не може бити доведена у питање, као ни трансцедентност Божја. На основу богословског учења светога Марка, аутор студије наглашава да уколико би Бог био причастан по суштини, Он више не би био Бог, а уколико би пак био апсолутно непричастан, Он за нас не би ни постојао. Наведене крајности нужно воде у пантеизам, политеизам, па чак и у атеизам. Порицање Тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици било би једнако порицању могућности заједнице Бога са људима и порицању човековог обожења и спасења. У том смислу, разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици је богословски нужно, како је и подвучено у књизи о којој је реч. Књига која је пред нама подељена је на два дела. После предговора српском издању, списка скраћеницâ изворних списа светога Марка Ефеског Евгеника (рукописни кодекси и објављена дела), и предговора првобитног издања, следи опширан увод, који чине општи и посебан део (стр. 23 – 70). У општем уводу представљена су досадашња истраживања и сазнања у вези са тематиком књиге, да би у посебном уводу читаоцима били образложени тријадолошки оквири разликовања божанске суштине и енергије, који подразумевају разликовање божанске суштине (природе) и Ипостасӣ (лицâ Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа). Први део студије, под називом Добри Бог или тајна разликовања божанске суштине и енергије и њени разни богодолични видови (стр. 71 – 350), садржи девет поглавља у којима су изложени фундаментални аспекти богословског учења светога Марка Ефеског о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици, при чему је аргументовано указано на чињеницу да је поменуто разликовање од кључног значаја за богословље и живот Цркве. Без разликовања божанске суштине и енергије спасење човека од стране Бога није могуће, јер у том случају ни заједница Бога са човеком не би била могућа. У наведеним поглављима је предочена утемељеност ове Тајне у библијском и светоотачком Предању Цркве, а поред тога образложено је и богословско значење појмова суштина и енергија Божја. У питању су следећа поглавља: Нужност разликовања божанске суштине и енергије (стр. 73 – 107); Шта је енергија Божја? Односи између енергије и суштине, енергије и ипостасӣ (стр. 108 – 138); Енергија – сила – воља (139 – 157); Енергија и енергије Божје (стр. 158 – 175); Да ли се суштина и енергија разликују стварно или по појму? (стр. 176 – 212); Нествореност и беспочетност божанске енергије (стр. 213 – 241); Безименост и многоименитост Бога као богословски израз разликовања божанске суштине и енергије (стр. 242 – 295); Богословске последице разликовања божанске суштине и енергије (стр. 296 – 325); Богословске последице неразликовања божанске суштине и енергије (стр. 326 – 350). Други део студије, под називом Добри Бог као Добротворац и Боготворац или о човековом доживљају Бога у заједници и јединству са Њим, у светлу разликовања божанске суштине и енергије (стр. 351 – 552) посвећен је разматрању заједнице између Бога и човека кроз призму наведеног разликовања у Светој Тројици. Наиме, као што је већ речено, разликовање божанске суштине и енергије представља основни предуслов остварења заједице Бога са људима, а чији коначни циљ јесте освећење и обожење човека. Јединство Бога и света по енергији има првенствено христолошки карактер, будући да се темељи на ипостасном сједињењу божанске и човечанске природе, воље и енергије у Господу Исусу Христу. Сходно својој садржини, други део студије представља својеврсну рекапитулацију богословља Цркве о обожењу човека у заједници са Творцем свега видљивог и невидљивог. Људско обожење није замисливо без тајне разликовања божанске суштине и енергије.Веома је важно да свети Марко, а са њим и аутор студије, сведоче да заједница Бога са човеком има свој почетак унутар историје, али се наставља у Царству Божјем у будућем веку. Други део књиге Епископа бачког Иринеја садржи следећа поглавља: Суштинска непричасност и енергијска причасност Бога у Тројици (стр. 353 – 405); По суштини „надилазеће” и по енергији „снисходеће” Божанство (406 – 431); Обожење – врхунац заједничарења у Богу (стр. 432 – 465); Тајна непознања Бога по суштини и богопознања по енергији (стр. 466 – 485); Виђење нестворене божанске светлости или тајна делатног (κατ’ ἐνέργειαν) виђења суштински (κατ’ οὐσιάν) невидљивога Бога (стр. 486 – 552). Своју студију Епископ бачки завршава поговором (стр. 553 – 569), у којем језгровито излаже суштину тематике која је у књизи подробно обрађена. Од изузетне важности за сва потоња истраживања у вези са назначеном тематиком јесте садржајна библиографија изворâ и литературе која је коришћена приликом писања књиге (стр. 589 – 617), при чему посебну пажњу заслужује списак неиздатих дела светога Марка Ефеског, која је аутор читао у необјављеним рукописима. Подједнако драгоцени за сва потоња истраживања јесу регистар именâ и регистар појмова, који су исписани после поговора (стр. 621 – 655), док се на сâмом крају књиге налази садржај (стр. 657 – 659). На крају овог скромног приказа књиге Епископа бачког др Иринеја Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, можемо само констатовати да је реч о вишеструко значајном теолошком делу. Поред сâмог садржаја ове књиге који, како рекосмо, подразумева минуциозно богословско образложење тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, изузетно драгоцена и поучна за новије нараштаје теологâ јесте методологија богословља коју примењују свети Марко Ефески, а са њим и аутор књиге, владика Иринеј. Наиме, за обојицу је основно полазиште богословља благодатно-подвижнички и литургијско-светотајински етос Цркве, као и свето Предање Цркве, а не људски интелект сâм по себи, нити рационалистичка логика. Таква методологија је неопходна за опстанак аутентичног, предањског православног богословља, и у том смислу ова књига пружа заиста много више од онога што читаоци могу прочитати на њеним страницама. На основу свега реченог, могуће је закључити да је заједнички издавачки подухват Беседе и Матице српске у виду ове књиге уродио плодом и да је богословље Српске Православне Цркве – управо у години обележавања осам векова њене аутокефалности – овим делом обогаћено, не само у смислу још једне у низу многобројних књига теолошке садржине, него и у смислу примера аутентичне православне методологије богословља. Др Милан Бандобрански Извор: Зборник Матице српске за историју, бр. 102 (2/2020), стр. 114 – 117. / Инфо-служба Епархије бачке

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило данас, 27. децембра, у Недјељу праотаца – Материце, служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру Звучни запис беседе У току Свете службе Божије Преосвећени владика Кирило је миропомазао новокрштену Иларију, подсјећајући на ријечи апостола Павла да су сви хришћани свети и да треба да буду светога живота, реално, а не само по имену, и да ту благодат крштења, коју смо сви ми добили, треба реализовати у нашем животу. Објаснио је да нас Света тајна крштења уводи у друге Свете тајне Цркве, а да је Света литургија пројава истинског Царства Божијег на земљи. “То није никаква икона или некакво изображевање, него светотајинским животом сваки хришћанин већ овдје на земљи постаје судионик вјечнога небескога непролазнога Царства Божјега. Тако је наша новокрштена сестра Иларија данас прошла та врата и ушла у заједницу светих.” Једна од припремних недјеља за дочек једног од највећих и најрадоснијих празника Божића, Недјеља праотаца посвећена је праоцима из чијег сјемена су изникли Јосиф и Дјева Марија, али и свим оним пророцима и другим праведницима који су имали ту месијанску идеју и својим животом припремили пут доласка Христа у нашу природу и свијет. “Међу њима помињемо и великог пророка Данила, особито са три младића у огњеној пећини који су изобразили тајну Свете Тројице, пророка Јону који је изобразио Васкрсење Христово, а такође и Његово рођење од Дјеве, пребивајући тродневно у китовој утроби. Помињемо цара Давида који је био та шибљика из коријена Јесејева, који је својим животом и дијелом, нарочито псалмима, у пуноћи предизобразио долазак Христов у тијелу…… Ту је и Мојсије који је провео народ кроз Црвено море. Како апостол Петар говори, подобно томе проласку народа јеврејског кроз Црвено море и ми се крштавамо и тиме пролазимо ту нашу Пасху и пролазимо у нову обећану земљу, постајемо чланови Царства”, бесједио је Преосвећени владика Кирило. По његовим ријечима праоци су прије доласка Христовога живјели беспрекорним светим животом и знали да сви одлазе по ту сијенку смрти, али су имали наду у долазак Спаситеља “не само на земљу него и Његов силазак у ад и ослобођење душа свих људи од замке смрти у коју смо се уплели Адамовим гријехопадом”. “Али поред