Претражи Живе Речи Утехе

Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду 29. маја 2020. 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан. Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ. На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана. Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2: Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани. Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником. Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили. Свештеник Зоран Ђуровић ИЗВОР: Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...

Познато је да је овај борац за демо(но)кратију пружио своје пипке свуда куда је могао по свету. Да преко својих (НВ)организација мења политичке и економске системе, често их и руши; да се радо меша у образовне системе држава и сл. Знамо данас да је финасирао 5-октобарску револуцију код нас. Уместо Лењина нама су подбацили више партија; а уместо централизације све су распродали, али добили смо "демократију" и плату 250 евра (=цена око 6 радних сати у развијеним земљам). Лова за то је стизала из Будимпеште, у џаковима и актовкама. Ма какав он био, наш Председник државе, зајдено са целокупним државним врхом, укључујући комлетан комадни кадар војске Србије, изручен Хагу и послат по белосветским казаматима да робује "по командној одговорности". Војска је уништена; Црна Гора отцепљена као увертира да се КосовА отцепи - рачју - Србија је разорена у њеним темељима: политички, војно, економски. У свему томе Сорош је одиграо једну од кључних улога преко својих инсајдера којима је био "донатор". Данас је Виктор Орбан избацио Сорошеве организације из Мађарске. Влада Мађарске је водила отворену медијску кампању, тако јаку да се поред ауто-путева могло видети Сорошева слика на рекламним паноима и порука да купи прње. Затворили су му универзотет, тако да не може да школије младе комесаре за разарање и тровање других народа и држава, па и мађарског народа. Код нас? Код нас је то све другачује. Ми смо овисници од ММФ-а, Сорошеве НВО су кљчни фактори у креирању политичко-економског система. Све наведено су чињенице, па ако је тако, не треба бити никакав пророк или социолошки Ајнштајн да би се могло закључити следеће - Сорош има велик утицај у српском друштву. Но оно што је најчвршћа барикада за очување традиционалног и верског (а против чега се Сорош ори) јесте Српска Православна Црква. Било би наивно, лудачки наивно, веровати да он преко својих организација не жели или не покушава да утиче на СПЦ. Пошто је преко епископата то скоро па немогуће у неком ширем смислу, онда је то најлакше - по опробаном методу свуда и на свим пољима - преко црквеног образовног система. Сведоци смо проблема на ПБФ-у, а и тога да путем разних текстова, наступа у медијима и сл неки теолози полако проповедају неку врсту "либерализације духовности". Пошто се ради о јако сложеним темама, за обичан свет, па и за многе теологе, јако је лако вршити релативизацију неких предањских учења, посебно оних уско везаних за социолошке процесе у друштву. Мада, сва црквена учења, поред онтололошке, и те како имају и овоземаљску раван. Може се, дакле, закључити следеће: скоро је нееоспорно да Сорош жели утицај на српски образовни систем; зна се, јавна је тајна, да га већ има по неким факултетима, а можда и у САНУ-у - да ли је Православни богословски факултет имун на тровачки утицај овог човека и његових организација? Мислим да се треба покренути озбиљна расправа о овоме, али не само то, него изнети све чињенице ако постоје. Јер ако чемо имати "свете краве" које држе катедре или обнашају Чин додељене им од Цркве, и да не смемо ни да мислимо, камоли дапричамо о њима - леле нама. О овој теми треба, сматрам, баш на Сорошев начин транпарентно да се прича и износе аргументи, како би се спречило тровање наше деце која ће сутра бити духовне вође и учитељи нашег народа. Ако њих затрују лажним учењима, лажним етикама и лаћним друштвеним нормама - леле нама. Јер Цартво Божије се задобија на земљи. На крају: лично сам да се поодузинају СВЕ Службе СВИМ људима из Цркве који су/ако су имали било каквог свесног деловања на овом анти-црквеном, анти-српском, анти-народном пољу - за ради ових или оних интереса, идеолошких (јер то везе нема са теологијом) или личних.

