Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током септембра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке: · 2. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 · 9. недеља – Молебан на почетку школске године, Бор 9:00 · 11. уторак – Усековање главе Св. Јована – манастир Буково, 8:00 · 21. петак – Рођење Пресвете Богородице – Зајечар, 8:30 · 27. четвртак – Воздвижење Часног Крста – Литургија на темељима ранохришћанске базилике на Феликс Ромулијани, 8:30 · 30. недеља – Саборна црква у Зајечару, 8:30 Извор: Епархија тимочка View full Странице

Патријарх српски Иринеј служиће у суботу, 26. маја празнично бденије од 17 часова у цркви Св. Тројице у Земуну. У недељу, 27. маја, на празник Педесетницу, Патријарх ће служити од 8.30 ч Свету Литургију у храму Св. Тројице у Сремчици. На Духовски понедељак, 28. маја, Његова Светост ће традиционално богослужити у Руској цркви на Ташмајдану, од 9 часова. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете Четрдесетнице препорађају од огреховљености. Како би овај свети период године био саобаржен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је од својих почетака подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. О специфичнстима Великог поста и великопосним богослужењима и химнама говори катихета Бранислав Илић, са којим је разговарала Мирјана Бановић. На звучном запису благодаримо Радију Беседа Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Време свете Четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Будући да се богослужење Цркве увек прилагођава одређеном периоду у коме се налазимо, исти је случај и са периодом свете Четрдесетнице. Наиме, богослужења у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући при том светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Узимајући у обзир човекову слабост, у овом времену духовног подвига и поста, потребно је да се чешће духовно укрепљујемо како не бисмо клонули. Из тог разлога бриге за човека настала је Литургија Пређеосвећених дарова. Њен циљ је интензивирање активног литургијског живота или, боље речено, активног причешћивања између две недељне потпуне Литургије. Отац Александар Шмеман о потреби и значају причешћивања у данима свете Четрдесетнице каже: „У овој борби наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она насушна храна која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: „... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога... Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ... да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..." Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или, пак, храмовни свети. Она се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. По речима помињаног оца Александра Шмемана: „Можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик". Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г.) и он гласи: „У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“. Потребно је истаћи да ова Литургија води порекло из првих векова хришћанства, а њену коначну редакцију сачинио је свети Григорије Двојеслов, епископ римски који је живео у 6. веку. Бројни су називи ове литургије; неки од њих су: Литургија Четрдесетнице, Литургија освећења чаше, а неки је називају Службом причашћа. Она је покајног карактера сходно времену у коме се служи, врши се у тамном одјејанију, она није Евхаристијско славље, и не можемо је назвати Литургијом у правом смислу те речи, јер не садржи анафору, а, најједноставније речено, можемо је назвати великопосним вечерњем са причешћем. Према сведочанству светог Јустина Мученика и Философа (2. век), видимо да хришћанима тога времена није било страно издвојено причешћивање, будући да су ђакони по кућама причешћивали оне који из оправданих разлога нису били на Литургији. Слободно се може рећи да је претеча Пређеосвећене Литургије управо ова поменута пракса издвојеног причешћивања верних, које је више или мање било заступљено у свештеној историји Цркве. Неизбежно је нагласити да је пост у том првом периоду подразумевао не узимање хране до деветог часа (око 15 часова по нашем рачунању времена), а не желећи да прекидају пост, видимо да су се причешћивали тек након деветог часа, па је из тог разлога Литургија Пређеосвећених дарова вечерња служба са причешћем и служи се увече, након деветог часа. Овакав вид поста се није односио на суботе и недеље, када је 55. каноном Пето-шестог Трулског сабора (691), овакав вид поста забрањен, изузев само једне Велике суботе. Пре него кажемо нешто о поретку Литургије Пређеосвећених дарова, незаобилазно је истаћи да се дарови за њено служење припремају и бивају освећени на пуној недељној Литургији светог Василија Великог. Приликом проскомидије пре пуне недељне Литургије, свештеник поред редовног вади још два или више Агнеца (у зависности колико ће се Пређеосвећених Литургија током седмице служити). Агнец који бива освећен на потпуној Литугији, чува се за Пређеосвећену Литургију у за то одређени кивот. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између ова два читања налази се један врло специфичан возглас: „Светлост Христова просветљује све“. Врло су занимљива нека тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Други део Литургије Пређеосвећених дарова, после јектеније и молитве за оглашене, или јектеније и молитве оних који се спремају за свето просветљење (ова јектенија и молитва за оне који се спремају за свето просветљење чита се само од среде четврте недеље поста па све до велике среде), следи део који можемо назвати припремом за причешће Пређеосвећеним даровима. Након прве и друге молитве верних по возгласу „По дару Христа твога…“ поје се песма: „Сада небеске силе са нама невидљиво служе: јер ево долази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ За време ове песме врши се преношење Пређеосвећених дарова са светог Предложења на свети престо, а за време кога сав народ преклонивши колена клечи. Ово преношење подсећа нас на Велики вход на потпуним литургијама. У праксу је касније ушло и читање великопосне молитве светог Јефрема Сирина, коју свештеник чита након полагања Пређеосвећених Дарова на свету трапезу и приликом изговарања ове молитве сам свештеник и сав народ чине три метаније. Посебну пажњу привлачи нам и молитва после полагања Божанских дарова на свету трапезу „Боже неизрецивих и невидљивих тајни…“. Кроз ову дивну молитву можемо сагледати да Причешће Телом и Крвљу Христовом јесте суштина нашег духовног живота, а самим тим можемо рећи да се у Причешћу даје круна сваком нашем духовном подвигу који је у периоду свете Четрдесетнице изузетно наглашен. За време причешћа поје се причастен који је препознатив за Литургију Пређеосвећених дарова: „Окусите и видите, јер је добар Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ После позива ђакона да са страхом Божјим, вером и љубављу приступимо, уместо свакодневног: „Благословен који долази у Име Господње…“, појци поју специфичну песму на Литургији Пређеосвећених дарова: „Благосиљаћу Господа у свако време; прослављење Њега је у устима мојим.“ Док после свештениковог благослова након причешћа, појци поју: „Хлеб небески и чашу живота окусите и видите, јер је добар Господ. Алилуја, Алилуја, Алилуја.“ Заамвона молитва на Литургији Пређеосвећених дарова представља сликовити и врло леп приказ пречасних дана свете Четрдесетнице у којој се налазимо. Молитва наглашава да нас је Господ својом добротом увео у пречасне дане ове који нам служе за очишћење како душе, тако и тела. У молитви се, са друге стране, молимо да нам Господ дарује да се добрим подвигом подвизавамо и да ток поста завршимо сачувавши веру, да се као победитељи граха јавимо и да се након овог времена подвига удостојимо поклонити се Христовом славном Васкрсењу. Ова молитва представља један вид путоказа којим правцем хришћани морају бити усмерени, показујући нам на крају и циљ нашег подвига. Након отпуста чита се 33. псалам „Благосиљаћу Господа у свако време“, који јесте вид благодарења за ову службу која нам је дарована и у којој се причестисмо светим тајнама Тела и Крви Господње, укрепљујући се духовно како би издржали ток поста и подвига. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Катихета Бранислав Илић: Велики пост и великопосна богослужења Након посебне молитвено-поучне припреме кроз припремне недеље, и кроз прихватање одређених духовно-врлинских ступњева, закорачили смо на сигуран пут, на пут четрдестодневног подвига и поста. Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете Четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете Четрдесетнице назива духовним пролећем и Светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како би што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свети период године био саобаржен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је од својих почетака подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Саставни део човековог бића је потреба за постом и подвигом, јер је и сâма човекова природа дубоко подвижничка. По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пост је промена философије живота, јер нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске и душевне, без поста. Пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти, богомудро нас поучава Свети Симеон, Архиепископ Солунски. Од јела постећи душо моја, не очистивши се прво од страсти, узалуд се радујеш нејелу, јер ако те пост не води исправљењу, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу. Пост истинити је отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања и преступа заклетве; то је пост истински и Богу угодан, подсећа нас химнографија посног триода. Постом се Мојсеј удостојио да прими закон из руке Божје, постом Илија затвори небо те не би кише три дана, постом се Данило спасе лавова у пећини, постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, постом се спасе град Нинива од пропасти, постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођеним. И најзад, није ли и Сâм Господ отпочео своје божанско дело спасења људи, управо постом? Света Четрдесетница за нас представља један вид духовног изазова, духовног труда и напора кроз који корачамо ритмом великопосних богослужења. Ступајући на пут великог поста ми ступамо на пут подражавања Спаситељевог поста и подвига, али и на пут који су нам пропутили велики подвижници који су у свом подвигу просијали. Време Свете четрдесетнице не представља само духовни и телесни пост, већ подразумева подвиг целокупног бића човечијег. У једној триодској стихири појемо: Пост није уздржавање од хране које само вршимо, него плот која је на нама, мучи нас да је умиримо и тако достојни будемо причешћа, Јагњета за свет закланог вољом Сина Божијег, и духовно празнујемо из мртвих Спаситељево Васкрсење; на висину доброчинства да се уздигнемо. Будући да се хришћански живот и богослужбено правило увек међусобно прожимају, великопосно богослужење представља путоказ који нас руководи и држи нас увек буднима у овој радосној тузи Великог поста. Богослужбену