свих тих великих људи, није било могуће да се човјек сам спасе. Како каже и Спаситељ у Јеванђељу, човјеку је то немогуће, али Богу је све могуће. И нико није дошао на Небо осим Онај који сиђе са Неба – Син човјечији, који нам је то и рекао кроз проповједи својим ученицима. Потребно је било да се формира мост, веза божанске и човјечанске природе. Немогуће је било да човјек узиђе на Небо и да се спаси осим доласком Спаситеља свијета, који је повезао божанску и човјечанску природу, и том везом, преобразивши је, учинио нас судионицима живота вјечнога.” Говорећи о црквено-народним празницима везивања – Дјетињци, Материце и Оци – владика Кирило је казао да ти обичаји дивно тумаче сву теологију нашега Спасења. Протумачио је да се прво везују дјеца зато што би без везивање тог дјетета Христа Бога, које се родио као дијете, све остало било народски речено безвезе. “Он је требао да установи ту везу божанске и човјечанске природе, и зато ми прво везујемо дјецу јер нам је кроз то дијете и дошло чудесно дијете које се родило у Витлејему. На чудесан начин од Дјеве Марије је дошло спасење овоме свијету. И зато касније то везивање, и Материца и Отаца, има смисла јер је Бог учинио својим оваплоћењем и својим домостројем спасење, да утроба материна не буде више радионица смрти, како је то говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије”, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички. Тада је, како је објаснио, утроба материна постала радионица живота јер се и наша мала црква, фамилија, породица, затим и шира црквена заједница, повезала са тим квасцем вјечног живота кроз светотајински живот Цркве, нарочито кроз Свето причешће, у којима нам се даје Христос у потпуности, из којег излази животворна сила нашега духовног живота којом превазилазимо палу нашу природу, страх и невоље, кроз коју нам се праштају гријехови и достижемо до сједињења са божанственом природом. Све ово је илустровао и техничким примјером: човјечанска природа је нула, а божанска природа фаза, ако се не споје нула и фаза нема струје, нема свјетлости. “Тако и ми морамо да схватимо да смо без божанске природе, без сједињења са Богом у светотајинском животу, једна обична нула и да се све завршава у праху одакле је и почело: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али сједињењем са божанском природом, човјечанска природа постаје животворна”, поручио је Преосвећени и као примјер навео мошти светих које постају извор исцјељења од силе Божије коју су светитељи примили и сачували. Даље је казао да смо сви ми добили залог благодати, као и наша мала Иларија данас, али ту благодат, таленат који добијамо од Бога, треба умножити кроз молитве, постове, кроз учествовање у светотајинском животу те да треба да се угледамо на наше праоце, оце, наше свете до данашњег дана. “Господ нам изобразио и у наше дане примјер јеванђељског светог живота у лику нашег Митрополита Амфилохија”, нагласио је владика, додавши да је у сваком времену могуће живјети по Јеванђељу и да упркос свакодневним обавезама треба да вријеме посветимо молитви, посту… и да нарочито недјељом треба посветити вријеме Богу. Подсјетивши на ријечи Светог оца нашега Николаја да је најважније занимање његовог животе бити хришћанин, рекао је да нам то најважније занимање доноси вјечни живот. “Ако нам то доноси највећи дар, онда посветимо томе највећу пажњу. Све остало радити је благочестиво, поштено је радити и зарађивати новац, васпитати своју дјецу и сваки поштени посао… Међутим, све је то споредно, привремено, најважније наше занимање је да будемо истински хришћани”, поручио је Преосвећени владика Кирило, закључујући да треба да чинимо оно што су чинили древни хришћани који су све остављали и следовали Христу, као и онима прије Њега који су све подређивали очекивању Спаситеља. Свако од нас требало би да се труди да живи да дочека прву смрт, тако да друга смрт, нагласио је, над њим нема власти, а друга смрт је опасна јер се и тијело и душа баца у пакао “То ћемо успјети ако се будемо угледали и последовали светим праоцима и светим нашим Божјим људима до данашњег дана, јер нас до данашњег дана Господ посјећује својим светима, а живот светитеља није ништа друго него живот Христов продужен кроз вјекове, како нас је учио преподобни наша отац Јустин Поповић”, закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило у литургијској