INTERVJU: VLADIKA GRIGORIJE "U crkvama u Nemačkoj svake nedelje ima pet do deset novih lica, to je STRAŠNO ZA SRBIJU" Ranko Pivljanin 02.03.2020. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Da je sreće, sa Grigorijem, vladikom Diseldorfa i Nemačke, pričali bismo najviše o njegovoj novoj eparhiji, u kojoj službuje već godinu i po dana i u koju mu svakodnevno stižu novi vernici. Svestan je tužne istine, da dok se pune crkve u Diseldorfu, Berlinu, Hanoveru, prazne se one u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori... Ove pak u Crnoj Gori, zajedno sa pripadajućim im vernim narodom, prolaze iskušenja koja pomno prati, u srcu mu odzvanja puls tamošnjih litija koje oduljiše trajanjem a uljudiše porukom i snagom i najveći deo razgovora bio je o ovim događajima. Vidi li im finale? - Kad je reč o tom pokretu naroda koji se pretvorio u jednu neprestanu litiju, a mogli bismo reći i u jednu neprestanu liturgiju, moj prvi utisak je da se dogodilo nešto kao u onoj narodnoj pesmi „usta raja ko iz zemlje trava“. U tom smislu sam vrlo srećan, zato što je to očigledno znak da se završava jedna epoha. I to nije samo epoha Đukanovića, to je epoha i Josipa Broza pa, ako hoćete, i epoha Kralja Nikole. Završava se epoha autokratskih vladavina koje traju po trideset, pedeset i šezdeset godina i to je nešto što je sigurno naš narod unazađivalo i unesrećivalo. U tom vremenu koje je iza nas bilo je i ratova i sukoba, i stradanja i smrti, mnogo bratoubistava, bratskih sukoba i bratske krvi a ove litije su, čini mi se, sve te ljude svele u jednu reku, koja želi da uplovi u jedno mirno pristanište i to smatram kao jednu veliku milost božiju. Nemam hrabrosti da kažem kako vidim to finale, ali ovo što sad vidim jesu te čiste i pročišćene reke ljudi koji ne nose u sebi mržnju. To je reka koja ne proklamuje neke dnevnopolitičke parole, to je reka ljudi koja putuje i plovi protiv laži. Ali ona se tim lažima ne suprotstavlja nekim poluistinama i u tome leži njena ogromna snaga. Ne čini li vam se, ako na tren zanemarimo sporni Zakon o slobodi veroispovesti kao okidač ovih okupljanja, da te ljude izvodi i vodi nešto iskonsko i dublje od prostog protesta? - Kada se god dogodi neki važan događaj, bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan, on nikada nije posljedica datog trenutka. On je rezultat jednog dugog trajanja i dugog vremena. Taj trenutak koji se sad dogodio i za koji je okidač bio pomenuti zakon traje, mislim, više od stotinu godina. Da li ste razmišljali o tajmingu za donošenje spornog zakona upravo pred božićne praznike. Šta se htelo i šta se mislilo kad je odabran baš taj datum? - Prošle godine u leto dao sam jedan veliki intervju objavljen u knjizi „Gledajmo se u oči“ i u tom intervjuu sam govorio o tom zakonu. Imajući u vidu da to može biti i ironija, na jedan diplomatski način sam hvalio sposobnosti Mila Đukanovića da vlada trideset godina. Ali tada sam o tom zakonu, koji nije bio donesen, rekao da će to biti kamen na koji će se Milo Đukanović spotaći. Rekao sam da bi takav potez bio nepromišljen i da izvire iz omamljenosti vlašću i moći i potpunog zanemarivanja činjenice da bi se moglo desiti da „nikne raja ko iz zemlje trava“. Oni su mislili da je ta trava, to jest narod potpuno pregažen, da više ne postoji i da se to ne može dogoditi. U tome i jeste glavna obmana svih autokrata i svih ljudi koji misle da se može unedogled lagati. U trenutku kad se to pomisli – događa se ovo što se dogodilo u Crnoj Gori. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Postoji nešto što bi se moglo zvati tačkom preloma kod mnogo stvari pa je tako i kod režima, naročito onih koji dugo traju. Može li ovo biti taj momenat za Đukanovića? - Nemoguće je posedovati nešto što je šire od nas. Dakle, Bog o kome ja volim da govorim je u ovom svetu i on je sav svet ispunio sobom, ali ovaj svet ne može da obuhvati Boga, to jest mi ne možemo da obuhvatimo istinu. S druge strane, kada je reč o ljudima koji dođu na poziciju vlasti, oni misle da mogu sve da iskontrolišu i sve da postave kako njima odgovara i oni ne znaju šta znači ljudska sloboda, sloboda jedne ličnosti i sloboda jednog naroda i jedne zajednice. Sa slobodom može da se manipuliše