Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његовог Преосвештенства г, Василија, Епископа сремског, уз труд и залагање Организационог одобора за обележавање јубилеја, 1. и 2. фебруара 2020. године под сводовима Богословије „Светог Арсенија“ у Сремским Карловцима одржана је међународна научна конференција под називом 225 година Карловачке богословије - Црквена просвета: прошлост, садашњост и будућност. Повод за одржавање скупа био је управо значајан јубилеј који сведочи о дугим годинама постојања најстарије српске богословије (Карловачка богословија је прошле – 2019. године напунила 225 година), а исти је имао за свој циљ да стављајући акценат на улогу Карловачке богословије у процесу образовања, истакне и значај и улогу црквене просвете уопште у процесу изграђивања Цркве као Тела Христовог. На почетку научне конференције поздравно слово одсутног Епископа срепмског г. Василија прочитао је јереј Станко Лакетић, професор приправник. Поред еминентних научника и истраживача из наше земље – протојереја мр Јована Милановића, в.д. ректора Богословије, ђакона Петра Николића, монаха Игнатија (Марковића), др Светозара Бошкова, др Бориса Стојковског, др Предрага Ђоковића, др Жарка Димића, др Радована Пилиповића, Ненада Стојановића, Јована Стојановића, Бојана Грујичића – који су се представили веома занимљивим рефератима, организаторима скупа су посебну част учиниле професор Универзитета у Бечу др Ана Кречмер и професор Светотихоновског универзитета у Москви др Наталија Јурјевна Сухова, захваљујући чијем учешћу је горепоменута конференција попримила међународни карактер. Сами излагачи су имали намеру да кроз приказивање трајања и одређених специфичности ове богословије, покажу који су и какви домети црквене просвете уопште. Посебно је било излагање гостујућих професорки др Кречмер и др Сухове из иностранства, јер се показало да су специфичности црквене просвете и искуства које баштини Карловачка богословија и наша света Црква препознате и уважене у свету. Важно је истаћи да организатори конференције намеравају да у догледно време публикују зборник радова њених учесника. Свесни чињенице да на мапи богословског образовања у Срба Карловачка богословија заузима истакнуто место организатори конференције се надају да ће иста бити важан импулс у учвршћивању сарадње тог светог училишта како са другим школама оваквог профила, тако и са разним научним институцијама које се занимају и у ово време феноменом просвете и школства. Извор: Инфо-служба СПЦ

На дан када прослављамо Света Три Јерарха (12. 2. 2020.), у манастиру Крки је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, а саслуживали су господа Епископи бихаћко-петровачки Сергије, осечкопољски и барањски Херувим и далматински Никодим. Поводом овог великог празника који је слава крчке богословије окупио се велики број верника и уважених гостију, а свима њима на Светој Литургији обратио се Епископ Сергије. „Учећи нас тој непресушној љубави коју је сам Господ Исус Христос предао својим ученицима, а преко којих је она дошла и до нас, богоносни Апостол казује да се сећамо својих старешина који нам проповедаше реч Божију. Пред нама се не налази само један лик, већ благодатни извор тројице великих источника богословствовања, мудрости и љубави Божије. Данас прослављамо велика светила православља, те богоносне мужеве који се јавише у тешка времена Цркве Христове, не само да благовесте реч Господњу, него да својом мудрошћу и знањем стану смело пред сва искушења и одупру им се. Време њихове богословске делатности било је смутно за јединство православне вере, са свих страна навалио је демон носећи у себи јерес и погрешна учења. Данас прослављамо три јединствене личности које су имајући истог Духа у себи и носећи име Христово у срцима својим објавили овоме свету вољу Божију. Имајући у себи световну мудрост испуњену филозофским размишљањем њихове личности красило је строго монашко испосничко настројење, не мањкајући му притом људског трпљења нити исправне духовне власти. Све ове врлине наизглед неспојиве божанска мудрост сабрала је у једно сачувавши све оне карактеристике које су их украшавале, додајући на то све благодат вршења Тајне над Тајнама, оне у коју и анђели Божији желе да завире, а која се зове Литургијом. Ми сви сабрани на овом светом месту данас, под сводовима овог знања Божијег бивамо узнесени у реалност Царства Небескога која нам се открива Духом Светим на божанственој трпези. на којој све бива изречено самим Господом, а оно принесено од наших дарова постаје дар Божији нама, Његово Тело и Његова Крв који нам се дају ради остварења заједнице са Њим. Славећи пастирску и богословску делатност Светог Василија Великог, Епископа кападокијског, ми славимо и оштроумног Григорија, великог богослова, а пажљиво слушајући медоточно слово златоустих уста, бивамо унешени у реалност Царства Божијег. За нас који се из дубине душе молимо за остварење предвечног Божијег плана домостроја Спасења то није ништа страно, већ један показатељ да је Бог са нама и то видљиво, у облику хлеба и вина који натприродно постају Тело и Крв Господња. Порука коју ми данас можемо да пошаљемо овоме свету коме велика страдања и превирања тек предстоје, ограничава се на поруку Царства Небескога која се излива са престола славе Божије. Света Три Јерарха, небески заступници овога училишта, такође нам доносе литургијску поуку која излази из уста тројице мудрих филозофа и богоносних свештенослужитеља, а која се на концу садржи у кретању ка Христу“, рекао је Епископ бихаћко-петровачки. Након Свете Литургије приређена је свечана Академија коју су својим трудом обогатили ученици богословије „Света Три Јерарха“ и деца из клуба „Далматинско Косово“. Том пригодом Епископ Никодим честитао је свима овај дивни празник и захвалио Владикама Арсенију, Сергију и Херувиму на њиховом труду и жељи да учествују у данашњем слављу. „Надам се да ће нам они често долазити и доносити нам благослове светиња из њихових крајева, а пре свега да ће наставити да нам доносе радост, јер смо ми, као хришћани, позвани пре свега да ширимо радост. То нам је оставио сам Господ чије су прве речи након Васкрсења биле: 'Радујте се!' То су нам оставили и сви из ликова светих, као што су и Света Три Јерарха која данас прослављамо, а такође и наши славни преци, да се окупљамо око својих цркава и радујемо се једни другима“, поручио је Епископ далматински. Он је захвалио на доласку свима који су своји присуством увеличали овај дан, калуђерима из других Епархија, представницима других богословија, предстваницима политичких структура Републике Хрватске и свим верницима који су данас на овом светом месту. Извор: Епархија далматинска