бесједи у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије о тужном догађају престављења Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија: “Нека Божји благослов и молитве нашег Високопросвећеног Митрополита Амфилохија, који је примио блажену кончину и прелази у Царство небеско, буде са Црном Гором и са свима православним хришћанима. У овом моменту желим да позовем сву браћу архијереје, и Српске православне цркве и свих осталих православних цркава у којима је наш Митрополит уживао велики углед, у цијелом православљу, да се моле Богу за покој његове душе. Такође, позивам и цијело свештенство и монаштво, игумане манастира и све православне хришћане, да се помоле Богу за душу нашег Митрополита који је ишао трновити путем Христовим цијелога свога живота и часно изнио свој крст. Уподобио се Христу Господу и распетоме и васкрсломе, и поболовао једно краће вријеме, таман толико колико је било довољно да хришћани, посебно свештена лица и братија по манастирима, схвате да се он већ спрема за одлазак. Ми смо се надали да ће се он нама вратити, да још буде са нама, али Господ је уочи Светог Петра Цетињскога и Светог Петра Ловћенског Тајновица одлучио другачије, да га приброји свештеном лику цетињских митрополита. И вјерујте данас је дан жалости, и ових дана ћемо туговати и вршити заупокојене службе, али надам се да ће се то полако претварати у прославу Светих тројице јерараха у Црној Гори, јер мучеништво, и љубав, и жртва, и доброта, и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе и донијети велики благослов Црној Гори. Није мали знак што се Митрополит излијечио и од упале плућа и од ове заразне болести, али његов каснији опоравак није ишао, просто организам није више могао да издржи тај напор. Али он је побиједио овај вирус. Он га је прво духовно побиједио, и тај вирус и све друге вирусе, и његова смрт је заправо побједа, јер је он својом смрћу потврдио све оне врлине које смо ми примећивали у његовом животу и на његовом животном путу, прије свега у његовој личности. Дакле, његова смрт је још једно прослављање имена Христовог јер се својом смрћу уподобио Христу на голготи – Христу распетоме – и вјерујемо да је ово само прелазак и сједињење са васкрслим Христом у Његовом вјечном Царству са свима светима. У овом моменту је најважније да се сви молимо Богу за душу нашега Митрополита, да га са љубављу испратимо, да испоштујемо сав црквени поредак. Свештенство ће објавити преко званичних медија Митрополије црногорско-приморске сав поредак његовог испраћаја и сахране. Молим све да уз поштовање ових здравствених мјера, заиста је ситуација крајње озбиљна у Црној Гори што се тиче ове епидемије, учине све што треба да се ови дани на славу Божију проведу уз молитве за покој душе нашег Митрополита, и уз бригу да поредак његовог испраћаја и сахране буде што достојанственији. Са Његовом светошћу Патријархом српским г. Иринејем, који ће доћи на сахрану Високопросвећеног Митрополита, усагласили смо да Света архијерејска литургија, коју ће служити Његова светост, буде у недељу, 1. новембра. Послије Свете литургије биће опијело и опроштај са нашим Митрополитом и он ће бити сахрањен у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у крипти гдје је сам одредио своје гробно мјесто Свима који осјећају овај велики бол због растанка са Митрополитом, нека да Бог духовне снаге и да овај испраћај Митрополита свима буде на благослов, и њиховим породицама и домовима, и целој Црној Гори и свима православним хришћанима који га љубе и поштују”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Торжественом Патријарашком Литургијом прослављен је престони празник храма Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене на Вождовцу. Звучни запис беседе Надахнутим речима литургијске омилије Његова Светост је поучио сабрани народ Божји, истакавши велики значај Светог цара Константина и његове благоверне мајке Јелене у освештаној и благословеној историји Цркве Христове, која је пролазила и пролази кроз многобројне тешкоће, али која благодаћу Божјом на тајанствен начин увек просијава крсто-васкрсном светлошћу. У свом архипастирском слову Патријарх је указао на неизмерни и благословени значај активног литургијског живота који је темељ општења са Богом и свима светима који су просијали угодивши Господу и који нама постадоше освештани примери истинског хришћанског