i da se kalkuliše, ali u jednom trenutku će se otkriti istina da je ta sloboda mnogo veća i mnogo šira od onoga što neko misli da poseduje ili kontroliše. Pomenuto promišljanje slobode vrlo je naivno i pokazuje jedno ogromno neznanje o životu i tajni života. Čovek ne može da vlada nad svojim detetom, muž nad ženom, žena nad čovekom. Kako bismo mogli da vladamo? Samo na taj način ako dozvolimo da onaj drugi bude slobodan i da nas na osnovu te slobode prihvati – da nam se slobode razumeju i da mi na osnovu te slobode živimo zajedno a ne na osnovu moći, uticaja, vlasti. novca. Odavno je – ne samo kod nas nego i u svetu – počelo da se gleda tim jednim okom – ja imam moć, imam novac, imam mogućnosti i ti si sad moj rob. Drugo oko mora uvek da vidi da rob može da se pobuni, da je i on božji čovek i da i on u sebi ima klicu slobode koja može odjednom da proklija i donese neverovatan rod. Zašto je ovo trebalo Đukanoviću i njegovom režimu? Da li je to uradio od svoje volje, da li je možda nateran ili je sam sebi izmislio još jedan zadatak pošto je sve ostale ispunio i uplašio se da će postati nepotreban? - Šta god da je od svega toga, to je bila glupost. Bilo da je naredba sa strane, bilo da je potekla iz njegove glave, bilo da je napravljeno kako bi homogenizovalo njegovu partiju koja se očigledno raspada (kao i u svakoj partiji – jedni su nezadovoljni što su drugi prezadovoljni). U tom smislu ja to ne mogu drugačije da objasnim nego kao nepromišljenost i glupost. Pričaju o vlasništvu i vlasnicima od pre 1918. godine, a Manastir Savinu su izgradili tvrdoški monasi i episkopi hercegovački, Ljubibratići. Ljubibratići i danas postoje, hoćemo li onda da vratimo Savinu u njihovo vlasništvo? Hoćemo li Moraču da vratimo Nemanjićima? Ili će to da uzme Đukanović, Marković, Janković? Kako je takva glupost mogla nekome da padne na pamet? U svakom slučaju, takvi potezi proizlaze iz čiste osionosti a osionost je najupečatljiviji izraz gluposti. Imate li vi jasnu predstavu šta taj zakon tačno proizvodi i koje su mu krajnje konsekvence ukoliko zaživi? - On proizvodi otimačinu, i to otimačinu imovine. Ali on proizvodi i mogućnost da tamo gde sestre monahinje od jutra do mraka nešto rade, sade, okopavaju, pleve, vezu, čiste... uđu neki ljudi kojima do toga uopšte nije stalo, da to devastiraju i posmatraju kao jedan kupoprodajni element. To je jedan vrlo ružan momenat. Drugo, ovim se pokušava pokazati: evo, ne postoji ništa na ovom svetu što nije pod mojom kontrolom. Ispričaću vam jednu priču. Veliki rimski car Trajan porobio je čitav svet. U jednom od tih porobljenih gradova, Antiohiji, bila je jedna mala zajednica hrišćana, i u toj zajednici bio je episkop koji se zvao Ignjatije Antiohijski. Trajanu bi dojavljeno da je sve pokoreno osim te male zajednice i tog starog episkopa, koji je tada imao više od sto godina. Onda je car Trajan doneo, prema sopstvenom mišljenju, mudru odluku da se taj stari episkop odvede u rimsku arenu i baci lavovima na uveseljavanje demosa. Tokom tog putovanja od Antiohije do Rima, Ignjatije je napisao sedam poslanica koje su i danas jedno od najvažnijih štiva u hrišćanskoj teologiji. Tako je Trajan proslavio Ignjatija za koga možda ne bi ni znali da ga on nije sproveo na pogubljenje. Danas Ignjatija slave i ljudi i Crkva a o Trajanu se zna po tabli i priči o kozijim ušima. FOTO: ĐORĐE KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA Vladika Grigorije Crnogorska vlast kaže da je pitanje ovog zakona pitanje „pravne čistote“. Kako vama ta čistota izgleda? - Pričati o pravnoj čistoti u zemlji gde se pripadnici narko-kartela svakodnevno međusobno ubijaju zaista je besmisleno, neumesno i to ne treba ni komentarisati. Masovnost i istrajnost protesta naroda su iznenadili i vlast ali i ljude iz Crkve. Šta je to tako jako potaklo toliko ljudi da nedeljama uporno šetaju? - U litijama nisu samo oni koji se deklarišu kao pravoslavni vernici, nego i vernici drugih konfesija, ali i svi oni u kojima se decenijama taložila nepravda, to ponižavanje i zatiranje ljudske slobode i dostojanstva. Zahvaljujući mudrosti Crkve, sveštenika i episkopa tamošnjih, oni su tamo našli prostor u kome mogu da na jedan neobično jak, zadivljujući