Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'богојављење'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Отац Макарије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Духовима, недјељу по Богојављењу, и говорио о празницима Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Крститеља, рекавши да су ови догађаји догађаји пројаве љубави Божије на земљи. Он је говорио и о значају велике Светиње Богојављенској водици, и објаснио која је разлика између богојављенске и крстовданске водице. Звучни запис емисије “Битно је да се човјек не веже ни за какву материју јер човјек унутрашњу празнину покушава да надомјести материјалним стварима које га заробљавају. Човјеку, у ствари, треба врло мало“- каже отац Макарије у одговору на питање да ли су савременом човјеку, а нажалост и хришћанину, спољашње ствари које има или које тежи да посједује, на неки начин, сатисфакција за оно што не посједује изнутра. Отац Макарије је одговарао и на питање наших слушалаца о саблазнима које долазе кроз ближње, о гријеху хуле на Духа Светога и на још нека питања наше вјере, зато је топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  2. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас на Богојављење у земунској Николајевској цркви. Патријарху је саслуживало свештенство из архијепископије, уз присуство старешине храма протојереја Драшка Тепавца, помоћника директора Управе за вере др Марка Николића, представника општине Земун, пливача и многобројних верника. Пре почетка Свете Литургије Његова Светост је рукопроизвео Николу Масникосу, дипломираног теолога, за чтеца цркве Светог Николаја у Земуну. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/19.1.2108. Patrijarh. Nikolajevska.mp3 На почетку Литургије Патријарх је призвао вернике да се успењу на амвон како би у пуној мери учествовали у заједничкој молитви. У наставку молитвеног сабрања уследило је освећење Богојављенске воде испред храма. Потом се Свјатјеши обратио верном народу честитавши празник и рекао о смислу и значају Богојављења и сведочанства Светог Јована Крститеља. "Велка тајна се открила на реци Јордану - тајна Свете Троице", рекао је Патријарх, додавши да кроз крштење примамо благодат Духа Светога која нас очишћује од грехова по благодати Божијој. Циљ и смисао долазка Христовог је да нам поврати достојанство и да се вратимо Богу. Свјатјејши је напоменуо и о чуду освећене воде, која се не квари, и истакао да је велки дар који уносимо у домове. За крај је Патријах све благословио и рекао да су сви деца и народ Божији и призвао да волимо и поштујемо ближње. Затим су верници предвођени Његовом Светошћу кренули у празничној Литији до Кеја где се одржало пливање за Часни крст. По благослову Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја данас је одражно пливање за Часни крст на земунском Кеју. После заједничке молитве на Литургији у Николајевској цркви (http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18186) верници предвођени Његовом Светошћу учествовали су у празничној Литији до земунског Кеја где се одржало пливање за Часни крст. Присутном верном народу и учесницима Патријарх Иринеј се обратио казујући о празнику Богојављења и о догађајима који су се тада десили. Свјатјејши је рекао и о благотворном дејству Светог Духа кроз освећену воду. Његова Светост је нагласио да смо сви деца Божија и да треба да живомо у миру, слози у и љубави. За активну помоћ у организацији овог догађаја Богојављенски Крст су добили градоначелник Београда г. Зоран Радојчић и Радио-телевизија Републике Српске. Присутнима се затим обратио градолначеник г.Радојчић, који је уједно и први градоначелник престонице који је лично присуствовао овом догађају, и захвалио за неочекивану част. Потом су пливачи, којих је ове године било 243, запливали према Часном крсту. Ове године до крста је прва допливала Јована Лепосавић, осамнаестогодишњакиња која је победила рак, а своју победу у трци посветила свима онима који се лече од рака. Извор: Радио Слово љубве
  3. Б о г с е ј а в и ! - В а и с т и н у с е ј а в и ! Д р а г и ф о р у м а ш и, Бог се јави! Ускоро нас очекује пливање за Часни крст. 18. јануара на Крстовдан, испод Небојшине куле тачно у подне, очекује нас пливање за Часни крст. Подвизавање за Крст. Успињање ка Небу и радосно самораспињање на Крсту. Колико је здраво пливање за младе људе толико је још здравије Богоосвештано зимско пливање. *** Овде можете стављати ВИДЕО прилоге како са Богојављанског пливања тако и п л и в а њ а у л е д у и з и м с к а ч е л и ч е њ а н а н и с к и м т е м п е р а т у р а м а. Такође, чућете и причу Порфирија Иванова који се челичењем излечио од канцера и цео живот посветио челичењу, босоногом ходању и гладовању. Али, овде ћемо такође видети и б е с е д е н а Б о г о ј а в љ а њ е наших црквених великодостојника. Б о г с е ј а в и! 10 годишњи Кристијан Пешић прошле године (2016.) победио у Власотинцу!
  4. Хиландар – Беседа Високопреподобног архимандрита Методија игумана Светог манастира Хиландара за манастирском трпезом на празник Богојављења 2018. године. View full Странице
  5. Галерија фотографија монаха Милутина Хиландарца на Крстовдан и Богојављење у Светој царској српској лаври Хиландару. Извор: Манастир Хиландар View full Странице
  6. Москва - Амерички амбасадор у Русији Џон Хантсмен ритуално је на Богојављење ушао у ледену воду како би се "приближио Русима". Како преноси "Раша тудеј", амбасадор је недалеко од Москве ушао у хладну воду док су се са стране зачуле овације. "Невјероватно искуство", рекао је Хантсмен након што је изашао из воде. Како је рекао, био је инспирисан снимцима на Јутјубу. глас српске
  7. Москва - Амерички амбасадор у Русији Џон Хантсмен ритуално је на Богојављење ушао у ледену воду како би се "приближио Русима". Како преноси "Раша тудеј", амбасадор је недалеко од Москве ушао у хладну воду док су се са стране зачуле овације. "Невјероватно искуство", рекао је Хантсмен након што је изашао из воде. Како је рекао, био је инспирисан снимцима на Јутјубу. глас српске View full Странице
  8. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, Епископ Иринеј, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Хеики Хатунена, секретара Конференције европских цркава, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. После прочитаног Јеванђеља, владика Иринеј је подсетио присутне на историјске чињенице о Крштењу Господа Исуса Христа, а потом их поучио о духовном смислу овога Празника, како за нас данас, тако и за све хришћане од времена онога, па све до свршетка историје. По заамвоној молитви, загрмео је славопој у целом храму, као некада Глас Господњи над водама, чиме је почело молитвословље Великога водоосвећења. Извор: Епархија бачка
  9. На велики празник Крштења Господњега, сабрало се у новосадском Саборном храму мноштво богољубивих клирика и благочестивог народа Божјег, да се сви заједно поклонимо Пресветој Тројици, чија је Тајна потпуно откривена свету на данашњи Празник. Пре почетка Литургије, велико повечерје и јутрење служио је презвитер Срђан Јанковић, уз саслужење ђакона Живка Рајиновића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом архијерејском Литургијом началствовао је Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, Епископ Иринеј, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Хеики Хатунена, секретара Конференције европских цркава, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. После прочитаног Јеванђеља, владика Иринеј је подсетио присутне на историјске чињенице о Крштењу Господа Исуса Христа, а потом их поучио о духовном смислу овога Празника, како за нас данас, тако и за све хришћане од времена онога, па све до свршетка историје. По заамвоној молитви, загрмео је славопој у целом храму, као некада Глас Господњи над водама, чиме је почело молитвословље Великога водоосвећења. Извор: Епархија бачка View full Странице
  10. Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету. Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице. Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт. Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: „Ја сам васкрсење и живот“[1]. Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек. Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством[3]. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек. Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом)….[4] и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? Како може …[5] о Светој Водици. Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере. То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану…[6] на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.[7] Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин? Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола. Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола? Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро[8]. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола[9]. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот…[10] Извор: Светосавље