етоса. У наставку свете Литургије обављен је свечани опход око светог храма са читањем Јеванђеља. Освећени су славски дарови овогодишњих кумова славе господе Илије Ђорђевића и Александра Радованца са породицама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, биће представљена 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. Звучни запис прилога из Јутарњег програма Радија Беседе О књизи објављеној 2019. године ће говорити: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид и аутор, а поздравну реч присутнима ће упутити професор Драган Станић, председник Матице српске. У програму Радио-Беседе догађај је најавила др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, а о самом садржају докторске дисертације Епископа бачког говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, у 24. недјељу по Духовима, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Тумачећи прочитано Јеванђеље о исцјељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери, Високопросвећени Митрополит је поручио да овај свијет почива на Божанској љубави која се кроз сам дотицај Христове хаљине, појављивала, откривала и извирала, зрачила и зрачи око Њега до данас. Звучни запис беседе „Божанска љубав је она кроз коју је Бог створио све што постоји. Божанска љубав је она којом је Господ помиловао и праоце наше, Адама и Еву, када су се огријешили, отуђили од Бога и од Његове хаљине, погазили Његову заповијест. Он им је обећао да ће Ева у мукама рађати, али да ће доћи Онај који ће побиједити демонску силу. И та Божанска љубав се пројавила доласком Сина Божјега који је вјечна Божанска љубав и мудрост, који је дошао и чудотворио и чудотвори до данас.“ Нагласио је да је све што се догађа здраво и свето у овом свијету, засновано на том Његовом присуству и дотицању Њега и Његове хаљине. Љубав Христова није сагласна обичном људском разуму, већ све што се догађало кроз њу превазилази људски разум: „То су посвједочили дивни Божји угодници кроз вјекове, не само ова жена крвоточива и Јаирова ћерка. Колико је оних који се дотицали Господа, који су се жртвовали Његовом љубављу за свој живот и за живот свијета“, бесједио је владика и казао да је само један број њих записан у календару наше свете Цркве. Подсјетио је да данас прослављамо тројицу таквих мученика Христових: Светога Платона, Свете мученике Романа и Варула Отрока, дијете од 12 година као што је била и Јаирова ћерка. Свети Платон мученик је мученички пострадао одбивши да се одрекне Христа и поклони лажним идолима. На пријетње да ће га убити, рекао је: Постоје двије врсте живота и двије врсте смрти. Има пролазни живот земаљски и има вјечни непролазни живот. Постоји пролазна смрт земаљска и постоји вјечна и непролазна смрт у паклу. Ја се клањам ономе који је дародавац тог вјечнога живота и вјечне мудрости. „Љубав Христова, саможртвена љубав је она која је испунила његово биће, ум и душу, као и Светога мученика Романа који је био ђакон Цркве Христове у Антиохији.“ Подсјетивши на његово житије и заједничко страдање са дјететом Варулом за Христа, када су одбили да се поклоне лажним идолима, Митрополит је нагласио да су они претрпјели земаљску пролазну смрт од безбожника свога времена, али су зато задобили вјечни и непролазни живот, и спасили се од вјечне смрти која сналази оне који се одричу живога Бога и вјечнога живота, и који се клањају ономе што је пролазно и ништавно. У архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Амфилохије је нагласио да је основно призвање свакога човјека који се рађа на овој земљи да позна непролазну и вјечну љубав Христову која превазилази разум. Он је казао да су ту љубав познали данашњи мученици које прослављамо, као и сви други безбројни мученици кроз историју рода људскога: „Свети мученици, страдалници за Христа Господа, жртвовали су се испуњени Христовом љубављу и они су кроз вјекове свједоци те Божанске љубави“, бесједио је Митрополит црногорско-приморски. Један од таквих је и Свети Јован Крститељ, који је жртвовао себе за правду и истину Божију, казао је владика и подсјетио да у Цетињском манастиру цјеливамо његову руку и дио Часнога крста, на коме је разапет Господ, као и мошти Светога Петра Цетињскога. Високопреосвећени Митрополит је казао да су свети мученици живи свједоци да је љубав Христова, Бог као љубав, мјера људскога живота: „Ти свједоци кроз вјекове и данас свједоче и призивају све људе да се поклоне вјечној љубави, а не ономе што је пролазно и смртно, што је ништавно, да се не клањају лажним идолима којих је било и у она древна времена, а којих има и данас можда и више, само што су данас перфиднији.