Претражи Живе Речи Утехе

Уочи празника Покрова Пресвете Богородице, 13. октобра 2019. љета Господњег, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем осветио је новоподигнути Покровски храм у Бања Луци. Изградња новог храма у бањалучким насељима Росуље и Нова Варош започела је 2012. године. У годинама после свечаног освећења новоизграђених темеља приступило се зидању храма Покрова Пресвете Богородице. Освећење црквених звона наговестило је тренутак великог освећења храма и помоћних просторија - капеле за прислуживање свећа, парохијске сале и свештеничке канцеларије. Његово Преосвештенство Епископ г. Јефрем уручио је ктиторску грамату ктитору храма г. Пантелији Дамјановићу, док је његовом сину г. Давору Дамјановићу уручио орден Светог краља Милутина. Епископу бањалучком саслуживали су протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, архијерејски намесник бањалучки; протојереј-ставрофор Војо Балабан, парох петрићевачки; протојереј Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаситеља; протојереј Драган Видовић, парох мркоњићки; протођакон Радојица Жагран и јерођакон Силуан, сабрат светогорског манастира Григоријата. Многобројне званице и сав верни народ који се у великом броју окупио да буде учесник историјског догађаја за Епархију бањалучку, Бању Луку, а посебно насеља Росуље и Нова Варош, послужени су на свечаном ручку који је организован после свете архијерејске Литургије. Истог дана у 18 часова у новоосвећеном храму Покрова Пресвете Богородице служено је свечано бденије уочи великог Богородичног празника. Сутрадан, на празник Покрова Пресвете Богородице и славу храма, служена је света Литургија и освећен први славски колач са житом после чега је уприличен ручак у црквеној сали која је налази у склопу комплекса. Извор: Инфо-служба СПЦ

У манастиру Пећкој Патријаршији свечано је прослављена слава манастира - Покров Пресвете Богородице. Свету Литургију са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја служио је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење Преосвећене господе Епископа буеносајреског и централно-јужноамеричког Кирила и ремезијанског Стефана, викара Патријарха српског, као и двадесетак свештенослужитеља из више епархија Српске Православне Цркве. У препуном храму Светих Апостола и уз појање хора Свети Стефан Дечански из Новог Сада епископ Теодосије је рукоположио ђакона Јована Радића, професора Призренске богословије, у чин презвитера. Новорукоположени свештеник добио је дужност новог пароха призренског при Саборном храму Светог Георгија. Епископ Теодосије је беседио о празнику Покрова Пресвете Богородице и молитвеној заштити коју Она вековима даје нашем патријаршијском манастиру, а посебно у данашња тешка времена. На крају Литургије, епископ Стефан је благословио славски колач и преломио га са свечарима, игуманијом Пећке Патријаршије мати Харитином и др Гораном Бојовићем. Владика Стефан је пренео благослове Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Славље је настављено уз трпезу љубави, појање старих косовских песама и пригодни културно-уметнички програм са фолклорним играма. Извор: Инфо-служба СПЦ

Рођење Пресвете Богородице и увек дјеве Марије, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави васцелој васељени…ˮ Богослужбени текстови овог празника испуњени су мноштвом назива који осликавају личност Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…). Наведени називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. О богослужбеним особеностима овог празника, којим почиње годишњи круг великих празника, говорили смо у оквиру емисије "Богослужбене особености великих празника". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На Малу Госпојину, 21. септембра 2019. године, у манастиру Раковици светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, док су саслуживали су протојереј-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки (Епархија зворничко-тузланска), протојереј Милан Шаренац, ђакони Александар Аздејковић и Адријан Чунчук из Владивостока; у олтару су се молили протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и протођакон Радомир Ракић. Игуманија мати Евгенија са сестринством за певницом узносила је пјенијем молитве Господу док су се верни усрдно молили. Торжественом сабрању присуствовали су и песници, учесници Деветог Међународног сабора духовне поезије. Празничну проповед је произнео прота Миладин Вуковић, старешина цркве Пресвете Тројице у Теслићу. После Литургије одслужен је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу и руском патријарху Алексеју. Свечано отварање Деветог међународног сабора духовне поезије По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз подршку и помоћ Удружења књижевника Србије и Српске академије наука и уметности наше Цркве, Књижевно друштво Раковица је и ове године највећи допринос дало у организацији Деветог међународног сабора духовне поезије. Помоћ је посебно пружио манастир Светог архангела Михаила у Раковици, а придружили су се у организацији и Градска општина Раковица и Центар за културу и образовање Раковица. „Ако је поезија богослужбени језик благословеног Царства, и ако су Библија и Литургија највећи небески дарови, онда је овај Сабор духовне поезије који се одржава из године у годину у манастиру у Раковици, на дан Пресвете Богородице, небеске покровитељке песника и поезије, и баш због те чињенице, тај и такав дан је поезија по себи уденут у непролазне календаре вечног битисања, уједно је уоквирен и овом непоновивом у увек оригиналној трансмисији религијских садржаја...“ - казује нам књижевник Веселин Мишић. На свечаном отварању је гостовао песник Међународних сусрета писаца, које организује Удружење књижевника Србије, руски писац Сергеј Главјук, као и наши песници Радомир Андрић и Нина Симић, док су Јања Поповић Тодоровић, Петар Жебељан, Ранко Ђиновић. Модератор програма је био књижевник Душко Новковић. У програму је учествовао хор цркве Светог Георгија на Бановом брду. Сусрети су отворени у 11 часова, а током дана, сем песничких стихова, говорило се и на тему осам векова самосталности Српске Православне Цркве и десете годишњице блаженог престављења патријарха Павла, на округлом столу у поподневном делу. Учесници округлог стола су били протојереји-ставрофори др Радомир Поповић, др Александар Средојевић, протођакон Радомир Ракић, др Миомир Милинковић и др Јован Јањић. Саборовање су завршили песници који су својим стиховима нашли место у Венцу изабраних Зборника Деветог међународног сабора духовне поезије. Из слова г. Живорада Ајдачића, председника Културно-просветне заједнице Србије, бележимо да Сабор лагано, али сигурно, разиграва искру духовности и радости Београда и да су песници у чијој души се разгорела ватра духовности успели да потврде да је реч спона међу људима, али је и спона са Богом. На свечаном отварању сабора госте су поздравили и духовник манастира Раковице прота Игњат Товаровић и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу саЦрквама и верским заједницама. Неколико стотина људи могло је да чује на овим небеским ливадама под ведрим небом небеске дарове стихотвораца. Како је могуће неколико стотина? Ту су се нашли они са литургијског сабрања и после литургијског сабрања, они који су дошли у манастир на молитву, да се поклоне српским патријарсима, на свадбу, по воду... и сви они дођоше и прођоше