i dostojanstven način izraze to nezadovoljstvo. Kad ne bi postojali ovi animoziteti u svetu, podele na Istok i Zapad, Rusi i antirusi, proevropljanini i antievropljani, to bi bio jedan od najveličanstvenijih događaja trenutno u svetu. Litije su slične onim Gandijevim demonstracijama, to su demonstracije u kojima se peva Bogu. Ne slavi se nijedan čovek, već Bog i ono što je sveto na zemlji. I niko se tu ne pljuje, ne ruži i ne ponižava a narodu se daje mogućnost da mu dostojanstvo bude vraćeno. I zbog toga su na tim litijama prisutni i ljudi koji ne idu redovno u Crkvu, i oni koji idu u Crkvu, i oni koji se deklarišu kao Srbi i oni koji kažu da su Crnogorci, glasači jedne, druge i treće partije, jer su svi osetili da su tu prisutni i pravda i istina i, što je najvažnije, pomirenje. Tamo su deca i četnika i partizana, tamo nema više partija i to je važno. I Crkva je tu odigrala presudnu ulogu, jer litije nisu uzrok podela, već čin pomirenja i to je neverovatno važno. To je mnogo važnije od bilo kog čoveka i od bilo koje politike. Jedna od najveličanstvenijih stvari bio je istup vladike Metodija, koji je prebijen na Đurđevića Tari i koji u razgovoru sa šefom policije rekao „Pa, vi tučete ove domaćine a branite one koji to nisu“. Kažu da se taj policijski oficir postideo, a onda mu je rekao „Zašto niste rekli da ste vladika?“, na šta mu je Metodije rekao da su svi ljudi ovde vladike i ako ćete tući njih morate tući i mene. I oni su to ispunili, tukli su i njega i njih, ali uzalud. Kako vam izgleda držanje države Srbije i njene vlast spram događaja u Crnoj Gori? - Niko ko je imalo pratio situaciju nije bio toliko slep da nije video kako je ispočetka vlast države Srbije bila direktno na strani Đukanovića. I njihovi istupi su bili u pravcu nemešanja, da je to stvar države Crne Gore i tako dalje. Bilo je jasno da se ime tog moćnog političara Mila Đukanovića ne sme pomenuti i nije ga pomenuo niko od vrha do dna te vladajuće strukture. Međutim, u nastavku epizode, pošto su rasle litije a s njima i dostojanstvo naroda, došlo je do jednog preumljenja. Sada je situacija takva da nema napada na Đukanovića ali nema ni napada na mitropolita Amfilohija i na Crkvu i litije. To se očigledno ne isplati i razbilo bi se svakome o glavu. Svi su shvatili da ona raja koja je nikla ko iz zemlje trava može i njima da se dogodi – i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, događalo se u Makedoniji. Rečju, ne može se zatreti ljudska sloboda, ma koliko se neko trudio. Predstavnici vlasti kažu da je 70 do 80 odsto crkvenih objekata u vlasništvu države. Koliko vi takvih objekata znate? - To nema veze s istinom. Ako neko savesno upravlja nekom imovinom, to je u ovom trenutku Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori i njene eparhije. I sad treba da se pojavi neko drugi i kaže nam: Mi smo ta država koja je vlasnik. Koja ste vi država? Koja je to država koja je naslednik te države od pre 1918. godine? Pa u ovom prošlom veku su se promenile četiri države Crne Gore. Kome će to ta država ostaviti u vlasništvo? Šta ako sutra dođu Italijani i kažu mi smo naslednici ove države, vladali smo njom od 1941. do 1944. i mi nasleđujemo tu državu? Je li taj naslednik Milo Đukanović kao kumrovački đak i po čemu bi on bio bliži toj državi nego Amfilohije? Crkva ima kontinuitet. Milo Đukanović i ljudi koji su napravili taj zakon nemaju osnovni pojam o tome šta je Crkva. Oni kao zagovornici građanske Crne Gore i deklarisani ateisti govore – mi hoćemo crnogorsku crkvu. Sad se našao Milo Đukanović i ljudi koji misle da sve znaju zato što imaju moć i novac i kažu neće biti ovako nego onako. E, ne može tako da bude nego će biti onako kako jeste. I u tom smislu je taj narod podržao Crkvu. Ne zbog Amfilohija, Joanikija, Atanasija, Petra, Pavla ili Janka nego zbog istine. Ljudi kada prepoznaju istinu istini se i obraduju. Isto kao što pred laži ćute i snebivaju se. Imamo paradoksalnu situaciju: vlasti kažu da Crkva hoće da postane vlasnik onoga što koristi. S druge strane, država bi da postane vlasnik onoga što ne koristi. Ako bi isterali svoje, šta mislite na koji način bi bile korišćene crkve i manastiri? - U poslanici Diognetu, koja je iz prvog veka, piše