“ Појаснио је да лажни идоли данас добијају друга имена, не зову се више Јупитер и сл, него се зову људска култура, обоготворење културе, култура без култа. А култура је важна, зато што култ, Божија служба тој љубави Божанској, даје значење стварима и предметима, храмовима и ономе што је стварао човјек кроз историју. „Оног тренутка кад то што је човјек стварао, што назива културом, изгуби истински смисао, и када се кроз њега не служи Богу, него се претвара у идол, и када се њему човјек клања, онда човјек постаје многобожац, клања се смрти и наштавилу и пролазности. У наше вријеме нема ништа мање многобожаца и пагана него у она древна времена, зато је призвање нас хришћана да будемо живи свједоци живога Бога, носиоци те Његове Божанске саможртвене љубави која не тражи своје, која се жртвује и само дарује на начин како је Бог себе даривао човјеку и овоме свијету“, закључио је у својој пастирској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Данас смо чули два изванредна одломка из Јеванђеља која се међусобно допуњују и која нам говоре о томе каквог дара и какве Божанске љубави смо сви ми удостојени и како пажљиво треба да се односимо према овом дару. Према томе ко смо, зашто живимо, и какву изузетну благодат је творац Неба и Земље излио на наша срца, како нас је позвао да будемо Његови ученици. У Јеванђељу по Јовану се говори о томе како је Господ наш Исус Христос дошавши у свет био за нас Исцелитељ, Учитељ и Утешитељ, а не Судија. То како су људи живели било је довољно да Творац дође као Судија, да им суди због тога како су живели и како су користили дар живота који им је Господ дао. Али је Он Свог Сина послао да спаси свет: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега Једнороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер не посла Бог Сина Својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега“ (Јн. 3: 16-17). Господ наш Исус Христос је дошао као Лекар, као Спаситељ, као Учитељ, као Пастир, а не као строги Судија Који би све одједном позвао на суд и рекао: „Ево, радили сте овако и за то ћете добити овакву плату, а ви сте поступали другачије – достојни сте другог.“ Не, Господ је дошао и све нас је призвао спасењу. Он је као добри учитељ, као родитељ, као Лекар, он је био Дар, а не Судија који је дошао да казни људе. А у следећем одломку из Јеванђеља по Матеју (22: 1-14) из уста Спаситеља чујемо причу о томе шта је Небеско Царство. И ова прича представља слику понашања свег људског рода, с једне стране, а с друге стране за сваког од нас је то слика нашег живота и тога како се понашамо према Божанском дару који смо добили од Спаситеља и од нашег Творца. Господ говори о томе како је Царство Небеско попут човека, цара, који је приредио брачни пир за свог сина и почео је да позива зване – госте, да би поделили с њим ову радост. А они нису хтели да дођу, били су заузети својом трговином, домаћинством, разним бригама овог света које све нас заокупљају. Онда их је позвао још једном и рекао: заклана су телад, припремљено је јело и пиће да се почастите, и послао је своје слуге да замоле ове људе да дођу на празник, да поделе радост с њим. А ови зли људи су опет нашли изговор да не дођу, и не само то, него су још исмејали ове слуге и неке од њих су убили. Онда се цар разгневио на ове званице и послао је војску да спали град и истреби убице – казнио их је због оваквог занемаривања његовог позива који им је упутио с љубављу. И опет је послао своје слуге на раскрснице, на разна места – да позову све оне које сретну на брачни пир. Слуге су то учиниле, пир се напунио, али је у јеку гозбе цар ушао и угледао је тамо једног човека који није био у брачној одећи. Односно, овај човек се одазвао на позив, али је дошао и није се понашао у складу са свечаношћу и местом. Тако је и он изразио немар и лакомисленост и понизио је величину празника. И тада је цар наредио слугама: „Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних“ (Мт. 22: 13-14). Сва ова прича је наш живот, и то је слика целог човечанства. С једне стране, видимо како је Бог, Творац, слао пророке у овај свет, Божије људе, и они су говорили Његовој деци, људима: „Опаметите се, дођите на брачни пир, сједините се са својим Творцем, с Господом, радујте се с Њим, наслађујте се Његовом љубављу.