Дана 13.12.2019. године, на празник Светог Апостола Андреја Првозваног у Богословији Светог Саве у Београду, прослављена је крсна и заветна слава ученика четвртог разреда. Ученици су са својим разредним старешином, професорима, родитељима и осталим званицама, пререзали славски колач у школском параклису. Поред славских приноса - колача и кољива - своје госте дочекали су са највећом љубављу и пажњом да све протекне како ваља, уз богату славску трпезу, музички наступ ученика четвртог разреда, као и свечаног обраћања гостима од стране Ректора наше школе протојереја-ставрофора др Драгана Протића, разредног старешине господина Александра Јевтића, као и представника разреда Филипа Светозарова који је по традицији изговорио беседу у име ученика четвртог разреда. На крају своје беседе, ученик Филип Светозаров, захвалио се у име целог разреда свим добротворима и приложницима наше
школе, који им омогућавају боравак, школовање и
живљење у овом училишту. По већ устаљеном обичају, ученици четвртог разреда свечано су предали крсну славу изабраном ученику трећег разреда, који ће догодине бити домаћини славе. Детаљнији извештај прочитајте на интернет страници Богословије Светог Саве у Београду

Посетите редизајнирану интернет страницу Богословије светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског, на адреси: http://www.bogoslovija.me. На интернет страници ове црквено-образовне установе можете да се упознате са њеним историјатом, са свим предметима који су присутни у петогодишњем црквено-образовном систему, а у прилици сте да прочитате и животописе оца ректора и свих професора. На насловној страни свакодневно можете да читате актуелне вести из живота Цетињске богословије.

У недељу, 10. новембра, на дан рођења Светог Арсенија Аремца по ком носи име, карловачка Богословија обележиће 225 година од оснивања. Свечаном академијом, која почиње у 18 часова, у фокус ће бити стављени заједнички успеси професора и ученика. Богословија Свети Арсеније Сремац носи назив тог свеца, јер је он био пример марљивости, скромности и доброте. иако није био епископ, због преданости свему што је радио, Свети Сава га је, повлачећи се са трона именовао за свог наследника. Обележавање 225 година постојања Богословије повод је за скретање пажње на универзалне вредности које су биле део његовог животног пута. "Празник почиње вече уочи, тако ћемо и ми у суботу увече служити празнично бденије и биће водоосвећење у свечаној сали са професорима и ученицима. На сам дан ће бити служена арихијерејска литургија коју ће служити митрополит дабробосански,господин Хризостом", каже протојереј Јован Милановић. Програм ће се у недељу одржати управо овде, у свечаној сали Богословије када ће се окупљенима први пут званично обратити нови ректор богословије, протојереј, Јован Милановић. Карловачка богословија посебно је поносна на успех својих ђака, а у својим редовима има академике, професоре, писце и глумце. Сви они заједно чине један велики збор и сабор који нама задаје један озбиљан задатак а то је да наставимо да сведочимо то трајање и постојање ове школе и у исто време не одричући се онога што јесмо да будемо на располагању како бисмо свима онима који желе да чују, дали одговоре на смисао постојања живота, у исто време понудили квалитетан програм школског образовања и васпитања. На свечаној академији обележиће се и 800 година аутокефалности српске православне цркве, а сви који тог дана дођу у Карловце могу да посете и Саборну цркву у којој је великим трудом сачуван део моштију Светог Арсенија Сремца, које се иначе налазе у манастиру Ждребаоник у Црној Гори. Извор: Епархија сремска / РТВ

Уз песму и неописиву радост, генерација 2015-2020. матураната Карловачке богословије предвођена разредним старешином, презвитером Станком Лакетићем, и проф. Ненадом Стојановићем, у рану зору 8. октобра 2019. године кренула је на матурску екскурзију у Мађарску и Румунију. После доручка који нам је при црквеној општини на Палићу приредио тамошњи парох, презвитер Вељко Васиљев, прешли смо мађарску границу и посетили бању Морахалом где смо провели већи део дана. У поподневним часовима упутили смо се ка Будимпешти, престоници Мађарске. После смештаја и вечере у хотелу пошли смо на једночасовно крстарење Дунавом и уживали у ноћном погледу на Будим и Пешту. Уз стручног водича гђу Душанку Недељковић започели смо упознавање са богатом историјом и културом дивног града, које ће се наставити и кроз наредна три дана. Најјачи утисак на нас те вечери засигурно је оставила велелепна зграда мађарског Парламента. Пролазећи испод бројних мостова кроз само језгро града, научили смо много тога о њима и другим грађавинама које су красиле две обале Дунава. Највише нам се допао „Ланчани мост“, први који је изграђен ради повезивања Будима и Пеште. Осим њега, Арпадов мост, Краљевска палата, стара зграда економског факултета, бројни храмови, те Гелертово брдо одакле се пружа прелеп поглед на сам град, дуго ће остати у лепом сећању ове генерације матураната. Сутрадан смо са нашим водичем најпре посетили српску цркву у Пешти, посвећену Светом великомученику Георгију, у којој смо имали благослов и да целивамо делић моштију овог великог светитеља. Овде су нам гостопримство и љубав указали пароси поменутог храма, Зоран Остојић и Никола Почуча, обојица свршени ученици наше Богословије. Са њима смо обишли и чувени Текелијанум. Потом се шетали кроз Ваци улицу, где смо поред старе Градске куће могли да видимо импозантну зграду Српске православне црквене општине пештанске, а преко пута истих зграду Ангелијанума, где су некада боравиле српске девојке које су у овој европској метрополи стицале своје образовање. Након тога посетили смо велелепну базилику Светог Иштвана (тј. Стефана, првог краља средњевековне Угарске), највећи храм у Будимпешти, где се чува и десна рука овог светитеља. Иако нисмо очекивали, добили смо дозволу да као ученици Богословије нешто отпевамо. Наше карловачко „Возбраној“ изазвало је велику пажњу туриста који су нас одушевљено гледали и снимали. Након тога смо преко „Ланчаног моста“ прешли на будимску страну где смо обишли Табан, место у подножју Краљевске палате где се некада налазила катедрална црква Епархије будимске, двор будимских епископа и читаво српско насеље. Нажалост, ништа од овога данас не постоји, јер су и двор и саборни храм Светог Димитрија срушени од стране комунистичке власти на Стаљинов рођендан 1948. године. Једино што и даље постоји јесте кафана „Код златног јелена“ где су се у славна времена окупљали бројни српски интелектуалци, књижевници и боеми. Поново се вративши у Пешту, посетили смо Трг хероја илити Трг миленијума, где су раскошним споменицима представљене све значајније личности из историје мађарског народа. Трг окружују познати музеји, Галерија уметности и парк са зоолошким вртом. Следећег јутра упутили смо се у Сент Андреју где смо упознали владику будимског Лукијана који нас је лепо угостио, одржао поздравно слово у Саборном храму, а потом нас спровео кроз тамошњи новоотворени музеј Српске цркве. Ту смо се уверили у богатство наше црквене уметности које се тамо са успехом негује и одолева вековима. Након посете Музеју, обилазили смо остале храмове и тргове овог прелепог места, које нас је умногоме подсетило на наше Сремске Карловце. Након Сент Андреје наставили смо даље ка северу и посетили древну мађарску престоницу Естергом, град који се налази на десној обали Дунава, док се са његове леве стране налази Словачка. У овом граду се налази и највећи римокатолички храм у Мађарској, базилика посвећена Пресветој Богородици „Заштитници Мађара“, висока стотину метара. Имали смо прилику да се попнемо на врх њене куполе одакле се као на длану пружа поглед на словачки град Штурово. Последњег дана нашег боравка у Будимпешти посетили смо наш манастир Српски Ковин (мађ. Rackeve) посвећен Успењу Пресвете Богородице. Како игуман Андреј због болести није присутан у манастиру, примио нас је један мирски ђакон мађарског порекла који служи при овом манастиру. Ово је наш најстарији манастир у Епархији будимској, саграђен у 13. веку у готском стилу, по чему је јединствен у нашој Цркви. С друге стране, његова унутрашњост је комплетно живописана у византијском стилу. Након манастира посетили смо оближње село звано Ловра, једино место у Мађарској где Срби још увек чине већинско становништво. У цркви посвећеној Преносу моштију Светог Николаја дочекао нас је надлежни парох, отац Радован Савић, који нас је упознао са историјом парохије, а потом нас и угостио за обилном трпезом. Остатак дана провели смо у тржном центру Кампона, где смо обишли чувени Тропикаријум, место где смо могли да видимо многе рибе, гмизавце, инсекте и друге животиње тропког света. Петог дана нашег путешествија, напустили смо Будимпешту кренувши ка Темишвару. Успут смо посетили Сегедин и нашу тамошњу цркву Светог Николаја, где смо уживали гостопримство оца Далибора Миленковића. Потом смо посетили и оближњу бању Мако, да бисмо у вечерњим сатима стигли у Темишвар. Шестог дана, у недељу, присуствовали смо Светој Литургији у Саборном храму Вазнесења Господњег, којом је началствовао отац Станко, наш разредни старешина, уз саслужење темишварског свештенства и наше појање. Протојереј Јоца Несторовић нас је у беседи поздравио и рекао како га је наше појање вратило у дане када је он био ученик наше школе. Потом нас је кроз епархијски музеј и центар Темишвара провео протонамесник др Саша Јашин, такође свршени ученик наше Богословије. Посебно треба истаћи да смо у румунској катедрали Света Три Јерарха имали прилику да се поклонимо моштима Светог Јосифа Темишварског, српског светитеља из 17. века. Увече смо кренули ка манастиру Светог Георгија на Брзави, где смо лепо примљени на конак и угошћени. Сутрадан је био празник Покрова Пресвете Богородице, коме је и посвећен параклис ове обитељи. Отац Станко је служио Литургију са оцем Никоном, игуманом манастира, а ми смо појали. Након трпезе љубави кренули смо поново ка Темишвару, посетивши успут румунски манастир Шаг. У Темишвару смо обишли још и Музеј Баната, а по ручку кренусмо ка Србији. И тако смо се 14. октобра увече поново обрели у Сремским Карловцима, препуни лепих утисака и успомена које ћемо дуго памтити. На крају нам остаје да заблагодаримо пре свега Господу на свему лепом што смо на овој екскурзији доживели, и потом и свим оним добрим људима који су нам помогли да се ово наше путовање без потешкоћа одржи. Извор: Инфо-служба СПЦ

У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је пречасни презвитер Станко Лакетић, професор и главни васпитач Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, настојатељ храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла (познатији као доња црква) у Сремским Карловцима. Аутор и водитељ емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм

Отац Исидор: „Иако су лирске и изражавају фина и танана осјећања, ове пјесме носе јаку поруку и јачају дух народа. Као да имају за циљ да ојачају посустале, да развеселе тужне, да улију вјеру у боље сјутра и у Господа а самим тим и наду и љубав и да нас ободре да истрајемо“ Звучни запис емисије Надахнуће и труд призренских богослова изнедрили су још један, трећи у низу, музички компакт диск – Песме из Старе Србије, који премијерно представљамо у емисији „Косметска кандила“ које је пред нама. Ово ново остварење Призренских богословаца представио нам је замјеник Ректора ове црквено-просветне установе јеромонах Исидор (Јагодић), који се посебно осврнуо на поруку коју ове пјесме шаљу. „Иако су лирске и изражавају фина и танана осјећања, ове пјесме носе јаку поруку и јачају дух народа. Као да имају за циљ да ојачају посустале, да развеселе тужне, да улију вјеру у боље сјутра и у Господа а самим тим и наду и љубав и да нас ободре да истрајемо“- каже отац Исидор. Извор: Радио Светигора