kako neki rimski imperator pita: ko ste vi hrišćani? Odgovor je glasio: mi smo oni koji sve imamo a ništa ne posedujemo. Kako poseduje Amfilohije Cetinjski manastir? Pa neće ga on ostaviti Radovićima, nego će ga ostaviti Crkvi. Dakle, Crkva koja se 2000 godina ponaša prema toj poslanici Diogneta – sve imamo, ništa ne posedujemo – ima ogromnu moć. Načitao sam se bezbroj naslova po tabloidima kako po Hercegovini posedujem hotele, kako crkve imaju vinarije. I onda sam otišao u Nemačku i od toga nemam ništa, ali ima Crkva. I to je ono što Crkvu čini drugačijom. Takva bi trebalo da bude i država i da onaj koji joj se nađe na čelu, ma koliko da je na vlasti, zna da će jednog dana otići. Vrlo važno je da to razaberemo. Ništa od toga Crkva neće da poseduje i ljudi koji šetaju, iako ne idu svaki dan u obližnji manastir, oni osećaju da je on njihov. Čiji je Ostrog? Pa svakog Srbina koji danas živi na planeti i ne samo Srbina nego svakog dobrog čoveka kome nikad niko neće reći: nemoj da ulaziš ovde, nemaš pravo. Niti je to za ovih četiri veka ikad iko rekao. I to je ono što taj narod tamo brani. Vidite li, ipak, iza sve ove „imovinsko-pravne“ priče, neku dublju i opasniju priču, nešto suštinskije što se iza brda valja? - Nije lako objasniti to uvođenje antsisrpstva, koje je potpuno neprirodno Crnoj Gori. Trener vaterpolo reprezentacije Crne Gore ide na Cetinje i tamo ljubi ikonu, košarkaš Mirotić ide u litiji sa ikonom u rukama. To su ljudi koji su oličenje dobrog Crnogorca ali su Srbi. A mi imamo propagandu kojom se Crnogorcima nameće animozitet prema Srbima i to veći nego prema Hrvatima ili Muslimanima. To ne može i ne smije da bude. To je glupost. Isto kao što je glupost pravljenje animoziteta prema Crnogorcima u Beogradu i to rade ljudi koji ne bi smeli to da rade jer su na odgovornim mestima. To je za kaznu i biće kažnjeno. Narod će to kazniti. Mi smo rođaci, krvni i duhovni srodnici u svakom pogledu. Tako da je to rasrbljivanje nemoguća misija, makar iza nje stajale najveće sile ovoga sveta. E, sad problem je kad mi u tome učestvujemo. Problem je kad mi nećemo da pričamo sa ljudima u Makedoniji koji su nam srodni i po veri i po krvi. Problem je kad mi kažemo: šta hoćete vi Crnogorci, šta tražite vi Bosanci? A svi mi tamo iz Bosne, Hercegovine, Crne Gore gledamo u Beograd kao u svetionik i u sunce. Ne može, ne sme niko odavde da kaže nama tamo „šta vi hoćete?“, niti mi tamo nekom ovde smemo reći „nisi dobrodošao“. Nego, jedva te čekamo. U tom smislu mislim da je to nemoguća misija, samo mi u tome ne smemo da učestvujemo. Da se malo odmaknemo od Crne Gore, koliko ste upoznati sa sukobima na Bogoslovskom fakultetu, nakon što je Sinod uskratio blagoslov dekanu vladici Ignjatiju koji se usprotivio udaljavanju iz nastave predavača episkopa Maksima i vašeg saradnika Marka Vilotića? - Tu se ne radi samo o unutarcrkvenoj stvari već o sukobu sa samim Univerzitetom, akademskom javnošću i akademskim svetom. U tom smislu to je jedna tužna priča koja je meni poznata ali radije ću o tome razgovarati na našem Saboru sa našim patrijarhom i drugim episkopima nego preko medija. Ono što je jasno, jeste da se radi o jednom progonu ljudi koji su, opet se vraćamo na to, štitili slobodu. Zavladao je poslednjih desetak godina jedan duh da je najbolje sve pokoriti i staviti pod neku kontrolu, ne dati nikome da misli drugačije. Iz tog nekog razočarenja u demokratiju otišlo se u totalitarizam. U tom smislu su se mnogi ljudi pokazali kao slabi a ovi što su gonjeni sigurno će biti pobednici i to je tako od početka sveta i hrišćanstva. Vaš odlazak u Nemačku je tumačen na dva načina. Po jednoj ste tamo poslati da bi vas udaljili od mogućnosti da postanete patrijarh, po drugoj tamo ste otišli upravo da se zato pripremite. Šta je istina? - Istina je daleko i od jedne i od druge teze. Istina je da tamo odlaze desetine hiljada ljudi i da ta eparhija postaje veća od svih eparhija u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Istina je i da je mene mnogo toga kod nas počelo da opterećuje i da nisam imao snage da se borim s tim a istina je i da sam završio jednu dugu fazu života u Hercegovini, koja je moja otadžbina i moj život. Hteo sam da uradim nešto novo