Претражи Живе Речи Утехе

Током шесте вечери јуче завршеног међународног сајма књига „Трг од књиге“ у Херцег Новом, о животу блаженопочившег Митрополита Амфилохија и јубилеју 30 година од оснивања издавачко-информативне куће Светигора, говорили су Епископ пакрачко-славонски г. Јован, протојереј-ставрофор Радомир Никчевића и књижевник Будимир Дубак. Протојереј-ставрофор Никчевић подсјетио је на почетке рада на Светигорином часопису, који је почео да уређује 1992. године, а један од првих сарадника и уредника био је и Епископ пакрачко-славонски Јован. – Око часописа се формирала заједница, која је касније, благодарећи талентима и упорним, мукотрпним радом стварала часопис и остала издања тако да смо ове године прославили 30 година. Дошли смо приближно до 1000 разних издања и близу 10 милиона штампаних јединица – навео је он. Свештеник Никчевић је казао да се Светигора трудила да прати рад Митрополита Амфилохија, ширећи јеванђељску ријеч, као и све што је блаженопочивши Митрополит говорио. Према ријечима Епископа пакрачко-славонског г. Јована, највећи бол Митрополита Амфилохија биле су жртве Јасеновца. Он је подсјетио да су Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије још 80-их година прошлог вијека водили студенте на локацију озлоглашеног логора. – Сутра се почиње испуњавати та њихова велика жеља да добијемо мјесто које ће бити симбол страдања и небоземног завјета, који је зачет на Косову, а довршен и потврђен у Јасеновцу и на Козари. Козара ових дана пуни 80 година од свог Видовдана – казао је Владика. Говорећи о животу Митрополита Амфилохија, пјесник и писац Будимир Дубак казао је да је одласком блаженопочившег Митрополита са овог свијета „завршена историја нововремене Црне Горе, коју је његова горостасна фигура доминантно обиљежила“. – Током три деценије његовог Богом надахнутног подвига разгорио је жар запретане вјере у народу и разбуктао бадњи огањ у срцима и храмовима, којима је поново засијала страдална Црна Гора, опустошена од скакаваца богоборне идеологије комунизма – поручио је Дубак. https://mitropolija.com/2022/07/29/trg-od-knjige-ozivljena-sjecanja-na-blazenopocivseg-mitropolita-amfilohija/

Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београдум као и за духовника цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичкиог, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду. Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке. У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике - емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране - требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира - три у данашњој Епархији ваљевској: Лелић, Докмир и Јовање, а у Епархији шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим новим светињама гори кандило и поје се света Литургија. У Соколу код Љубовије 13. октобра 1990. године купио је 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом владици Николају познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ владике Николаја штампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. године у још врло смутним временима врло мудро организује пренос моштију Светог владике Николаја из Америке у родни Лелић. Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, Епископ са свештенством организује хуманитарну помоћ за прогнане. На дан своје крсне славе, Јовандан 1993. године, отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду. За манастир Соко епископ Лаврентије је одредио специфичну мисију: прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. У њему се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре под именом „Моба“. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама поклоника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор г. Хорст Вробел из Немачке је то учинио у знак жаљења што су после 50 година поново пале бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве посвећене Светом владики Николају Српском, Светом Јовану Крститељу и Сабору српских светитеља. У пролеће 2000. године започиње градњу манастирског метоха у Богоштици, где се налази црква копија Његошеве капеле са Ловћена посвећена Богородици Тројеручици, а поред ње „Дом Десанке Максимовић“ са жељом да буде оаза младих песника и уметника. Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, епископ Лаврентије је 2006. године предложио Светом Архијерејском Сабору да се Епархија шабачко-ваљевска подели на две епархије, Шабачку и Ваљевску, што је и учињено. У Епархији је основан Информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа духовну литературу и организује предавања. Прошле године владика Лаврентије је обележио 63. годину живота у монашкој ризи и 55. годишњицу архијерејске службе, што у осмовековној историји Српске Православне Цркве представља најдужи стаж једног архијереја. Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је епископу Лаврентију орден Светог Саве првог степена. Република Српска га је одликовала орденом Његоша. Велики златни почасни крст, орден Председника Републике Аустрије, добио је 1995. године за јачање хришћанских и међуљудских односа између два народа, као и за исказану бригу за српске вернике у тој земљи. Од 1984. године почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма. Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“, у оквиру којих су и чланци који су годинама излазили у „Православном мисионару“ и „Православљу“. Епископ Лаврентије је говорио енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Епископ Лаврентије се упокојио у Господу у недељу, 23. јануара 2022. године у Шапцу. Извор: Епархија шабачка