“ Али људи нису хтели то да чују, разапињали су и убијали пророке и дошли су до тога да су и Сина Јединородног, Онога Којег је Бог послао у свет, не да му суди, већ да га спаси – и Њега су разапели због своје злобе. И наш живот, живот сваког од нас је препун примера за то како не слушамо нашег Спаситеља, одбијамо да учествујемо заједно с Њим на овом брачном пиру, на пиру Божанске благодати. Како је мали број људи који су данас дошли на литургију у Божије храмове. Наравно, ми се радујемо што су сви ови храмови пуни, али знамо колико је мало људи који су оставили по страни своје испразне послове, који су натерали себе да се одазову на овај позив Спаситеља и да дођу данас, и да поделе с Њим брачни пир. И знамо колико често смо у свом животу поступали тако да смо издавали Христа и говорили Му: имам посла, заузет сам овим, оним, и није ми потребан овај Твој брачни пир Божанске благодати, имам друга посла. Не само то, често смо исмевали људе које нам је Господ слао и који су нам говорили: хајдемо, Он те је позвао на овај велики празник! – а ми смо им се смејали, ругали смо им се и ућуткивали смо их, постајући тако налик на ове неразумне званице којих је било врло много. Званих има много више него изабраних – ове речи Цара, ове речи Господа нашег Исуса Христа, наравно, треба да нас пробуде из сна, из овог лакомисленог пребивања у испразним стварима и мислима о томе да су оне много важније од позива на Божански пир. Сви они који су данас дошли и достојно се припремили за Причешће Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа – ови људи су се приближили изабранима, али је пред њима још читав живот, и Господ нас сваког дана зове на Божанску молитву, на радост у Господу нашем Исусу Христу, и ми никад не треба да дозволимо да нас обузме раслабљеност, и никакве бриге овога света не треба да нам заклањају Божанску љубав и да постану приоритет за нас. Приоритет за нас треба да буде то да будемо с Господом нашим Исусом Христом, да се радујемо заједно с Њим, да страдамо заједно с Њим, да служимо нашем ближњем заједно с Њим и да увек имамо на уму да је овај Божански дар велико благо и да имамо на уму страшне и праведне речи: много је званих, мало је изабраних. Амин. Извор: Православие.ру

По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/14.02.19 ZBOR Predavanje arhiepiskopa Jovana PBF.mp3 Извор: Радио Слово љубве

У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У деветнаестој емисији Архиварник емитујемо предавање “Однос Божанске суштине и енергије“, које је одржао тадашњи професор Богословског Факултета у Београду проф. др јеромонах Иринеј Буловић. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Звучни запис беседе Након читања Светог Јеванђеља о светом и свијетлом Преображењу Господа Исуса Христа, сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Радојица, који је између осталог подсјетио да су апостоли Петар, Јаков и Јован били свједоци овог чудесног догађаја, а појавили су се и пророци Мојсије и Илија. -Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе. Он је до тада показао своју божанску силу и моћ док је васкрсавао мртве и исцјељивао болне и чинио чудеса, а преображењем је показао дио божанске природе онолико колико човјек може да носи и колико му је потребно – казао је о. Радојица и подјсетио да су апостоли када се Господње лице засијало као сунце пали ничице и нису могли да гледају у ту свјетлост и ту снагу природе Божије. Господ је показао свима да су у Његовом људском тијелу били смјештени сва суштина Божија и сва својства Божија. -И сила, и снага, и правда, и природа, и љубав и све оно по чему је Бог, Бог. Тако да и ми знамо и вјерујемо и писмима и светим ријечима апостола, свједока Христових, јер су они то посвједочили не само ријечима него и животом својим. Сви они су мученички пострадали и нијесу жалили своје животе, јер су знали коме служе и за кога страдају – казао је о. Радојица и додао да је ово дан у који треба и ми да се преображавамо и да оно што је лоше у нама поправимо и излијечимо. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице, а сабрани који посте Богородичин пост, а који су се измирили са ближњима и молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог