Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'богочовек'.
Found 4 results
-
Име Исуса Христа дели надвоје историју човека. Али, истовремено, оно је сачињавало и сачињава највећу саблазан за људску мисао. Он је Бог Који је постао човек, а такво јединство је непојмљиво за логику и, свакако, недоступно нашем „позитивном“ знању. Ап. Павле је први назначио да, барем за Грке, појам богочовештва јесте истинска лудост (1Кор 1, 23). Грци су људе учили исправном размишљању, методичком знању које не може да функционише без дефиниције ствари. А ствари, тј. све што је постојеће, дефинишу се својом суштином, односно укупношћу својстава која све што постоји чине оним што јесте. Један цвет је цвет јер има петељку, латице, круницу, тучак – не може да буде цвет, а истовремено да има ноге или крила, очи да гледа или глас да говори. Тако и Бог, да би био Бог, треба да буде бесконачан, неограничен, свезнајући и свесилан, да буде саможивот и самокретање – не може да буде Бог, а истовремено да има материјално и ограничено тело, да потребује кисеоник да би дисао и јело да би се хранио, не може да се умара, да бива поспан, да тугује и да болује телесно. Супротстављање грчке мисли појму богочовештва динамично је изражено и унутар самог окриља хришћанске Цркве. Најкарактеристичнији изрази тога супротстављања су две јереси, несторијанство и монофизитство, које су читаве векове изнуравале хришћанску васељену и нису престале да представљају две тенденције или девијације хришћанског начина размишљања. Несторијанство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо једно, по својој суштини или природи, људско биће – да видимо просто и једино човека, конкретну индивидуу човечије природе, која је, међутим, обдарена од Бога специфичним даровима и изузетним квалитетима. Ова тежња навелико преживљава код великог броја људи. Они са поштовањем говоре о Христу, признајући у Његовој Личности само великог моралног учитеља, врло значајног човека који је основао квалитативно најузвишенију религију до сада или социјалног реформатора који је довео човечанство до значајних моралних достигнућа. Насупрот томе, монофизитство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо само захват Бога у историји – да видимо просто и једино Бога, Који се наизглед појављује као човек, а уствари је „утвара“ човека, а не човек по својој природи или суштини. И ова тежња преживљава код оних људи који хоће да кроз хришћанство сачувају један облик философског и етичког дуализма – да сачувају ону, за људску мисао толико повољну, непремостиву поларизацију божанског и човечанског, духовног и материјалног, вечног и временског, светог и профаног. Карактеристично је да са становишта психијатра, Игор Карусо сматра да су у тим двема јересима изражене две најуниверзалније склоности и тенденције људске психе. Свака од њих, ако се апсолутизује, води оној јеретичкој слици живота коју називамо неурозом. Историјски продукт таквих неуротичних девијација Карусо препознаје у многим појавама апсолутизованог антропоцентризма или другог подједнако апсолутизованог тумачења живота и истине. Заиста, чисто несторијанство можемо препознати у оптимизму рационализма, у „ефикасности“ морализма, у прецењивању историјске критике, у митологизацији људске науке, у научној демитологизацији метафизике, у апсолутизацији политике и организације, у приоритету економско-производних односа итд. Исто тако можемо видети да се монофизитска реакција појављује у пуританском идеализму, у презиру према физичком човеку, у неповерењу према телу и његовим функцијама, у фобији од еротске љубави и сексуалног живота, у „обездуховљењу” структура, у митологизацији видљивих ауторитета, у мистицизму непогрешивог вођства и тако даље. Узимајући у обзир, дакле, ове супротне тенденције човечије психе, језик Цркве покушава да разграничи истину свог искуства о ваплоћењу Божијем – о Његовом очовечењу у историјској Личности Исуса Христа. На Трећем, Четвртом, Шестом и Седмом васељенском сабору, односно цела четири века, Црква се борила да сачува истину ваплоћења Божијег од њеног претварања у интелектуални облик и ауторитативни „принцип“. Христос ових јереси био је или пример етички савршеног човека или апстрактна идеја бестелесног Бога. У оба случаја, живот човека се суштински ни у чему не мења: живо тело човека остаје осуђено да се распадне у прах, а индивидуално или колективно „побољшање” човечијег живота је обмана и апсурд или гола превара. Црква се није читава четири века борила за неку апстрактну метафизику нити да би поткрепила један етички пример. Не бори се она чак ни за ,дух“ човека; настоји да спасе његово тело. Може ли човеково тело – плот, а не само дух – да се сједини са Богом „несливено, неизмењено, непроменљиво и нераздељиво“? Може ли човечанска природа заједно са божанском природом да представља јединствени факт живота? Ако може, онда смрт не постоји. Тада се тело сеје у земљу као пшеница, да би донело стострукога плода и да би човек остварио пуноћу живота. Четири века борбе да би се човеково тело спасло од апсурда смрти! Да би се показала могућност коју има скромна грађа света, тело земље и човека, да се сједини са божанским животом и да се оно што је пропадљиво одене у непропадљивост. Борба и труд да би наш данашњи конвенционални језик могао да означи динамику живота коју је открило ваплоћење Логоса. А заједно са језиком, настојање живописа да исту истину искаже уз помоћ киста, не иконички и символички, него отискујући у цртеж и у боју стицање непропадљивости и славу човечијег тела. А заједно са тим, пластична песма архитекте који „ологосује” камен и глину, и у његову грађевину се смешта Несместиви, и оваплоћује се Бесплотни, и оправдава се свеколика твар и красота твари. А уз то ода песника и мелодија композитора, уметност која потчињава себи чула уместо да се она њима потчини, откривајући у том потчињавању тајну живота који побеђује смрт. Христо Јанарас, Азбучник вере, прев. С. Јакшић, Нови Сад 2000, стр. 133–137.