у време трајања Сабора песника, те је свако од њих чуо неке стихове у славу Господњу. Може се рећи да су песници на уздарје свима казивали: ово је Ваша песма, ово је Молитва за човека, овде је Разговор са Богом и овде се отварају Очи духовне ... Певамо Успеће Светога Саве и славимо осам векова самосталности Српске Православне Цркве. На необичан начин овај јубилеј наше Свете Цркве прославили су песници са народом у манастиру Раковици. Награђени и похваљени песници Стручни жири у саставу: Петар Жебељан, Душко М. Петровић и Немања Калем, извршио је избор песама, па је тако првонаграђена песма Зеница ока мога гнездо је твоје Милована Илића из Баточине, другонаграђена песма је Идемо даље, Милоша Милићевића из Добоја и трећенаграђена песма Пресвета Мајка, аутора Божидара Пешева из Београда. Похваљене су песме аутора из Београда: Где је почетак и крај - Горана Витића, Сопоћани - Миомира Милинковића, Бесмртност - Душана Плавшића; Воздизање оца Тадеја - Слађане Поповић Манџукић из Скорице, Улазак у цркву - Радоја Радосављевића из Обреновца, Фрескопис - Витомира Стевановића из Добоја, Награђене и похваљене песме, као и Песнички венац од 99 изабраних песама, и песници гости Сабора: Миљурко Вукадиновић, Ранко Ђиновић, Петар Жебељан, Јеремија Лазаревић, Јања Поповић Тодоровић и Весна Радовић из Београда, Гордана Ђилас из Новог Сада, Ранко Рисојевић из Бања Луке и Срећко Симић из Врбовца (Косово и Метохија) нашли су своје место у врхунски урађеном зборнику Девети међународни сабор духовне поезије. За вишегодишњи рад и изузетан допринос у медијској афирмацији Сабора пригодним одликовањем награђена је књижевница Зорица Зец, сарадник Информативне службе Српске Православне Цркве и Радија Слово љубве. Преглед учесника у Зборнику песама На конкурсу духовног песничког стваралаштва учествовало је 323 песника са исто толико песама. Као и претходних година, песници су своју инспирацију проналазили у светињама Српске Цркве - Хиландару, Грачаници, Високим Дечанима Витовници, или у светитељским ликовима - Светом Сави и Симеону Немањи, Светом Василију Острошком... блаженопочившем патријарху Павлу... Преглед заступљености аутора у Сабору према месту становања: Из иностранства учествовало је 23 песника из 8 земаља: Енглеска (1), Италија (1), Немачка (1), Република Српска (10), Француска(1), Хрватска (1) и Црна Гора (6). Из Србије у Зборнику је заступљено: 74 песника из 30 градова, односно места, и то: Баточина (1), Београд (24), Бечеј (1), Врање (1), Врбас (1), Гојна Гора (2), Зајечар (1), Земун (1), Јагодина (1), Кикинда (1), Косовска Митровица (1), Крушевац (3), Крагујевац (2), Краљево (1), Лесковац (2), Ниш (2), Нови Сад (2), Прањани (1), Параћин (1), Петроварадин (1), Петровац на Млави (1), Ражањ - Скорица (1), Руменка (1), Сврљиг (1), Смедерево (1), Смедеревска Паланка (1), Суботица (1), Чачак (2), Темерин (1) и Футог (1). По благослову Епископа шумадијског Јована, књижевну јавност и вернике обрадовала је књига изабраних и награђених песама о којима је, после прегледаних радова на анонимном конкурсу, одлучио жири у саставу: Петар Жебељан, председник, и чланови Душко М. Петровић и Немања Калем. Издавачи су Центар за културу и образовање Раковица Књижевно друштво Раковица, а за издаваче потписују гђа Маријана Бутулија и г. Братислав Магдић. Приређивач и главни и одговорни уредник је Никола Рајаковић, председник Књижевног друштва Раковица, уредник је гђа Аница Перић, а технички уредник Дејан Зељковић Поповић. Да књига изгледа опремљена врхунском фотографијом потрудили су се Живорад Костић Коле и Бранислав Црнић. Насловну корицу краси фотографија манастира Раковице из 1908. године, а на задњој корици фотографија владике Николаја са поклоницима у Јерусалиму 1930. године и песма Рођење Пресвете Богородице (из Охридског пролога). 110 година је од монашења овог Божјег угодника у манастиру Раковици. Редакцију препознативе саборске књиге потписују: протођакон Радомир Ракић, председник, и чланови: Петар Жебељан, Немања Калем, Душко М. Петровић, Братислав Магдић, Аница Перић, Дејан Зељковић Поповић, Даринка Бела Томић, Милун Милорадовић, Бранислав Црнић, ђакон Александар Аздејковић, Наташа Јокић и Никола Рајаковић. Велику благодарност за помоћ у реализацији Деветог међународног сабора духовне поезије Књижевно друштво Раковица упућује Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама, Епархији шумадијској, Градској општини Раковица, Српској Православној Цркви, Манастиру Раковици. Удружењу књижевника Србије, Српској академији наука и уметности, Секретаријату за културу града Београда и Канцеларији за сарадњу са дијаспором и Србима у расејању. Посебну благодарност упућује високопреподобној игуманији мати Евгенији и њеном сестринству за сву благодат, гостопримство и труд око гостију из Србије и расејања. Извор: Инфо-служба СПЦ

У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице, на дан када молитвено прослављамо Свете Правдене Јоакима и Ану, у недељу, 22. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је чин великог освећења храма у селу Крушевица који је посвећен Рођењу Пресвете Богородице, рекао је за Радио Глас јереј Душан Гагић, парох конџељски. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Младен Симић, Милан Рогљић и Милан Симић, свештеници у пензији, протојереј-ставрофор Ђукан Оровић, старешина храма Светих апостола Петра и Павла у Житорађи, протојереј Никола Илић, старешина храма Светог Прокопија у Прокупљу, протојереј Слободан Петровић, архијерејски намесник топлички, протојереј Драган Миленковић, парох пети прокупачки, јереј Драган Јевтић, парох други куршумлијски, јеромонах Нектарије (Ђурић) и протођакон Стеван Кричка. Дан уочи освећења храма одржан је Сабор у овом храму, на дан када молитвено прослављамо Рођење Пресвете Богородице, у овом храму традиционално окупљају верници који живе у овом крају или из њега потичу. Ипак, дан касније, у овом историјском тренутку - Великом чину освећења храма - молитвено учешће узело је много верног народа, чак и више него претходног дана, потврдио је за радио јереј Душан Гагић. У Часну трпезу на којој се служи Света Литургија, положене су мошти Светих мученика сурдуличких, који су пострадали током Првог светског рата. Обраћајући се верном народу Владика нишки Арсеније започео је надахнуту беседу овим речима: "Данас је историјски дан за ово мести и за овај храм који смо данас освештали" Владика Арсеније је истакао да је су великим чином освећења или како то народ воли да каже "крштењем цркве" подарили овом крају храм у коме ће се ако Бог да народ окупљати, ако не чешће, а оно макар на дан Рођења Пресвете Богородице. Владика је говорио и о Светим Праведним Јоакиму и Ани, родитељима Пресвете Богородице, које прослављамо дан након празника Рођења Пресвете Богородице, која је мајка Христова, мајка Цркве и мајка свих нас, рекао је Преосвећени подсетивши се речи Авве Јустина. Извор: Радио Глас

О празнику Рођења Пресвете Богородице кога света Црква молитвено прославља у суботу 21.септембра, разговарали смо са оцем Зораном Филиповићем, старешином храма Светог Николаја Мирликијског. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас

Бденије је одржано уочи петка у Католикону Ватопедског манастира поводом празника Полагања појаса Пресвете Богородице. Служио је епископ гвинејски Георгије у присуству министра за Македонију и Тракију Караоглуа и досадашњег гувернера Свете Горе Косте Димцаса. У свом говору игуман овог манастира старац Јефрем заблагодарио је Епископу на служењу бденија рекавши: „Појас Пресвете Богородице је велика драгоценост која се чува у Ватопедском манастиру и у Светој Гори. Наша Владичица се радује што је њен свештени Појас на Светој Гори, јер овде је место девствености и послушања.“ Са своје стране је епископ Георгије изразио захвалност грчкој држави на подршци Александријској Патријаршији. Извор: Инфо служба СПЦ

Увече, 28. августа 2019. године, у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил служио је јутрење са чином Погребења Пресвете Богородице. Његовој Светости саслуживали су: eпископ васкресењски Дионисије, први викар Патријарха mосковског и све Русије у Москви; епископ павловопосадски Тома, шеф Административног секретаријата Московске патријаршије; протојереј Михаил Рјзанцев, настојатељ Саборне цркве Христа Спаситеља, и свештенство Москве. Литургијска појања су извели патријаршијски и камерни хорови при Саборној цркви Христа Спаситеља. Богослужење је емитовано уживо на телевизијском каналу Сојуз. После ове службе Његова Светост Патријарх водио је литију с плаштаницом са изображењем Успења Пресвете Богородице. Извор: Инфо служба СПЦ

Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Православље - новине Српске Патријаршије, бр. 1064, 1065-1066 Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У среду 28. августа 2019. године, на празник Успења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Пироту, где је у Саборној цркви обележена храмовна и градска слава. Преосвећеном Владики је саслуживао велики број свештеника пиротског намесништва и као и гости свештеници који су дошли да увеличају славље. У току Свете Литургије, у препуном храму верног народа, уз одговарање хора Свети Јован Златоусти, Епископ је рукоположио у чин ђакона г. Немању Шева из Земуна. Велики број верујућих хришћана се причестио, а на крају Свете Литургије је пресечен славски колач. Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. Извор: Радио Глас

-Слава манастира Грачанице- Манастир Грачаница, задужбина Светог краља Стефана Милутина, прославила је своју храмовну славу - Успење Пресвете Богородице. Свету Литургију служио је, са благословом Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија који се налази у посети Епархији западноамеричкој, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац, уз саслужење архимандрита Луке, игумана манастира Карно код Сребрнице, и свештенства приштинског намесништва. -На овај велики празник сви заједно треба да се молимо Мајци Божјој, а посебно монахиње, јер је она њихова родоначелница. Благослов, милина и радост - који долазе из искуства док смо у мајчином загрљају били у овој светој обитељи, са овим сестринством и народом који походи свету Грачаницу, са овом децом која долазе овде да се моле и уче да закораче на пут спасења - воде нас кроз живот који је тежак, али и благ, јер је у дубини свега истина Божја која непрекидно сија, беседио је архимандрит Иларион. Окупљеним верницима празник је честитао и отац Лука, игуман манастира Карно код Сребренице: -И данас исповедамо да смо Срби Лазареви и да стојимо на српском Косову и да кажемо да је ово наше у векове векова, тако је било и биће, ко доживи видеће. Који год човек овде дође, како крочи на Косово његов се живот под ногама сигурно промени. То важи и за нас у Републици Српској, који се молимо Мајци Божјој и Христу Богу нашем, и сведочимо увек да смо опредељени за Царство небеско, оно које је вечно. Пред сам крај свете Литургије обављен је чин литије, освећења воде и благосиљања славског жита и колача, после чега је архимандрит Иларион честитао славу игуманији Стефаниди и сестринству манастира Грачанице, али и свима сабранима у тој свештеној обитељи. Поред неколико стотина верника, Литургији су присуствовали и председник општине Грачаница г. Срђан Поповић, шеф руске канцеларије у Приштини г. Андреј и г. Елефтериос Карабилас, атеше при Канцеларији за везу Грчке у Приштини. Манастирску славу обележиле су и друге манифестације у Грачаници, док су свете Литургије поводом празника Велике Госпојине служене и у Високим Дечанима, Девичу, Соколици, манастиру Успења Пресвете Богородице у Ђаковици... Поводом славе, на платоу у центру Грачанице отворен сајам меда у организацији Удружења пчелара Нуклеус и подршку Канцеларије за Косово и Метохију. Свечано је било и у Високим Дечанима где је светој Литургији присуствовао већи број верника, посебно прогнаника са простора Ђаковице и Пећи. Ђаковчани ни ове године нису могли да свој празник прославе у Успењском манастиру код мати Теоктисте која их је очекивала и где је Литургију служио протосинђел Андреј Дечанац. Литургији у Дечанима присуствовали су амерички амбасадор у Приштини г. Филип Коснет са супругом и амерички генерал Шон Харис са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква

Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј и мохачки Исихије саслуживали су Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону (Алфејеву), који је началствовао светом архијерејском Литургијом у Псковско-печерском манастиру, 28. августа 2019. године, поводом престоног празника наведене свете обитељи у Русији. Председнику Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије саслуживали су и Митрополит псковски и порховски г. Тихон (Шевкунов), настојатељ Псковско-печерског манастира, Епископ моравички г. Антоније, свештенство и ђаконство двеју помесних Православних Цркава. По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, и на његов позив, Епископ бачки г. Иринеј борави на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Часну пратњу владике Иринеја чине: епископи моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког. Делегација Српске Православне Цркве посетила је и Преображењски Валаaмски ставропигијални манастир, који је основан почетком 14. века. Псковско-печерски манастир један је од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији. На месту данашњег манастира, 1473. године освећен је храм Успења Пресвете Богородице. Током своје историје, манастир никада није био затваран. У Псковско-печерском манастиру подвизавао се познати архимандрит Јован Крестјанкин. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Уочи празника Успења Пресвете Богородице, славе Манастира Тврдош, служено је вечерње Богослужење са петохљебницом. На сам дан Празника Свету Литургију служили су свештеници наше и других епархија СПЦ, уз присуство умировљеног епикопа Атанасија, монаштва и свештенства наше епархије, као и великог броја вјерног народа, а нарочито дјеце. Послије Св. Литургије услиједила је Литија, а затим се пред Храмом преломио славски колач. Добри домаћини приредили су трпезу љубави за све присутне. Повезана вест: Манастир Успенија Пресвете Богородице - Тврдош Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Празник посвећен Успењу Пресвете Богородице – Велика Госпојина и ове године свечано је прослављен у присуству великог броја верног народа у манастиру Гомирју. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим, уз саслужење архимандрита Наума, протопрезвитера-стваврофора Милана Дудуковића (Митрополија загребачко-љубљанска), протопрезвитера-ставрофора Миће Костића, протопрезвитера-ставрофора Јеленка Стојановића, протопрезвитера Милана Симића, ђакона Будимира Кокотовића и ђакона Илије Јовића. По завршетку Свете Литургије обављена је литија око манастирског храма, након чега је освећено славско кољиво и пререзан колач. По окончању сабрања, Епископ г. Герасим, обратио се окупљеним верницима пригодном беседом, говорећи о значају данашњег празника као и о значају Пресвете Богородице у домостроју спасења. У наставку молитвеног прослављања Пресвете Богородице припремљена је трпеза љубави у манастирском конаку. Извор: Епархија горњокарловачка