  11. Бог се јави, браћо! И јави се Цар Бог, Вечна Тројица: Отац и Син и Дух Свети. Јавише се над овим грешним земаљским светом и у овом земаљском свету. Све што Бог може дати човеку то је Господ Исус Христос, а данашњи велики Свети Празник то је посведочио и потврдио. Данас сведоче не људи, не птице, него вода вода сведочи да је међу нас сишао Истинити Бог. То је Његово смирење. Гле, да ли је то истина да се Бог јавио свету и то сам Бог, сва Света Тројица? Да, сведочи то вода, Освећена Вода. И гле, од тог бесмртног чуда које се данас десило, од откривења Свете Тројице, остала је Света Водица као живи знак, живи сведок да се заиста Бог данас јавио свету. Света Водица Богојављенска никад се не квари. Ето чуда за све људе, ето чуда за све безбожнике и за све вернике. Мртва вода толико је оживљења Богом да је постала вечни сведок Богојављења Свете Тројице овоме свету. Гле, када је Бог мртву воду учинио бесмртном, бесмртним сведоком Својим, присуством у овоме свету како да не учини душу људску која је саздана по слици Божјој, Човек је зато и створен да буде Богојављење, да собом јавља Бога, да собом јавља све што је Божанско, да собом јавља слику Божију. Да, Бог и створи човека и створи сав свет да све то буде сведок Њега, сведок Вечне Његове Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечне Доброте. Да, Бог је и створио овај свет и свако створење у свету да буде живи глас и живи сведок, живи сведок Пресвете Тројице. Али, шта се десило са човеком, шта се десило са овим светом? Човек је место Богојављења постао ђавојављење. Јер грех, шта ради грех? Уводи ђавола у овај свет, грех мој и твој уводи у нашу душу ђавола! Не треба се обмањивати ништа мање него ђавола. И тако је овај свет, кроз грех рода људско.г изгубио свој пут. Изгубио ону силу Богојављења. Све је потонуло у мрак, све је потонуло у немоћ, све је потонуло у смрт, јер грех је главна радионица смрти. Грех људски претворио је овај свет заиста у фабрику смрти, у воденицу смрти, и она меље, меље свако људско биће, и сатире га и сатерује га у смрт. Зато је Господ и дошао у овај свет, браћо. Зато је Бог постао човек. Није постао птица, Њему би то много лакше било; није постао цвет, није постао љубичица, није постао ружа, није постао кротко јагње него је постао човек. Човек сав у гресима, човек сав смрдљив, човек сав окружен са свих страна творцима греха, ђаволима. Зато је нико мање до Бог дошао у овај свет, јер нико није могао спасити човека од смрти. Господ је узео на Себе смртно тело људско да га васкрсне из мртвих, да му да силе Васкрсења. Зато је Господ васкрснуо из мртвих и пре тога увек говорио: „Ја сам васкрсење и живот“[1]. Он, Бог Истинити, Који једини може победити и побеђује смрт. Заиста, ако се у икојем човеку јавио сав Бог, то је несумњиво у Господу Исусу Христу[2], односно Сам Бог, Сав Бог постао је човек. Ради чега, ради чега је Христос постао човек, то нам објашњава и ту велику тајну казује Апостол Павле: Он је постао човек да бисмо се ми сви испунили Божанством Његовим, Његовим Божанством[3]. То значи: Његовом Вечном Правдом, Његовом Вечном Љубављу, Његовим Вечним Животом, Његовом Вечном Добротом. Све је то Господ подарио човеку поставши човек. Данашњи Празник сведочи да то заиста непрекидно бива у Цркви Христовој, у Цркви Православној. Света Водица, ето сведока, ето Богојављења! Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим, вечерашњим и сутрашњим, онда ти бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити бесмртном и некварљивом. Пре два три дана био један посетилац овде и говорио ми да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Који је то разуман човек у свету који није то признао? Ево и данас, данас ћемо освећивати водицу, (а она ће бити Освећена силом Божјом)….[4] и сила Божија који је на Јордану сишла на род људски, Цркву Христову, ето та благодат, тј. сила и данас освећује воду и чини је некварљивом. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства? Како може …[5] о Светој Водици. Ето, један професор у старој Југославији, Немац, који је живео међу нашом браћом на северном крају Југославије, професор хемије, покушавао је на све могуће начине да воду учини некварљивом, и није успео. Увек се вода кварила, за пет дана, десет дана, никако није успео. Кад је видео православне хришћане питао их је: шта ви радите на празник Богојављења? Они су му објаснили тај Празник и како се освећује вода. Он као професор хемије реши да и сам присуствује празнику Богојављења и освећењу Водице. И сам напуни флашу од те Водице однесе својој кући и остави да види шта ће се десити са њом. Прође седам дана вода иста, прође петнаест дана, прође месец, прође година дана, вода се не квари. Тада професор Немац одлучи да прими Православну веру и постане православни хришћанин. То је било за њега најочитији доказ силе Божије и чудотворства Божијег и истинитости Православне вере. То што данас добија човек, добија људско биће, открива нам сав смисао намере људског живота, открива нам смисао бића. Ради чега је створен човек? Човек је створен да буде Богојављење да собом јавља Бога. Како, питаћеш ти? Тако што и ти, и сваки православни хришћанин, при крштењу добија те Божанске силе које су се јавила на Јордану…[6] на данашњи велики Празник. Ето, човек се крштава, над њим се збива исто што се збива данас над Христом на велики Празник Богојављења. Отвара се Небо над њим, и он прима Божанску силу у себе, прима васцелог Господа Христа. Тако и вели Апостол Павле: „Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“.[7] Та сила коју данас Господ даје с Неба понавља се увек у Светом Крштењу, у крштењу свакога од нас. Доказ опет Света Водица. Јер Водица у којој се крштава сваки човек, та Водица освети се и постаје некварљива, и у њој и њоме се крштава сваки човек и постаје православни хришћанин. Шта би после тога могао рећи хришћанин? Гле, то није ништа друго него Богојављење личности, бића људског које је дужно да јавља собом Бога, да открива свима собом Бога. А како и на који начин? Када јавља Истину Христову, Љубав Христову, када живи по Правди Христовој, када живи у милостивости Христовој, када живи еванђелским животом. Зато, браћо моја, на свакоме од нас хришћанину је велика одговорност. Ми, ми смо дужни да целокупним својим животом објављујемо Бога, проповедамо Бога. Тешко нама ако то не испунимо! Тешко нама ако као хришћани заспимо у гресима, у гресима заспимо, у страстима. Тада ми не објављујемо Бога собом, већ супротно Њему, нечастивог ђавола. Нека би Благи Господ чувао свакога од нас од тих грехова. Сваки непокајани грех, браћо, чини да човек постане објавитељ ђавола, објавитељ свега супротног Господу Христу. У овоме свету хришћани и јесу они који објављују сву истину о Господу Христу, сву истину о Тројичном Богу: о Оцу, Сину и Светоме Духу. Немојмо варати себе: Свако зло које ми чинимо, свака псовка коју изговоримо, свака рђава мисао, вуче нас и одвлачи далеко од Господа. Наше је да бдимо, да чувамо себе, да пазимо себе, и очи своје и уши своје и ум свој, од свега рђавога, од свакога зла. Јер ако тако не радимо тешко нама. Где смо онда? Да ли смо у загрљају Господа Христа или у загрљају ђавола? Нека би Господ Бог чувао све нас од тог поклизнућа, од тог пада. А како ћемо сачувати себе од свега тога? Молитвом, постом, бдењем, милостивошћу, добротом, сваком светом врлином, јер свака врлина сједињује са Господом Христом и даје нам силе да чинимо и творимо Његове заповести. Зато сваки од нас мора да приморава себе на свако добро[8]. Запамтите, браћо, у нама постоји сила која вуче ка греху, то је наша огреховљена слободна воља. Ми смо дужни да приморавамо себе на свако добро, да приморавамо себе на молитву ако је немамо. Е, кад Господ види твој труд да примораваш себе на молитву, даће ти силе да ти молитва постане мила и слатка и да те води кроз овај свет. Ако немамо љубави према посту, приморавајмо себе на пост, јер не заборавимо да се човек, људско биће, душа људска, најсигурније очишћава молитвом и постом. То је благовест коју је Господ објавио да се молитвом и постом човек очишћује од свакога греха, од свакога зла од свакога ђавола[9]. Зато сваки од нас нека има ревности и силе, нека мисли на онај свет и онај живот, јер смо ми створени за Вечни Живот…[10] Извор: Светосавље View full Странице
  12. А какво би духовно весеље и каква радост, колика слава Божија и каква духовна корист, кад би црква при сваком окупљању (литургији) тако народом украшена била? Морнари и крманоши чим преплове морску пучину, свим силама се труде, да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе узбуркамо те да у буру свакодневних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судницама крећемо, а овде једном, или једва два пута преко целе године долазимо. Или вам није познато, да као што су по мору пристаништа, да је тако по градовима Бог цркве подигао, да бисмо када нас захвати бура свакодневних немира, њему прибегавали и великом се тишином наслађивали, јер овде не треба да се пазимо од бурног таласања, ни од наиласка разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силна ветра, па ни од зверске свирепости, јер је црква пристаниште у којем нема ништа од овога, па и пристаниште духовно за душе. А то ћете и сами посведочити, јер ма ко од вас, ако би у савест своју завирио сада, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује; похота не успаљује; завист не гризе; гордост не надима и ташта жеља не повређује. Сви ти зверови су смирени; јер ко Божије речи слуша, кроз њега њихов звук, као божанствено певушење, у душу продире и те животињске страсти смирује. Па зар не треба оплакивати, када ми опет, презирући такву корист коју овде налазимо, од цркве, као мајке свих нас, бежимо и веома ретко у њу долазимо? Та какве битније интересе од ових можеш да ми покажеш, и какво значајније занимање и шта те спречава да овамо долазиш? Ти ћеш ми на све начине покушати дати одговор, да те сиромаштво спречава да долазиш у цркву, али то оправдање није на своме месту. А није зато што је Бог свега седам дана са нама поделио, па није више за себе задржао, а нама мање оставио; а није ни напола поделио, јер није три себи а три нама дао, но је теби шест дана даровао, док је за себе оставио један. А ти и тај један дан нећеш без свакодневних брига да проведеш, но као они који црквену имовину краду, дрско поступаш, јер га као свет и слушању божанствених посвећен, крадеш и на животне таштине непрестано траћиш. А о чему говорим за тај дан? О ономе што је удовица при давању милостиње учинила, па и ти исто чини у тај дан. Она је две лептице поклонила и велику милост код Бога нашла; па и ти му позајми два часа па ћеш хиљадудневни добитак кући својој однети. А ако нећеш и то, онда пази да вишегодишњи труд не изгубиш, када не можеш да поднесеш, да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер Бог чини да и давно стечено имање нестане ако види да га презиремо, исто као што је Јудејима, који се о храму нису старали говорио: “И што унесете у . Јер је све ово, а и више, потребно да сваки хришћанин зна, да би онима који га питају могао на све дати одговор. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, јер тек по једном, па и от немарно и више због обичаја празновања, него због духовне користи, овамо долазите; а похвале би били достојни само онда, када бисте увек овамо долазили и све ово што смо навели у појединостима постигли. Многи од вас, који сте овде, имате синове којима, када их наставницима одговарајућих вам знања и заната предате, забрањујете да кући долазе; но пошто им постељу и храну и све остало за живот обезбедите, одређујете им да са својим учитељима живе а то наравно зато да би се, због непрестаног боравка тамо и одвојености од проблема који би их ометали, утврдили у науци. И поред тога мислите да се овде, где се не простом занату, но ономе што је највише а то је како се Богу угодити може тако да и небеска блага задобијете, да се то и одсуствовањем из цркве може постићи. А зар то није безумно? А да наука која се овде предаје велику пажњу захтева, сведочи и сам Господ речима: “Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29). А и пророк је рекао: “Ходите дјецо, послушајте ме; научићу вас страху Господњем” (Пс. 34, 11). И даље: “Утолите и познајте да сам ја Бог” (Пс. 40, 10); а већ из овога видимо да се мора много трудити свако ко намерава у овој мудрости да се подучава. Но да не бисмо све време на укоревање неприсутних потрошили, јер смо за уклањање њихове немарности довољно смо до сада рекли, рецимо сада нешто и о празнику. Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна; па смо зато сваком стиду и подсмеху изложени јер сваке године овај празник празнујемо, а силу његову не знамо. Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. Ви сте сви данас чули како о оба богојављења Павле Титу говори, и то о овом данашњем: “Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима, Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку” (Тит. 2, 11) док о будућем говори: “Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа” (Тит. 2, 13). А о овом будућем је и пророк предсказао: “Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи” (Јоил. 2, 31). Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? Ово је дан његовог крштења, дан у који је биће воде освећено. И пошто су воде у овај дан освећене, данас сви који у поноћ црпе воду, остављају је у својим кућама преко целе године. А познато је чудо да се квалитет ове воде не квари временом, но целе године а често две или три године, вода црпена на овај дан задржава свој укус и након толико времена води из извора данас извађеној равна је. Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33). Да су два богојављења, то смо доказали оним што смо до сада говорили; сада нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то каквом крштењу долази, јер треба и то да знамо. И као што смо о првом Богојављењу говорили, тако ћемо и о другоме, још пре говорити и вашој љубави објаснити, јер кад о овом последњем сазнамо знаћемо и оно прво. Постојало је јудејско крштење које од телесних скрнављења тело очишћаваше, но не и савест од грехова, пошто оно није ослобађало од греха ни онога што је прељубу учинио, ни онога који је крао, као ни оног који је закон ма у чему погазио, и васцело дејство тог крштења састојало се искључиво у томе што је оно ослобађало од телесних повреда, оне који су мртве кости дотицали, јели забрањено јело, па и онај се тим крштењем очишћаваше који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше; касније се очишћаваше по оном написаном: “Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера” (3. Мој. 15, 7), пошто ово не беху уистину греси но само телесна нечистота. И овим је крштењем Бог оне који савршенство још достигли не беху, благовремено припремао да благовернији буду а тиме оно што ће тек доћи, још боље и марљивије врше. Јудејско дакле крштење не беше крштење што грехе очишћава, но само скрнављење тела. Наше пак није такво, но многом је благодати испуњено пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћава и дарове Светога Духа дарује. Па и само Јованово крштење не беше нашем равно иако је превазишло јудејско, и сматраше се само прелазним мостом између јудејског и нашег, зато што људе од јудејског крштења к овом нашем привођаше. Јер Јован никоме није препоручивао да на телесн очишћење пази, но управо их је учио да се од њега одустане и саветовао је да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења потражи у вршењу добрих дела а не у разноврсним умивањима и очишћењу водом. Није говорио: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? “Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8). И по овоме крштење Јованово беше више од јудејског а ниже од нашег. Јер нити је Дарове Светог Духа подаривало, нити је пак благодат опроштења у себи имало, пошто он само кајање налагаше. А да он није имао власт да грехове опрашта сам је посведочио кад је рекао: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Мат. 3, 11). А шта значи то: “Духом Светим и огњем”? Сетите се, молим вас, онога дана када се апостолима показаше “раздијељени језеци као огњени, и сиђе по један на свакога од њих” (Дел. Ап. 2, 3). Али несавршеност Јовановог крштења, тј. да оно ни благодати Духа, ни отпуштење грехова у себи није имало, доказује та околност што Павле “нашавши неке ученике”, питаше их: “Јесте ли примили Духа Светога кад сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања” (покајања дакле, а не отпуштења!). Па зашто је крштавао? “Говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих” (Дел. Ап. 19, 1-6) Видиш ли сада да је Јованово крштење било несавршено? Јер да оно није било непотпуно не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би своје руке на њих полагао. А кад је он све то учинио, тиме је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је Јованово много ниже од овог. Овим смо се у погледу разлике крштења сасвим уверили. А о томе зашто се Христос крстио, и којим крштењем, дужност нам је да кажемо. Христос се, нити јудејским тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим крстио; пошто није имао потребе нити да му се греси отпусте, а како би и имао такву потребу онај који по написаном: “Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим” (1. Петр. 2, 22), или као што је сам рекао “Који ме од вас кори за гријех?” (Јн. 8, 46), нити да му се Дух подари, јер како би и онај без Св. Духа био, који путем Св. Духа и зачет и саздан беше. Добро. Па зашто је отишао да се крсти кад је и Духа Светог у себи имао и безгрешан био? Прво нам је битно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити. Каквим се дакле крштењем крстио? Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим. А зашто? Да би ти кроз само својство крштења спознао да се он није због очишћења грехова својих крстио а ни због тога што му је дар Светога Духа био потребан, јер Јованово крштење није имало ништа од тога, као што смо већ доказали. А да Христос није на Јордан ни ради отпуштења грехова, нити зато што је било потребно да прими Дух, видеће се и из овог што ћу сад рећи. Да не би неко од оних што су тамо били присутни помислио да је он, као и сви остали, на покајање дошао; послушај како је Јован то предупредио. Јер док је свима другима говорио: “ Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8) послушај шта њему говори: “Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” (Мат. 3, 14). А ово је он рекао да би показао да Господ није дошао због онога због чега су сви други долазили; па и да му је ово крштење утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља, и неупоредиво најчистији. Па зашто је тражио да се крсти, кад није ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Светога Духа то чинио? Из два разлога. Први је Јован објаснио; а други је сам Господ Јовану саопштио. Па који је тај што га је Јован објаснио? Да се покаже многима као што и Павле говораше да: “Јован крштаваше крштењем на покајање да у онога верују, који ће за њим доћи”; па је из тог разлога он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао и до врата дошавши укућанима извикивао и за руку Христа држећи говорио да је то Син Божији, сведочанство би своје сумњивим учинио, а посао би свој себи отежао. А и на зборове да га је, узевши га за руку, уводио и приказивао, исто би било. Али овако, када је Христос сам пред народом који се из свих градова на Јордан стекао и на брегу реке који се нашао беше, на крштење дошао и ту се очинским гласом кроз Светога Духа који је у виду голуба с неба сишао осведочио, сведочанство Јованово не могаше сумњиво бити, па зато и говори: “И ја га не знадох” (Јн. 1, 33), а у шта се свако могао одмах ту уверити. Будући да су они крвни сродници били по ономе што је анђео Марији о Јовановој матери рекао: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина” (Лук. 1, 36), јер ако су матере сроднице биле, то је извесно да су и њихова деца; па да не бисмо помишљали и на то да Јован о Христу по сродству сведочи побринула се благодат Духа Светог, јер је Јован своје прве године у пустињи провео, тако да никако не можемо сматрати да је сведочанство његово по љубави или по каквој припреми, но управо онако о њему проповеда, како му Бог беше заповедио, а зато је и могао рећи: “И ја га не знадох”. Па како га је познао? “Онај који ме посла – одговара он – да крстим водом он ми рече”. Шта ти рече? “На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33). Видиш ли дакле да је због овога Дух Свети сишао тј. да Проповеданог својим силаском као неким прстом свима знаног покаже, а не због тога да своје присуство објави. Ово је први разлог због кога је Христос на крштење дошао. Други је онај који је сам изнео. А који је то разлог? Кад је Јован рекао: “ Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” сам је одговорио: “Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 14-15). Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа? Шта значи то “испунити сваку правду”? Правда се назива испуњење свих заповести, као кад говори: “А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно” (Лк. 1, 6). И ову правду су требали сви људи да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, то мораде Христос који је дошао да испуни. Па каква је правда, реће ће ко, у крштењу? Покорити се пророку била је правда. И као што је обрезан био и жртву је принео и суботње хранио и на празновања јудејска пазио, тако је ово испунио кад се крстећем пророку покорио. А да је баш Бог хтео да се сви људи крсте, послушај Јована како говори: “И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега” (Лк. 7, 29-30). Стога, пошто је правда покоравати се Богу, а Бог је Јована послао да крсти, то је морао и Христос, кад је већ свим осталим законским одредбама потпуно одговорио, да и ову дужност испуни. Рецимо да су се, примера ради, те законске обавезе састојале и у дугу од две стотине динара и да је тај дуг требао наш људски род да одужи па да смо као дужници који не могасмо такав дуг вратити, смрћу заплењени били која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто дошао беше за нас који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу наплатио и нас што немасмо ишта дати избавио, па да зато и није рекао: треба да то и то учинимо, него праведно: “треба сваку правду испунити” тј. ја као Господ, морам за оне што ништа немају платити. А ово је разлог због којег се крстио тј. да покаже да сав закон испуњава, ово велим, и тиме је све речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је свагда и голуб. Голубица је и у време Нојево доневши са собом стручак маслинове гранчице у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења ковчегу прилетела, па и сад у виду голуба (јер је битно да се овакве ствари добро разликују) Дух силази; прво да милост Божију свему свету објави, а друго да објави да продуховљен човек не треба лукав, но простосрдачан и незлобив као што и Христос говори: “ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3). Но онај ковчег по проласку потопа остаде на земљи; овај пак, пошто је гнев утолио вазнесе се на небо где и сада с десне стране Оца седи она, безгрешна и бесмртна плот! Но пошто смо Господњу плот поменули, лепо ће бити, да пошто и о њој мало говорим, беседу своју окончам. Ја знам да многи међу вама само по уведеном празничном обичају к овој свештеној трпези приступају, а добро би било, као што сам и до сад више пута говорио, да у томе не на време празника пазимо, но савест очишћавамо о онда тек свештеној трпези приступамо. Јер које оскрвњен и нечист, за тог је непристојно да се баш на празник причешћује, дак оном ко је чист и са искреним кајањем своје је грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и увек Божанственим тајнама приступа и даровима Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују па, ако су и безбројним гресима заражени, кад празник угледају срљају као да су самим празником принуђавани да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању ни видети не би требали), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди; зато ћу се постарати, да бар оно у чему сви греше јавно поправим. А у чему се састоји тај грех? У томе што неки не приступају са страхом, но један другога нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, тупкајући па и смутњом испуњени прилазе. О овом сам вам често говорио, па и сада не могу да о том не говорим. Зар не видите ви, како се у току олимпијских борби, кад равнатељ борби са венцем на глави и штапом у руци кроз арену пролази одмах, чим преднавештач завиче да добар поредак буде, све у ред поставља? А како да то неумесно није? Где ђаво игра, пази се толико на тишину, а тамо где Христос призива, жагор је велики. И у арени се зна поредак, а у цркви викање, на мору тишина, а у пристаништу бура. Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми. Шта те подстиче на то? Или те нужда послова твојих на то приморава? И ти баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а зашто на сваки начин помишљаш да си на земљи и зашто ти се чини да си међу људима? А зар ово није помисао из каменог срца, да у то време на земљи, а не са анђелима стојиш, с којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победни славопој Богу, и то са ускликом послао. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: “Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати” (Лк. 17, 37) да би ми к небу стремили и на ту висину крилима духа узлетали. Али ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо. А желите ли да вам ја кажем одакле овај жагор и галама произилази? Управо од тога што врата црквена свагда не закључавамо, но допуштамо вам да и пре последње молитве благодарења бежите и кући одлазите, што је све знак великог презирања. Шта чиниш ти, човече? Христос је присутан и анђели стоје око страшне постављене трпезе, браћа се твоја још тајнама освештавају, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позован не би смео мада си се и пре свих наситио, док још остали гости за столом седе, пре гостију се измаћи; овде пак, где се тајне Христове још врше, свештене жртве још леже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда? Хоћеш ли да ти кажем коме наликују они, који не испунивши благодарствену песму, која се при крају жртвоприноса пева, не дочекавши свршетак, излазе? Може бити да ће ово што ћу рећи, и неумесно бити, али је нужно да кажем због немара многих. Јуда је, пошто је на Последњој вечери, последње оне ноћи учествовао, искочио и изашао док су други још столом седећи остали; а њега следе они који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао не би издајником постао, да саучеснике своје не беше оставио не би погинуо, да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао, да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако он се нашао с Јудејима, а ученици с Господом “отпојавши хвалу, изиђоше” (Мат. 26, 30). Видиш ли да се ова последња молитва која се узноси по приносу жртве, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сад о томе расуђујемо и о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо. Христос ти тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно што си примио, благодариш. И по једењу телесне хране, кад се дижеш од стола, к молитви се обраћаш; дочим по једењу духовне, која сву твар како видљиву тако и невидљиву надвисује, јер си човек и ниске природе, зар нећеш да останеш и да речима и делима заблагодариш? А како и ово да највеће мучење не засужује? Но ово што сам говорио, нисам говорио да би ви само захваљивали, нити да би викали и галамили, но да би се у право време ових мојих речи опомињали и свако благоделање показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте, а где је тајна, тамо треба да је и највећа тишина. С дубоким дакле тиховањем, с много пристојности и са достојним поштовањем пођимо к свештеној овој жртви како би што обилнију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека буде да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа с којим Оцу заједно и Светом Духу слава, држава, поклоњење сада и свагда и у векове векова, Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Ви сте сви данас радосни; а само сам ја један жалостан. Јер када на ово духовно море и неизмерно црквено богатство погледам, а после помислим, да ће нас по проласку празника мноштво ово оставити и разићи се и да црква толике своје синове само празником, а не и иначе видети може; онда се жалостим и у души гризем. А какво би духовно весеље и каква радост, колика слава Божија и каква духовна корист, кад би црква при сваком окупљању (литургији) тако народом украшена била? Морнари и крманоши чим преплове морску пучину, свим силама се труде, да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе узбуркамо те да у буру свакодневних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судницама крећемо, а овде једном, или једва два пута преко целе године долазимо. Или вам није познато, да као што су по мору пристаништа, да је тако по градовима Бог цркве подигао, да бисмо када нас захвати бура свакодневних немира, њему прибегавали и великом се тишином наслађивали, јер овде не треба да се пазимо од бурног таласања, ни од наиласка разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силна ветра, па ни од зверске свирепости, јер је црква пристаниште у којем нема ништа од овога, па и пристаниште духовно за душе. А то ћете и сами посведочити, јер ма ко од вас, ако би у савест своју завирио сада, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује; похота не успаљује; завист не гризе; гордост не надима и ташта жеља не повређује. Сви ти зверови су смирени; јер ко Божије речи слуша, кроз њега њихов звук, као божанствено певушење, у душу продире и те животињске страсти смирује. Па зар не треба оплакивати, када ми опет, презирући такву корист коју овде налазимо, од цркве, као мајке свих нас, бежимо и веома ретко у њу долазимо? Та какве битније интересе од ових можеш да ми покажеш, и какво значајније занимање и шта те спречава да овамо долазиш? Ти ћеш ми на све начине покушати дати одговор, да те сиромаштво спречава да долазиш у цркву, али то оправдање није на своме месту. А није зато што је Бог свега седам дана са нама поделио, па није више за себе задржао, а нама мање оставио; а није ни напола поделио, јер није три себи а три нама дао, но је теби шест дана даровао, док је за себе оставио један. А ти и тај један дан нећеш без свакодневних брига да проведеш, но као они који црквену имовину краду, дрско поступаш, јер га као свет и слушању божанствених посвећен, крадеш и на животне таштине непрестано траћиш. А о чему говорим за тај дан? О ономе што је удовица при давању милостиње учинила, па и ти исто чини у тај дан. Она је две лептице поклонила и велику милост код Бога нашла; па и ти му позајми два часа па ћеш хиљадудневни добитак кући својој однети. А ако нећеш и то, онда пази да вишегодишњи труд не изгубиш, када не можеш да поднесеш, да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер Бог чини да и давно стечено имање нестане ако види да га презиремо, исто као што је Јудејима, који се о храму нису старали говорио: “И што унесете у . Јер је све ово, а и више, потребно да сваки хришћанин зна, да би онима који га питају могао на све дати одговор. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, јер тек по једном, па и от немарно и више због обичаја празновања, него због духовне користи, овамо долазите; а похвале би били достојни само онда, када бисте увек овамо долазили и све ово што смо навели у појединостима постигли. Многи од вас, који сте овде, имате синове којима, када их наставницима одговарајућих вам знања и заната предате, забрањујете да кући долазе; но пошто им постељу и храну и све остало за живот обезбедите, одређујете им да са својим учитељима живе а то наравно зато да би се, због непрестаног боравка тамо и одвојености од проблема који би их ометали, утврдили у науци. И поред тога мислите да се овде, где се не простом занату, но ономе што је највише а то је како се Богу угодити може тако да и небеска блага задобијете, да се то и одсуствовањем из цркве може постићи. А зар то није безумно? А да наука која се овде предаје велику пажњу захтева, сведочи и сам Господ речима: “Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем” (Мат. 11, 29). А и пророк је рекао: “Ходите дјецо, послушајте ме; научићу вас страху Господњем” (Пс. 34, 11). И даље: “Утолите и познајте да сам ја Бог” (Пс. 40, 10); а већ из овога видимо да се мора много трудити свако ко намерава у овој мудрости да се подучава. Но да не бисмо све време на укоревање неприсутних потрошили, јер смо за уклањање њихове немарности довољно смо до сада рекли, рецимо сада нешто и о празнику. Јер многи празнују и име празника знају, али не знају узрок настанка празника. Да се данашњи празник зове Богојављење свима је познато; али какво је ово богојављење и да ли је једно или су два, то већ слабо ко зна; па смо зато сваком стиду и подсмеху изложени јер сваке године овај празник празнујемо, а силу његову не знамо. Зато је потребно да вашој љубави кажем да није једно богојављење него два. Једно је ово које прослављамо и оно је прошло, а друго је будуће, које ће се тек са свршетком овог времена појавити. Ви сте сви данас чули како о оба богојављења Павле Титу говори, и то о овом данашњем: “Јер се јави благодат Божија спасоносна свим људима, Која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку” (Тит. 2, 11) док о будућем говори: “Очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа” (Тит. 2, 13). А о овом будућем је и пророк предсказао: “Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи” (Јоил. 2, 31). Али зашто богојављењем није назван дан у који се Христос родио већ онај у који је крштен? Ово је дан његовог крштења, дан у који је биће воде освећено. И пошто су воде у овај дан освећене, данас сви који у поноћ црпе воду, остављају је у својим кућама преко целе године. А познато је чудо да се квалитет ове воде не квари временом, но целе године а често две или три године, вода црпена на овај дан задржава свој укус и након толико времена води из извора данас извађеној равна је. Зашто се овај празник назива Богојављење? Зато што Христос не беше свима познат када се родио, но тек онда када се крстио јер до овога дана многи га не познаваху. А да га многи не познаваху и да нису знали ко је он, послушај шта каже Јован Крститељ: “Међу вама стоји кога ви не знате” (Јн. 1, 26). Али није ни чудо што многи нису познавали када га и сам Крститељ до тога дана није познавао. “И ја га – говори он – не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим.” (Јн. 1, 33). Да су два богојављења, то смо доказали оним што смо до сада говорили; сада нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то каквом крштењу долази, јер треба и то да знамо. И као што смо о првом Богојављењу говорили, тако ћемо и о другоме, још пре говорити и вашој љубави објаснити, јер кад о овом последњем сазнамо знаћемо и оно прво. Постојало је јудејско крштење које од телесних скрнављења тело очишћаваше, но не и савест од грехова, пошто оно није ослобађало од греха ни онога што је прељубу учинио, ни онога који је крао, као ни оног који је закон ма у чему погазио, и васцело дејство тог крштења састојало се искључиво у томе што је оно ослобађало од телесних повреда, оне који су мртве кости дотицали, јели забрањено јело, па и онај се тим крштењем очишћаваше који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше; касније се очишћаваше по оном написаном: “Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера” (3. Мој. 15, 7), пошто ово не беху уистину греси но само телесна нечистота. И овим је крштењем Бог оне који савршенство још достигли не беху, благовремено припремао да благовернији буду а тиме оно што ће тек доћи, још боље и марљивије врше. Јудејско дакле крштење не беше крштење што грехе очишћава, но само скрнављење тела. Наше пак није такво, но многом је благодати испуњено пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћава и дарове Светога Духа дарује. Па и само Јованово крштење не беше нашем равно иако је превазишло јудејско, и сматраше се само прелазним мостом између јудејског и нашег, зато што људе од јудејског крштења к овом нашем привођаше. Јер Јован никоме није препоручивао да на телесн очишћење пази, но управо их је учио да се од њега одустане и саветовао је да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења потражи у вршењу добрих дела а не у разноврсним умивањима и очишћењу водом. Није говорио: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? “Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8). И по овоме крштење Јованово беше више од јудејског а ниже од нашег. Јер нити је Дарове Светог Духа подаривало, нити је пак благодат опроштења у себи имало, пошто он само кајање налагаше. А да он није имао власт да грехове опрашта сам је посведочио кад је рекао: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем” (Мат. 3, 11). А шта значи то: “Духом Светим и огњем”? Сетите се, молим вас, онога дана када се апостолима показаше “раздијељени језеци као огњени, и сиђе по један на свакога од њих” (Дел. Ап. 2, 3). Али несавршеност Јовановог крштења, тј. да оно ни благодати Духа, ни отпуштење грехова у себи није имало, доказује та околност што Павле “нашавши неке ученике”, питаше их: “Јесте ли примили Духа Светога кад сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања” (покајања дакле, а не отпуштења!). Па зашто је крштавао? “Говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих” (Дел. Ап. 19, 1-6) Видиш ли сада да је Јованово крштење било несавршено? Јер да оно није било непотпуно не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би своје руке на њих полагао. А кад је он све то учинио, тиме је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је Јованово много ниже од овог. Овим смо се у погледу разлике крштења сасвим уверили. А о томе зашто се Христос крстио, и којим крштењем, дужност нам је да кажемо. Христос се, нити јудејским тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим крстио; пошто није имао потребе нити да му се греси отпусте, а како би и имао такву потребу онај који по написаном: “Он гријеха не учини, нити се нађе пријевара у устима његовим” (1. Петр. 2, 22), или као што је сам рекао “Који ме од вас кори за гријех?” (Јн. 8, 46), нити да му се Дух подари, јер како би и онај без Св. Духа био, који путем Св. Духа и зачет и саздан беше. Добро. Па зашто је отишао да се крсти кад је и Духа Светог у себи имао и безгрешан био? Прво нам је битно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити. Каквим се дакле крштењем крстио? Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим. А зашто? Да би ти кроз само својство крштења спознао да се он није због очишћења грехова својих крстио а ни због тога што му је дар Светога Духа био потребан, јер Јованово крштење није имало ништа од тога, као што смо већ доказали. А да Христос није на Јордан ни ради отпуштења грехова, нити зато што је било потребно да прими Дух, видеће се и из овог што ћу сад рећи. Да не би неко од оних што су тамо били присутни помислио да је он, као и сви остали, на покајање дошао; послушај како је Јован то предупредио. Јер док је свима другима говорио: “ Родите, дакле, род достојан покајања” (Мат. 3, 8) послушај шта њему говори: “Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” (Мат. 3, 14). А ово је он рекао да би показао да Господ није дошао због онога због чега су сви други долазили; па и да му је ово крштење утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља, и неупоредиво најчистији. Па зашто је тражио да се крсти, кад није ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Светога Духа то чинио? Из два разлога. Први је Јован објаснио; а други је сам Господ Јовану саопштио. Па који је тај што га је Јован објаснио? Да се покаже многима као што и Павле говораше да: “Јован крштаваше крштењем на покајање да у онога верују, који ће за њим доћи”; па је из тог разлога он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао и до врата дошавши укућанима извикивао и за руку Христа држећи говорио да је то Син Божији, сведочанство би своје сумњивим учинио, а посао би свој себи отежао. А и на зборове да га је, узевши га за руку, уводио и приказивао, исто би било. Али овако, када је Христос сам пред народом који се из свих градова на Јордан стекао и на брегу реке који се нашао беше, на крштење дошао и ту се очинским гласом кроз Светога Духа који је у виду голуба с неба сишао осведочио, сведочанство Јованово не могаше сумњиво бити, па зато и говори: “И ја га не знадох” (Јн. 1, 33), а у шта се свако могао одмах ту уверити. Будући да су они крвни сродници били по ономе што је анђео Марији о Јовановој матери рекао: “И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина” (Лук. 1, 36), јер ако су матере сроднице биле, то је извесно да су и њихова деца; па да не бисмо помишљали и на то да Јован о Христу по сродству сведочи побринула се благодат Духа Светог, јер је Јован своје прве године у пустињи провео, тако да никако не можемо сматрати да је сведочанство његово по љубави или по каквој припреми, но управо онако о њему проповеда, како му Бог беше заповедио, а зато је и могао рећи: “И ја га не знадох”. Па како га је познао? “Онај који ме посла – одговара он – да крстим водом он ми рече”. Шта ти рече? “На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим” (Јн. 1, 33). Видиш ли дакле да је због овога Дух Свети сишао тј. да Проповеданог својим силаском као неким прстом свима знаног покаже, а не због тога да своје присуство објави. Ово је први разлог због кога је Христос на крштење дошао. Други је онај који је сам изнео. А који је то разлог? Кад је Јован рекао: “ Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?” сам је одговорио: “Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 14-15). Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа? Шта значи то “испунити сваку правду”? Правда се назива испуњење свих заповести, као кад говори: “А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно” (Лк. 1, 6). И ову правду су требали сви људи да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, то мораде Христос који је дошао да испуни. Па каква је правда, реће ће ко, у крштењу? Покорити се пророку била је правда. И као што је обрезан био и жртву је принео и суботње хранио и на празновања јудејска пазио, тако је ово испунио кад се крстећем пророку покорио. А да је баш Бог хтео да се сви људи крсте, послушај Јована како говори: “И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега” (Лк. 7, 29-30). Стога, пошто је правда покоравати се Богу, а Бог је Јована послао да крсти, то је морао и Христос, кад је већ свим осталим законским одредбама потпуно одговорио, да и ову дужност испуни. Рецимо да су се, примера ради, те законске обавезе састојале и у дугу од две стотине динара и да је тај дуг требао наш људски род да одужи па да смо као дужници који не могасмо такав дуг вратити, смрћу заплењени били која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто дошао беше за нас који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу наплатио и нас што немасмо ишта дати избавио, па да зато и није рекао: треба да то и то учинимо, него праведно: “треба сваку правду испунити” тј. ја као Господ, морам за оне што ништа немају платити. А ово је разлог због којег се крстио тј. да покаже да сав закон испуњава, ово велим, и тиме је све речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је свагда и голуб. Голубица је и у време Нојево доневши са собом стручак маслинове гранчице у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења ковчегу прилетела, па и сад у виду голуба (јер је битно да се овакве ствари добро разликују) Дух силази; прво да милост Божију свему свету објави, а друго да објави да продуховљен човек не треба лукав, но простосрдачан и незлобив као што и Христос говори: “ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3). Но онај ковчег по проласку потопа остаде на земљи; овај пак, пошто је гнев утолио вазнесе се на небо где и сада с десне стране Оца седи она, безгрешна и бесмртна плот! Но пошто смо Господњу плот поменули, лепо ће бити, да пошто и о њој мало говорим, беседу своју окончам. Ја знам да многи међу вама само по уведеном празничном обичају к овој свештеној трпези приступају, а добро би било, као што сам и до сад више пута говорио, да у томе не на време празника пазимо, но савест очишћавамо о онда тек свештеној трпези приступамо. Јер које оскрвњен и нечист, за тог је непристојно да се баш на празник причешћује, дак оном ко је чист и са искреним кајањем своје је грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и увек Божанственим тајнама приступа и даровима Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују па, ако су и безбројним гресима заражени, кад празник угледају срљају као да су самим празником принуђавани да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању ни видети не би требали), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди; зато ћу се постарати, да бар оно у чему сви греше јавно поправим. А у чему се састоји тај грех? У томе што неки не приступају са страхом, но један другога нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, тупкајући па и смутњом испуњени прилазе. О овом сам вам често говорио, па и сада не могу да о том не говорим. Зар не видите ви, како се у току олимпијских борби, кад равнатељ борби са венцем на глави и штапом у руци кроз арену пролази одмах, чим преднавештач завиче да добар поредак буде, све у ред поставља? А како да то неумесно није? Где ђаво игра, пази се толико на тишину, а тамо где Христос призива, жагор је велики. И у арени се зна поредак, а у цркви викање, на мору тишина, а у пристаништу бура. Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми. Шта те подстиче на то? Или те нужда послова твојих на то приморава? И ти баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а зашто на сваки начин помишљаш да си на земљи и зашто ти се чини да си међу људима? А зар ово није помисао из каменог срца, да у то време на земљи, а не са анђелима стојиш, с којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победни славопој Богу, и то са ускликом послао. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: “Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати” (Лк. 17, 37) да би ми к небу стремили и на ту висину крилима духа узлетали. Али ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо. А желите ли да вам ја кажем одакле овај жагор и галама произилази? Управо од тога што врата црквена свагда не закључавамо, но допуштамо вам да и пре последње молитве благодарења бежите и кући одлазите, што је све знак великог презирања. Шта чиниш ти, човече? Христос је присутан и анђели стоје око страшне постављене трпезе, браћа се твоја још тајнама освештавају, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позован не би смео мада си се и пре свих наситио, док још остали гости за столом седе, пре гостију се измаћи; овде пак, где се тајне Христове још врше, свештене жртве још леже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда? Хоћеш ли да ти кажем коме наликују они, који не испунивши благодарствену песму, која се при крају жртвоприноса пева, не дочекавши свршетак, излазе? Може бити да ће ово што ћу рећи, и неумесно бити, али је нужно да кажем због немара многих. Јуда је, пошто је на Последњој вечери, последње оне ноћи учествовао, искочио и изашао док су други још столом седећи остали; а њега следе они који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао не би издајником постао, да саучеснике своје не беше оставио не би погинуо, да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао, да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако он се нашао с Јудејима, а ученици с Господом “отпојавши хвалу, изиђоше” (Мат. 26, 30). Видиш ли да се ова последња молитва која се узноси по приносу жртве, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сад о томе расуђујемо и о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо. Христос ти тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно што си примио, благодариш. И по једењу телесне хране, кад се дижеш од стола, к молитви се обраћаш; дочим по једењу духовне, која сву твар како видљиву тако и невидљиву надвисује, јер си човек и ниске природе, зар нећеш да останеш и да речима и делима заблагодариш? А како и ово да највеће мучење не засужује? Но ово што сам говорио, нисам говорио да би ви само захваљивали, нити да би викали и галамили, но да би се у право време ових мојих речи опомињали и свако благоделање показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте, а где је тајна, тамо треба да је и највећа тишина. С дубоким дакле тиховањем, с много пристојности и са достојним поштовањем пођимо к свештеној овој жртви како би што обилнију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека буде да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа с којим Оцу заједно и Светом Духу слава, држава, поклоњење сада и свагда и у векове векова, Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  14. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде" (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: "Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. "Ти треба мене да крстиш". "Остави сада" - одговара Исус - јер тако нам треба испунити сваку правду". Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:"Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио". А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, "земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом". Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље - и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. "Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је" (Пс.24,1-2). "Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи", пише апостол Петар. "Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде" (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не сано на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. "Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, "твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)" (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. "Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава". (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:"Христос се јави да Јордана освети воде" (Претпразнични тропар), "Данас се водена освећује природа" (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, - открио је људима да је Бог Тројица - осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: "Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: "Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље" (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:"Покајте се". Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше старсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  16. Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица. Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења. А свети Григорије Ниски, корећи оне који се после крштења враћају на своја зла дела, каже: Тако бесрамници, пошто примише крштење, не знам каквим безумљем понесени, упропашћују спасење које им је вода крштења дала. Када се с Христовим телом погребоше, они орловска крила добише, те могу узлетати ка небеским птицама, тојест бесмртним дусима. - Обратимо пажњу на ове речи: Крштењем погребени са Христовим телом, добише орловска крила, те могу узлетати. Тиме овај свети учитељ тачно показује да људи водом крштења постају птице које лете к небу. А ево о томе доказа и из историје. Преподобни Нон, епископ Илиопољски, када је требало да у Антиохији обрати Богу јавну грешницу, Пелагију, он имађаше ноћу у сну овакво виђење: он је у цркви на литургији, и гле, једна црна голубица, прљава и смрдљива, лети око њега; он је ухвати, и када је врже у купељ и окупа, одмах голубица постаде чиста, лепа и беља од снега, и из воде право узлете к небу. - Ово је виђење показало да ће блажени отац Нон обратити грешницу Господу, и светим је крштењем просветити. Вода светог крштења је такође моћна, да човека може начинити птицом небеском. To чини јорданска вода, природи људској даје крила, да би помођу њих летела у небеса која се отварају. Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба. Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу. Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу. И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану: погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења, стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би требало да се и у оном мору покаже лик голуба. Али, расуђујмо духовно. Рекосмо да море, што се види пред престолом Божјим, преставља собом тајну светога крштења, у коме наша природа, крштавајући се, очишћава се од сваке прљавштине тела и духа, а душа се наша као кристал учвршћује и светли. И када Бог у Тројици гледа у нашем крштењу на то тајанствено стакло и кристал, онда се ваистину показује у њему лик Тројице. Гледа ли Бог Отац као духовни орао, Бог Син као духовна кокош, Бог Дух Свети као духовни голуб, онда оно тајанствено стакло и кристал, када се наша природа крштава, показује у себи подобија оних духовних птица. Јер постаје птић орла, и кокоши, и голуба, тојест постаје дете Бога у Тројици Једнога, Оца и Сина и Светога Духа: Даде нам, вели, власт да постанемо деца Божја, који верујемо у име његово (Јн. 1, 12). Погледа Пресвета Тројица на природу људску која се у водама јорданских крштавала, и одрази се у њој, окриливши је духовно као птића крилима орловским, кокошјим и голубијим, тојест умножила је у Цркви земаљској Учитеље, Мученике, Девственике. Очигледно је дакле да свако Лице Пресвете Тројице изведе из вода јорданских своје посебне духовне птиће. Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31). Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро[1], постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан[2]. Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронаће, и показа га птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи - свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам[3]. - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj. Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености; дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1 Мојс. 6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним, не о телесним стварима. Богослов каже: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6). И као што је дух драгоценији од тела, тако је девственост, која сједињује у један дух с Господом, драгоценија од телесне везе у браку. Наша природа, када у Јордану ступи у духовни брак са Христом, оспособи се да рађа многе девственике. A духовни брак не зна друго да роди до девственост. To описа пророк Захарија говорећи: Вино миомирисно девојкама (Зах. 9, 17). Овде вино означава Духа. Јер као што вино весели срце човеку, тако Дух Свети жалост нашу претвара у радост и весеље, због чега се и назива Утешитељ. А девојке означавају девственике. Пророк каже да то вино Дух Свети излива у девојке. Јер где Свети Дух излива своју благодат, тамо се мора родити девственост. Добро блажени Јероним у своме преводу Светога Писма то место преводи овако: Вино које рађа девојке. - To вино благодати Светога Духа изли се некада на апостоле, и напоји их, тако да се сматраше да су другим вином напојени; и начини их таквим девственицима, да у њима не беше никаквог порока, већ беху чисти и безазлени као голубови. На празник Педесетнице певају се овакве речи: Дух спасења чини апостолска срца чистима. - Излива се сада то вино на воде јорданске, и ко не верује да вода крштења, помешана са вином Светога Духа, рађа девственост, према гореспоменутом пророштву: "Вино које рађа девојке", и то девојке којима апостол упућује ове речи: Јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (2 Кор. 11, 2). Девственост се рађа од Духа у духовном браку наше природе с Богом. Ту девственост Дух Свети изводи из воде крштења и уводи у небо. Тако свако Лице Пресвете Тројице, јавивши се на Јордану, изведе из воде крштења своје посебне духовне птиће. А извевши их, позива их да на доличним себи крилима врлина лете и уђу у отворена небеса. Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. - Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грда, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу. А глас крила тих животиња означава учитељску реч, да Учитељ према летењу свом даје глас од себе, тојест да према животу свом учи стадо своје. Јер је глас учења без утицаја и ништаван онде, где се не виде крила богоугодног живота. Право ка отвореним над Јорданом небесима лети онај Учитељ, који не једним крилом речи него и другим крилом доброга делања лети; који заједно и речју и делом учи. Јер ни виспрена реч, ни медоточива уста, ни громовито грло, не узносе к небу и учитеља и ученика тако као крила добрих дела. Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће - свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера. Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу[4]. - Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба. - Ти мириси излазе од хаљина Христових, тојест од Цркве његове, од људи верујућих, у које се Он као у хаљине облачи, узевши на себе тело, и усељујући ce y оне који чисто и свето живе. Стога Дух Свети говори Христу Господу овако: умртвљење, смирење и вера, као скупоцени мириси пред Богом Оцем миришу од Цркве твоје, од чистих и девствених лица, која ове врлине чувају у срцима својим као у мирохранилницама. Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило - умртвљење тела. Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб. Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Празнујући Богојављење Господње које бива на водама Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета прелазио реку Јордан: "Јордан се обрати натраг" (Пс. 113, 3) Него ce треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом, створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет. Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица. Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења. А свети Григорије Ниски, корећи оне који се после крштења враћају на своја зла дела, каже: Тако бесрамници, пошто примише крштење, не знам каквим безумљем понесени, упропашћују спасење које им је вода крштења дала. Када се с Христовим телом погребоше, они орловска крила добише, те могу узлетати ка небеским птицама, тојест бесмртним дусима. - Обратимо пажњу на ове речи: Крштењем погребени са Христовим телом, добише орловска крила, те могу узлетати. Тиме овај свети учитељ тачно показује да људи водом крштења постају птице које лете к небу. А ево о томе доказа и из историје. Преподобни Нон, епископ Илиопољски, када је требало да у Антиохији обрати Богу јавну грешницу, Пелагију, он имађаше ноћу у сну овакво виђење: он је у цркви на литургији, и гле, једна црна голубица, прљава и смрдљива, лети око њега; он је ухвати, и када је врже у купељ и окупа, одмах голубица постаде чиста, лепа и беља од снега, и из воде право узлете к небу. - Ово је виђење показало да ће блажени отац Нон обратити грешницу Господу, и светим је крштењем просветити. Вода светог крштења је такође моћна, да човека може начинити птицом небеском. To чини јорданска вода, природи људској даје крила, да би помођу њих летела у небеса која се отварају. Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба. Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу. Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу. И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану: погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења, стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би требало да се и у оном мору покаже лик голуба. Али, расуђујмо духовно. Рекосмо да море, што се види пред престолом Божјим, преставља собом тајну светога крштења, у коме наша природа, крштавајући се, очишћава се од сваке прљавштине тела и духа, а душа се наша као кристал учвршћује и светли. И када Бог у Тројици гледа у нашем крштењу на то тајанствено стакло и кристал, онда се ваистину показује у њему лик Тројице. Гледа ли Бог Отац као духовни орао, Бог Син као духовна кокош, Бог Дух Свети као духовни голуб, онда оно тајанствено стакло и кристал, када се наша природа крштава, показује у себи подобија оних духовних птица. Јер постаје птић орла, и кокоши, и голуба, тојест постаје дете Бога у Тројици Једнога, Оца и Сина и Светога Духа: Даде нам, вели, власт да постанемо деца Божја, који верујемо у име његово (Јн. 1, 12). Погледа Пресвета Тројица на природу људску која се у водама јорданских крштавала, и одрази се у њој, окриливши је духовно као птића крилима орловским, кокошјим и голубијим, тојест умножила је у Цркви земаљској Учитеље, Мученике, Девственике. Очигледно је дакле да свако Лице Пресвете Тројице изведе из вода јорданских своје посебне духовне птиће. Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31). Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро[1], постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан[2]. Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронаће, и показа га птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи - свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам[3]. - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj. Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености; дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1 Мојс. 6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним, не о телесним стварима. Богослов каже: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6). И као што је дух драгоценији од тела, тако је девственост, која сједињује у један дух с Господом, драгоценија од телесне везе у браку. Наша природа, када у Јордану ступи у духовни брак са Христом, оспособи се да рађа многе девственике. A духовни брак не зна друго да роди до девственост. To описа пророк Захарија говорећи: Вино миомирисно девојкама (Зах. 9, 17). Овде вино означава Духа. Јер као што вино весели срце човеку, тако Дух Свети жалост нашу претвара у радост и весеље, због чега се и назива Утешитељ. А девојке означавају девственике. Пророк каже да то вино Дух Свети излива у девојке. Јер где Свети Дух излива своју благодат, тамо се мора родити девственост. Добро блажени Јероним у своме преводу Светога Писма то место преводи овако: Вино које рађа девојке. - To вино благодати Светога Духа изли се некада на апостоле, и напоји их, тако да се сматраше да су другим вином напојени; и начини их таквим девственицима, да у њима не беше никаквог порока, већ беху чисти и безазлени као голубови. На празник Педесетнице певају се овакве речи: Дух спасења чини апостолска срца чистима. - Излива се сада то вино на воде јорданске, и ко не верује да вода крштења, помешана са вином Светога Духа, рађа девственост, према гореспоменутом пророштву: "Вино које рађа девојке", и то девојке којима апостол упућује ове речи: Јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (2 Кор. 11, 2). Девственост се рађа од Духа у духовном браку наше природе с Богом. Ту девственост Дух Свети изводи из воде крштења и уводи у небо. Тако свако Лице Пресвете Тројице, јавивши се на Јордану, изведе из воде крштења своје посебне духовне птиће. А извевши их, позива их да на доличним себи крилима врлина лете и уђу у отворена небеса. Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. - Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грда, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу. А глас крила тих животиња означава учитељску реч, да Учитељ према летењу свом даје глас од себе, тојест да према животу свом учи стадо своје. Јер је глас учења без утицаја и ништаван онде, где се не виде крила богоугодног живота. Право ка отвореним над Јорданом небесима лети онај Учитељ, који не једним крилом речи него и другим крилом доброга делања лети; који заједно и речју и делом учи. Јер ни виспрена реч, ни медоточива уста, ни громовито грло, не узносе к небу и учитеља и ученика тако као крила добрих дела. Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће - свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера. Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу[4]. - Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба. - Ти мириси излазе од хаљина Христових, тојест од Цркве његове, од људи верујућих, у које се Он као у хаљине облачи, узевши на себе тело, и усељујући ce y оне који чисто и свето живе. Стога Дух Свети говори Христу Господу овако: умртвљење, смирење и вера, као скупоцени мириси пред Богом Оцем миришу од Цркве твоје, од чистих и девствених лица, која ове врлине чувају у срцима својим као у мирохранилницама. Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило - умртвљење тела. Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб. Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  18. Guest

    Богојављење Господње

    На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте". Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога. На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће. Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога. Тропар (глас 1): Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! Кондак (глас 4): Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.
  19. БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ! На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте". На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте". Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога. На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће. Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога. Тропар (глас 1): Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! Кондак (глас 4): Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...