Дана 5/18. децембра 2021. године, навршава се девет година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Преосвећени Епископ умировљени канадски г. Георгије и изабрани Епископ хвостански г. Јустин служили су 27. августа 2021. године у цркви Светог Марка у Београду заупокојену свету Литургију и помен поводом 30. годишњице престављења Патријарха српског Германа. Герман Ђорић, Патријарх српски (1958-1990; †1991) Патријарх Герман рођен је 7. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила и мајке Цвете. Отац мује био учитељ а касније је рукоположен у чин ђакона и презвитера. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију започео је у Београду а завршио у Сремским Карловцима 1921. године. Једно време је био на студијама права у Паризу, а затим се уписао на Богословски факултет у Београду који је завршио 1942. године. У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. У исто време је предавао веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938. године, постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На овој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког 12. јуна 1951. године. После смрти супруге, у манастиру Студеници га је замонашио Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. У чин архимандрита произвео га је Епископ бањалучки Василије. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је у исто време, по одлуци Светог Архијерејског Сабора, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода. Ову дужност је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је Гласник, службени лист Српске Православне Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године епископ Герман је изабран за Епископа будимског. До устоличења никада није дошло, јер за то никада није добијена сагласност мађарских грађанских власти. После смрти Епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман, који је био администратор Жичке епархије, изабран је за Епископа жичког. Као Епископ администрирао је Епархијом будимљанско-полимском од 1955. до 1956. године и Епархијом рашко-призренском од 1956 до 1957. године. На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија 13. септембра 1958. године. Архипастирство патријарха Германа пада у врло тешко време за српски народ и Српску Православну Цркву која је у то време била страшно прогоњена. Све што је постигнуто у том времену учињено је са великим напором и огромним сметњама. И поред тога, издавачка делатност је добила нови замах, а грађевинска делатност је зависила од разних фактора који према Цркви нису били расположени. Па, ипак, подигнуте су зграде Богословског факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Једна од највећих заслуга патријарха Германа је та што је успео да се избори за наставак изградње храма Светог Саве у Београду. После вишедедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Забележено је да је патријарх Герман 88 пута подносио молбе и водио разговоре са разним инстанцама власти док се није изборио за наставак градње после 26 година његове службе. Изградња храма је поново почела када је 12. маја 1985. године одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља. За време тридесетдвогодишње управе Српском Црквом патријарха Германа, основане су нове епархије: Источноамеричка и канадска, Средњезападноамеричка и Западноамеричка 1963. године, Западноевропска и Аустралијска 1969. године, Врањска 1975. године, Канадска 1983. године и Бихаћко-петровачка 1990. године. У том периоду дошло је до два раскола у Српској Цркви. Епархије Скопска, Злетовско-струмичка и Охридско-битољска, уз велику подршку државних власти, издвојиле су се из састава Српске Православне Цркве насилним путем у «самосталну» такозвану Македонску православну цркву, коју не признаје ни једна Православна Црква у свету. Приликом оснивања нових епархија у САД и Канади, 1963. године, Епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог Архијерејског Сабора, отишао је у раскол и затражио заштиту грађанских судова. Врховни суд САД донео је пресуду у корист Српске Православне Цркве. Патријарх Герман се веома трудио на отварању богословија и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Број богословија повећан је настојањем надлежних епископа и патријарха Германа отварањем богословија у манастиру Крки и сремским Карловцима и монашке школе прво у манастиру Преображењу, а потом у манастиру Острогу. Патријарх Герман је посебну љубав имао према манастирима које је и материјално помагао. Патријарх Герман се упокојио 27. августа 1991. године. Сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ

У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота, богословског и пастирског деловања блаженопочившег Епископа Атанасија: Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Епископ Атанасије (Јевтић) - Professor emeritus Универзитета у Београду Библиографија блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани чланци блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабране беседе и предавања блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани видео прилози блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Фотогалерија блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије (Јевтић): О истинској љубави, слободи и вечном животу Слово Митрополита Месогеjе и Лаврeотике Николаја о владици Атанасију: Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина Предраго ми у Христу чедо - Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу (1957-1968) Протопрезвитер Атанасије Циаусис: Епископ Атанасије Јевтић - Сећања на једног човека Духа и радости Владика Атанасије (Јевтић): Свети Симеон Мироточиви нам поручује - заволимо Бога као што је он заволио нас! Епископ Атанасије (Јевтић): Страдање није лако, али је спасоносно! Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Бог није страх, Бог је радост и спасење! Епископ Атанасије (Јевтић): Црква је непобједива и она сабира не разједињује! Епископ Атанасије (Јевтић): О спасењу као учествовању у светотајинском животу Цркве Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије (Јевтић): Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Мисија манастира Ваведење Епископ Атанасије (Јевтић): Теодицеја у књизи о Јову Епископ Атанасије (Јевтић): Христос - Земља Живих Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Црква као тајна Христова Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу! Упокојење Епископа Атанасија: Упокојио се у Господу Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (1938-2021) Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Обавјештење о сахрани новопредстављеног Епископа Атанасија Изјаве саучешћа поводом упокојења епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха московског и све Русије г. Кирила поводом упокојења Епископа Атанасија Порука Његове Светости Патријарха румунског г Данила поводом упокојења Преосвећеног Епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха бугарског г. Неофита поводом упокојења Епископа Атанасија Архиепископ Анастасије : Пола вијека заједно смо ходили Архиепископ Катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија): Испраћај Владике Атанасија у Земљу Живих Митрополит Амвросије се опростио од владике Атанасија Епископ будимски Лукијан: Збогом учитељу, збогом оче Атанасије! Епископ Теодосије: Опроштај са блаженопочившим Епископом Атанасијем Епископ милешевски Атанасије о новопрестављеном владици Атанасију: Скоро да нема места где православни живе, а да он тамо није долазио Епископ источноамерички Иринеј: Поводом упокојења Његовог Преосвештенства, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др +АТАНАСИЈА Владика Андреј: Ин мемориам - Епископ др Атанасије Јевтић (1938-2021) Епископ тимочки Иларион поводом блаженог упокојења Епископа Атанасија Владика Иларион: Блаженопочивши владика Атанасије је неговао љубав према Тимочанима Радио Светигора: Косметска кандила - Архимандрит Сава (Јањић) "о владики дјеце и највећем дјетету међу владикама" (седамдесет седма емисија) Протопрезвитер-ставрофор Дражен Тупањанин: Блажени су они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца Молитве и благодарност из Симонопетритског Метоха у Атини Блажене успомене владика Атанасије и Хиландар Писмо Игумана Свештеног Манастира Симонопетре Архимандрита Јелисеја Братија манастира Високи Дечани поводом упокојења Епископа Атанасија: Христос васкрсе, достоблажени владико и срећно ти Царство Божије Протопрезвитер Предраг Шћепановић: О лику и дјелу блаженопочившег Епископа Атанасија Презвитер Дејан Трипковић о почившем Епископу Атанасију: Можете да га заволите за тренутак – само ако то хоћете! Декан Богословског факултета Универзитета у Солуну о владики Атанасију Јевтићу - Вечан помен Атанасију архијереју! Најбољи појац српске теологије Владико, плаче Херцеговина од Прења до мора, вјечна ти памјат! Обраћање представника породице Јевтић, господина Тома Јевтића Дјеца Божића Одлазак орлова Молитве за новопрестављеног Епископа Атанасија: Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио помен новопрестављеном епископу Атанасију У загрљају Цркве – Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Заупокојена Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом упокојења Владике Атанасија: Живо, ходеће Јеванђеље Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном епископу Атанасију Епископ Фотије у Крушевцу служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ Силуан служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио помен блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу) Епископ Димитрије служио помен новопредстављеном Епископу Атанасију Помен Владици Атанасију Јевтићу у Цетињском манастиру Литургија и помени Епископу Атанасију у Тврдошу и Требињу У московском Сретењском манастиру одржан је помен за покој душе владике Атанасија Помен на гробу Епископа Атанасија: Дођосмо на овај свечесни Гроб да се још једном подсјетимо великог Архијереја који нас је учио а и сада наставља да нас учи Опело и сахрана Епископа Атанасија: Инфо-служба Епархије захумско-херецовачке и прморске: Видео прилози са молитвеног испраћаја у вечност Епископа Атанасија (Јевтића) Погребна поворка од Требиња до Тврдоша и укоп упокојеног Епископа Атанасија Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Јутрење и опијело упокојеном Епископу Атанасију Опроштајно слово Патријарха српског г. Порфирија на сахрани новопрестављеног епископа Атанасија (Јевтића) Бесједа Епископа Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа Епископа Григорија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа свештеника Емануила Сариса на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Острог ТВ Студио: Јутрење, опело, Литургија, беседе и погреб Епископа Атанасија Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар). За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин. Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве. За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку. Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2). Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола. Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996). Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом… Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига. · Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На данашњи дан пре тридесет година, 30. децембра 1990. године на празник Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, новоизабраног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона пећког др Амфилохија Радовића у трон славне Зетске и Црногорске митрополије увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле. Повезан садржај: У спомен на почившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Ђакон Александар Лекић у спомен на блаженопочившег Митрополита Амфилохија: Спремно је срце моје! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 30-годишњице устоличења доносимо приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија, коју је изговорио пре тридесет година на данашњи дан. * * * Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја. (…) Господе, нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име Твоје призиваћемо. Господе, Боже над војскама! Поврати нас, нека засја лице Твоје да се спасемо! (Пс 80, 14-15, 18-19) Дирљиве ријечи пјесника из овог псалма посебно су одјекнуле у црногорској пријестоници прије тачно тридесет година. Као некада пророк за Стари Израиљ, сада је нови Митрополит завапио за спас Новог Израиља, за спас свог народа у Црној Гори. После ослобођења од туђина, наш народ је, попут изабраног Божијег народа, у новим и мирнијим околностима скренуо с правог пута. Опио се и занио вином гријеха и запао у ново ропство – ропство безбожништва (Пс 60, 3). Због тог гријеха, Бог – господар и уредитељ винограда (Ис 5, 1-4), допустио је страдање свог народа. Слика пропасти је била потпуна: ограда винограда Господњег бјеше разваљена, а чокоте су дивље звијери изгризле (Пс 80, 12-13). У тим страшним временима, када је луди вјетар хтио да угаси свету лампу, сачувао се ипак онај остатак Израиљев. Старац Данило, са неколико свештеника, монаха и мало вјерног народа, исповједнички је свједочио и одбранио своју вјеру. Сада је требало разгорјети тај свети жар који је био запретен у пепелу: Ево мене, ево вас! Спремно је срце моје, каже пророк. Да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и највеличанственији олтар и храм – душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и земљом од људске душе и људског бића. Сав живот и рад нашег блаженопочившег оца Амфилохија у винограду Господњем, сабран је у овим ријечима које је изговорио пред цетињском светињом, те 1990. године. Када се сагледа цио његов живот, види се да је нашег Владику, Господ призвао својом благодаћу, још од мајчине утробе и изабрао за свједока Свог Јеванђеља (Гал 1, 15; Рим 1, 1). Светоотачки пламен Божијих људи, који су га од младости руководили и образовали, ”уселио се у њега и разбуктао у огроман пожар: и он је горио у том пожару, горио на жртву свеспаљеницу за све и за сва”. Кад је дошао у своју постојбину, Владика је затекао на многим Светим олтарима ону апокалиптичну гнусобу опустошења (Дан 9, 27; Мк 13, 14). После тридесет година, оставио нам је око седамстототина нових и обновљених светионика! Сваком освећењу храма или манастира, Владика се толико радовао јер је знао да тако почиње обнова људске душе, да у светињи и светињом људи постају свети, постају храмови Божији и заједница Тијела Христовог. Дубоко је осјећао да не градимо и не украшавамо ми храм, него ”он нас обликује и украшава небеском непролазном љепотом”. Непрестана молитва нашег Митрополита, његова прва и последња брига, била је спасити човјека. Спасити људску душу која је вреднија од свих свјетова. И зато је свима био све да би бар једног спасио (1Кор 9, 22). Био је прави отац, истински учитељ и педагог. Сваког човјека, Владика је ”примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља, прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом”, како рече један наш историчар за Светог Саву.У свако доба дана и ноћи, спреман да прими, саслуша, утјеши, подучи. Кад треба, строго укори, али увијек подигне и осоколи. И ријечју и дјелом, учио нас је да се, прије свега и изнад свега, везујемо за Господа, а не за одређену личност духовника. Учио нас да све треба да дамо ”за Христа и Цркву његову”, да Црква ”треба да расте а ми да се умањујемо смиреношћу”. Пратио га је свакодневни притисак људи, и оних ”малих” и оних ”великих”. Поред свега тога, није постојала само одговорност за своју заједницу, већ је, као пастир васељенских размјера, имао бригу за све Цркве у свијету (2Кор 11, 28). Туговао је много због неслоге међу православном браћом и трудио се свом снагом да се превазиђу погубни расколи. Молио се, не само за хришћане, већ за читав свијет – да сви људи и народи познају Истину која ослобађа, да се крсте у име Свете Тројице – Бога Љубави. Као прави апостол Христов, не штедећи себе, без било каквог предаха и одмора, Митрополит је јурио и стизао свуда да проповједа Христа. Био је истински слуга ријечи. Божије ријечи која је ”жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклог мача“, која ”продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца” (Јев 4, 12). Никад није трговао њом, него је говорио увијек искрено, из срца, у Христу, као од Бога и пред Богом. Зато је, изобличавајући људска зла и безакоња, његова ријеч била некад оштра. Јављајући, као истински Епископ Христов, на сваком мјесту мирис познања Господњег, једнима је Владика био мирис живота за живот, а другима нажалост остао је мирис смрти за смрт (2Кор 2, 14-17). Попут Христа, за један дио нашег народа остао је камен за спотицање и стијена саблазни (Ис 8, 14, Рим 9, 33). Цјелокупно служење нашег Митрополита, било је у знаку распећа и васкрсења Христовог. Као истински Христов мартир (свједок и мученик), утврђивао је сву своју паству и увијек подсјећао ”да нам кроз невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап 14, 22). Врхунац његовог крсног пута, био је прогон Цркве од стране безбожне власти, која је своје демонско лице отворено показала доношењем безаконог закона о отимању светиња и прогону хришћана. ”Пусти народ мој”, рекао је миротворац гордом фараону али он није хтио слушати (Изл 8, 1). На насиље, међутим, Црква је одговорила молитвом у свештеном ходу. Молили смо се да останемо народ Божији и по вјери и по дјелима; а ако морамо да страдамо, да то буде на путу правде Његове и истине Његове, а не због неправде наше или мржње ма према коме. Храбрим исповједништвом и оним свједочењем ”да се треба већма покоровати Богу него људима” (Дап 5, 29), народ Божији је одбранио светиње и извојевао своју слободу. Нова и историјска Побједа православља коју је предводио наш Митрополит, била је наљепши дар Светом оцу Сави, за прославу великог јубилеја – осам вијекова његове Цркве. Владика је на крају понио и свој последњи крст, болест проузроковану новим вирусом, учествујући тако у патњи свог народа, као и цијелог човјечанства. Ово последње страдање било је његово крајње смирење, сабирање цијелог плодног живота… ”Готово је” – биле су једне од последњих његових ријечи. Заиста, осјетио је не само да се тијело гаси, већ да је извршено било његово свештено послање на земљи и да га Господ призива Себи. Његова смрт, уочи славе свог Цетињског манастира – Светог апостола Луке и Светитеља цетињских Петра I и Петра II, које је толико љубио, била је заправо акт живота, празник упокојења. Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме. (Пс 67,36) Ђакон Александар Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду, 24. децембра 2020. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Господина Јована у манастиру Благовештење Рудничко, са почетком у 9 часова, служена је Света заупокојена Литургија којом је началствовао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Звучни запис беседе Оцу Петру саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Епархије шумадијске и из других Епархија наше Помесне Цркве. Опело блаженопочившем архимандриту Серафиму служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован. Након прочитаног Јеванђеља својом беседом владика Јован се опростио од блаженоупокојеног оца Серафима. Верни народ наше Цркве, који је са тугом и болом примио вест о упокојењу оца Серафима, дошао је данас да се молитвено опрости од великог духовника нашег времена. Извор: Епархија шумадијска

Дана 5/18. децембра 2020. године, навршава се осам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност. Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле. Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца). У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја. О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета” Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД Свештеник Драган Станишић Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу. Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) . У књизи је истакнута древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма. Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод дословног тумачења, а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су праобраз Голготске жртве. Праобрази Крштења и Евхаристије су: прелазак преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др. Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци у смислу примјене дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона истинско богословље се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање на Литургији подстиче на врлину (стр. 64) . У истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа кроз вјекове, Митрополит је представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову. Касније, у деветнаестом вијеку, долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског, који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит закључује поглављем о двадесетом вијеку, гдје истиче улогу наших теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма. Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Новине Српске Патријаршије Православље од 1. децембра 2020. године посвећене су блаженоуснулом ПРВОЈЕРАРХУ СРПСКОМ, ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ Вером отачком и светом надом, коју Сам Господ по Свом обећању дарује и у слабостима људским са којима се боримо, тугом и жалошћу која нас обузимају на вест о уснућу Патријарха нашега Иринеја, молимо се и знамо да пут на који је данас кренуо, место на које одлази, јесте наручје духовног Првоначелника рода нашег, Светог Саве, а то је и близина Престола Божијег и загрљаја Пресвете Тројице, Бога нашега..., пише Митрополит Порфирије у тексту Уместо Уводника, кога насловљава: У наручју духовног Првоначелника, опраштајући се и овим словом од уснулог у Господу, оца нашега Патријарха Иринеја. – У петак, 20. новембра 2020, у 7.07 часова у Војној ковид-болници „Kарабурма” у Београду, упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић). Беседећи над одром блаженопочившег Српског Патријарха, Преосвећени Владика бачки је између осталог рекао: Патријарх наш Иринеј – у сагласју са својим именом, и оним добијеним на крштењу, у најранијем детињству, и оним потоњим, монашким именом под којим га и испраћамо одавде је био човек Христовог мира, оваплоћење мира, мироносца и миротворца међу људима, међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу, чији је првосвештеник и духовни отац био, ево, последњих десет година... Од уснулог у Господу Патријарха, у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, заветном храму српског народа, у коме јe било изложенo тeло блаженоупокојеног Првојерарха српског, 22. новембра после Свете заупокојене Литургије са опелом, беседом се опростио Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом – Пуних десет година, као Патријарх и поглавар наше Цркве, и 36 година као епископ, прво викарни блажене успомене патријарха Германа, а потом и као Епископ нишки, својом добром нарави и благим примјером те господском одмјереношћу, свједочио нам је љубав и доброту Божију, која је исијавала из њега самога. И поред свих искушења и невоља кроз које је Црква са својим народом пролазила задњих десет година, наш, блажене успомене патријарх Иринеј, остао је непоколебљив стуб наше Цркве Светосавске... Беседили су и Митрополит волоколомски Иларион, старешина Саборног храма Св. архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофор Петар Лукић, председник Републике Србије Александар Вучић и српски члан Председништва БиХ Милорад Додик. Реаговањима на вест о упокојењу Патријарха Иринеја уз бројне изјаве саучешћа и репринт из ранијих бројева Православља – Сећање на Патријарха Иринеја: Избор за викара, хиротонија из 1974; Избор и устоличење за Владику нишког из 1975; Избор за Патријарха, јануар 2010. године; Устоличење у Пећкој Патријаршији, октобар 2010 – опраштамо се од оца нашега на следујућим странама овог броја новина. Одломцима из филма о Патријарху српском Иринеју, снимљеном поводом 60 година монашке, 45 година епископске и 10 година патријарашке службе Његове Светости, аутора протојереја-ставрофора Стојадина Павловића, и пасусима из говора – Слова ученицима богословија, вољеног нам оца и Првојерарха српског Иринеја, закључили смо овај број Православља. Господ Исус Христос, који је Васкрсење и Живот (Јн. 11, 25), нека одмори свог новоупокојеног слугу тамо где нема боли, ни туге, ни уздисаја – где је живот вечни. Амин. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Извор: Православље