У новом, јулско-августовском 368. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је интервју са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Презвитер Станко Лакетић: Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа! *Оче Станко, на сâмом почетку нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима кажете нешто о историјату и значају богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, коју сте и сâми завршили, а у којој по промислу Божјем сада предајете Историју хришћанске Цркве, Догматику и Историју философије? Карловачка богословија основана је пре тачно 225 година, односно 1794. старањем митрополита карловачког Стефана Стратимировића. Три године раније основана је и чувена Карловачка гимназија. Ове две школе представљају понос Сремских Карловаца, али и целокупне српске просвете, јер се сврставају у ред наших најстаријих школâ. Оне су кроз векове биле храмови слова и знања, настављајући ону просветитељску мисију коју су међу словенским народима започели Света браћа Кирило и Методије, а код нас је наставио и утврдио наш Свети Сава. Карловачка богословија је током свога постојања мењала облике уређења и функционисања. Почетком двадесетог века достигла је свој врхунац јер је стекла ниво факултета. У њој су предавали доктори богословља од којих су касније многи постајали архијереји или професори на Православном богословском факултету у Београду, који је почео са радом после Великог рата. Између два светска рата у Карловце је била измештена Богословија Светог Саве из Београда. После Другог светског рата богословије у Карловцима неко време није било, а она је обновљена 1964. залагањем блаженопочившег патријарха српског Германа, који се и сâм овде школовао. Неколико година је функционисала као одсек Београдске богословије, а 1967. проглашена је самосталном и за свога патрона добила је Светог Арсенија Сремца, наследника Светога Саве, под чијим се омофором и небеским старањем налази и данас. *Карловачка богословија изнедрила је многе знамените личности, особито врлинске јерархе који су својим преданим служењем угодили Господу и послужили својој светој Цркви? Свака школа која се дичи дугом историјом сигурно може да се похвали својим бројним ученицимâ који су честитим и преданим радом служили Богу и роду, а то је свакако случај и са нашим училиштем. Будући да је вековима спремала посленике за Њиву Господњу, било би немогуће побројати све оне свештенике, монахе, професоре и архијереје који су управо у нашој богословији по први пут запловили рекама богословља. Многи од њих су убрзо потом сходно потребама Цркве примали свештеничку службу и руководили повереним им стадом, а било је и оних који су настављали своје школовање и усавршавање у науци Христовој и касније постајали звучна имена наше историје и нашег богословља. Тако се Карловачка богословија поноси својим некадашњим ректорима Иларионом Руварцем и Јованом Вучковићем, професорима Јованом Живковићем, Георгијем Летићем , Иларионом Зеремским, Иринејем Ћирићем, Јустином Поповићем, Лазаром Мирковићем... Много је знаменитих архијереја који су били ученици ове школе, али за ову прилику биће довољно да поменемо блаженопочившег Епископа браничевског Хризостома Војиновића, једног од наших најугледнијих јерараха двадесетог века, који је иначе пуних 25 година био уредник „Православног мисионара“ и својом даровитошћу учинио га најтиражнијим листом наше Цркве. *Драги оче Станко, будући да сте по послушању главни васпитач, реците нам колики је значај хришћанског васпитања, не само у богословији, већ у васколиком хришћанском животу? Бити васпитан у хришћанском смислу не подразумева просто лепо понашање, елоквенцију или културно опхођење према ближњима, што је свакако потребно. Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа, да спозна неизмерну љубав Божију и да на исту одговори својом љубављу и преданошћу. А када човек заволи Христа, онда се труди да одолева духу овога света и вредностима које се ту намећу, те да мерило његовог живота буде Еванђеље Христово. Колико је за Цркву битно васпитање у Христу показује и чин Свете тајне крштења. Њоме ми започињемо свој духовни живот, али не препуштени сâми себи, већ поверени куму (воспријемнику) који је дужан пред Црквом да као наш старији брат у Христу води рачуна о нашем духовном узрастању и стасавању. Аналогију овоме видимо и у чину примања монашког пострига: онај који је одлучио да се потпуно преда Господу и да се спасава кроз подвиг монашког живота, не може овим стрмим путем да иде сам, већ му је за то неопходна помоћ старца коме га је Црква приликом монашења поверила. *Суочени смо са болном чињеницом губитка љубави и поштовања према ближњима. У чему је, према Вашем мишљењу, сагледано решење ове духовне девијације? Врхунски пример љубави јесте Христова жртва на крсту. Како је говорио љубљени ученик Христов, Свети Јован Богослов, и како исповедамо на свакој Литургији, „Бог је тако заволео свет да је Сина Свога Јединородног дао да нико ко верује у Њега не пропадне, него да свако има живот вечни“. Стога, према Спаситељевим речима, сав Закон Господњи може да се сведе на заповест о љубави, и то оној која се као и крст Господњи простире у два смера: вертикално, према Господу, и хоризонтално, према ближњима. И као што су нераздвојиви краци Часног крста, тако су нераздвојива и међусобно условљена ова два вида љубави. Проблем друштва у коме ми живимо је управо у томе што су читаве генерације васпитаване да живе без Бога и мимо Бога. Вера је често и директно прогоњена или исмевана, а у најбољем случају потискивана је у сферу приватног, као да је наш однос са Богом искључиво наша приватна ствар те да то нема никакве везе са нашим међуљудским односима. Међутим, већ на примеру наших прародитеља Адама и Еве и њихових првих потомака видимо да оног момента кад човек окрене леђа Богу и покуша да без Њега осмисли свој живот, то нас неизоставно доводи у нездраве и непријатељске односе са нашим ближњима. Онда пак, када се приближавамо Богу, самим тим смо ближи и једни другима, као што нас учи искуство живота у Цркви. То сведоче и примери многих хришћанских подвижника, облагодаћених људи: они су безгранично заволели Христа, а онда кроз Њега и због Њега не само све ближње, него и читаву творевину. *Оче Станко, Вашу личност посебно краси велика љубав према богослужењу и његовом благољепију. Будући да је тема Вашег дипломског рада „Развој богослужбеног типика у светлу литургијске обновеˮ, лепа је прилика да нашим читаоцима приближите суштину и значај типика у светлу целокупног богослужења? Богослужбени Типик је књига која има задатак да послужи као помоћно средство при вршењу црквених богослужења, као и приликом њиховог прилагођавања потребама појединих дана (било празничних или седмичних). Ова „књига образаца“, што би био превод речи типик, настаје као записано сведочанство хришћанског богослужења које се формирало кроз дуги низ векова. Наиме, богослужење православне Цркве које данас поседујемо плод је вековног старалаштва и синергије (сарадње) Духа Божијег и најсветијих чеда Цркве Његове. Оно се зачиње већ у првој хришћанској заједници у Јерусалиму, преузевши многе конструктивне идеје и елементе старозаветног богослужења. У том духу оно се развијало у прва три века хришћанства, зачињући своја три круга: дневни, седмични и годишњи. Од четвртог века хришћанско богослужење се развијало у два паралелна смера, следећи два различита животна пута којима човек може да се спасава. Тако смо у овом периоду имали један вид богослужења које се вршило у парохијским заједницама, тј. у градским и сеоским црквама, док је у монашким насеобинама богослужење вршено на сасвим другачији начин. У односу на креативно стваралаштво које је обележило хришћанско богослужење првог миленијума, у другом миленијуму приметна је обрнута тенденција. Постојеће стање „правила молитве“ заводи се у богослужбену књигу звану Типик, па је богослужење тако изгубило своју виталност и престало је да се развија заједно са животом хришћана у конкретним животним приликама. Тако се данас, када је реч о нашем богослужењу, налазимо у једној схизофреној ситуацији. Имамо