Претражи Живе Речи Утехе

Не сећам се дана у којем нисам осећао божанску утеху. Понекад се догађају паузе, када слабије осећам утеху, и тада ми бива лоше. На овај начин сам у стању да схватим колико лоше живи велика већина људи. Одступили су од Бога и зато су лишени божанске утехе. Што се више човек удаљава од Бога, бива му теже. Уколико има Бога, може бити сиромашан свим осталим – ништа му више не треба. О томе се ради. Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице. Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто. Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има. А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе! Човеку ће платити онај власник, за кога ради Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21). Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова. Извор: Православие.ру View full Странице

Смисао трансценденције, Емануел Левинаса Матица српска препоручује философију француског философа, јеврејског поријекла Емануел Левинаса: „Смисао трансценденције“ О избављењу Кад Бог упада у мишљење Бог, смрт и вријеме Етика као прва философија Издвачи: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори – Подгорица Богословски факултет Светог Василија Острошког – Фоча Друштво философа Црне Горе – Никшић С француског превео: Спасоје Ћузулан (1939-2015) Уредник: Драго Паровић Прво издање, 2017. година 17 x 24 цм, 426 стр. Броширан повез, ћирилица Ако нас О избављењу изненађује својом неочекиваном зрелошћу, ако нас Кад Бог упада у мишљење и Бог, смрт и вријеме изнова онемогућавају да се задовољимо класичним и савремним философским питањима-одговорима, онда нас Етика као прва философија, дочекује својом истрајношћу у порицању Реченог. То нас враћа на почетно питање континуитета и монолитности Левинасове философије. Упркос супротним тврдњама, нама се чини допуштеним да упитамо: Није ли рана потреба за избављењем макар скривено најава Жеље за Бесконачним и етике као прве философије (Другог), као смисла трансценденције? Односно, да ли (не)задовољивост потребе одговара немиру мишљења и његовој несаници који своју клицу сасвим сигурно имају у трагању за избављењем? Да ли се немогућност да се умакне сопственој егзистенцији и стиду од ње јавља у новом лику као немогућност да се не одговори Другоми његовој заповијести „Ти ме не смијеш убити!“? (Драго Перовић).

У оквиру јесењег семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу, 26. новембра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, катихета Милован Крстић је одржао предавање, на тему: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Извор: Радио Беседа View full Странице

Оче Илија, велико Вам хвала што сте пристали да дате интервју за портал Православие.ру. Прво питање: како данас да проповедамо Христа? – Да говоримо да је Бог створио свет. Да су наше догме само о Истини. Да имамо Свето Писмо, Библију – Нови и Стари Завет. Да је наш живот у Цркви, пре свега, заснован на Новом Завету, који се наставља на Стари Завет. Стари Завет обухвата период од наших прародитеља Адама и Еве, па до Рођења Христовог. Историја данашњег света, цивилизације одређена је Новим Заветом. То је очигледно, јер чак и рачунање времена почиње од Рођења Христовог. За човека се каже да је венац творевине, да је изнад осталих. Ево као цар– пре је био цар –или као председник сада. Кроз историју видимо да сваки владар влада у оквирима својих могућности. Бог који је створио свет, Васељену– не само нашу планету, него и Сунце, и читав космос, – он је Господар целог света. И целог нашег живота. Човек као највише створење, посебно је устројен: како спољашње, тако и унутрашње. Он има разум, емоције и вољу – прву и најважнију особину душе. И Бог то чува. Питају се: зашто постоји зло? Зло постоји. Али зло је рушење воље Божије и одступање од воље Божије. Прво зло се догодило у анђеоском свету, када је део анђела одступио од Бога. Они су устали против Бога и својим бунтом изгубили оно достојанство које су испрва имали. Тако су постали демони. То су зли дуси. И они се константно боре против Бога. Али, сила, разуме се, остаје код Бога. Господ, по Својој Премудрости их још увек није изоловао. Речено је у Јеванђељу: Сатана је као муња збачен са неба. И наставља своја злодела– то се не сме заборавити. Несрећни су они људи који не узимају у обзир постојање Бога и не узмају у обзир присуство тамних сила. Зато и трпе разне невоље. Наравно, много губе.