У спомен на Његову Светост Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја (Гавриловића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни свјатјејши владико и оче наш! Из живота блаженопочившег патријарха: Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја Приступна беседа Његове Светости блаженопочившег Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Деценија патријарашке службе Првојерарха српске Цркве Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“ Васкршњи интервју Патријарха Иринеја, 2020. лета Господњег Васкршњи интервју патријарха Иринеја, 2019. лета Господњег Васкршњи интервју патријарха Иринеја. 2018. лета Господњег Последња беседа Патријарха српског Иринеја Упокојење патријарха Иринеја: Упокојио се у Господу Његова Светост Патријарх српски Иринеј (1930-2020) Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода поводом упокојења патријарха српског Иринеја Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Стриктно се придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације прописали наделжни државни органи Тело блаженопочившег Патријарха српског Иринеја испраћено из Патријаршијског двора у Саборни храм Митрополит волоколамски Иларион стигао у Београд Најава: Молитвени испраћај патријарха и оца нашег Иринеја Најава: Опело и сахрана патријарха српског Иринеја у недељу 22. новембра у спомен храму Светог Саве на Врачару Митрополит дабробосански Хризостом до избора новог патријарха српског председава Светим Архијерејским Синодом Епископ шумадијски Јован администратор Архиепископије београдско-карловачке Васељенски патријарх: Срби да буду поносни на патријарха Иринеја Његова светост Патријарх московски и цијеле Русије Кирил изразио је саучешће у вези са уснућем Његове светости Патријарха српског Иринеја Изјава саучешћа Патријарха антиохијског и свег Истока Јована Писмо саучешћа Румунског Патријарха поводом упокојења патријарха српског Саучешће бугарског патријарха Неофита поводом смрти патријарха Иринеја Изјава саучешћа архиепископа Анастасија поводом упокојења патријарха српског Митрополит варшавски и све Пољске Сава: Патријарх српски - велики стуб и изванредан Син и Човек српскога народа Митрополит Порфирије поводом упокојења патријарха Иринеја: У сваком човеку видео икону Христову и шансу да Га сведочи Епископ будимски Лукијан поводом упокојења патријарха Иринеја: Када су мачеви расковани у плугове Владика Теодосије: Патријарх нам је оставио аманет о Косову Епископ Атанасије (Ракита): Захвалност Његовој Светости Владика Григорије поводом упокојења Патријарха Иринеја Владика Арсеније о Патријарху Иринеју: Увек гледао добробит Цркве Прота Стојадин Павловић: Патријархов и Митрополитов пут био је пут Христов Прота Стојадин Павловић о блаженопочившем Патријарху Иринеју Прота Драги Вешковац: Патријарх је посвећивао пажњу и највећем и најмањем! Прота Мирослав Миленковић: Патријарх Иринеј је сејао мир Прота Радован Петровић о балаженопочившем Патријарху Иринеју Прота Арсеније Арсенијевић: Патријарх Иринеј - храброст у делима и речима Протопрезвитер Арсеније Арсенијевић: Тугу преобразимо у тиху радост Царства Божијег Презвитер др Зоран Ранковић о Патријарху Иринеју: Усредсређеност у молитви, на свакој Литургији Презвитер Владимир Марковић о блаженопочившем Патријарху Иринеју Отац Дејан Крстић о блаженопочившем Патријарху Иринеју Протопрезвитер Зоран Филиповић о блаженопочившем Патријарху српском Иринеју Молитвено саосећање Хиландара поводом уснућа Патријарха српског Иринеја Саучешће гувернера Свете Горе поводом упокојења Патријарха Иринеја Јелена Чалија: Добри пастир у тешким временима Сећање из Херцеговине на Патријарха Иринеја Папа Фрања: Патријарх Иринеј је био човек вере и дијалога Бечки кардинал: Саучешће поводом упокојење патријарха Иринеја Изјава рабина Артура Шнајера поводом упокојења патријарха Иринеја Kардинал Бозанић изразио саучешће Синоду поводом упкојења Патријарха српског Писмо саучешћа барског надбискупа поводом смрти Патријарха Иринеја Саучешћа протестантских цркава поводом упокојења патријарха Иринеја Свјетски Савјет Цркава: Патријарх Иринеј ширио културу мира Нунције Лингуа се придружује молитвама и жалости Телеграм саучешћа Председника Републике Србије Владимир Путин: Патријарх Иринеј заслужио ауторитет својим делима Матија Бећковић: Скршила се два носећа стуба СПЦ – остао трећи да обезбеђује вечност Др Милета Радојевић: Многа дела ће говорити о Патријарху Иринеју Председник САНУ: Достојанствена непосредност Патријарха Иринеја Краљевски двор: Српски народ остао без великог духовног вође Радмила Мишев о блаженопочившем патријарху: Био је неодступан борац за Косово и Метохију Молитве за блаженопочившег патријарха: Заупокојена Литургија, опело и сахрана његове светости блаженопочившег патријарха српског Иринеја (Гавриловића) Митрополит Хризостом служио свету Литургију и помен на гробу патријаха Иринеја у крипти храма Светог Саве Владика Стефан служио свету Литургију и помен на гробу патријаха Иринеја у крипти храма Светог Саве Света Заупокојена Литургија у Саборном храму у Београду Тело блаженопочившег Патријарха српског Иринеја испраћено из Патријаршијског двора у Саборни храм Помен патријаху Иринеју у Саборној цркви у Београду Помен Патријарху Иринеју у Хиландару Митрополит волоколамски Иларион служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју Епископ бачки Иринеј служио помен блаженопочившем патријарху српском Иринеју Помен блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју служен у свим храмовима Епархије бачке Помен блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју служен у свим храмовима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке Епископ милешевски Атанасије служио помен блаженопочившем Патријарху Иринеју Владика Фотије служио