дакле званични Типик који за сваки дан подразумева вршење вишечасовних сложених богослужења, а у реалном животу имамо мањи број градских храмова где се то званично „правило молитве“ примењује произвољно у различитим варијантама скраћивања, док се у већини сеоских цркава свакодневно богослужење не врши никако. Стога, да би литургијски живот Тела Цркве био путпун, потребно је да се уложе велики напори од стране свих црквених структура, те да се пронађу начини на који би свакодневно богослужење у животу Цркве заузело оно место које му припада. У супротном, довешћемо себе у опасност да будемо искључиво „недељни хришћани“, а то би у духовном смислу значило не живот него преживљавање. *Дивно је речено, да је „молитва дисање душеˮ, а ослањајући се на ове речи, реците нам колико је значајно молитвено помињање у Цркви? Уколико пажљиво пратимо наше богослужење, приметићемо да је молитвено помињање један од његових суштинских елемената. Разлог је у томе што литургијско помињање јесте пројава органске повезаности нас који смо различити удови једног богочовечанског Тела Цркве. У сваком богослужењу и молитвословљу у више наврата помињемо Пресвету Богородицу „са свима светима“, желећи да истакнемо да смо ми који живимо овде и сада у јединству са читавом плејадом светих угодника Божијих који су живели пре нас; сви смо чланови једне исте Цркве Христове. Ми их помињемо на свакој Литургији вршећи принос у њихову част и спомен. С друге стране, будући да они већ живе стварност будућег века, ми их молимо да буду наши заступници пред Престолом Господњим. Исто тако, ми на Литургији молитвено помињемо и наше ближње, упокојене и живе, на челу са нашим надлежним Епископом. Ово помињање јесте израз нашег међусобног старања и бриге једних о другима, али пре свега, то помињање јесте сведочанство о нашој припадности Цркви. Они који нису крштени, као ни они који се због отпадништва, јереси или неког великог преступа нађу изван заједнице Цркве, не могу бити поменути на литургијском сабрању. *Молитвено помињање је саставни део не само богослужења, већ и нашег личног (келејног) молитвеног правила? Тако је. Као што и молитва може бити, било лична, било заједничка, тако се и молитвено помињање наших ближњих може вршити на оба начина. Разлика је у томе што се у својим личним молитвама ми можемо молити и за оне који нису чланови Цркве, док то, као што смо рекли, на богослужбеним сабрањима није могуће. Лично пак позвани смо да се молимо за читав свет, како за оне који нас воле тако и за наше непријатеље. Тако и у житијима светих имамо многа сведочанства о томе како су светитељи својим молитвама противнике обраћали у пријатеље, а прогонитеље Цркве чинили хришћанима. *На празник Света Три Јерарха ове године, рукоположени сте у свештени презвитерски чин. Како бисте за ово кратко време описали патирску службу и узвишеност свештенослужења? Сви ми који смо крштени и учествујемо у литургијском животу Цркве уствари смо служитељи Свете Литургије, сваки према своме призвању. Сви заједно, по речима апостолским, јесмо „род изабрани, царско свештенство“. Међутим, одређени хришћани бивају удостојени уздизања на виши степен служења Цркви, а знамо да ту посебно место заузима служба презвитера. Бити на челу једног литургијског сабрања и приносити бескрвну жртву у име свих сабраних, јесте свакако велика част и неописива радост, али исто тако и јако велика одговорност, јер „коме је више дато, више ће се од њега и тражити“. Пред нама који смо се прихватили овог пастирског бремена налази се озбиљан и тежак задатак, а то је да у овом времену духовне помућености и изопачених вредности заинтересујемо људе за нашу веру, односно да их приближимо Христу. Да им помогнемо, као што смо већ рекли, да спознају љубав којом је Бог заволео нас, а да потом на њу одговоре својом љубављу. *Одлуком Његовог Преосвештенства Епископа сремског г Василија, постављени сте за настојатеља и пароха храма Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Будући да је овај храм, који је познатији као „доња цркваˮ, стар три века, замолио бих Вас да кажете неколико речи о овом храму у коме са сваком ревношћу узносите усрдне молитве Господу? Храм који ми је поверен на старање, као и многе друге светиње и здања у Сремским Карловцима, одише старином и сведочи о богатом хришћанском предању по коме је наша варош позната. Он је изграђен 1718. године и од тада је место молитвеног сабирања бројних генерација житеља карловачког „доњег краја“. Немогуће је ући у ову цркву и молити се у њој, а не сетити се свих тих претходних нараштаја који су у њој Господу упућивали своје молитве, приносе, вапаје. Свакако, Божијом благодаћу која надилази време и простор у Светој Литургији ми смо заједно са свима њима. Наша светиња је позната и по томе што је давне 1784. године у овом храму у епископски чин, руком карловачког митрополита Мојсија Путника, хиротонисан цетињски митрополит Петар Први Петровић Његош, односно Свети Петар Цетињски Чудотворац. Овог светог угодника Божијег ми сматрамо другим заштитником нашег храма и локалне заједнице која се у њему сабира; сваког четвртка појемо му молебни канон, а његов годишњи спомен празнујемо са посебном љубављу. Због ове историјске везе, када је наш храм наког велике обнове освештан 2014. године, овај свештени чин је заједно са нашим Епископом извршио Високопреосвештени архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије (Радовић). *Оче, замолио бих Вас да на крају нашег разговора упутите једну пастирску поруку читаоцима „Православног мисионараˮ? Упућујући скромну, али срдачну поруку, пре свега, желим да поздравим све ваше читаоце, подсећајући их на чињеницу њима добро знану, да смо сви ми мали мисионари и делатници на Њиви Господњој, сваки према своме дару и могућности. Колико ћемо у томе бити успешни, зависиће од нашег свеукупног живљења, односно од тога колико будемо омогућили светлости Христовој да просветли нас и другима засветли кроз нас. *Драги оче Станко, у име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом надахнутом разговору и желим Вам свако добро од Господа нашег! Хвала и Вама на поверењу и великој части која ми је указана тиме што сам могао понешто да кажем за овај чувени часопис наше свете Цркве. Нека благослов Божји буде са Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије! Разговор водио: катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" *Објављено у јулско-августовском 368. броју „Православног мисионараˮ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак, 30. августа 2019. године, извршена је примопредаја дужности ректора Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Досадашњи ректор протојереј-ставрофор Јован Петковић, који је по молби пензионисан, предао је дужност новопостављеном в.д. ректора протојереју Јовану Милановићу. Примопредају је извршио члан Светог Архијерејског Синода задужен за просвету Митрополит дабробосански г. Хризостом. Митрополит Хризостом је, у име Светог Архијерејског Синода, захвалио досадашњем ректору проти Јовану Петковићу на његовом немерљивом доприносу средњошколском образовању и примерном управљању Богословијом и истовремено пожелео новом в.д. ректору протојереју Јовану Милановићу успешан и плодотворан рад у руковођењу славном и историјском Богословијом. Извор: Инфо служба СПЦ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија у четвртак 18. јула 2019. године, у свечаној сали "Народног музеја Топлице" у организацији цркве Светог Прокопија и града Прокупља одржано је предавање у склопу прослављања градске и храмовне славе - Светог Великомученика Прокопија. Предавач је протојереј Јован Милановић, ректор карловачке Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, а тема предавања је била: „Мучеништво у Православној Цркви - историја и садашњост“. Пред препуном салом отац Јован је, позивајући се на Свето Писмо, сведочанства светих отаца Цркве и савремених Православних духовника, говорио веома надахнуто о значају мучеништва за Православну Цркву кроз пример мученика у историји, често помињући житије Светог Великомученика Прокопија у чију је част и одржано предавање. Извор: Радио Глас