На празник Успења Пресвете Богородице, дана 28. августа 2019. године, када манастир у Даљ Планини слави своју славу, свету архијерејску Литургију у манастирској капели Преображења Господњег служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Светој Литургији присуствовали су госпођа Мира Николић, амбасадор Републике Србије у Републици Хрватској, господин Срђан Јеремић, председник Заједничког већа општина, господин Југослав Весић, начелник Општине Ердут, господин Зоран Баћановић, начелник Општине Борово, господин Јово Вуковић. У својој архипастирској беседи Владика Херувим поучио је сабране о величини личности Пресвете Богородице и важности празника Успења за људски род: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Екселенцијо, поштовани председниче Заједничког већа општина, поштовани начелници општина, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење света Литургија и слава нашега манастира Успења Пресвете Богородице. Велика је Тајна данашњег празника, али и самим помињањем личности Пресвете Богородице открива нам се Тајна нашега Спасења, мишљом се враћамо на Икономију нашега Спасења која креће од Пресвете Богородице. Пресвета је у својој утроби сместила Несместивога, родила је Бога који је дошао да спасе целокупну творевину. Славним Рођењем и уласком Христа у историју дошло је спасење нашем роду иако је огреховљенм, обремењен различитим недаћама и тескобама. У богослужбеним песмама називамо Пресвету Богородицу Живоносним Источником јер је родила нашег Спаситеља, који је дошао да спасе свет од робовања греху и ђаволу. Где год се наш народ данас сабире спомиње лик и дело Пресвете Богородице јер је она највећа међу људским родом. Имала је такав благослов и допуштење да се кроз њено тело роди Христос. Данашњи празник нас враћа на пут спасења, на онај литургијски Извор живота у коме се сусрећемо са живим и делтним Богом који је дошао да спасе целокупно човечанство. Причешћујући се Телом и Крвљу Господњом примамо залог благодати Светога Духа и постајемо заједничари небеских блага. Свако богослужење, свака света Литургија је нови пут ка нашем спасењу. Свака нова Литургија је једна ризница у којој требамо да саберемо наша дела и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом, да добијемо венац вечне славе и блага која нас узводе ка Небу. Требамо да се водимо управо тим примером, као што је Пресвета Богородица била узнета на Небо, где се васкрсла телом уселила у радост свога Сина. Заиста је огромна лепота данашњег дана јер се Успењем Пресвете Богородице показало да је слава Божја већа од славе људске, да можемо видети славу Божју приликом Другог Христовог доласка. Радујем се што смо се данас могли сабрати овде да прославимо нашу манастирску славу која нас је увек овде сабирала, која је изнова рађала нове духовне плодове које и ми требамо сабирати у своје ризнице. Требамо се тако припремати да бисмо могли достојно приносити дарове Господу. Наш манастир је наша заједница и духовна оаза где се требамо преображавати Духом Светим. Ако живимо са Христом, преображенским начином живота, тада смо на путу свих наших дивних светаца који су нас упућивали на тај пут. Својим животом су нас усмеравали на пут Јеванђеља, на пут Васкрсења и Вазнесења, јер је то суштина нашега живота. Сва историја Домостроја спасења људског рода сажима се управо овде на Литургији у светој Тајни причешћа. То је Тајна којом човек најприсније улази у најлепшу заједницу са Господом. Најлепши цвет који је Господ оставио човеку је да се покаје, да се причести и задобије Небеске врлине. Радујем се што смо се данас сабрали и што можемо прославити овај дивни Празник у нашем манастиру, што можемо прославити нашу манастирску славу. Нека нас овај манастир увек овде окупља, нека он буде наша духовна лествица ка Небу и место преображења нашег народа. Морамо се сабирати око своје Цркве, око оних вечних добара – истине, наде и љубави. То су најлепше врлине које човек не може остварити нигде другде осим у заједници са Црквом. Нека је благословен данашњи дан и наше сабрање! Нека сте благословени и срећни од сада и кроз сву вечност! Амин. Амбасадор Србије у Хрватској госпођа Мира Николић посетила је у послеподневним часовима Епархијски двор у Даљу где је њену Екселенцију угостио Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Радост Празника је после свете Литургије пренета за манастирску славску трпезу. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На празник Успења Пресвете Богородице одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао старјешина овог Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић уз саслужење: протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Непосредно пред свету Тајну причешћа сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је говорио о узвишеном животу Пресвете Богородице која се са правом назива највећом у роду људском, будући да нико тако у историји рода људског није слушао и држао ријеч Божију и њоме живио: „Ријечи су Господње:Блажени су они који слушају Ријеч Божију и држе је. А ове ријечи се највише односе управо на ону чији празник Успења, Уснућа прослављамо. Јер ако је ико у историји рода људског слушао, држао Божију ријеч и живио њоме – то је Пресвета Владичице наша Богородица.“ Он је у свом даљем обраћању подсјетио да је Господ Пресвету Богомајку удостојио највеће тајне и највећег догађаја: „А то је да преко ње и њеног тијела Господ и Спаситељ наш Исус Христос дође у овај свијет. Да узме људску природу ради нас и нашега спасења да би ми могли да живимо Богом, да се сједињујемо Богом, као и да би Бог могао да дође међу нас и да нас научи и покаже да имамо могућност да Га дотакнемо, да живу ријеч од Њега слушамо и да нам остави по Свом Вазнесењу Цркву Своју као мјесто сједињења са Њим, и Тијело и Крв Његову – Свето причешће да се Њиме сједињујемо.“ Зато је Богородица тако слављена и велика у историји спасења рода људскога. Зато јој је посвећено толико храмова, толико чудотворних икона њених има, као и мјеста и имена њених, толико пјесама – химни испјеваних, и у календару Цркве толико њених празника, казао је отац Мирчета и додао: „Зато је свака хришћанска душа воли и имену њеном се радује, зато што она никога не оставља неутјешенога, ко јој са вјером, са љубављу и са молитвом приступа.“ У наставку свог пастирског слова указао је на то да ми овим празником прослављамо три велика догађаја: ,,Пресвета Богородица се удостојила да роди Спаситеља свијета, не зато што је била другачија од свих људи, него зато што се цијелим својим животом трудила да живи по Богу, да слуша ријеч Божију и да је држи! Зато се и показала њена величина и слава, управо на празник који данас прослављамо – на њено Успеније. А ово је највећи празник Пресвете Богородице, најсвечаније се прославља, зато имамо и пост установљен уочи овога празника. У овоме празнику славимо три догађаја: њено уснуће, њено васкрсење и њено вазнесење.