Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског. После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена. После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо. У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот. Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима - а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав - смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани. Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје. Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи - не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем. Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”. По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим. По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Патријарх Порфирије: Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 24. октобра 2021. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо беседу Његове Светости изговорену на тему јеванђелских зачала прочитаних на светој Литургији: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо два одломка из Јеванђеља, један из Јеванђеља по Луки, а други из Јеванђеља по Јовану, у којима има много слојева који могу бити и богословска порука и поука за нас и истовремено призив на живот у Христу. Наиме, најпре имамо одломак из Јеванђеља по Луки, где Лука описује догађај сусрета Исусовог са неким од његових будућих апостола. Реч је о апостолу Петру који је заједно са својим братом и пријатељима, сарадницима, у тренутку када се бавио са својим свакодневним послом имао прилику да га препозна и да ступи са њим у општење сам Господ. Већ у тој чињеници видимо на који начин Господ Исус Христос призива себи апостоле. Ми често мислимо да су апостоли људи који су одређени у неком апстрактном времену и простору да буду сведоци речи Христове. Из овога примера види се да Господ ступа у одређену конкретну ситуацију, у конкретно време и у конкретан простор и у контексту онога што је свакодневно занимање човеково. Будући да су апостоли, дванаесторица апостола, они из којих црпемо своје апостолство и сви ми хришћани, они су, као ии начин њиховог призвања у апостолску службу, пример за свакога од нас. Другим речима, нису били апостоли унапред постојећи свештеници или унапред одређени за службу апостолску људи у Цркви, него су они изабрани да буду апостоли и били су апостоли у контексту својих конкретних личних дарова и способности. С једне стране, то су рибари, с друге стране они припадају изабраном народу. Из примера призива апостола Петра могли бисмо да закључимо оно што често говоримо, као и призива свих других апостола, да независно од тога ко је обдарен којим талентом и којим послом се бави, незаисно од тога какве способности има неки човек, сваки је позван и призван да у контексту онога што је њему дато и онога што су његове способности на свој лични непоновљиви начин у послу којим се бави сведочи Христа, сведочи спасење човека и људског рода. Није неопходно да будемо свештеници, у ужем смислу те речи, да будемо они који служе у олтару како бисмо сведочили реч Христову. То значи да не постоји ни на који начин било која врста вештачке поделе између свакодневног, обичног, профаног живота и оног живота који је везан за храм Божји. Један и јединствен је наш живот који има почетак и који се увек враћа олтару и светој Литургији, али и наш живот између две Евхаристије треба да буде и јесте света и свештена Литургија тако што је и сав остали живот ништа друго до служење Богу и служење своме спасењу. Из ове приче, наравно, могли би смо да извучемо још неколико закључака које нам апостол и јеванђелист Лука даје и који иначе у своме Јеванђељу испусује хронолошки догађаје везане за Исусов живот баш онако како су се десили. Често мислимо и говоримо да су апостоли били неуки, да нису имали никаква знања. Међутим, из слике која нам се даје у овом одломку из Лукиног Јеванђеља ми закључујемо да је апостол Петар, заједно са својим братом, припадао породици која је имала некакав иметак. Имали су бродове, ловили су рибу, имали су запослене. Дакле, припадао је класи која сигурно није била најсиромашнија, а будући да је припадао класи која је имала економске благодати сигурно да је имао могућности да стиче већа и виша знања него неки обични. При томе живео је у Капернауму, главном граду Галилеје, и свакако и он и његов брат, као и друга два брата, припадали су реду омладинског покрета који је био везан за Светог Јована Претечу. Самим тим и ту је засигурно имао апстол Петар, као и остали, прилику да слуша реч о Месији, да слуша реч о Спаситељу. И наравно, суштинска порука и поука овог Јеванђеља јесте да се на реч послушања у односу на Господа, на послушање на реч Господњу, дешава нешто што није било могуће по логици и природи ствари у оквирима у којима су се кретали апостоли. Наиме, није било могуће на основу знакова и правила ловљења рибе да ишта апостоли тог тренутка улове. Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Као што је чест случај само када ослушнемо своју душу, ослушнемо своје срце, почнемо да преиспитујемо догађаје у своме животу, уверавамо се да Бог дејствује онда када се најмање надамо и не само то, него да онда и оно што нисмо могли сами да учинимо, ни да замислимо да је могуће, дешава се у нашим животима пре свега на унутарњем плану, на унутарњем преображају, на ослобађању од разних окова и уза духовних, психолошких стега које нас спутавају да живимо у слободи духовној, у слободи у Христу. Често онда када истински скрушено ослушнемо реч Божју у својој души и успемо да се ухватимо за њу у том тренутку дешава се апсолутни потпуни преображај. Имамо и одломак из Јеванђеља по Јовану који је толико слојевит и богат, а ту је реч о познатој Првосвештеничкој молитви. За ову прилику, ја бих истакао само једну реченицу коју изговара сам Господ у својој Првосвештеничкој молитви молећи се за све људе да им Господ подари Царство Небеско, да им подари Царство своје, вечни живот, и каже: „Вечни живот није ништа друго него да познају Тебе и Сина кога си послао“. Наравно, то поистовећење познања Бога са Царством небеским је нешто што је реалност у којој живимо овде и сада, пре свега унутар свете Литургије, јер она и јесте Царство Божје међу нама и на земљи. Учествујући у светој Литургији ми учествујемо у Царству Небеском. Ако Господ каже да је Царство Божје познање Њега, Бога Оца, и Онога кога је Бог Отац послао, тј. Сина Очевог оваплоћеног Господа Исуса Христа, он свакако под тим знањем и познањем не подразумева скуп пуких информација и знања о Богу, информација које се стичу кроз исчитавња књига, информација које се стичу на разне друге начине, јер познање Бога није напросто информациј. Познање Бога је живо искуство заједнице, јединства, општења са Сином Божјим. Царство Божје је много више или познање као Царство Божје је много више од рационалног контекста интелектуалног удубљивања у тајну Бога. То је погружавање у тајну Христа као поистовећење са Њим коме претходи Његово поистовећење са нама кроз Његово оваплоћење и кроз Његово дељење себе у тајни Евхаристије. Дакле, познање Бога је нешто што је намењено сваком човеку, зато што је сваки човек позван да буде грађанин, да буде становник Царства Небеског. То поистовећење или познање Бога, као предуслов учествовања у Царству Небеском, јесте тајна која подразумева распеће и одрицање од себе, одрицање управо од ума који хоће собом и себе да обухвати, да спозна, да пороби, једном речју да стекне знање и познање Бога, а то значи излазак из себе, екстазу суштинску, распетим умом и срцем испуњеним љубављу. Нека би Господ дао да, ево, и ми баш по примеру апостола Петра, будући оно што јесте и будући на месту на којем јесте, будући призван кроз свој посебни и непоновљиви дар, радећи посао који ради, да свако од нас на том месту буде истински апостол Христов, онај који уз благодат Његову, послушање Њему, чини непрестано, свакодневно и на сваком месту чуда и на тај начин сведочи Исуса Христа као Месију, као Спаситеља. И још нека Господ да да будемо становници Царства Небеског тако што познајемо читавим својим бићем, својим срцем и умом и телом Њега једнога Господа кога славимо заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 18. по Духовима, 24. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Филипа Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег на Видиковцу, уз саслужење свештенства архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи епископ Јустин је између осталог рекао: ,,Једини критеријум Божијег суда биће љубав. На љубав смо позвани. Да волимо Господа Бога свога свим својим бићем и ближњега свога као самога себе. Ако то мало, а тако велико извршимо, испунићемо сав закон Божији и наћићемо спасење, и велике дарове Божије имаћемо и у овоме животу и у вечности.“ Извор: Телевизија Храм