На основу Уредбе о Богословијама Српске Православне Цркве и условима уписа у Богословије Српске Православне Цркве Епархије Српске Православне Цркве објавиле су K О Н K У Р С за упис у I разред Богословијâ Српске Православне Цркве за школску 2019/20. годину: Устав СПЦ Уредба о богословијама СПЦ

На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије Српске православне цркве Епархија Горњокарловачка објављује К О Н К У Р С За упис у I разред Богословија СПЦ за школску 2019/20 годину, који садржи следеће услове: да кандидат није старији од 18 година; да није ожењен; да је душевно и телесно здрав; да кандидат има развијен слух и глас за појање; да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника, као и знање из сфера опште културе; да је завршио основну школу, најмање са добрим успехом и примерним владањем; Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника. Уз молбу прилажу се следећа документа: а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха; б) сведочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оценама; в) лекарско уверење да је кандидат душевно и телесно здрав; г) уверење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен; д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију; ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе. Пријемни испит кандидата за пријем у Епархију Горњокарловачку одржаће се 01. јула 2019. г. (понедељак) у просторијама Епархијског двора Епархије горњокарловачке, поред Саборног храма на старом тргу у Карловцу, са почетком у 11:00 часова. Напомена: Потребну документацију доставити до 30. јуна 2019. године, на адресу: Vranyczanyeva 6, 47000 Карловац, Р. Хрватска, са назнаком за конкурс. Извор: Епархија горњокарловачка

На основу Уредбе о Богословијама Српске Православне Цркве и условима уписа у Богословије Српске Православне Цркве Епархија бихаћко-петровачка објављује K О Н K У Р С За упис у I разред Богословија СПЦ за школску 2019/20. годину, који садржи следеће услове: 1) да кандидат није старији од 18 година; 2) да није ожењен; 3) да је завршио основну школу, најмање са врло добрим успјехом и примјереним владањем; 4) да је душевно и телесно здрав; 5) да кандидат има развијен слух и глас за појање; и 6) да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника. Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника. Уз молбу прилажу се следећа документа: а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха; б) свједочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оцјенама; в) љекарско уверење да је кандидат душевно и телесно здрав; г) уверење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин, и да није ожењен; д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију; ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе. Пријемни испит кандидата за пријем у Епархију бихаћко-петровачку одржаће се 08. јула. 2019. године (понедељак ) у просторијама Епархијског двора Епархије бихаћко-петровачке, са почетком у 10:30 часова. Потребну документацију доставити најкасније до 01. јула 2019. године, на адресу Епархије бихаћко-петровачке, ул. Трговачка 51, 77250 Босански Петровац. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Извор: Епархија шумадијска