“ Даље је отац Мирчета појаснио да у овом празнику видимо да када је дошло вријеме да Богородица напусти овај свијет она је уснула, упокојила се, међутим, она која је Мајка Божија, која се најприсније сјединила са Христом који је од ње примио тијело људско, није могла бити задржана у смрти, није је смрт могла побиједити! Него је она силом њеног Сина и њеним Сином – васкрсла и узнијела се на небеса. Отац Мирчета је још указао и на то да овај велики празник Пресвете Богородице није само њен празник, већ је празник свих нас: „Овај празник је велики зато што је он празник Пресвете Богородице, али велики је и зато што је ово празник свих нас, зато што оно што је Христос учинио, што се збило са Пресветом Богородицом, та слава очекује и свакога од нас, само ако држимо ријеч Божију и ако њоме живимо! Ето нам поуке овога празника! Ето шта значе и колико оне Христове ријечи из Јеванђеља: Блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ У даљем излагању децидно је отац Мирчета навео да је ријеч Божија неодвојива од Цркве Његове будући да је Црква тијело Христово и заједнице Христова, те је нагласио да је ријеч Божија садржана у Цркви, али је подсјетио и да је Црква Божија, заједница у Христу управо и мјера тога колико ријеч Божију држимо и њоме живимо: ,,Смрт не може побиједити оне који слушају ријеч Божију и држе је! А ријеч Божија је у Цркви Његовој. Ријеч Божија је ријеч Христова. А ријеч Божију, ријеч Христову, држи Света црква Христова, као тијело Његово, као заједница Његова. Зато је важно да хришћани увијек слушају Цркву. Јер Црква не говори мудрост једног човјека или мудрост више људи, него нас Црква поучава Божијом мудрошћу, коју нам је Бог дао ради нас и нашега спасења и која је провјерена животом светих људи – Пресвете Богородице и свих светих од ње па до данашњих дана.“ Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да ријеч Божију држе они који је слушају, али и они који њоме живе. Дакле они који живе оним што нас учи Црква, а Црква нас учи да требамо живјети Светим тајнама: крштењем, покајањем, миропомазањем, вјенчање, причешћем и свим оним другим врлинама које наша Црква проповједа и којима нас учи: „Људи хришћани су увијек они људи који свијетле на сваком мјесту свога живота том свјетлошћу Јеванђеља и ријечи Божије. Требало би увијек да се препознаје хришћанин – човјек Божији, онај који држи ријеч Божију, ма гдје год ишао. Да људи кажу ово је неки посебан човјек. Не посебан зато што љепше изгледа, или што се љепше облачи, него посебан зато што има љубави, што је најбољи међу нама, а најбољи је зато што вјерује у Христа, што се моли Богу, што иде у цркву, што поштује и што се учи Божијем закону јер га у своме животу држи.“ Отац Мирчета је на самом крају Свете литургије, најавио да ће у недјељу, 1. септембра у 8 часова, свештенство Саборног храма одслужити током Литургије и молебан за почетак нове благословене школске године, те је позвао све родитеље и дјецу да дођу и присуствују тог дана у што већем броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња. Говорећи о Тврдошу у иначе сасвим кратким освртима, наши историчари сматрали су за довољно да кажу да је то манастир „из средњег вијека“ и да је познат као Требињски манастир. Међутим, по народном предању које је, истина, релативно касно записано, Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I. Од тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака. Манастир је два вијека, ако не и више, био сједиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године дигли цркву и цио манастир лагумом барута у ваздух, што је описао Херцеговац Владимир Ћоровић, заслужан, поред осталог, и за опис историје скоро свих херцеговачких манастира. Цркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас. Остаци других манастирских грађевина: конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје и данас као свједоци славне и крстоносне, али вјечно живе историје ове Тврђе Православља у Старосрпској земљи Травунији и Захумљу = Хумској Земљи Херцеговини и Приморју, гдје су апостоловали Свети Апостоли, Света Равноапостолна Браћа Кирило и Методије, и за њима Светитељи Божји: Сава Први и Други, Иларије, Свети Данило II, Висарион I и II, Свети Василије Тврдошки и Острошки, и у првој четврти 20 вијека Свети Петар (Зимоњић), нови српски Свештеномученик Јадовински и Јасеновачки. По разрушењу манастира Тврдоша крајем XVII вијека, многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху – манастиру Дужима. У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини). Данас се у манастиру Тврдош, са умировљеним Епископом Атанасијем и игуманом јеромонахом Савом (Мирићем) са монашким братством, старају да уз помоћ Божију и добрих људи, Светињу Тврдошке Богородице још више обнове. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У емисији Пирг о празнику Успеније Пресвете Богородице говорио нам је јереј Огњен Станковић, парох доњоврежински. У емисији смо чули и изјаву јереја Жарка Димића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Пироту који је верни народ позвао на прославу храмовне и градске славе у Пироту. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Празник Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи у сриједу 28. августа 2019. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је свештеник Драгиша Томић, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакон Роман и свештеници Радмило Чизмовић пјешивачки парох, Бранко Илић из Шабачке епархије и Милосав Јовановић из Будимљаснко-никшићке епархије. Звучни запис беседе Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и велики број вјерника. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Драгиша, који је између осталог казао да је празник Успења Пресвете Богородице други Васкрс, велики празник. – Шта ријеч људска и ријеч душа наших може да искаже о Оној која је изнад сила небеских, изнад сила бестјелесних, о Оној која је несмјестивог у утробу своју смјестила и родила Сина Божијег нама за спасење, осим радуј се благодатна Господ је с Тобом, блажена си ти међу женама и блажен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душама нашим – казао је о. Драгиша. Подсјетио је да је Пресвета Богородица цијелог живота посјећивала она света мјеста гдје су се збивали велики догађаји. – Мјесто васкрсења Христовог, крштења, вазнесења, преображења, тиха, смирена, кротка, тпрељива, образац вјере и наде у оно вријеме и у сва времена. Свима нама. Показивала нам је како ми треба да живимо, а наш живот треба да буде живот за вјечну радост, вјечну љубав и вјечну истину, тако да боголик вратимо у лице своје, да се охристовимо и свој лик вратимо прволику, кроз све стичући врлине, све оне о којима је Господ проповиједао – казао је о. Драгиша. Сабрани који посте Богородичин пост причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа, а пост траје и данас јер велики празник пада у сриједу. На крају богослужења о.Драгиша са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач који је поводом празника Велике Госпојине који славе као приславу, а у славу Господа Бога припремио Дејан Башић са породицом. Извор: Манастир Острог