-
Мера наше хришћанске савести јесте Богочовек Христос
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин началствовао је Светом Литургијом Пређеосвећених дарова у Храму Покрова Пресвете Богородице на празник Светог Прокопија Декаполита. Приликом Литургије свештенство првог и другог архијерејског намесништва ваљевског приступило је Светој тајни исповести, коју су обавили архимандрити Михаило (Биковић) и Данило (Јокић), старешине манастира Јовања и Плужац. Поучно литургијско слово о љубави, другом имену за Бога, произнео је протонамесник Александар Вучај, парох друге обреновачке парохије. Реч љубав је за православне хришћане и презвитере Цркве Христове много више од речи. Љубав је Бог – надсуштаствена Тројица, Христос Логос, начин живота и постојања. Љубав је Црква Духа Светога, сваки човек у њој, али и ван ње. Христолика и духоносна љубав свештеничке службе јесте достојанство и неизрецива част скупо плаћена Христовом крсном жртвом и крвљу хиљада свештеномученика и исповедника. Као таква јесте залог и талант, који ће нам Господ тражити у дану своме, беседио је протонамесник Александар Вучај. То крсно бреме изискује од нас непрестано и свакодневно преиспитивање наше људске и свештеничке савести, да бисмо засијали Духом Светим пред људима и Црквом Христовом. Мера наше хришћанске савести јесте Богочовек Христос. Аршин сваке наше речи, дела и живота, јесте љубав и то распета. Љубав која не тражи своје. Љубав која пати и која се радује са сваким човеком. То је љубав која води у васкрсењски живот, развејава таму, људски очај и безнађе, отвара очи пред лицем Христовим и води у радост вечности – део је сјајне проповеди протонамесника Александра Вучаја. Обраћајући се са братском љубављу свештенству из Ваљева, у коме је и сам некада службовао, отац Александар Вучај истакао је да не смеју дозволити да „губе људе у бесмислу светске стихије“, будући да их служба обавезује да „лове људе у мреже љубави, божанског живота и човекољубља“. Јер, нагласио је он, сваки човек је микрокосмос, икона Божја гладна и жедна љубави, а свештеници су призвани да својим јеванђељским животом, трудољубљем и жртвом, сваког човека приведу за трпезу Господњу да се у Духу Светом зарадује и загрли победитеља смрти, Господа Христа. Посебан осврт, својеврстан вапај, отац Александар Вучај учинио је на велики проблем нашег друштва – масовни одлазак младих људи из земље, позвавши браћу свештенике да проповедају „да се не живи само о хлебу, већ и од сваке речи која излази из уста Божјих“. Сведочите им љубав према Српској Цркви и отаџбини, које су нам у залог оставили Свети Симеон и Сава! Проповедајте им живога Христа као смисао живота. Молите се за њих или бар од оних неумољивих тражите реч да тамо далеко неће заборавити ко су, своју веру и свој идентитет – поручио је протонамесник Александар Вучај. У завршници проповеди, протонамесник Вучај је подсетио на страдање наше Цркве у земљама региона, истакавши колоне верника у Црној Гори, који бране светиње упркос некада лошим временским условима, као изливе љубави Божје и благодати. Из највећих страдања ницали су најлепши хришћански цветови, који су пустињу света бојили најлепшим бојама, а ваздух пунили миомирисом Духа Светога. Љубав једина остаје и ван ње ништа не постоји, закључио је отац Александар Вучај. По завршетку исповести, у парохијском дому Покровске цркве Епископ Милутин одржао је братски састанак са свештеницима. Извор: Радио Источник -
Вероучитељица Драгана Машић: Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа-
- вероучитељ
- оваплоћена
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа View full Странице
-
- вероучитељица
- (видео
-
(и још 8 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.