У уторак, 19. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Томе, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон, архиђакон Илија и јерођакон Марко. Славски колач и кољиво принео је отац Симеон који Светог Тому прославља као своју крсну славу. Честитајући оцу Симеону славу владика Иларион му је пожелео да се, водећи се примером свог небеског заштитника, учи превазилажењу свих људских слабости, да монашким трудовима гради себи пут спасења а да спасавајући своју душу доприноси спасењу људи око себе. Тумачећи свето Јеванђеље Епископ тимочки је објаснио да није довољно само декларативно веровати, неопходно је најпре веровати у Бога и Творца нашег, потом да је Исус Христос син Божји који је живео у људском телу у одређеном историјском тренутку, и да верујући у име Његово ми имамо живот вечни. Владика напомиње да верујући у Бога ми верујемо у постојање другачијег невидљивог света који има сопствене законе и који треба да заслужимо у овом видљивом и пролазном свету. Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 13. септембра 2021. године у манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу поводом обележавања празника Светих новомученика јасеновачких и успомене на осамдесетогодишњицу оснивања концентрационих логора смрти у Јасеновцу. Беседа патријарха Порфирија у манастиру Јасеновцу: Јасеновац - место молитве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијм уз саслужење Високопреосвећене господе Архиепископа катарског Макарија, Митрополита смоленског и дорогобушког Исидора и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија; Преосвећене господе Епископа милешевског Атанасија, горњокарловачког Герасима, славонског Јована, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила, захумско-херцеговачког Димитрија, ваљевског Исихија и умировљеног канадског Георија. Извор: Инфо-служба СПЦ

На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка

Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Храм Светог пророка Илије у селу Ба надомак Љига, споменик културе од изузетног значаја, свечано је прославио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање је предводио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника колубарског протојереја – ставрофора Саше Тимотића и епархијских свештенослужитеља. Овом приликом, Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу и палионицу свећа. Звучни запис беседе Подигнута у периоду између 14. и 15. века за вакта Деспота Стефана Лазаревића на падинама Сувобора, црква у селу Ба носи име великог старозаветног пророка Илије, једне од ретких личности предхришћанског доба којима су посвећене богомоље. Пророка, удостојеног да проповеда долазак Господа Христа, до тада му непознатог, тек назретог у Духу Светом. Свети пророк Илија живео је у 9. веку у доба цара Ахава и жене му Јазавеље, која међу јеврејски народ уводи поштовање Вала, паганског божанства, илити демонских сила које су народ одвеле у отпадништво од истинитог Бога Јахвеа. Једини који устаје против тога је Свети пророк Илија, који излази на мегдан Валовим свештенослужитељима да призову Бога својим жртвама. Бог Израиљев се јавља Илији и спаљује његову жртву, што га оснажује да се обрачуна са лажним свештеницима и спасе своје сународнике од лажне вере, приближио је Владика Исихије у проповеди неке детаље из житија великог Божјег угодника. Ревност и постојаност Светог пророка Илије, који је сам устао у одбрану Бога, уче нас да не треба да се поводимо мноштвом. Када мноштво отпадне од Бога и преда се разврату, призвани смо да се боримо и сведочимо свог Бога и да Га се никад не одрекнемо. Пророк Илија је био пао у очајање, али га је Господ уверио да поред њега постоји седам хиљада душа које се нису поклониле Валу. То су душе праведника, које не праве себи рекламу и не „трубе“ о својој побожности, али се моле за читав свет и од њих читав народ добија спасење и не пропада. Тако охрабрен, Илија је превазишао своје очајање и удостојио се виђења Господа на брду Хорив – беседио је Владика Исихије. Упоредивши време за земаљског живота Светог Илије и данашње време, Владика Исихије је указао да данас живимо у можда већем отпадању од вере него што је тада било. Зато, истакао је он, свако од нас треба да се труди да има удела у Илијиној служби и чува своју веру у времену најгорих искушења. Таква су, закључио је Владика Исихије управо ова данас, у којима смо заварани неким олакшицама у животу која доносе технолошка достигнућа, а на суштинска питања о животу и смрти само Бог има одговор. Прослављање храмовне славе употпуњено је литијским опходом и традиционалним славским обредом резања колача. Посебан тренутак за башке парохијане било је освећење новог објекта црквене продавнице и палионице свећа, изграђене по благослову блаженопочившег Епископа Милутина. Славско сабрање је заокружено пригодном свечаном трпезом. Извор: Епархија ваљевска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 2. августа 2021. године, на празник Светог пророка Илије, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том светитељу у београдском насељу Миријеву. Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански Сава, протојереј-стафрофор Драган Предић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Калем. „Велика је духовна радост и благослов за све нас што смо се данас окупили у овом храму посвећеном Светом Илији да се њему помолимо, да служимо свету Литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер то је и предокус и гарант нашега спасења. То је и место на којем реално доживљавамо да смо становници Царства Божјег. Живимо у ово м свету, имамо многе тешкоће и као појединци и као заједница и као народ, али и поред свега тога имамо не само веру, него и чврсту спознају да смо створени за много више, да смо створени за радост, за лепоту, за љубав, за заједницу и да је пуноћа свега тога у Господу нашем, а Он нам, не само то, него и читавог Себе даје кроз Цркву, дарује управо у светој Литургији“, истакао је патријарх Порфирије. „Ми светитеље славимо, а међу њима и Светог Илију, јер знамо да они, уподобивши се Христу, имају слободу према Богу. Знамо да су као наша браћа, осећајући љубав према нама у нашим невољама, увек уз нас. Светитеље Божје славимо и због тога што их имамо као примере на које треба да се угледамо. Један од таквих примера јесте и Свети пророк Илија који је био део изабраног народа Божјег у временима када је већи део народа одступио од Господа. Време у коме је живео Свети Илија је сличном нашем данашњем времену. И тада су многи људи, као и данас, живели без вере у живога Бога, која подразумева подвиг, испуњавање јеванђељских заповести, која подразумева жртву, без вере која засигурно, онда када је праведна како смо данас чули у Апостолу, има снагу да помаже не само онима који веру имају, него и онима који су слабашни у вери. У том смислу ми треба да се молимо да имамо праведну веру. Молитвом је могуће да се исправе и они који немају чвсту и јаку веру. Могуће је да се исправе и наши ближњи, они које волимо, они са које делимо живот и кроз чије постојање и ми видимо смисао свога постојања. Свети Илија, од ране своје младости, у том и таквом народу, доживљавао је себе као странца, али није одступао од вере у једнога Бога. И зато му је Господ дао, како се описује у Старом Завету, силу и моћ да сведочи Бога међу онима који су извитоперили веру, да сведочи Бога тако што је чинио силом Божјом безбројна чуда. Истовремено, ниједног тренутка није приписивао себи силу и снагу“, рекао је, имеђу осталог, патријарх Порфирије и додао: „Треба да имамо веру као Свети пророк Илија. Ми имамо истиниту, праву православну веру. Имамо је не да бисмо се њоме поносили и китили и хвалили према другима. Имамо је пре свега као дар и задатак да ту веру сведочимо аутентичним, исправним и исто тако православним начином живота, а тај живот извире из наше вере као поверења у Бога. Вера није само свест да постоји нека свесилна моћ која се зове Бог, него је вера поверење у личнога Бога, који се нама открио, који је био међу нама, који је један од нас. То је поверење у то да је Он онај који руководи нашим животима и да зна добро зашто понекада бивамо позвани да се распињемо на крсту, а зашто онда опет имамо могућност да учествујемо у слави победе и васкрсења Христовог. Вера је поверење и препуштање себе љубави Божјој у смирењу без роптања, без гунђања, без побуне, чак и без много питања зашто нам се нешто дешава. Поверење у Бога бива изражено нашим осећањима, нашом свешћу о томе да је сваки тренутак баш такав какав јесте нама дат као шанса за спањење“. Поред многобројног верног народа светој архијерејској Литургији су присуствовали и председник ГО Звездара г. Владан Јеремић и члан општинског већа г. Душан Игњатовић. Извор: Инфо-служба СПЦ

У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28). Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах) Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах) Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах) Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах) О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах) Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах) Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах) Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији) Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње) О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите) Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

“Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”. Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”. Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају. “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.” Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану. “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.” Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом. Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка. Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима. После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан. *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи? Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо. *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи? Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити. *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице? После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост. Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије. Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости. Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке: Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија. Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове! Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје! НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Свети Григорије Палама: Беседа на Вазнесење Господње Свети Владика Николај охридски и жички: Беседа на Вазнесење Господње Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Вазнесење Господње Свети Димитрије Ростовски: Поука на Вазнесење Господње Архиепископ Аверкије (Таушев): Богослужење Вазнесења Господњег Протојереј Александар Шмеман: Вазнесење Господње Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празника Катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ Емисија о богослужбеним особеностима празника Вазнесења Господњег - Спасовдана ТВ Храм: Тропар Вазнесења (1) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Величаније Вазнесења ТВ Храм: Тропар Вазнесења (2) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Стихире на стиховње Вазнесења ТВ Храм: Стихире на хвалине Вазнесења ТВ Храм: Входни стих на празник Вазнесења ТВ Храм: Ирмос 9. песме Вазнесења Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 7. aприла 2021. године, на Благовести, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве у Београду. Звучни запис беседе и обраћања на крају Литургије Саслуживали су Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), игуман манастира Нове Грачанице код Чикага архимандрит Серафим (Балтић), архимандрит Јустин (Јеремић) из Париза, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереј Ненад Јовановић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Радомир Врућинић. - Догађај када Пресвета Дјева одозго бива Светим Архангелом обавештена да ће бити сасуд, оруђе спасења људског, ми славимо и називамо Благовести - блага вест о спасењу, смислу нашег постојања, да нисмо тек случајни пролазници у овом свету већ да смо саздани као иконе Божје, саздани смо за љубав и вечност. Богородица је извор нашег спасења, корен који сеже у сам рај, казао је Патријарх српски Порфирије поучавајући да Духом Светим и човеку постаје могуће оно што је Богу могуће. На крају свете Литургије Патријарх се вернима обратио поуком у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом. Казао је да треба да поступамо по примеру Пресвете Богородице, да не будемо тврдоглави, јер да није било Ње не би било ни Цркве међу нама: - Она је у темеље Цркве уградила поверење у Бога, али и смирење, истакао је Патријарх и подсетио на речи Светог апостола Павла да сви исто мислимо, а затим појаснио да то не значи без воље и без слободе, већ да се преобразимо тако да Христос буде наш ум. - С поверењем у Бога да се чувамо и да чувамо једни друге, да се трудимо да држимо колико год можемо мере, не фанатично, не у страху, не у агонији, него с вером и поверењем у Бога и осећањем Пресвете Богородице: Нека ми буде по Речи Твојој. Богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и помоћник директора Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама др Марко Николић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људимa све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему - Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. Не нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си или поставио бесмислено питање или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор. У Светом Писму Бог је казао: 1) шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ће се завршити; 2) шта је човек, откуда долази, куда иде, из чега је, ради чега је, чиме ће се завршити; 3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 4) шта је добро; одкуда је; чему води, ради чега је; како се стиче; 5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји и чиме ће се завршити; 6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника - грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола; 7) све - од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих; 8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак. Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и не имати; наћи ћеш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ће те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ће те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске. Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисан корен, који све више мирише што се више таре. КАКО ТРЕБА ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум - да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма. А како читати Свето Писмо? Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи - сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига, већ живот; јер су речи њене - дух и живот (Јн 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. То је књига која се чита животом - практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити - разумеће да је ова наука од Бога (Јн 7,17). Твори, да би разумео. То је основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива - бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. То да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!... И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакше бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је: читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ће осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се збити Спаситељева реч о човеку који баца семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1. Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање. Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама је у Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, а по нешто и на добру земљу срца нашег - и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га - ти ћеш од сласти и радости похитати да и кaменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? - Када слуша речи Његове и извршује их. Почетак је мудрости - слушати речи Божје (Мт 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. „Реци реч и оздравиће слуга мој“ (Мт 8,8). Спаситељ рече реч - и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их - капетановом вером. И чудо ће се десити с нама и озаравaће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт 8,16). То он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8). На Страшном суду судиће се онима који не слушају речи Божје и теже ће им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт 10,14-15). Пази, на Страшном суду ће се тражити од тебе да даш рачуна, што си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ће се постидети тебе када дође у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, а кроз њих и саму Истину Божју. У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мт 24,35). То значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека - сродником Господу Исусу. То је Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк 8,21). То значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју - упола си брат Христов; извршујеш ли је - потпун си брат Христов. А то је радост и привилегија већа од еванђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк 11,28). ТАЈНА РЕЧИ Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице - Господ Христос - назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн 1,1) - све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их - Бога слушаш. Читаш ли их - читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн 1,14), и мутави и муцави човек - проговори речи вечне истине и правде Божје. У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. То Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни... и прешао је из смрти у живот (Јн 5,24). - То значи: слушањем, изучавањем речи Божје - учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером - већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што је у Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн 17,14); Дап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1). И ако је као такву не читате и не примате - остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих. Свака реч Божја - пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн 17,17). Не примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, који је у теби, устаје на њу. У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Алостол сав домострој спасења назива „речју благодати Божје“ (Д. Ап. 20,32); „речју Истине“ (Еф. 1,13); „речју живота“ (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује - речју Божјом и молитвом, све - свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје - Логоса - она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи - Логоса, који је Реч живота и даје живот вечни. Живећи том Речју - човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом - човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја. У свему овоме главно је, најглавније је вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин. Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. извор

Извор: Радио Слово љубве

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? Право значење исказа да не треба кушати Бога Ипак, они су у праву кад истичу да не треба „кушати Господа Бога свога” (Мат. 4, 7; ср. VМојс. 6, 16), али су у праву само делимично. Јер, није кушање Бога кад неко учествује у Литургији и причешћује се и за време епидемије, као и за време пратеће изолације или самоизолације, него када неки епископ или презвитер затвори свети храм за вернике, или својевољно одлучи да се до даљњег и не служи света Литургија, или експериментише са начином причешћивања (од тобоже првобитног до експерименталног!), јер у сва три случаја се имплицитно импутира да је могуће заразити се преко Причешћа. Такву поруку, без обзира на евентуалну добру намеру њених аутора, писац ових скромних редака сматра ипак богохулном и, на крају свих крајева, криптоатеистичком. Кад онда имамо на делу кушање Бога са друге стране или на други начин? По нама, када неко, било међу онима који заступају могућност заразе путем причешћивања било пак међу онима који такву могућност резолутно одбацују, почне да доказује како је у праву тако што предлаже да се у свети путир са Причешћем убаци неки јак отров. По једнима, он ће усмртити онога ко се из таквог путира причести, а по другима важиће Христове речи да хришћани, „ако и нешто смртоносно попију, неће им наудити” (Марк. 16, 18). Овај нецрквени и неодговорни предлог једног „новоправославног теолога” наших дана уопште није нов: пре неких сто година већ поменути архимандрит Петроније, иначе двоструки доктор теологије и не безначајан теолог свога времена и поднебља, предложио је да у свети путир убацимо цијанкалиј, па да онда, на тај начин, проверимо да ли су евхаристијски Дарови надређени или подложни природним законима. По мишљењу писца ових редака, у оба случаја, сада и некада, посреди је дрско и директно кушање Бога: или покажи, Боже, да ће отров свакако деловати, силом Твојих сопствених „природних” закона, или покажи да неће деловати, силом божанске свемоћи Твоје! У оба случаја на делу је магијски приступ светом Причешћу: једни га инструментализују да би доказали своје становиште, а други да би доказали своје, а и једни и други заправо своде Светињу, главни Догађај нашег живота и искуства, на аргумент својих убеђења и инструмент својих предрасуда. Унапред је јасно да ћемо, свесно и намерно стављајући у путир са Причешћем цијанкалиј или неки други отров, уствари покушати да Самога Господа подвластимо себи, да Га сведемо на свога послушника или слугу, да ми будемо Господ уместо Њега, а то је, очигледно, чисто магијски поступак и директно кушање Господа Бога свога. Резултат је такође унапред познат: Причешће неће престати да буде Лек бесмртности, али ће отров деловати. У историји људских грехова и злочина нису, уосталом, непознати случајеви убистава извршених отровом убаченим у путир са светим Причешћем. Једноставно и разумљиво, а уједно умно и духовно објашњење даје нам блаженопочивши патријарх Павле када пише: „Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника – помоћника – Божјих (IКор. 3, 9), кад би свештеник, знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за Причешће. Јер, треба схватити да ми верни не мислимо да је свето Причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јов. 6, 54).” Не смемо прећутати ни овај његов коментар, надахнут речима светог апостола Павла (види IКор. 11, 27 – 30): „Може звучати парадоксално ако (...) кажемо да се у Цркви свагда знало да свето Причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти.” Замислимо, међутим, другачију ситуацију: без икакве намере да куша Бога проверавајући Његову свемоћ, уопште и не знајући да је неко убацио отров у путир, хришћанин се причешћује in bona fide, са страхом Божјим, вером и љубављу. Какав ће бити резултат? Верујемо да отров неће деловати, баш по обећању Христовом да хришћанима неће наудити ни „ако нешто смртоносно попију”, и то стога што тај хришћанин не само што није кушао Бога него је, насупрот томе, пројавио истинску веру и љубав. Закључак је само један: свето Причешће или јесте стварно целебно (исцелитељско) овде и сада или је недејствено овде и сада (са крхком надом да ће у Есхатону бити дејствено). Оно је делотворно и чудотворно и сада, и увек, и у векове векова, што ће рећи и историјски и есхатолошки, али једнима на здравље, живот и спасење, а другима на болест и смрт, духовну или телесну (или обе!), сходно њиховој вери или неверовању, спремности или недостојности.