На основу уредбе о богословским школама и условима уписа у Богословије Српске Православне Цркве Епархија осечкопољска и барањска објављује К О Н К У Р С За упис у I разред Богословија СПЦ за школску 2019/20 годину, који садржи следеће услове: да кандидат није старији од 18 година; да није ожењен; да је душевно и телесно здрав; да кандидат има развијен слух и глас за појање; да кандидат има основно знање катихизиса и познавање Господњих и Богородичиних празника, као и знање из сфера опште културе; да је завршио основну школу, најмање са добрим успехом и примерним владањем; Молбе за пријем подносе се одмах надлежном архијереју, преко надлежног парохијског свештеника. Уз молбу прилажу се следећа документа: а) оригинал извод из матичне књиге крштених, издат од надлежног пароха; б) сведочанство о завршеној школи, заједно са ђачком књижицом и оценама; в) лекарско уверење да је кандидат душевно и телесно здрав; г) уверење надлежног парохијског свештеника о владању и подобности за свештенички чин и да није ожењен; д) писмени пристанак родитеља/старатеља да кандидат може учити богословију; ђ) писмену обавезу своју и својих родитеља/старатеља, потврђену од надлежног пароха, да ће уредно уплаћивати управи Богословије одређени допринос за своје издржавање у интернату школе. Пријемни испит кандидата за пријем у Епархију осечкопољску и барањску одржаће се 01. јула 2019. г. (понедељак) у просторијама седишта Епархије осечкопољске и барањске, на адреси Загребачка 2а Даљ, са почетком у 11:00 часова. Напомена: Потребну документацију доставити до 30. јуна 2019. године, на адресу: Загребачка 2а, 31226 Даљ, Р. Хрватска, са назнаком за конкурс. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На основу уредбе о богословским школама Српске Православне Цркве и условима уписа, Епархија бачка расписује КОНКУРС за упис у I разред богословијâ Српске Православне Цркве, за школску 2019/20. годину. Кандидат за пријем у Богословију треба да испуњава следеће услове: да није старији од 18 година; да није ожењен; да је завршио основну школу, најмање са врло добрим успехом и примерним владањем; да је душевно и телесно здрав; да има развијен слух и глас за појање, и да има основно знање из катихизиса и познавања Господњих и Богородичних празника. Пријемни испит ће бити одржан 1. јула 2019. године, са почетком у 7 часова, у свечаној дворани Црквене општине новосадске. Молбе за пријем кандидати подносe у сарадњи са надлежним парохијским свештеником, најкасније до среде, 26. јуна. Код надлежног пароха могу се добити и све остале потребне информације. О детаљима пријемног испита, као и о специфичностима интернатског начина живота, у Јутарњем програму радија „Беседа“, 25. јуна 2019. године, говорио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први и један од чланова Комисије која ће проверити знање кандидатâ за упис у богословске школе. Извор: Епархија бачка

Пријемни испит у Патријаршији српској, за упис у богословије из Архиепископије београдско-карловачке полагали су кандидати пред комисијом којом је преседавао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, а комисију су сачињавали и Епископ ремезијански г. Стефан и ректор Београдске богословије протојереј-ставрофор др. Драган Протић. Извор: Српска Православна Црква