књигу посни триод са слободом можемо назвати књигом поста будући да садржи богату химнографију која нас подсећа на греховност и ништавност, а у нама побуђује жељу за покајањем. Будући да је молитва Цркве увек заснована на Светом Писму, долазимо до чињенице да нема богослужења које се не темељи на Светом Писму. Употреба Светог Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима Свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломоновиих. Срце Великопосних богослужења чини Литургија Пређеосвећених дарова која предствља јединствени израз пастирског искуства цркве које се огледа у бризи за човека, будући да сваки пост и подвиг чине саставни део литургијског живота. Због покајног периода и покајног карактера великопосних богослужења, канонима је забрањено служење потпуне Литургије која има свечан и радостан карактер. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести) јер је радост Евхаристијског славља не спојива са покајним карактером Великог поста. По речима оца Александра Шмемана: „можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г) и он гласи: „ У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“. Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или пак храмовни свети. Ако смо рекли да пост подразумева подвиг целукупног бића човечјег, једна од највидљивијих особености великопосних богослужења јесте чињење метанија. Кроз чињење метанија ми се на видљив начин показујемо да и наше тело учествује у молитви и предавању вољи Божијој, али и символизује наше покајање. Ради духовне поуке верних богослужење је проткано Светоотачким делима. Према типику на јутрењу читамо два одељка из беседâ Светог Јефрема Сирина, два одељка из Лавсаика, као и читања из синаксара, док по завршетку првог часа читамо оглашење Светог Теодора Студита, а на осталим часовима одабране одељке из Лествице преподобног Јована Лествичника. Врхунац великопосне поезије садржан је у Великом покајном канону Светог Андреја Критског. Овај канон пева се (или чита) на Великом повечерју у прва четири дана Свете четрдесетнице, као и на Јутрењу четвртка пете недеље поста. Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада. Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме. Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају. Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих. (одабрани стихови из великог покајног канона Светог Андреја Критског) Немогуће је говорити о великопосним богослужењима, а не споменути великопосну молитву Светог Јефрема Сирина. Са слободом њу можемо назвати главном великопосном молитвом, јер готово да нема личног, или заједничког богослужења за време Великог поста на коме се она не чита. Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, слузи Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова. Амин Велики духоносни и богоносни светитељ свети Лука Кримски, ову великопосну молитву назива молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника Светог Јефрема Сирина. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока. „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗЕАНЕ САДРЖАЈЕ: View full Странице

Промоција пројекта историја српског богослужења Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду приређена је 25. јануара 2018. године у Свечаној сали САНУ - допуна вести 26.01. у 14.42. Представљен пројекат „Историја српског богослужења“ 25. Јануар 2018 - 16:15 У организацији Српске академије наука и уметности и Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду 25. јануара 2018. године у Свечаној сали САНУ у Београду одржана је промоција пројекта „Историја српског богослужења“. Наведени подухват представља нову етапу истраживачких прегнућа и унапређења богословске и научне делатности Института за литургику и црквену уметност, започету поводом нарочитог јубилеја - осам векова самосталности Српске Православне Цркве. Истовремено, овај амбициозни пројекат има за циљ да у оквиру две основне вишетомне едиције буде обухваћена и сагледана осмовековна историја литургијског живота наше помесне Цркве у најширем могућем истраживачком опсегу. После поздравних и надахнутих речи председника Српске академије наука и уметности, уваженог академика др Владимира Костића, упућених учесницима промоције и великом броју присутних, о престижном значају и својеобразном смислу поменутог пројекта говорили су: редовни члан Одељења историјских наука САНУ академик Гојко Суботић, редови професор Средњовековне историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду др Смиља Марјановић Душанић, архимандрит манастира Студенице др Тихон Ракићевић, као и управник Института за литургику и црквену уметност и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Такође, овом приликом представљене су и прве две књиге главне едиције „Историја српског богослужења“: Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој Митрополији XVIII века Владимира Вукашиновића и Историјско-богословска анализа српских штампаних Литургијара XVI века Ратка Хрваћанина, као и прва књига посебних издања: Литурзи и литургиолози. Студије из литургијске теологије и праксе Српске Православне Цркве Србољуба Убипариповића, Владимира Вукашиновића и Ненада Милошевића. Програм успешно реализоване промоције модерирао је члан Института за литургику и црквену уметност и доцент Православног богословског факултета у Београду др Србољуб Убипариповић. прилог Радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Преузмите распоред у ПДФ формату Извор: Епархија бачка View full Странице