i da probam da taj naš narod okupim i saberem i pokušam da učinim sve kako ga ne bismo izgubili. Jer ti ljudi, ako ne budu imali pastira, izgubiće se. Ono što mogu da kažem jeste da su to, u mnogo čemu, naši najbolji ljudi koje imamo u ovom trenutku. Kad to govorim, naročito mislim na mlade ljude. Da bi neko otišao u inostranstvo, on pre svega, treba da bude hrabar. Da se tamo snađe mora da bude pametan. Da tamo opstane kao Srbin i pravoslavac mora da bude patriota mnogo veći od onih koji žive ovde. Mnogi od njih bi mogli reći – mi smo proterani, ali niko to tamo neće reći. Postoji jedna čežnja za otadžbinom ali tamo postoje uslovi da se radi, zaradi i dostojanstveno živi. Postoji bezbroj primera za to. Dva moja sveštenika su tamo došla sa po šestoro dece, a jedan od njih je ovako rezonovao: „Moja ćerka studira psihologiju i ako bude htela da se zaposli, moraće da lepi plakate neke stranke. Ja to ne želim da gledam“. A to su ljudi koji su u Srbiji imali i kuće i imanja i pristojan život ali preovladala je potreba za dostojanstvom. FOTO: S PASALIC / RAS SRBIJA Naviknuste li se vi na život u Nemačkoj? - Moj život tamo je bukvalno pretvoren u jedno veliko putovanje. Od Diseldorfa do Frankfurta, od Frankfurta do Berlina, od Berlina do Hamburga, od Hamburga do Minhena i na tom putu bezbroj malih gradova i mesta. Priviligovan sam što kroz ta putovanja mogu da upoznajem i ljude i jednu zaista veliku kulturu. Živimo u najbogatijoj i najmoćniojoj zemlji u Evropi ali pratimo šta se dešava u Srbiji i trudimo se da učinimo najviše što možemo jedni za druge i događaju se prelepe stvari. Do sada nigde u Nemačkoj nisam govorio na nekoj tribini a da je bilo manje od dvesta prisutnih, što uopšte nije lako za te ljude koji su opterećeni poslom i kubure s vremenom. Bogu hvala, na liturgiju dolazi sve veći broj ljudi i Crkva u svakom pogledu napreduje. Na šta vam liči Srbija u osvit predstojećih izbora, aktuelna je priča o bojkotu, atmosfera je uzavrela? - Bio sam jesenas u Srbiji kad je bila služba u Žiči i nisam odavno video tako lepu a tako zapuštenu zemlju kao što je Srbija. Ja sam čovek sa planine i znam šta znači kad je njiva uzorana a livada pokošena. U Nemačkoj ne postoji nijedna neobrađena njiva iako je ona industrijski najmoćnija zemlja u Evropi. Mi smo narod od njive a njive su nam zaparložene. Nema ljudi, oni odlaze, što u pomenutu Nemačku, što u Ameriku i najstrašnije mi je što mi se čini da to ljude koji su odgovorni ne zabrinjava. U svakoj crkvi, a ima ih osamdeset u Nemačkoj, svake nedelje ima pet do deset novih lica. To je strašno za Srbiju i to je poziv na uzbunu. A što se politike i izbora tiče, o njima je mnogo ljudi dosta toga reklo i nema potrebe da i ja govorim. Očigledno je da uslovi za normalne izbore ne postoje i taj argument koji iznosi opozicija u pravcu bojkota po meni je logičan. Od Vučića traže da prizna Kosovo Ima li na osnovu vaših saznanja ili uvida nešto novo na vidiku što se tiče Kosova. Kao da je kraj godine postavljen kao dedlajn za rešenje tog pitanja? - Potpuno je jasno da se tu traži takozvano međusobno priznanje. To je, po meni, još jedna besmislica. Šta će Srbiji međusobno priznanje, Srbija je priznata zemlja. Drugo, ja nisam ni za koji oblik priznanja Kosova. Ali jesam za suživot sa Albancima, jesam za to da oni imaju osećaj slobode, da se radi i komunicira sa njima. Zapadni političari, koliko vidim, očekuju da čovek koji vodi Srbiju potpiše to priznanje Kosova. On, koliko vidim, pokušava na sve načine da to izbegne. Da li će to moći ili neće – ne znam, ali u svakom slučaju ne vidim da ni Zapad ni sama Srbija imaju rešenje za taj problem. Isto tako nema rešenje ni Priština koja je sve svoje nade položila u moć i silu velikih država. Stvar nimalo nije jednostavna. Mislim da ako postoje prijatelji na Zapadu, oni treba da pokažu to prijateljstvo tako što će napraviti normalan život na ovim prostorima a ne što ćemo svako malo potpisivati neki novi sporazum o ovom i onome, o novim razgraničenjima ili novim granicama, koje, usput, očigledno neće biti stabilne. Treba raditi na tome da se normalizuje život. Knjige se ipak čitaju Vaša knjiga “Gledajmo se u oči” je jedno od najčitanijih štiva u zemlji. Kakve reakcije čitalaca dopiru do vas? - Izdavač mi je rekao da je prodato vise od 30.000 knjiga za nepuna četiri meseca. Izgleda da se ipak knjige kupuju i čitaju. To je zaista prijatno čuti. Utešna je spoznaja da ljudi razumeju kad neko govori i piše iskreno.

Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе. У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са функције такође тражио Синод? Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку. Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати? Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије. Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве? То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду. Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог? Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу. Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго? И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити. Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ? То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни. Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица? Рекао бих: да. Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене? Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно. У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета? Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан. Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како? Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења. Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету? Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена. Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ? Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета. Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију. Зашто је важно очување аутономије ПБФ? Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења? Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети? Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати. Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају? Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да буде јасна – пропаст. Имате ли још нешто да кажете на крају? Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог? Извор: Теологија.нет View full Странице

Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta 12. novembra raspravlja o smeni dekana Akademska javnost protiv sinodskih odluka Sednica Nastavno-naučnog veća Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta na kojoj bi trebalo da se razmatra odluka Svetog arhijerejskog sinoda SPC o uskraćivanju blagoslova dekanu ove visokoškolske ustanove zakazana je za 12. novembar, nezvanično saznaje Danas. Piše: D. J. - J. T.05. novembra 2019. Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu Foto: spc Iako je bilo nezvaničnih najava da bi episkop braničevski Ignatije (Midić) mogao sam da se povuče sa mesta dekana, da bi se sprečili dalji progoni na ovoj visokoj školi, u crkvenim izvorima spekuliše se da su mnogi profesori Bogoslovskog fakulteta za glasanje o sinodskoj odluci. Sinod traži povlačenje vladike Ignatija zbog nesprovođenja ranije sinodske odluke o uklanjaju iz nastave dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta – redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) i docenta Marka Vilotića, sekretara episkopa diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića). Posle pisma podrške vladici Maksimu i Marku Vilotiću, kojim se 86 pravoslavnih teologa sa 40 akademskih institucija iz 13 država obratilo Sinodu, juče se oglasila i Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Mreža poziva kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao punopravne članice BU. U saopštenju Mreže ističe se da je „Sinod SPC mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu PBF da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju“ i „zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen Statutom ovog fakulteta“. „Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao ‘posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta’, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu Srbije… Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutarcrkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta“, traži se u peticiji