Свети Доситеј је био човјек љубави, који је изграђивао мостове и који је свој вјерни народ васпитавао да читавим својим бићем слави Бога и да читавим својим бићем воли све људе, рекао је Митрополит Порфирије. Спомен Светог Исповједника Доситеја Загребачког прослављен је, у сриједу 13. јануара, Божанственим Литургијама у загребачком Саборном храму Преображења Господњег и у гимназијској капели Светог Саве, гдје је свету архијерејску Литургију служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Саслуживало му је братство манастира Свете Петке, чији је ктитор и оснивач управо Свети Исповједник Доситеј. У литургијској бесједи Митрополит Порфирије је честитао празник и пожелио да молитве Светог Доситеја штите све људе који живе на овим просторима. Пожелио је и да, попут Светог Доситеја, имамо чисто срце и познање Бога, али истовремено и његову спремност да, ако затреба, и својим животом посведочимо веру у Христа, јер како Господ каже у Јеванђељу: ’Ко се постиди мене пред људима тога ћу се и ја постидети пред Оцем Небеским’. Свети Доситеј не само да се није постидео, него је на све четири стране света сведочио Христа и то онаквог каквог је примио у Цркви, онаквог каквог су проповедали Апостоли и сведочили свети Оци. Сведочио је Христа, који је дошао у свет, распет, умро на крсту и васкрсао, да би нама људима открио смисао нашега постојања, да би указао да постојећи у историји пролазимо кроз разна искушења и разне испите“. Владика је рекао и да „како одмиче глобална историја, али и историја појединачних живота, искушења и тешкоће, по правилу, бивају све веће и веће. У наша времена тешкоће нису мање, него што су биле у прошлости, али чим су нама дате и чим смо ми рођени у овом врмену и простору, то значи да нам Господ даје и потребну благодат, као и Своју силу и снагу да кроз та искушења пролазимо, како бисмо пролазећи кроз њих чистили своје унутарње биће, своје срце и душу и како бисмо узрастали у љубави. Искушења су, дакле, својеврсни задаци које Господ поставља пред нас. Позива нас да их решавамо како бисмо у Духу расли, а то значи расли у љубави према Њему, Живоме Богу, али и према својим ближњима, односно према сваком човеку, јер ближњи је онај кога ми у срцу своме имамо као ближњег, а не онај који каже да то јесте или није. То значи да наш ближњи може бити и онај који нам се противи, па чак и онај који, за себе, одређује да ми нисмо његови ближњи. То ко је наш ближњи зависи од тога да ли смо ми некога доживели и дефинисали и прихватили као ближњега. Позвани смо да, по Господњој речи, сваког човека прихватамо као свога ближњег“. Митрополит је истакао да је Свети Доситеј својим животом потврдио вјеру у Живог Бога, распетог и васкрслог Христа, те да је био човјек љубави и грађења мостова, али и више од тога, васпитавао је свој вјерни народ да, као и он, читавим својим бићем слави Бога и да воли све људе. „Нека би нам Господ дао ту веру, одлучност и снагу Светога Доситеја како бисмо до краја могли упознати његов подвиг и његову личност, те и сами потом ићи путем којим је он прошао, а то је пут истине и правде Божије“, позвао је Митрополит Порфирије. Прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор, завјештао Српској православној Црквеној Општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године Митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сестринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског поријекла. Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак, са капелом посвећеном Преподобној Параскеви, мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја. Доласком владике Порфирија на трон Митрополије загребачко-љубљанске манастир Свете Петке је поново оживио и данас функционише као мушки манастир. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

МОСКВА – Неверовање у пандемију корона вируса и занемаривање мера предострожности подједнако су опасни као и неверовање у Бога, изјавио је данас руски патријарх Кирил и позвао на позвао на поштовање свих антиепидемиолошких мера. „Веома је опасно кад људи не верују у Бога, ово је смртоносно опасно. То је подједнако опасно као када се данас људи који не верују у ширење заразе не штите од ове заразе“, рекао је патријарх Кирил у божићној беседи, преноси ТАСС. Он је указао да би само обичан немар током пандемије могао изазвати избијање болести. „Дакле, позивам све вас, драги моји, да се понашате у складу са овим захтевима савремене медицине за све нас данас, за цело човечанство. Не смеју се занемарити сви ове захтеви и препоруке“, рекао је патријарх Московски и целе Русије. Поглавар Руске православне цркве такође је позвао вернике да не забораве на мере предострожности приликом посете црквама и обрате пажњу на своју породицу током пандемије. https://stanjestvari.com/2021/01/11/patrijarh-kiril-neverovanje-u-pandemiju-korona-virusa-kao-neverovanje-u-boga/

У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић. Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ. Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу. Извор: Епархија шумадијска

У петак, 1. јануара 2021. године, када наша Црква прославља светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Архиепископије београдско – карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су свештеници и ђакон овог светог храма. Владика Јован је окупљене вернике поучио надахнутом беседом о томе шта значи бити велики пред Богом, истакавши да пожртвовано служење Богу и ближњима представља аутентичан хришћански пут: Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, из овог сада прочитаног одељка из данашњег Јеванђеља чули смо како је Господ рекао својим ученицима да онај који хоће да буде први да буде последњи и да буде свима слуга. И ту је камен спотицања за сваког од нас, јер свако има у себи један део гордости сујете и то је људско, али није добро када човек почне да храни своју гордост и храни сујету тако што ће се представљати другачијим и бољим него што јесте. Ту је још један проблем што никако нећемо да другог истуримо испред себе, него стално гледамо да ми