ДОК САМ УПОЗНАВАО БОГА (духовна хорор прича) - Схватате, наравно, да сам овде грешком. Ово, наросто, није могуће. - Ја се слажем са Вама, сигурно је грешка. Ужасна, ужасна грешка! - Мислим, заиста, после свог мог напора и труда, па ја сам читав свој живот посветио томе да упознам Бога, а сада... ! Ма не, није могуће, све сам учинио како треба! - Дабоме да јесте! - Јесам. Ово је неко, неко чекање... Неки међупростор. Па не могу овде остати! - А зашто бисте!? Још као дете сте све жртвовали и подредили Вашој љубави према Богу! - Тачно! То је тачно! Задубио сам се у књиге, цео сам био у њима, и кад је трајала школска година и кад су трајали распусти, књиге су биле моји најбољи пријатељи! И црква, наравно! Из цркве нисам излазио! То су ми били најбољи пријатељи! - То је зато што нисте проналазили разумевања код својих вршњака...! - Па и нисам, да знате...! Они, они су живели за шалу, гласан смех! За испразне разговоре, за глупе проводе... Ја нисам био из те приче! Сељаци, ништа друго. - Само би Вас повукли на дно, драги мој, нисмо ми од овог света! - Знам, ја то знам! Давно сам ја разазнао шта је добро, а шта зло. Разлучио и јасно раздвојио. И тога се доследно држао. - Али ни Ваши родитељи нису то најбоље схватали, зар не!? - Не, нападали би ме да треба да излазим, дружим се, имам девојку! Упирали би прстом и мрмљали како цело село мисли да сам социопата и себичњак! - То је зато што нису имали духовне очи, ништа више. Ви сте само упознавали Бога. - Тачно. То је тачно. На теолошком факултету су макар професори умели да цене мој труд. - Па како и не би, кад сте били један од најбољих студената! Знали сте све, од библијске егзегезе и теологије, преко догматике и филозофије, све до словца у типику! - Хе, немојте ме толико хвалити, утичете на моју гордост... али, истина је, дабоме, све сам знао! - Знам, знам, другачије не бисте ни докторирали! А тек кад сте се рукоположили, колико сте само имали искушења, све због Ваше љубави према Христовој науци! - Свакако! Надао сам се да су људи у граду широког ума, отворенији, академски грађани, али ни моја паства није ме најбоље разумела! - О, они би створили златно теле, да им буде бог, да би могли да га виде и пипну! Такав им је бог требао, а не онај којег сте Ви проповедали! - Тачно! Тачно! Мислили су да сам неки хладан и горд свештеник, само зато што нисам делио њихово сентиментално и патетично доживљавање Бога! Да не помињемо њихово паганско доживљавање Христа и обреда! - А тек њихови испразни разговори и покушаји да се друже са Вама! Хоће народног свештеника, ха, али свештеник је Божији! Најтужније је што ни Ваша породица није схватала шта радите! Човек би помислио да ћете бар код своје супруге наћи разумевање, али не! - Не, не, наравно... Она је хтела мужића, човека који би је држао за руку док шетају, који сваки дан цупка децу на коленима и прича им бајке пред спавање. Који је води на вечере и купује ђинђуве за дан жена. - Није схватала да је Ваш позив много већи од тога! - Много! Много већи! Профанлук није за мене, ја сам свештеник Бога Живога, па ја живим за Јеванђеље! Десетине књига сам написао не би ли други схватили оно што је Христос говорио! То је било моје звање! Мој крст, ако ћете тако! - И децу сте усмерили ка строгим, али правилним хришћанским начелима! Сами су се касније одлучили на тако грешан и трагичан живот. Ви томе нисте допринели. Све сте чинило добро, пожртвовано до краја! - Јесам! Мислим... Јесам ли...? Какво је онда ово место, зашто сам онда овде, реците ми? - ..... - Не знате, или...? Свакако, ово нема смисла! Читав живот сам провео испитујући Свето Писмо, реч по реч, слово по слово, говорио људима о значају Евхаристије... А тек колико је Светих Тајни мојом руком извршено...! - Жудили сте за Царством небеским! - Јесам. Све сам продао за Царство небеско, као у јеванђељској причи! Све сам њему подредио! И Цркви служио пожртвовано, до краја! Црква пре свега! - Читав живот сте се трудили да упознате Бога. - Тачно. И то је тачно! Живот сам подредио томе да упознам Бога, не бих ли једног дана стао пред Њега! То... то је оно што је Господ тражи од нас, зар не? - Ваљда нисте у нечему погрешили? - Па... Не, нисам. Требао бих да сам у Царству небеском сад, зар не? Ово је рај, је ли тако? Мислим... Ако сам за живота упознао Бога, па онда бих Га требао сад, после смрти, срести... - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? - Ти... Ти ниси мој бог... Ти... Ти изгледаш као ја, размишљаш као ја, говориш као ја... Ти си ја. - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? - Али... Па, не... Нисам то чинио због себе... Нити сам самог себе упознавао. То не може бити тачно... Ти, ти лажеш! Ти си само једно митарство, да, то си ти! Ти не можеш бити моја вечност!! Обмана, демон, дух таме који жели да ме од Христа одвоји, то да... ! Али моја вечност... Не, никако...! - ...... - Зашто ћутиш?! Реци нешто! - ....... - Склони тај одвратни осмех са лица!! Реци нешто!! - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? Оног, коме сте све подредили, за кога сте све жртвовали? - Ја... Ја... Ово... ово је грешка... Ово... Оче наш који си на небес... - Да ли сте срели оног кога сте читав жи... - Умукни!! Умукни, зли слуго!! Зачепи, изроде таме!! Господ је са мном!! То није истина!! - ...... - Сав мој труд... У ветар... !? А шта је са онима који су живели за своје ситне, пролазне бриге; који су трошили дане и смејали се, они, са својим ситним и тричавим животима, где су они, а шта су све они радили док сам ја упознавао Бога!!? - Они су живели са Богом. - Мрзим те. Мрзим те. Убићу те. Убићу те. Прекини да се смешкаш, убићу те. Задавићу те голим рукама. Удараћу те док не цркнеш. Разбићу ти лобању. Просућу ти мозак. Обећавам ти, ко год ти био. Прекини да се смешкаш, убићу те!! - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? -Молим те, не!!! Не, нека прође... - Да ли сте срели оног кога сте читав живот упознавали, за кога сте се читав живот борили? "Рече змија. ...у онај дан, кад окусите с њега, отвориће вам се очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро, а шта зло." ( Пост. 3 - 4 ) Животије Утешановић https://www.facebook.com/zruportal Свиђа ми се Коментар

СПЦ View full Странице

Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице

У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства). Свети Василије Велики архиепископ Кесаријски Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово. Срећна Вам Нова 2017. година Господња! View full Странице