У уторак, 27. Августа, уочи празника Успења Пресвете Богородице, Епископ западноамерички Максим угостио је у Сан Франциску преосвећену господу Епископе: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, бихаћко-петровачког Сергија, захумско-херцеговачког Димитрија и Епископа стобиског Давида из Охридске Архиепископије. Српски Епископи окупили су се у Храму Светог Јована Крститеља у ком је служено празнично вечерње које су за певницом пратили ученици Призренске Богословије, који су у Сан Франциско допутовали у пратњи Епископа Теодосија. Епископ западноамерички Максим пожелео је својој браћи Архијерејима добродошлицу у град Светог Јована Шангајског и захвалио им се у име свих епархијота што ће узети учешће у прослави Епархијских дана и великог јубилеја 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве које ће Епархија западноамеричка прославити током предстојећег викенда. Након вечерње службе, у свечаној сали парохијског дома Цркве Светог Јована Крститеља приређена је вечера у част Српских Архијереја. Вечери су присуствовали и бројни парохијани који су имали прилике да уживају у сјајном наступу Призренских Богослова који су премијерно извели песме са новог музичког издања Призренске Богословије на ком су сабране најлепше песме из Старе Србије. Извор: Телевизија Храм

Празник Успења Пресвете Богородице обједињује у себи три догађаја везана за личност Богородице Дјеве Марије. Пре свега њено блажено упокојење, затим васкрсење из мртвих и вазнесење на небеса како је у беседи на Успење по новом календару нагласио Митрополит Морфу Неофитос. Да би нам било јасно пажљиво ћемо објаснити сва три догађаја која Православна црква слави као један празник Успења Богородице. Смрт Пресвете Богородице био је ставаран догађај а не како сматрају римокатолици да није умрла већ да се душом и телом узнела на небеса. Наиме, пошто је по њиховој новој јеретичкој догми која је самовољно уведена од стране Папе Пија XI 1854. године, Богородица је рођена безгрешно од родитеља Јоакима и Ане и тиме су уклонили из Богородице прародитељски грех са којим се сви људи рађају, а чија последица сама смрт, тј. раздавајање душе од тела. Том новотаријом сами римокатолици нису само стали насупрот православног учења о Богородици већ и њиховог чувеног светитеља и доктора Цркве како га називају Томе Аквинског, који је тврдио да ако је Дјева Марија безгрешно зачета од својих родитеља онда она није имала потребу за искупитељским делом Сина Божијег, који је једини безгрешно зачет Духом Светим у утроби увек Дјеве Марије, без икаквог утицаја и наслеђа прародитељског греха. Да би оправдали своје јеретичко учење о пресељењу на небеса Мајке Божије без да се упокојила, Папа Пије XII у були Munifecentissimus Deus што значи Предарежљиви Бог, у Догми о Успењу Богородице издате 1950. године наглашава да “Влашћу Господа нашег Исуса Христа, те блажених апостола Петра и Павла и својом властитом проглашујемо, објављујемо и одређујемо да је божански објављена догма да је безгријешна и увијек Дјевица Марија након завршена тијека земаљског живота душом и тијелом узнесена у небеску славу.“ То јеретичко учење потпуно је у супротности са одлукама Васељенских сабора и учењем Светих отаца а поготово Светог Јована Дамаскина који у беседи на Успење Пресвете Богородице наглашава да “иако је она извор живота, ипак се и она кроз људску смрт приводи животу, она која је при рођењу Христа превазишла границе наше природе, сада ипак потпада под законе те природе, и њено пречисто тело подлеже смрти“. Непобитна је чињеница да се Богородица упокојила као и да је благодаћу Божијом васкрсла из мртвих као што ће и сви остали људи да васкрсну. Јер све што је заједничко људској природи имала имала је и да прође и Богородица, тако и смрт као последицу прародитељског греха, са тиме што од момента рођења па до смрти никад није сагрешила.Управо и због тога је називамо безгрешна иако није безгрешно рођена. Богородица је силом Духа Светог васкрсла, тј. душа јој се вратила у тело и опет је била јединствна личност од душе и тела као што ћемо бити сви ми по општем Васкрењу из мртвих као што можемо видети код пророка Језекиље у Старом завету: Реч Божија била је ова: „тако говори Господ Бог костима овим: ево, Ја ћу метнути дух у вас и оживећете. И обложићу вас жилама, и ставићу на вас месо, и покрићу вас кожом, и увешћу у вас дух, и оживећете, и познаћете, да сам Ја – Господ“. Како је пре општег Васкрсења Мајка Божија васкрснула благодаћу Божијом исто тако је и силом Духа Светог узнесена на Небеса, тј. у Царство небеско или како симболички можемо да видимо на фресци Успења Мајке Божије у Сопоћанима где Христос прима њену душу у облику малог дјетета. Вазнесењем или Успењем Мајке Божије на Небеса тријумфује Живот над смрћу, или како се каже у празничном тропару и кондаку, пресељењем у живот вечни, оне коју гроб и смрт не могаху задржати јер будући Матер Живота ка животу је пресели Онај који се уселио у њену пречисту утробу, тј. Господ наш Исус Христос. Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Успенија Пресвете Богородице, торжествено ће бити прослављен у Архиепископији београдско-карловачкој. У наставку доносимо најаву архијерејских празничних богослужења. Патријарх српски Иринеј предводи празнична богослужења у манастиру Раковица Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће празнично бденије и свету архијерејску Литургију поводом празника Успенија Пресвете Богородице у манастиру Раковица у Београду. Свечано бденије уочи празника којим ће началствовати Његова Светост биће служено у уторак 27. августа 2019. године са почетком у 17 часова у манастиру Раковица. Свјатјејшем ће саслуживати протојереји-ставрофори Игњат Товаревић и Милан Виленица, протојереј Горан Годић, јереј Александар Грујић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Саво Топаловић. За певницом ће на бденију и архијерејској Литургији појати јереји Емил Миловановић, Горан Мијаиловић и Небојша Милићевић и ђакон Марко Стојановић. Прва света Литургија биће служена на дан празника, 28. августа 2019. године у 2 часа и 30 минута (ноћу-ујутру), служиће јереј Љубомир Петронијевић и ђакон Горан Нухановић, уз појање сестара манастира. Друга света Литургија биће служена са почетком у 5 часова и 30 минута (ујутру), служиће протојереј-ставрофор Дмитар Новчић, протојереј СИмо Кличковић и ђакон Драгољуб Лукавац, уз појање сестара манастира. Исповест ће обављати духовници при манастиру и сви придошли свештеници. Трећа света Литургија биће служена са почетком у 8 часова и 30 минута, служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење протојереја-ставрофора Игњата Товаревића и Часлава маринковића, протојереја Николе Гаврића, јереја Радомира Чвора, протођакона Стевана Рапајића и ђакона Сава Топаловића. Вечерња служба на дан празника почеће у 17 часова, служиће духовници при манастиру уз појање сестара, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве. Епископ ремезијански Стефан, викар Патријарха српског на Успеније богослужи у Умчарима Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служиће поводом храмовне славе свету архијерејску Литургију 28. августа 2019. године у храму Успенија Пресвете Богородице у Умчарима, сазнаје радио "Слово љубве". Света архијерејска Литургија почеће у 8 часова, а у продужету службе биће пресечен славски колач и приређена трпеза љубави. Старешина храма, јереј Дејан Тодоровић позива благочестиви народ на прославу празника и литургијско сабрање у овој светињи АЕМ, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.

У календару литургијске године Православне Цркве ближи нам се спомен Успења Пресвете Богородице, који се по новом календару празнује 28. августа. Најприје ваља рећи да сам назив, тј. ријеч успење не означава успињање, тј. пењање, већ се у нашој савременој употреби приликом назива овога празника задржао стари словенски облик успение који означава уснуће, тј. жели се рећи да је тога дана успомена на догађај када је Мајка Божија заспала/успала у Господу. Другим ријечима, дан Успења сјећање је на смрт Марије, мајке нашег Спаситеља, а смрт се библијским језиком често назива сном (Мт.9,24; Дап 7,60; 1.Кор15,10…) те би се он на савременом српском језику звао Уснуће Пресвете Богородице. Ваља примијетити приликом осврта на иконично изображавање сцене Успења да једна од специфичности иконе овога празника јесте и то да се ова смрт ликовно приказује, за разлику рецимо од сцене Христове смрти (или литерарног описа побједоносног мучеништва Стефановог у Дјелима светих апостола, над којим људи побожни учинише велики плач (Дап 8,2), као по свему радостан догађај. Ово само по себи казује нешто о доживљају који је, у вези са смрћу Богомајке, Црква искусила, као и уопште доживљај личности њене у црквеној побожности и њеној теологији, без које (теологије) овога првог и нема, јер Откровење Божије, да бисмо га у мјери потребној за обраћење срца разумјели, захтијева тумачење. Taкав приступ собом је показао сам Господ а потом и Његови апостоли, Оци Цркве као и сви остали који су проповиједали и проповиједају и данас тумачећи Ријеч Божију, знајући притом да вјера бива од проповиједи, а проповијед од Ријечи Божије (Рим.10,17). Штавише, формулисање циклуса празника Мајке Божије од стране црквеног предања доказ је важности богословске интерпретације, без које њени празници и не би могли да се нађу у кругу богослужбене године Цркве. Сљедствено томе, то је и снажан аргумент против оних тзв. „побожних“ који неразумно потцјењују теологију супротстављајући је предањској побожности као да то нису узајамно прожимајуће стварности у једној те истој благодатној атмосфери објаве новога живота у Христу. Такви, паролама мање више познатим и сличним, попут рецимо оне „пустите теологију, то је академско наклапање, пригрлите побожност и молитву, богослужење и пост“, заправо свједоче о забрињавајуће суженом хоризонту схватања код дијела вјерника са којима имамо прилику да се сусретнемо у цркви или парохији, који за рачун једног хришћанског типа религиозности занемарују фундаметалну заповијест да љубимо Бога и свим умом својим (Мт.22,39;Мк.12,30;Лк.10,22). Ово љубљење Бога умом својим јесте неизоставни садржај хришћанског искуства живота за чије исправно разумијевање личност Богородице Дјеве виђена из перспективе саборног ума Цркве има немјерљив значај. Оно што Богородичине празнике, па тако и Успење, чини неодољиво инспиративним и привлачним за размишљање почива на чињеници да изворе за успостављање циклуса њених празника не налазимо децидирано описане у текстовима Новог Завјета. Описи неких догађаја њеног живота које Црква прославља : имена родитеља, зачеће св. Ане, Рођење, Ваведење, па на концу и само Успење, нису дио корпуса новозавјетног текста. Имајући у виду да она јесте библијска новозавјетна личност чија се улога нарочито истиче у описима рођења и страдања њеног Сина (за разлику од других мјеста гдје се помиње релативно ријетко у поређењу са рецимо Петром и ученицима), као и то да се празници везани за друге библијске личности могу непосредно пронаћи у тексту Писма ( нпр.рођење Јованово, Усековање, часне вериге Петрове, итд.) додатно изазовно бива питање мјеста, улоге и разумијевања ових њених празника. Јасно је да је за њихово позиционирање била потребна богословска интерпретација која је уобличила искуство и формирала теотокологију, ријеч Цркве о Богомајци и њен литургијски израз – празнике. Оно о чему то промишљање заједно са својим резултатима казује велико је и тиче се буквално свих нас хришћанки и хришћана јер говори о могућности сједињења са Христом, о охристовљењу или, ријечима једне од формулација св. Павла – о облачењу у Христа (Гал.3,27). Свједочи, дакле, о могућности да будемо једно са Христом по његовој милости и вољи, у тајни Цркве. (Јн 17, 11, 21 -22). Имајући све напријед речено у виду, није необично што су Оци Цркве формирали учење о Богородици и њене свете празнике инвентивно, као рефлексију на Христов живот. Житијни опис Успења тако неодољиво подсјећа на јеванђељске описе васкрсења, посебно у тачкама које се тичу њеног празног гроба и одсуства апостола Томе, који је, као што је познато, посвједочио на нарочит начин васкрсење Господње. Овдје се ради о истој животодавној матрици која Богородицу, а тиме и Цркву Њенога Сина, чини аутентичним свједоцима васкрсења и новог живота. Као што је њен син сагледаван очима апостолске вјере као Нови или посљедњи Адам ( 1. Кор. 45-49) тако је његова мајка очима вјере раних отаца Цркве (Иринеј Лионски, Јустин мученик…) доживљавана као Нова Ева. Овоме се може додати и интерпретација неких савремених православних теолога (Џон Бер) који сцену из јеванђеља која описује Исусово предавање мајке на старање ученику кога љубљаше (Јн. 19, 26-27) види као израз богословске генијалности писца четвртог јеванђеља у којој под крстом није напросто (иначе именом непоменути) апостол Јован, већ Црква као љубљени ученик. Црква дакле која постаје Он – Христос – тајном сједињења његовог које Дух Божији педесетнички дарује и чија мајка тајанствено бива мајком свих обучених у њеног Сина. (Слично тумачење може се узети у обзир у вези са описом пута у Емаус у Лк. 24, 13-35, гдје непомињање имена Клеопиног сапутника представља и позив свакоме од нас да се придружи Исусу на путу на коме Он отвара Писма водећи ученике преко тумачења Писма до евхаристијског познања Њега као Месије народа Божијег). Химнографија Цркве са нарочитом пажњом и љубављу такође снажно подупире доживљај Пресвете Богородице као Нове Еве и Мајке вјерних. Ваља примијетити да је у, на почетку овога текста поменутој, икони празника Успења Спаситељ представљен у Слави Својој тј. једнако као на изображењима Преображења и избављења прародитеља из Ада (тј.васкрсења), дакле као Бог који прослављен оживљује своју мајку и своју Цркву благодаћу вјечнога живота. Овакав покушај богословског поимања Пресвете Богородице, дакле ње као живе свједокиње охристовљења, доступнога и нама као љубљеним ученицима Христовим, може у нашим данима да послужи и као мост у међусобном екуменском дијалогу Хришћана. ( Ово покушај написано је са свијешћу да, по ријечима Благовјештенског Акатиста: свака песма која се труди да се распростре на мноштво милосрђа Твог (Христе), доживљује пораз, што нико не смије да изгуби из вида, а што, опет, никако не негира заповијест о љубљењу Бога свим умом својим, већ нас опомиње да избјегавамо фанатизам и његову пратиљу – искључивост). Да бих јасније илустровао шта желим да кажем у вези са екуменским потенцијалом који произилази из онога за шта вјерујем да је исправно поимање мјеста Пресвете у Цркви послужићу се примјером из личног искуства. Наиме, у интернет кореспонденцији од прије неких десетак година са познаником, хришћанином, који припада протестантској пентикосталној традицији сазнао сам за његово искуство сусрета са теолозима римокатолицима у Сплиту, у Хрватској, коме су они, католици, били домаћини. Након прве сесије услиједио је ручак на почетку кога су католички теолози почели да пјевају Марији Богородици. Он је, да поновим његов израз остао констерниран јер никако није могао (слично већини хришћана из крила Реформације) да прихвати да неко може, уз све дужно поштовање према Марији, да јој се обраћа за молитвено посредовање јер Писмо каже да је један Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1.Тим2,5). Држим, ипак, поштујући традицију из које овај брат долази, као и његову освједочену посвећеност Христу, у коју сам имао прилику да се лично увјерим, да је овакав став недостатан управо стога што нема у довољној мјери у виду тајну охристовљења, Тајну Велику (Еф.5,32) у којој Христос, по ријечима Православне литургијске традиције бива Онај који приноси и Који се приноси. Другим ријечима, предањско молитвено обраћање Богородици и Светима потврђује прије неголи негира Христа Исуса као јединог посредника на начин да је он један и многи у благодатном опиту Цркве, те је стога антагонизам по овом питању можда могуће превазићи или барем ублажити указивањем на ове аспекте нашег црквеног искуства. Сигуран сам да би се Мајка Божија томе радовала! Успење Пресвете Богородице, као и свеукупна перцепција њене личности у Цркви даје нам узбудљиву и радосну могућност да Свето Писмо истински доживимо као Књигу Живота, те да се Христов живот јави у смртноме тијелу нашем (2.Кор.4.11). Живот Христов, а Успење нас томе учи, бива, по ријечима Еп. Атанасија непоновљиво поновљен у сваком хришћанину, који је рођен, као и Исус, од Духа Светога и дјевичанске мајке – Цркве. Зато је и Његова дјевичанска Мајка истинска слика његове Цркве. Библијски текст, тако, на јединствен начин бива проширен у библијски догађај и богословски уобличен у истину празника Успења Пресвете Богородице. У том догађају људи треба да препознају своју наду као наду у апсолутну будућност Новога Божијег Свијета, незалазнога Дана којег је Она, Пресвета Богомајка, Тајанствена Зора. (Овај текст је скромни прилог великом слављу Светоуспењског требињског манастира Тврдош, у знак поштовања према Светињи у којој сам и сам угледао Зору Тајанственога Дана) Презвитер Дражен Тупањанин Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Дана 17. августа 2019. године, на празник Светих Седам Мученика у Ефесу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је, испуњавајући своју архипастирску службу, као и еклисијално-канонски поредак једне Свете, саборне и апостолске Цркве, служио Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Јагодини. Епископ је дочекан од многобројног верног народа, актуелизираћи речи светог Игнатија Антиохијског: “Где је епископ, тамо нек је и народ”, и осликавајући есхатолошки предукус Царства Божијег. Звучни запис беседе Уз Епископа, саслуживало је свештенство из Богомчуваног града Јагодине, протојереј - ставрофор Радослав Станковић, архимандрит Евтимије Јошанички, протојереј Срђан Јовановић, протојереј Александар Гајић, протојереј Срђан Кандић и старешина храма протонамесник Дејан Ђорђевић (који је овом приликом произведен у чин протојереја), протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић, показујући тако да је Епископ глава Цркве, и да Црква не може постојати без епископа, као и да је Епископ ту због народа Божијег. У својим празничним омилијама, Епископ Јован је говорио о Пресветој Мајци Божијој, Њеној љубави према човечанству, о заступништву које Она чини за људски род, Њеном литургијском прослављању, као и о важности да јој хришћани узносе своје молитве. Након слушања речи поуке, уследио је канон Евхаристије и причешћивање Светим Тајнама Христовим. По давању отпуста и дељењу антидора, верни народ, који је био присутан у великом броју, је у миру изашао из Храма и заједно са својим Владиком имао прилку да разгледа радове на Храму и сам Храм који сваким даном постаје све лепши. Извор: Епархија шумадијска СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЈАГОДИНИ WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Дана 17. августа 2019. године, на празник Светих Седам Мученика у Ефесу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је, испуњавајући...