будемо испред других. О томе човек треба добро да размишља, да га гордост не обузме у потпуности. Зашто је Господ ово питање о првенству поставио апостолима? Разлог је био тај што су се апостоли расправљали између себе ко је од њих већи и поштованији од Господа Христа. То је и данас присутно, људи гледају како да се додворе онима који су на положају, да би показали другима како их тај неко више поштује од осталих. Тога код Христа нема. Он подједнако воли и праведника и грешника, не гледајући ко је ко, јер љубав Божија је изнад сваког греха. Бог никоме на забрањује ту жељу да буде ближи Богу, да духовно напредује, али не жели да се грабимо за првенство међу људима. Оно што човека највише узвисује пред Богом је љубав према Богу и ближњима, љубав чија се тајна открива у жртви, а првенство без љубави мрско је пред Богом. Господ нам овим примером открива тајну Цркве као заједнице у којој човек види себе у служењу и жртвовању за другога. Љубав човека може да подстакне да жртвује себе за другога. Као што се славољубиви људи мукотрпно боре да добију овоземаљску славу, тако се хришћани боре да другога увек сматрају бољим од себе. Такву љубав не можемо задобити без смирења, јер је смирење подлога свих врлина. Човек нема смирења зато што се не угледа на Бога. Можемо се запитати какво то првенство имају деца над одраслима? И ту постоје три првенства деце над одраслима, по светим оцима. Прво је првенство у вери, затим у послушности и на крају у незлобивости. Јер дете док је још чисто, док му душа мирише на Христа, то дете безусловно верује својим родитељима, оно је апсолутно послушно својим родитељима и све то тако чини јер је незлобиво. Тако да треба да будемо слични деци по својој незлобивости. А на јеванђељско питање ко је највећи у Царству Небеском, одговор је – дете; зато што дете има чисто срце, што се на целом бићу његовом осећа дах Божији. После детета, највећи у Царству Небеском је човек који је смирен, смирене вере и живота. Свети оци под дететом разумеју људе смиреног ума. По њима је такође природно да човек жели славу, али не славу овога света, већ славу Божију. Бог је дошао у свет да управо ту палу људску природу подигне и уздигне до престола Царства Божијега. Славу небеску стичемо благодаћу Божијом. Смирењем се у нас усељава Света Тројица, а кад човек дозволи да се у њега усели Дух Свети, такав човек другачије мисли, другачије осећа, другачије ради. Тако човек постаје богоносац, носи Бога у себи. Ко је стално у молитви са Богом он онда носи Бога у себи. Ко је са Богом тај је победник, а човек без Бога је губитник у сваком погледу, па ма шта поседовао у овом животу, он је губитник јер нема Бога, а кад нема Бога нема ни Духа Божијег. Зато да се помолимо Господу да нам Господ помогне да се угледамо на ту незлобиву децу да би управо задобили Царство Небеско. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. године у Силвирији, у Тракији, од сиромашних и благочестивих родитеља. На крштењу је добио име Анастасије. Прва слова, као и хришћанска учења, научио је од своје мајке. У Силвирији је завршио основну и средњу школу, пре него што је отишао у Цариград да настави студије, радећи, у почетку, код једног дуванџије како би финансијски помогао породици. Почео је да проучава и сакупља изреке и истине Светих Отаца и класичних философа, што је дало двотомну књигу „Ризница светих и философских научењака“, коју је објавио 1895. г. Чак и пре своје двадесете године био је постављен на место учитеља у школи Протектората Свете Кувуклије у Цариграду. Потом је отишао на Хиос и радио као учитељ у селу Лити, истовремено проповедајући у црквама те области. Седам година касније замонашен је у ’Новом манастиру’ на Хиосу, узевши име Лазар и почео радити као секретар Манастира. Неколико месеци касније рукоположен је у јерођакона и узео је име Нектарије. Године 1877. отишао је у Атину да настави студије, а трошкове су подмирили браћа Хореми. После три године завршава студије и враћа се у Хиос. Крајем септембра 1882. године преселио се у Александрију, и патријарх Софроније му је помогао да упише Богословију у Атини, под условом да се после дипломирања врати у Александрију и да ради у Патријаршији. 23. марта 1886. године, када се вратио у Александрију, александријски патријарх га је рукоположио у свештенички чин у цркви Светог Саве Освећеног, док је августа исте године рукопроизведен у звање архимандрита. Радио је као секретар Патријаршије, а затим као патријаршијски изасланик у Каиру. У јануару 1889. године хиротонисан је за архијереја и добио је звање митрополита Пентапоља. Његов пример и ревност у извршавању својих дужности учинили су да га је његова паства заволела и да му се дивила, али и да су неки чиновници Патријаршије почели завидети и клеветати га. Александријски патријарх га је разрешио као архијереја 11. јула 1890. године и наложио му да напусти Египат. Тако се још једном нашао у Атини, сам, осрамоћен, занемарен, лишен чак и могућности да зарађује за свакодневни хлеб. После једне тешке године Грчка Црква га је поставила за проповедника у Евији 15. фебруара 1891. године, пре него што је у марту 1894. постао директор Ризаријеве школе. Овде је остао 14 година, дајући нови импулс школи и помажући у образовању млађег свештенства. Током мало слободног времена које је имао, молио се, проучавао, написао велики број дела из догматике, етике и историје Цркве, а бавио се и својом омиљеном разонодом: гајио је цвеће и садио дрвеће. У лето 1898. посетио је Свету Гору, где је провео скоро два месеца обилазећи манастире. У то време сачинио је опсежну студију рукописа у библиотеци, као део истраживања материјала за свој академски рад. Пошто је у себи имао жељу за тиховањем монашког живота, удовољио је жељама неких својих духовних кћери и основао киновијски манастир на Егини, где се повукао након што је поднео оставку у Ризарији. О свом трошку је саградио малу кућу, близу манастира, али изван њега. Треба напоменути да је активно учествовао у градњи, превозио је земљу или блато и копао, помажући градитељима. Поново је претрпео клевету и неправедне оптужбе, овог пута у вези са манастиром, од чланова јерархије. Признање од стране Манастира дошло је четири године после његовог упокојења, а монахињама је саопштено писмом архиепископа Хризостома 15. маја 1924. године. У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота. Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије. Званично је патријаршијским саборским чином Васељенске патријаршије признат за светитеља Православне Цркве 1961. године. Тада је установљен 9. новембар као дан његовог светковања. Извор: Инфо-служба СПЦ

Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска

Дана, 21. октобра 2016. навршава се 75 година од стравичног ратног злочина који су над становништвом Крагујевца 1941. починили припадници немачких окупационих снага. Почевши од 2012. године, у нашој земљи тог се датума као државни празник обележава Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Овај дан постао је званични државни празник у децембру 2011. када је Народна скупштина Србије усвојила измене Закона о државним празницима. То се чини као спомен на 21. октобар 1941. године и „крваву јесен“ током које је немачки окупатор извршио масовни ратни злочин над цивилима у граду Крагујевцу (али и другим крајевима Србије). На суђењу нацистичким ратним злочинцима током Нирнбершког процеса прихваћена је чињеница да је тог октобра у Крагујевцу стрељано око 7000 цивила, а накнадна дугогодишња истраживања наших државних органа и институција утврдила су имена 2792 убијена. Начелник штаба Врховне команде Вермахта фелдмаршал Вилхелм Кајтел, наређењем од 16. септембра 1941, у име Адолфа Хитлера инсистирао је да се за сузбијање општег устаничког покрета у Србији примене драконске мере и предложио да се на име одмаздe за изгубљени живот сваког немачког војника стреља од 50 до 100 особа. Упркос томе, четници и комунисти 29. септембра су заједничком акцијом ослободили Горњи Милановац. Том приликом заробили су извесни број Немаца из Шесте чете 920. батаљона земаљских стрелаца, који су били стационирани у том месту. Немачка команда у Београду наредила је једном од два батаљона који су се налазили у Крагујевцу, 749. пуку под командом капетана Фрица Фидлера, да ослободи заробљенике. Јединица је два пута то безуспешно покушавала; у трећем покушају успели су да уђу у Горњи Милановац, али тамо нису затекли своје саборце и сународнике које је требало да ослободе. Као одмазду, Немци спаљују град и међу становништвом узимају таоце. Приликом повратка у Крагујевац, на пола пута између Бара и Љуљака, долази до сукоба са припадницима здружених комунистичких и снага Југословенске војске у Отаџбини. Жртава је било на обе стране: Немци су изгубили 10 људи, док их је 26 рањено. То је био главни повод за масовно стрељање цивила и крвави крагујевачки октобар 1941. Немачки командант окупиране Србије, генерал Франц Фридрих Беме, издао је 10. октобра наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за сваког рањеног 50. Дакле, као одмазду за немачке губитке у описаном сукобу требало је убити укупно 2300 људи. Ту наредбу донео је мајор Ото Деш, командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву, а проследио ју је команданту 724. пука у Крагујевцу мајору Паулу Кенигу (који је, узгред речено, био и протестантски теолог). Покољ су извршиле јединице Првог батаљона 724. пешадијског пука и Трећег батаљона 749. пешадијског пука. Масовна хапшења становништва вршена су без већих проблема, понајвише благодарећи образложењу Немаца да је реч о рутинским контролама, проверама и замени личних1докумената, чиме је пасивизиран сваки вид отпора. Ухапшени су затварани у хангаре четири топовске шупе које је некада користио предратни артиљеријски пук „Танаско Рајић“. Надомак тзв. топовских шупа људима су одузимана сва документа. Хапшења од стране окупатора била су потпуно неселективна: људи су лишавани слободе на улицама, својим радним местима, у црквама, властитим кућама и двориштима, трговинама, кафанама… Немци су упали и у Гимназију и остале школе, прекинули наставу и такође лишили слободе и професоре и ђаке почев од петог разреда па навише. Током 19. и 20. октобра затворено је на хиљаде мушкараца старости од 16 до 60 година. Занимљиво је да је том приликом ухапшен и одређен број Хрвата и Бугара који су живели у Крагујевцу, али су их нацисти убрзо ослободили. Прво масовно стрељање грађана извршено је 20. октобра 1941. године у 18 часова. Сви сужњи одведени су у двориште касарне некадашњег Трећег артиљеријског пука и тамо детаљно претресани. Немци су потом извели на губилиште две групе цивила: прво су стрељали групу од 66 особа, а затим и групу од 53 особе које су доведене из затвора (у којој је било и талаца и предратних робијаша). Немачке окупационе снаге су 20. октобра 1941. године стрељале укупно 119 лица српске и јеврејске народности. Најмасовније стрељање цивила у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. Тога дана нацисти су извели 2301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Масакр је почео у 7 часова. Из барака су одвођене групе од по 100 људи на оближње благе падине око Алајбеговог (Ердоглијског) и Сушичког потока, где су сатима без милости убијани. До 14 часова све је било готово: окупатор је ликвидирао укупно 2272 лица, а Крагујевац и добар део овога дела Шумадије остали су задуго завијени у црнину. Међу убијенима било је и 217 малолетника – од чега 60 ученика Гимназије старијих од 15 година, као и 134 малолетне особе које нису ишле у школу. Убијена су и 23 детета узраста испод 15 година. Већи део „вишка“ ухапшених задржан је да би у наредним данима у масовне гробнице сахрањивао жртве крагујевачког масакра, док је мањи део пуштен кућама. Међу њима је био и тадашњи гимназијалац, потоњи чувени глумац Милосав – Мија Алексић. Обележавање гробова крстовима и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен. Међутим, током ноћи, Крагујевчанке – углавном мајке и жене побијених – успевале су да се провуку до Шумарица, где су међу мноштвом лешева тражиле тела својих ближњих. Захваљујући њима, пронађено је и спасено неколико особа које су чудом преживеле немачке рафале. Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем жртава руководили су припадници Српског добровољачког корпуса (тзв. љотићевци), уз надзор немачких окупатора. Постоје сведочанства о десетинама случајева у којима су породице успеле да пронађу своје покојнике, однесу њихова тела са стратишта и достојно их сахране у породичним гробницама. Према до сада прикупљеним подацима, у Крагујевцу и околним селима октобра 1941. стрељана је укупно 2381 особа, од чега 2355 мушкараца и 26 жена. Тачан број масовних гробница и појединачних гробова у Шумарицама ни до данас није утврђен. Једно сведочење говори о 30 великих хумки и 4 – 5 мањих гробова, док извештај комисије основане после рата барата бројем од 31 масовне гробнице и „неколико појединачних гробова“. Спомен парк „Крагујевачки октобар“ и Музеј „21. октобар“ Подручје Спомен парка “Крагујевачки октобар“ простире се на површини од 352 хектара и уоквирено је благим падинама у чијем подножју протичу два потока – Ердоглијски (Алајбегов) и Сушички. Они цео комплекс деле на две засебне целине. По читавом простору расејано је 29 обележених гробница у којима су сахрањене жртве стрељања 21.октобра 1941. Тридесета гробница је ван подручја Спомен парка и налази се у насељу Централна радионица, а у њој је покопано 123 Срба и Јевреја убијених 20. октобра 1941. Место страдања је 1953. претворено у Меморијални парк, а следеће 1954. године, на свејугословенском конкурсу за његово уређење, као најбоље идејно решење изабран је рад београдских архитеката Михајла Митровића и Радивоја Томића. Према том плану, простор Шумарица представља посебну урбанистичку целину чији су главни елементи гробнице стрељаних. Њих повезује кружни пут дужине седам километара који данас носи име по академику проф. Десанки Максимовић; она је, дознавши за нечувено зверство окупатора у Крагујевцу, у даху написала чувену поему „Крвава бајка“, која је први пут објављена након рата. Изузев Десанкиног венца, инфраструктуру Спомен парка чине још пешачке стазе и одговарајући меморијални и туристички објекти. Зелене површине оплемењене су и култивисане по угледу на парк – шуму. У оквиру Спомен парка подигнута је и православна капела – храм Крагујевачких новомученика (чији помен наша Црква врши 21. октобра) у српско – византијском стилу, а дело је архитекте Љубице Бошњак. Темеље ове цркве 14. маја 2002. освештао је Патријарх српски г. Павле. Једна од најважнијих одредби Урбанистичког плана тицала се тога да свака гробница буде обликована скулпторално и архитектонски споменицима. До сада је подигнуто укупно 10 споменика поред 14 хумки. Свакако најпозанатија целина је Споменик стрељаним ђацима и професорима (подигнут 1963, аутор је вајар Миодраг Живковић) на месту где је убијена највећа група ученика Гимназије и 15 њихових професора. Тај споменик временом је прерастао у један од најпрепознатљивијих симбола града Крагујевца. Спомен – музеј „21. октобар“ отворен је 1976. као саставни део Спомен парка и ове године обележава четири деценије постојања и успешног рада. Одсуство отвора (прозора) на фасадама музејског здања симболизује безизлазност ситуације ненаоружаних људи који су се нашли испред митраљеских цеви, 33 кубуса представљају 30 гробница у самом Спомен парку и још три које се налазе ван његовог подручја, док провидне „пирамиде“ од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед умирућих уперен ка небу. У основи плана зграде је крст, хришћански симбол страдања али уједно и симбол победе. Спомен парк „Крагујевачки октобар“ проглашен је 1979. за непокретно културно добро као знаменито место од изузетног значаја. Манифестација „Велики школски час“ Акедемија под званичним именом „Велики школски час“ први пут је одржана 1944. године у Крагујевцу, а прва манифестација на самом месту страдања, поред хумки у Шумарицама, 1957. године. Од 1963. организацију преузима Спомен парк „Крагујевачки октобар“’. „Велики школски час“ тада добија нову физиономију: садржи елементе одавања поште стрељанима и елементе уметничког програма. Током комеморативног дела интонирала се химна, полагани су венци, говорили су преживели са стрељања и преношене кратке вести са светских ратишта. Уметнички део чинио је избор прозних и поетских текстова из постојећег родољубивог штива, уз наступе драмских уметника и учешће познатих хорова и оркестара. Такав програм, прилагођен новим захтевима, од 1964. године са почетком у 11 сати и трајању од 45 минута (колико траје и сваки школски час), почео је стално да се одржава код Споменика стрељаним ђацима и професорима. Од 1971. године формира се Савет „Великог школског часа“ на републичком нивоу који утврђује концепцију, садржај и програм манифестације, бира књижевника који ће наменски писати поему за извођење, те режисера и композитора који ће стварати оригиналну музику за ту прилику. Душко Радовић био је аутор поеме „Црни дан“ која је изведена на „Великом школском часу“ те 1971. године. Режисер је био Здравко Шотра, који је поставио основе његовог сценског идентитета, а композитор је био Константин Бабић. Извођењем државне химне и полагањем венаца и даље почиње сваки „Велики школски час“, а од 1991. године претходи му парастос стрељанима који служи епископ Епархије шумадијске са свештенством. У програмима од 1971. до данас учествовало је више од 50000 извођача, реномираних уметника свих профила. Написано је и изведено више од 30 поема и два драмска дела те 31 оригинално музичко дело, што представља уметничко благо које даје велики допринос српској савременој књижевности и музици. Уз молитве Господу да новомученици крагујевачки у најскоријој будућности најзад и званично буду придодати календару српских Светих, упућујемо позив свим људима добре воље који још увек нису били у прилици да посете крагујевачки Спомен парк и музеј „21. октобар“: дођи и види! (Јн 1, 46). Срећко В. Ђорђевић *Објављено у ''Православљу'' - новинама Српске Патријаршије (бр. 1237, 1. октобар 2018, стр.19-21) Извор: Ризница литургијског богословља и живота