Mreže, koja će biti predata Univerzitetu, Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i Ministarstvu prosvete pre održavanja sednice Nastavno-naučnog veća 12. novembra. Peticija za podršku očuvanju autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu November 4, 2019 In Vesti Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti poziva koleginice i kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane, da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), kao punopravne članice Univerziteta. Ukazujemo da je Sinod SPC sledećim postupcima grubo prekršio i nastavlja da krši prava nastavnika i autonomiju PBF, a time i autonomiju Univerziteta u Beogradu. 1. Sinod Srpske pravoslavne crkve je mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju. Episkop Maksim Vasiljević, redovni profesor i docent Marko Vilotić lažno su optuženi da krše Statut Univerziteta u Beogradu. 2. Sinod zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen članom 95. Statuta PBF, te proizvoljno tumači i povlači odobrenje nastavnicima, čime narušava radna prava i autonomiju nastavnika koji predaju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon odbijanja dekana PBF Ignatija Midića da otpusti pomenute kolege, Sinod je izvršio pritisak na Nastavno naučno veće PBF da pokrene proceduru za smenu dekana. Sednica NNV je zakazana za 12. novembar. 3. Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao „posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta“, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. 4. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu R. Srbije. Patrijarh Irinej je 20. maja 2017. uputio dekret, koji nikada nije povučen, kojim zabranjuje javne nastupe svim nastavnicima, saradnicima i zaposlenima na PBF bez njegovog prethodnog odobrenja. Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutar-crkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta. Peticiju možete potpisati na sledećem LINKU.

На Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи 8. октобра 2018. године призивом Светог Духа почела је нова академска 2018/19. година. Претходно је у храму Светог Саве у Фочи, који је још у изградњи, свету архијерејску Литургију служио Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Владислав Топаловић, декан Богословског факултета и архијерејски заменика, Милутин Андрић, Владимир Ступар и Ненад Тупеша, протојереји Александар Видаковић и Никола Ковач, као и ђакони Ранко Ковач и Будимир Гардовић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У Москви, на Богословском факултету за последипломске и докторске студије, у сарадњи с Друштвом новозатвених студија (SNTS), од 24. до 28. септембра 2018. године одржан је међународни научни симпосион на тему Матејевог јеванђеља. Првог дана су ректор Богословског факултета за последипломскем и докторске студије Митрополит волоколамски Иларион и председник Источноевропског одбора SNTS К.-В. Нибур потписали споразум о сарадњи ове две научне установе. Предавање на отварању одржао је митрополит Иларион на тему „Матејево јеванђеље у црквеном предању и у савременој науци“ изазвало је живу дискусију, која је изнедрила низ важних проблема у дијалогу савремене науке и црквеног предања, а уз то, нагласила неопхдоност таквог дијалога, који је обогатио његове учеснике, а и уоцртао путеве за даљу сарадњу. Велики број новизаветника из читавог света изложио је стручно предавање на неку од тема везаних за ово Јеванђеље. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

View full Странице

У оквиру радне посете Израелу 21. марта 2018. године године, Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован одржао је предавање на тему „Никон Јерусалимац и повратак Свете земље у српско богословље“. У организацији Екуменског теолошког истраживачког братства из Израела, у присуству интелектуалне и духовне елите града Јерусалима и Израела, предавање је одржано на Салезијанском теолошком факултету у Јерусалиму. Са благословом Његове Светости Патријарха јерусалимског г. Теофила, уз саслужење епископа г. Исидора и свештеног клира Јерусалимске Патријаршије, владика г. Јован служио је свету Литургију на Гробу Господњем у недељу, 18. марта 2018. године. View full Странице