У понедељак 3. јуна 2019. године, на празник Светих Равноапостолних цара Константина и царице Јелене, поводом завршетка школовања XXIII генерације обновљене Цетињске богословије (2014-2019) у Цетињском манастиру служена је Литургија са благодарењем. Литургијским сабрањем началствовао је игуман манастира Бањска о. Данило, уз саслужење 8 свештеника и 2 ђакона. На Литургији су појали матуранти Цетињске богословије, предвођени ђаконом Павлом Љешковићем, професором Црквеног појања. Свештени апостол читао је г. Никола Томић а одјељак из Јеванђеља, ђакон Душан Биговић. После прочитаног Јеванђеља сабраном вјерном народу, монасима и професорима, бесједио је протојереј-ставрофор др Владимир Ступар, професор Богословског Факултета Светог Василија Острошког у Фочи, говорећи о празнику Светих Равноапостолних цара Константина и царице Јелене и о васпитавању и изграђивању ученика богословије. После литургијског сабрања услиједила је додјела диплома, награда и књига најбољим ученицима у зборници Цетињске богословије гдје се матурантима обратио изасланик о. Владимир Ступар а потом је професор Драган Радоман, секретар школе, прозивао свршене матуранте. Матурантима су уручене дипломе и поклон монографија о Цетињском манастиру. На свечаном ручку поводом завршетка школовања ове генерације, прво се присутним обратио инжењер Рајко Радусиновић, предсједник Црквене општине Цетиње. Потом је још једном ђацима упутио поуку и изасланик на матури Светог архијересјког синода СПЦ, проф. др о. Владимир Ступар. У име своје генерације професорима и изасланику Синода и свим присутним захвалио се свршени матурант г. Емилијан Билинац. Ученици су потом свом разредном старешини професору г. Слобу Станишићу уручили на поклон икону Преподобне Мати Параскеве. Испред Књижевне општине цетињске ђаке је поздравио г. Радојица Радовић. У име родитеља матураната све присутне поздравио је и г. Горан Дедић, чији је син Александар-Саша Дедић са одличним успјехом завршио Цетињску богословију. Своје ђаке на крају петогодишњег школовања на Цетињу поздравио је разредни старешина професор мр Слобо Станишић. У име Кола милосрдних сестара „Краљица Милена“, честитке је упутила и г-ђа Његосава Перовић. Свршене богословце поздравио и протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Потом су професори, ученици и гости школи у празничном расположењу саборно опјевали и неколико пјесама. Матуру у школској 2018/2019. години успјешно су завршили господа матуранти: протојереј-ставрофор Милован Андрић (Епархија милешевска), г. Емилијан Билинац (Епархија британско-скандинавска), г. Александар-Саша Дедић (Митрополија црногорско-приморска), г. Дејан Додиг ( Архиепископија београдско-карловачка), г. Марко Жишков ( Епархија банатска), г. Немања Павловић ( Епархија зворничко-тузланска), г. Цвјетко Перић (Митрополија црногорско-приморска), г. Томислав Поповић ( Епархија зворничко-тузланска), г. Никола Томић (Митрополија црногорско-приморска), г. Максим Шкрбић (Митрополија црногорско-приморска) и г. Стефан Путинчанин (Епархија банатска). Честитајући свршеним матурантима XXIII генерације обновљене Цетињске богословије Светог Петра Цетињског (2014-2019), молимо се Богу да их благослови Светог Петра Цетињског и Светог Јована Златоустог, њихове разредне славе и свих светиња Цетиња и Црне Горе, прате у све дане њихових живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Кузбаској богословији Руске православне цркве у сибирском граду Новокузњецку, одржана је Међународна научна конференција на тему мисионарског рада Свете браће Кирила и Методија – словенских просветитеља. Управо на дан кад православна Црква прославља ове светитеље, скуп је почео молитвом у школском храму, а настављен сесијама у конференцијској сали богословије. У раду овог скупа учествовали су богослови, филолози и историчари из Русије, Пољске и Црне Горе, као и представници православне и римокатоличке цркве. У првој сесији овог научног скупа, своја излагања су имали професори Цетињске богословије СПЦ: протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор, и протојереј Арсеније Радовић. Отац Гојко је говорио на тему „Први плодови мисионарског рада Свете браће – на словенском југу“, док је отац Арсеније излагао на тему „Штампана издања јужнословенских богослужбених књига“. Њихова предавања је преводио г. Аполон Мишченко, такође професор Богословије Светог Петра Цетињског. Представници Цетињске богословије остаће у сестринској Кузбаској богословској школи до недјеље, како би узели учешћа у заједничком васкрсном богослужењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом славе Призренске богословије, празника светих равноапостолних Кирила и Методија, велики број верника сабрао се у царском Душановом Призрену да пре свега Литургијски прославе овај велики празник, саопштила је Телевизија "Храм". Свету архијерејску Литургију у Саборном храму светог Ђорђа служио је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим уз саслужење надлежног Архијереја и ректора Призренске богословије Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Теодосија и великог броја свештеника и свештеномонаха, представника различитих просветних установа, Универзитета у Београду и Приштини, Војвођанске владе а присутни су били и дипломатски представници страних мисија у Приштини, док су на Богослужењу својим гласовима саслуживали и ученици Призренске Богсловије. У славској беседи у Саборном храму Светог Ђорђа, Владика Максим је говорио о просветитељској мисији и светлости коју су у словенски свет донела солунска браћа која су на позив кнеза Растислава дошла међу словене и превела свете књиге на словенски језик. Он је нагласио да и Призренска Богословија светли данас том светлошћу, да надахњује ђаке и професоре, као и да су Свети Кирило и Методије потребни целом свету. «Њихову светлост су многи покушавали да помраче. Они нису били људи који су заступали једну страну. Као што знамо с једне стране је била Цариградска Патријаршија, а с друге стране Римска Црква, па је постојао извесни антагонизам.Оно што су они учинили јесте, без обзира на разлике, гледали су на јединствену благодат Христову и настојали да је пренесу тадашњим житељима паноније и других области, што је и нама данас пример» - рекао је Владика Максим. Пред сам крај Литургије благословено је славско жито и колач, након чега је Епископ Теодосије изразио захвалност Епископу Максиму на дослаку у Призрен и учешћу у прослави Призренске богословије која је символ васкрсења српскога имена у Призрену и која само у своме кругу свакодневно сабира више од 60 Срба. Владика је захвалио свима који се труде да помажу Богословију и долазе у Призрен. «Молимо се Богу да нам да снаге у храбрости да издржимо, онако како су то наши преци радили у своје време. Да сведочимо Христа и да овде останемо» рекао је Владика и истакао да школи у Призрену стижу поруке из целог света и да се људи радују њеном постојању и раду. «Са вером у Бога смо кренули у обнову и она је израсла, не толико нашим трудом већ Божијим благословом. С том надом и данашњу славу славимо овде у Призрену. Наше је опредељење да останемо и опстанемо на Косову и Метохији и да не узмичемо одавде» - закључио је Владика Теодосије. Након Свете Литургије верни народ је предвођен Владикама Теодосијем и Максимом прошетао центром призрена а потом су се окрепили у гостопримници Призренске Богословије, након чега је уследио пригодан културно-уметнички програм који су приредили ученици Богословије у Призрену. Није изостала ни трпеза љубави коју су домаћини припремили за све путнике намернике који су у Призрен дошли како би саборно прославили славу Богословије у Призрену, празник равноапостолних Кирила и Методија. Извор: Телевизија Храм

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, Ректор Цетињске Богословије и професори протојереј Арсеније Радовић и Аполон Мишченко на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског боравили су у Кемерову гдје је Митрополит кемеровски и прокопијевски Аристрарх са свештенством и вјерним народом служио свету Литургију у древном храму Светог Николаја. Њему су саслуживали и отац Гојко Перовић и отац Арсеније Радовић. Митрополит Аристарх, који је радо виђен гост у Црној Гори, поздравио је драге госте, представио их вјерном народу и у својој архијерејској проповиједи говорио о нераскидивим историјским и духовним везама наших помјесних цркава. Митрополит је посебно нагласио потребу да ми православни морамо радити на очувању јединства Православног свијета и Цркве којој припадамо и коју исповиједамо као једну, свету, саборну и апостолску. У име присутне делегације протојереј-ставрофор Гојко Перовић заблагодарио је Господу и Светом Николају на овом дару, сусрету и служењу Свете Литургије, пренијевши поздраве Митрополиту Аристарху, свештенству и вјерном народу његове епархије од Високопреосвештеног митрополита Амфилохија и преосвећеног епископа Јоаникија. Кемеров је сибирски град који броји око 550.000 људи, административно је сједиште Кузбанске регије и релативно је новијег датума. Храм Светог Николаја у коме је служена служба је ипак древни, преживио бошљевички терор и мјесто је гдје се вјерници ове епархије радо сабирају на празник Светог Николаја. Ректор и професори Цетињске Богословије након Литургије упутили су се у Новокузњецк, гдје ће у тамошњој Богословији учествовати на Научном скупу о Светом Кирилу и Медотију који почиње данас, 22. маја 2019. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска