Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје Богојављења, на Крстовдан, 5/18. јануара 2022. године, у Саборном храму у Новом Саду, на светој архијерејској Литургији светог Василија Великог началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном владици су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. После свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је извршио чин великог водоосвећења. По обављеном водоосвећењу, Преосвећени владика Дамаскин је поучио верни народ о смислу празновања Крстовдана као припреме за прослављање Богојављења, те је, између осталог, рекао: „Христос се крстио у реци Јордану не због тога што је Њему било потребно крштење, јер је Он био Богочовек и био је безгрешан, него ради нас људи и ради нашега спасења, због примера нама, да и ми треба да се крстимо. Христос је ушао у воду реке Јордана и осветио воду. Није вода очистила Њега него је Он осветио воду и читаву природу и тиме је река Јордан постала познатија од свих других река, и од Еуфрата и Тигриса, и од Нила, и од Дунава и Саве. Спомињали смо и спомињемо и данас тај прилог који смо ми – људски род – дали, а тај наш прилог јесте у лику и личности светога Јована Крститеља, анђела у телу, како га је назвао свети пророк Малахија, и глас вапијућег у пустињи, како га је назвао пророк Исаија. Он је тај који је био удостојен да стави своју десну руку на главу Господа и Спаса нашега.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског и шеф Кабинета Патријарха Порфирија, началствовао је 18. јануара 2022. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Придворном храму Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду. Саслуживали су архимандрит Нектарије (Самарџић) из Епархије британско-скандинавске; протосинђел Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; и ђакон Никола Костић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Наша Црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Празник се везује за Богојављење и крштење Исуса Христоса, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у реци Јордану. Крстовдан славимo увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који славимо 27. септембра као успомену на проналажење Часног Крста на коме је Господ разапет. Овог дана у храмовима се обавља и чин великог водоосвећења. Светогорски типик за Богојављење Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У среду 20. јануара 2021. године, на дан када Света Православна Црква слави успомену на Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић и протојереј Немања Вранић. Звучни запис беседе – Свети Јован се удостојио да буде Божији сарадник и ми данас слушамо његов глас који позива и данас, као и онда, да учествујемо у радости Богојављења. Он је позивао да сусретнемо Господа, он који је Господа крстио у Јордану и скренуо пажњу целога света на Њега говорећи: Гле Јагње Божије које узима на себе грех света. Он жели да и ми видимо то Јагње Божије и да се радујемо у догађају Богојављења, да се Господ јави у срцима нашим. – И ми можемо бити учесници Богојављења ако послушамо Светога Јована и сперемо са себе, из душе своје, све недостатке, све грехе. Свако ко успе да очисти себе од греха може постати учесник Богојављења. Зато и славимо Светога Јована у наставку великога празника Богојављења да њега чујемо, да чујемо његов глас, његов позив и да поступамо по његовом примеру. – Посебно сада, када страдамо од овога вируса, јесу значајне речи Светога Јована Крститеља, да се ослободимо од много опаснијег вируса. Свети Јован је позивао у оно време да се заштитимо од много кобнијег вируса, који је много успешнији и мења људску природу. Грех много јаче и кобније утиче на људску природу, много јаче је мења, стварајући зле навике живота. Свети Јован је позивао да се ослободимо тога вируса. – Претпоставимо да наука и успе да нађе неку вакцину која може заштитити од тог спољашњег вируса, али и даље остаје онај кобни вирус који ће правити нове проблеме и нова зла. А тај вирус који и даље остаје и који ће и даље наставити да зла доноси јесте грех, грехољубивост. Зато је много значајнији Свети Јован Крститељ са својим позивом: Покајте се јер се приближило Царство Небеско, упозорио је и нагласио Епископ Атанасије. Након свете службе, Епископ Атанасије је био гост на крсној слави код проте Марка Папића, у чијем је дому освештао славско жито и са којим је преломио славски колач у славу Божију и част Светог Јована Крститеља. Извор: Епархија милешевска

Празник Богојављења називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чудâ у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, јављања Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. О свим богослужбеним особеностима навечерја Богојављења - Крстовдана, празника Богојављења и празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, са посебним нагласком на чин великог водоосвећења, говори катихета Бранислав Илић у специјалној емисији серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа

„Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски) Празник Богојављења првобитно је прослављан као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ, као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи на дан Светог Богојављења, блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ Богослужбене особености празника Светог Богојављења Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар) Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ, док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва: Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења. Велико освећење воде. Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара: Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче. Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света. Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира: Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших. И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника: Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва. Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак). Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. јануара 2020. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Петар Лукић, јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Милојко Топаловић. Беседио је протојереј-ставрофор Бранко Топаловић. На крају свете Литургије, Патријарх је началствовао чином освећења Крстовданске водице. Извор: Инфо-служба СПЦ

Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Амин. Извор: Православие.ру

Празник Богојављење (по н.ст.) прослављено је веома свечано у Васељенској Патријаршији у понедељак 6. јануара. Васељенски патријарх Вартоломеј је после јутрење одслужио последовање великог водоосвећења и у наставку началствовао Божанском литургијом коју су саслуживали митрополити: филаделфијски Мелитон, мирски Хризостом, хонијски Теолипт, калиупољски и мадитски Стефан, киренијски Хризостом, кидонијски Атинагора и адријанопољски Амфилохије. Током Божанске литургије рукоположио је за презвитера ђакона Георгија Христодулоса, клирика Кипарске Цркве и професора. Пре руколожења Свесвјатјејши патријарх се обратио очинским речима оцу Георгију: „Имате част што припадате Кипарској Цркви, која се одликује непоколебивом верношћу православном предању, као и својим старањем за свет и историју.“ „Чувај упаљеном свећу у светој домовини апостола Андреја, и њу ћеш чувати и проносити до краја живота, баш као што и ми овде, на Фанару, одржавамо вечну светлост свећа коју су наши оци стално држали упаљену и блиставу, чувајуће нараштаје Грка.“ По завршетку Божанске литургије, васељенски патријарх Вартоломеј, архијереји, свештеници, функционери и верници кренули су у литији на обалу Фанара, где је Свјатјејши обавио чин Великог водоосвећења и организовано пливање за Часни крст код Златног рога. У хладним водама Златног рога, и упркос лошим временским условима, ронило је више од 20 младих из Цариграда, Грчке и иностранства, а по четврти пут је Никола Солис из Агринио-а ухватио Часни крст. Патријарх му је као благослов подарио златни крст, а све остале пливаче благословио и подарио им икону Светог Нектарија. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Богојављења називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чудâ у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, јављања Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. О свим богослужбеним особеностима навечерја Богојављења - Крстовдана, празника Богојављења и празника Сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, са посебним нагласком на чин великог водоосвећења, послушајте у специјалној емисији Радија Беседе. Гост овог издања специјалне празничне емисије био је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа

У суботу, дана 19.1.2018. године, када наша Црква прославља празник Богојављења, Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, и ђакон Предраг Јелић из Даља. Учешће у Светој архијерејској Литургији узели су и господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Срђан Милаковић, заменик градоначелника града Вуковара, и господин Срђан Колар, председник Градске организације СДСС-а града Вуковара. Епископ Херувим је после амвоне молитве проузнео следећу беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Бог се јави, драга браћо и сестре! Велика је тајна данашњег дана и велика је тајна Спасења рода људскога. У данашњем празнику испуњава се тајна Царства Небескога јер на старозаветни позив Пророка и Претече Јована ”Покајте се јер се приближи Царство Божије” Господ наш Исус Христос из љубави према човеку и целокупној творевини долази на реку Јордан. Долази Јовану Крститељу да га крсти како би се испунило стазозаветно пророштво и да би у Новом завету нама омогућио Спасење и заједницу са самим Богом. У тајни Оваплоћења и Богојављења су темељи нашег спасењског живота у Цркви Божијој. Крштење јесте почетак пута једног хришћанина. На крштењу умире стари човек, стари Адам, и рађа се нови Адам који је обожен и жели заједницу са Христом. Данас се преображава целокупна природа, то нам говоре и молитве чина освећења воде. Цела природа тражи смисао и тај смисао роналази у свом Створитељу - Господу Исусу Христу. Овај свет и све што је у њему нема смисла без Христа. Предвечни Бог из свог великог смирења долази на реку Јордан да би га свети Јован крстио - да ли постоји веће смирење и већа љубав према људском роду од оне љубави којом нас Бог воли? Наравно да не постоји јер овај свет лежи у мржњи, без љубави, ако је ван заједнице са Богом. Ако нема заједнице нема ни љубави, сажаљења, разумевања. Једино у тајни Богочовека се испуњава вечна тајна љубави Божије. Чин Свете тајне Крштења и данашње Јеванђеље нам открива тајну Светотројичног Божанства, а ту лежи тајна љубави према човеку. Сва Три Лица Свете Тројице учествују у чину Свете тајне Крштења. Предвечни Савет Божји испуњава се и у Крштењу Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, а свакако и у чину Свете тајне Крштења која је нама остала. На крштењу певамо ”Јелици во Христа крестисте сја, во Христа облекосте сја” и исповедамо то да се облачимо у Христа остављајући старога човека за собом. Рађамо се Духом Светим у охристовљенога човека. Тајна овога Празника је у преображењу душе и тела и целопкупне творевине. Целокупну творевину и једни друге требамо привести своме Створитељу. Нека је благословен данашњи дан у којем прослависмо овај велики Празник, нека се благодат излије на вас и ваше домове. Нека тајна Оваплоћења и Богојављења непрестано греје ваша срца и ваше домове, од сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Српска Православна Црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Празник се везује за Богојављење и крштење Исуса Христоса, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у реци Јордану. Крстовдан славимo увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који славимо 27. септембра као успомену на проналажење Часног Крста на коме је Господ разапет. Овог дана у храмовима се обавља и чин великог водоосвећења. Светогорски типик за Богојављење Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. јануара 2019. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су: протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Славиша Поповић и протођакон др Дамјан Божић. Јереј Арсен Миловановић је беседио сабраном верном народу. На крају свете Литургије, Патријарх је служио чин великог освећења Крстовданске водице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква

У петак, 18. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља Свете Теопемта и Теону – КРСТОВДАН, у присуству великог броја вјерника у манастиру Часног Крста у Сувом Пољу поред Бијељине, свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Симеон, игуман манастира у Доњој Бишњи, протојереј-ставрофор Драган Пејчић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и протођакон Славољуб Милошевић као и мноштво народа који се окупио око ове Свете обитељи. На крају Литургије, Епископ је служио и велико освећење воде – крстовданско, иако су Богојављење и Крстовдан један празник, празник Богојављења. Празник Крстовдан се везује за Богојављење и крштење Исуса Христа, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у ријеци Јордану. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија зворничко-тузланска

Дан уочи Богојављања, на празник Крстовдан, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, уз саслужење братства храма. Молитвено сабрање почело је служењем Царских часова, а у наставку Литургије Светог Василија Великог, која почиње вечерњим богослужењем. Након заамвоне молитве обављен је чин великог освећења воде. Литургија Светог Василија Великог служи се свега десет пута у години. Ова Божанствена Света Литургија служи се у недеље Велике Четрдесетнице, осим Цветне недеље, на Велики четвртак и Велику Суботу; уочи празника Рождества Христова и Богојављења, као и на сам празник Светог Василија – на дан Обрезања Господњег. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Епархија нишка

На Крстовдан 18. јануара 2019. Светом архијерејском Литургијом у храму светог великомученика Димитрија началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Архијереју су саслуживали даљски пароси протојереј-ставрофор Милован Влаовић и јереј Милош Кузмановић, те ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ Херувим се после амвоне молитве обратио присутном народу поучивши их о важности празника Крстовдана као и самог крсног знамења у животу сваког појединца. Без крста и подвига живљења врлинским животом нема ни Васкрсења, истакао је Архијереј. После Светог Сабрања уприличена је празнична трпеза у парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У петак 18/5.јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Крстовдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јеромонах Јеротеј, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Слободан Лукић црмнички парох и јерођакон Роман. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. Сабрани који сау се припремали, причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа. Потом је о. Јеротеј са саслужитељимаслужио велико освећење воде, што је обичај на овај велики празник, који најављује Крштење Господа Исуса Христа – Богојављење. Саслужитељи су потом погружавали водом сабране. На Крстовдан се православни хришћани придржавају поста на води. Извор: Манастир Острог

Када нека важна, утицајна, позната или просто вољена личност долази у неки град, прво у чему се састоји припрема за сусрет са тим човеком, и како се изражава љубав, поштовање и почаст, је начин на који људи припремају уваженом госту пут, прилаз месту доласка. То се тиче и представника власти, и важних званица: царева, кнезова — сваког човека, коме они који дочекују желе да искажу поштовање. Људи врло марљиво припремају приступ месту где треба да дође утицајни гост. У наше време, украшавају се путеви, активирају се службе које хитно поправљају све кварови, уклањају јаме. Пре, када се неки владар спремао за пут у страну земљу, читав тим његових слугу ишао је пред њим, како би му припремио пут. И до данас се у људској пракси исто дешава. Када једна глава државе посећује другу, пред сусретом поглавара, долази цела група дипломата који припремају све, договарају се, уклањају препреке и кварове. Данас нас јеванђелист Марко подсећа на то шта се догађало пре него што се Господ јавио свету, пре него што је изашао на проповед. Јавио се Анђео у пустињи, који му је припремио пут, — Јован Претеча (види: Мр. 1, 2). Данас смо читали и врло важне речи пророка Исаије које се тичу Јована Претече: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове (Мр. 1, 3; види: Ис. 40,3). Пунији цитат наводи јеванђелист Лука. Јован Претеча је био глас вапијућег у пустињи: приправите пут Господњи; поравните стазе његове; Свака долина нека се испуни и свака гора и сваки брег нека се слегну; и што је криво нека буде право и неравнине на путевима нека буду глатке (Лк. 3, 4–5). Овај призив се односи на сваког од нас. Пут нашег живота треба да се исправи. Греси, оштећења и бразде наше душе, треба да се испуне благодаћу Светог Духа. Горе и узвишења наше гордости треба да се слегну, да се умање пред Господом, а оштећења и празнине које нису испуњене благодаћу и добрим делима, треба њима да се напуне. Као што неравнине на земљи треба да буду глатке, тако и наша душа треба да буде припремљена за сусрет великог Госта, и Спаситеља, и Месије — Цара Славе Господа нашег Исуса Христа. Без овога је немогуће примити и у пуној мери наследити благодат Царства Небеског, немогуће је пустити у своју душу Овог Божанског Госта. Када позивамо пријатеље, рођаке у свој дом, ми смо попут слугу, о којима смо говорили. Трудимо се да заведемо ред, и дочекамо с љубављу госта. Прво са чиме се сусреће гост, је улаз у наш дом. Чудно би било, ако бисмо узели канту за ђубре бацили је пред ноге овом човеку. То би било понижење, и он не би ни ушао у наш дом. Тако, припремајући се за сусрет са Господом, сваки пут треба да Му прокчимо пут у наше срце, у нашу душу, да Га не бисмо понизили, већ да Га примимо са покајањем и љубављу. Покајање и јесте пут исправљања нашег живота, поравњање оних брда, празнина и јаруга. Проповедник тог покајања био је пророк и Претеча Господњи Јован. Крстио је многе људе у покајању на видљиви начин. Људима је тада било лакше да то прихвате, спознају покајање за своје грехе, да би се сусрели са Месијом. Без тога је немогуће. Тако и ми, без покајања и исправљања, без труда и љубави, не можемо се сусрести са Господом Исусом Христом. То је оно најважније што нам Црква на овај дан говори. Можемо се напојити воде, освећене у цркви, можемо се чак погрузити рупу у језеру, али то није довољно. То је само слика покајања. Истински сусрет са Христом, када се Он појављује на свет био је на празник Крштења. Уједно и празник Богојављења. Јавио Се Господ свету, и да бисмо Га угледали, треба пре свега, да очистимо своју душу покајањем, да исправимо свој живот добрим делима. Делима љубави, милосрђа. Тако, како је Јован Претеча саветовао простим људима који су га окруживали. Давао је просте савете: не кради, не понижавај, дели оно што имаш, не тражи више од онога што ти треба, не клевећи (види: Лк. 3, 10–14). Просте, а у исто време дубоке и спасоносне речи. Нека би Господ дао да исправимо душе наше, да припремимо пут за Господа, за сусрет са Њим у ове свете и спасоносне дане за све нас. Извор: Православие.ру

У спомен на догађај крштења Господа Исуса Христа, Црква је установила празник Богојављења. О овом празнику и о чину Великог водоосвећења, разговарали смо са презвитером Вељком Васиљевим, парохом палићким. Извор: Радио Беседа

У емисији Катедра, из архиве нашег Радија, поводом великих празника наше Свете Цркве: Обрезања Господњег, Крстовдана и Богојављења, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског Г. Амфилохија “Од Обрезања Господњег до Богојављења на Јордану” које је одржао 14. јануара 2011. године у сали Парохијског дома на Жабљаку. Звучни запис предавања

У току вечерњег богослужења, отац Далибор је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја о постављењу ђакона Дејана Новаковића за парохијског ђакона при Светобогојављенском храму, пожелевши му добродошлицу и благословено служење Богу и народу у овом храму. Архијерејски намесник врбашки је замолио верни народ Светобогојављенског храма да новопостављеног ђакона приме с љубављу и дужном пажњом, а потом и ђакона Дејана да оправда поверење које му је Епископ бачки указао. Ђакон Дејан је захвалио Његовом Преосвештенству Епископу Иринеју на поверењу које му је указао, обећавши да ће се трудити да, колико његове духовне и телесне снаге буду дозвољавале, указано му поверење и оправда. Такође, речи захвалности је упутио проти Далибору и србобранским паросима протопрезвитерима Јовану Кезану и Жарку Благојевићу на речима добродошлице и љубави. Верни народ је одушевљено и озарених лица поздравио одлуку владике Иринеја, радостан што србобрански Светобогојављенски храм први пут после Другог светског рата поново у братству има и ђакона. Извор: Радио Беседа

Извор: Манастир Хиландар