помен балженопочившем патријарху Иринеју Епископ аустријско-швајцарски Андреј служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју Епископ нишки Арсеније служио помен на гробу патријарха Иринеја Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном патријарху српском Иринеју Свакодневна заупокојена Литургија у београдском Саборном Светоархангелском храму поводом упокојења патријарха Иринеја Богослужења у Епархији нишкој у спомен блаженопочившем Патријарху српском Иринеју У Цетињском манастиру одслужен помен блаженопочившем Патријарху Професори и ученици Цетињске богословије одслужили помен блаженопочившем Патријарху Молитвени испраћај у вечност: Заупокојена Литургија, опело и сахрана његове светости блаженопочившег патријарха српског Иринеја (Гавриловића) Фото вест: Света заупокојена Литургија, опело и сахрана патријарха српског Иринеја Митрополит волоколамски Иларион: Патријарх Иринеј је учинио много за очување јединства Православља Митрополит Хризостом: Патријарх Иринеј - непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Патријарх Иринеј био је човек мира! Прота Петар Лукић: Патријарх Иринеј је увек налазио снаге за друге Председник Србије: Патријарх Иринеј је оставио дело вредно дивљења Милорад Додик: Патријарх Иринеј је брисао све границе међу нама Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Спомен-храму Светог Саве на Врачару, заветном храму српског народа, у коме јe било изложенo тeло блаженоупокојеног Патријарха српског Иринеја, служена је света заупокојена Литургија са опелом. Фото вест: Света заупокојена Литургија, опело и сахрана патријарха српског Иринеја Митрополит волоколамски Иларион: Патријарх Иринеј је учинио много за очување јединства Православља Митрополит Хризостом: Патријарх Иринеј - непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Патријарх Иринеј био је човек мира! Прота Петар Лукић: Патријарх Иринеј је увек налазио снаге за друге Председник Србије: Патријарх Иринеј је оставио дело вредно дивљења Милорад Додик: Патријарх Иринеј је брисао све границе међу нама Началствовао је Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве, уз саслужење Високопреосвећених Митрополита волоколамског г. Илариона из Московске Патријаршије и бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, Преосвећене господе Епископа шумадијског Јована, бачког Иринеја, врањског Пахомија, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, моравичког Антонија, мохачког Исихија, диоклијског Методија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа диселдорфског и немачког Григорија, ремезијанског Стефана и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, као и многобројног верног народа који се у дугој поворци уливао у Светосавски храм да се опрости од свог Патријарха и Оца. Појали су мешовити хорови храма Светог Саве под управом др Катарине Станковић и хор Бранко из Ниша под управом гђе Саре Цинцаревић. Током свете Литургије беседио је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије служено је опело после кога су се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростили председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве Митрополит дабробосански г. Хризостом, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело је затим сахрањено у крипти храма Светог Саве. Молитвеном испраћају Патријарха српског Иринеја присуствовали су највиши представници српског народа из отаџбине и свих крајева где српски род живи. Заупокојеној Литургији, опелу и сахрани присуствовали су председник Републике Србије Александар Вучић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Народне скупштине Републике Србије Ивица Дачић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, потпредседник Владе и министар одбране Небојша Стефановић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин и други чланови Владе Републике Србије, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, чланови Крунског савета, представници највиших културних, научних и јавних институција, чланови дипломатског кора, апостолски нунције у Београду надбискуп Суријани Лучијано, надбискуп београдски Станислав Хочевар, представници традиционалних цркава и верских заједница у Србији. Припадници Војске Србије и Полиције заједно са својим народом на најдостојанственији начин су испратили Патријарха чиме су потврдили своје јединство са Српском Православном Црквом и посведочили да су заједно вековни, трајни и најјачи стубови државе Србије. Једна од најдирљивијих слика које су у данима испраћаја патријарха и оца нашег Иринеја обишле свет била је слика гардиста Војске Србије који су носили ковчег са телом блаженоуснулог Патријарха и формирали почасне шпалире испред Саборне цркве и храма Светог Саве. Подсећамо да је поводом обележавања 190 година од оснивања Гарде, као израз очинске захвалности за огорман труд који та елитна јединица Војске Србије улаже у унапређење моралних и духовних вредности које почивају на православној традицији, Патријарх српски Иринеј је 12. октобра 2020. године одликовао Гарду Војске Србије и њеног команданта генерал-мајора Миломира Тодоровића орден Светог Симеона Мироточивог. Патријарха српског Иринеја је испратио и тим уметника из Руске Федерације, предвођени истакнутим народним уметником Николајем Мухином, који су годинама под будним Патријарховим оком изводили радове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Свети Архијерејски Синод је пре два дана обавестио свештенство, монаштво и верни народ да ће се током молитвеног испраћаја блаженопочившег патријарха српског Иринеја, у Саборном храму Светог aрхангела Михаила и у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, Српска Православна Црква стриктно придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи прописали наделжни државни органи. Из тог разлога, обезбеђен је директан пренос на првом програму Радио-телевизије Србије, а молитвени испраћај патријарха Иринеја био је доступан и на порталу ТВ Храм, Првом програму РТС, порталу РТС Планета и youtube каналу агенције Танјуг. Извор: Инфо-служба СПЦ

У уторак, 24. новембра 2020. године, на празник Светога Стефана Дечанског, навршила се четврта годишњица од упокојења блажене успомене епископа јегарског Јеронима (Мочевића). Тим поводом, у реализацији Радио-Беседе припремљена је специјална емисија посвећена овој годишњици, у којој су емитовани делови архијерејских беседа и поука блаженоупокојеног епископа Јеронима. У наведеној емисији слушаоци су могли да чују приступну беседу владике Јеронима, али и како је блаженопочивши епископ јегарски беседио о значају празника Христовог Рождества, о Богојављењу, Пресветој Богородици, Часном Крсту, Литургији, о Светоме Сави и Светоме Симеону Мироточивом, о евхаристијском сећању на преминуле, као и о другим значајним богословским темама. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келијник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за наш радио о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку посрељу последњих дана његовог овоземаљског живота. Послушајте ОВДЕ

У Спомен-храму Светог Саве на Врачару, заветном храму српског народа, у коме јe било изложенo тeло блаженоупокојеног Патријарха српског Иринеја, служена је света заупокојена Литургија са опелом. Митрополит волоколамски Иларион: Патријарх Иринеј је учинио много за очување јединства Православља Митрополит Хризостом: Патријарх Иринеј - непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Патријарх Иринеј био је човек мира! Прота Петар Лукић: Патријарх Иринеј је увек налазио снаге за друге Председник Србије: Патријарх Иринеј је оставио дело вредно дивљења Милорад Додик: Патријарх Иринеј је брисао све границе међу нама Началствовао је Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве, уз саслужење Високопреосвећених Митрополита волоколамског г. Илариона из Московске Патријаршије и бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, Преосвећене господе Епископа шумадијског Јована, бачког Иринеја, врањског Пахомија, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, моравичког Антонија, мохачког Исихија, диоклијског Методија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, свештенства и монаштва Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа диселдорфског и немачког Григорија, ремезијанског Стефана и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, као и многобројног верног народа који се у дугој поворци уливао у Светосавски храм да се опрости од свог Патријарха и Оца. Појали су мешовити хорови храма Светог Саве под управом др Катарине Станковић и хор Бранко из Ниша под управом гђе Саре Цинцаревић. Током свете Литургије беседио је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије служено је опело после кога су се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростили председавајући Светим Архијерејским Синодом Српске Православне Цркве Митрополит дабробосански г. Хризостом, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело је затим сахрањено у крипти храма Светог Саве. Молитвеном испраћају Патријарха српског Иринеја присуствовали су највиши представници српског народа из отаџбине и свих крајева где српски род живи. Заупокојеној Литургији, опелу и сахрани присуствовали су председник Републике Србије Александар Вучић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Народне скупштине Републике Србије Ивица Дачић, председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, потпредседник Владе и министар одбране Небојша Стефановић, министар спољних послова Никола Селаковић, министар унутрашњих послова Александар Вулин и други чланови Владе Републике Србије, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, чланови Крунског савета, представници највиших културних, научних и јавних институција, чланови дипломатског кора, апостолски нунције у Београду надбискуп Суријани Лучијано, надбискуп београдски Станислав Хочевар, представници традиционалних цркава и верских заједница у Србији. Припадници Војске Србије и Полиције заједно са својим народом на најдостојанственији начин су испратили Патријарха чиме су потврдили своје јединство са Српском Православном Црквом и посведочили да су заједно вековни, трајни и најјачи стубови државе Србије. Једна од најдирљивијих слика које су у данима испраћаја патријарха и оца нашег Иринеја обишле свет била је слика гардиста Војске Србије који су носили ковчег са телом блаженоуснулог Патријарха и формирали почасне шпалире испред Саборне цркве и храма Светог Саве. Подсећамо да је поводом обележавања 190 година од оснивања Гарде, као израз очинске захвалности за огорман труд који та елитна јединица Војске Србије улаже у унапређење моралних и духовних вредности које почивају на православној традицији, Патријарх српски Иринеј је 12. октобра 2020. године одликовао Гарду Војске Србије и њеног команданта генерал-мајора Миломира Тодоровића орден Светог Симеона Мироточивог. Патријарха српског Иринеја је испратио и тим уметника из Руске Федерације, предвођени истакнутим народним уметником Николајем Мухином, који су годинама под будним Патријарховим оком изводили радове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Свети Архијерејски Синод је пре два дана обавестио свештенство, монаштво и верни народ да ће се током молитвеног испраћаја блаженопочившег патријарха српског Иринеја, у Саборном храму Светог aрхангела Михаила и у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, Српска Православна Црква стриктно придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи прописали наделжни државни органи. Из тог разлога, обезбеђен је директан пренос на првом програму Радио-телевизије Србије, а молитвени испраћај патријарха Иринеја био је доступан и на порталу ТВ Храм, Првом програму РТС, порталу РТС Планета и youtube каналу агенције Танјуг. -УСКОРО ОПШИРНИЈЕ- Извор: Инфо-служба СПЦ

Тело блаженопочившег Патријарха српског Иринеја испраћено из Патријаршијског двора у београдски Саборни храм. Помен блаженопочившем Патријарху и оцу нашем Иринеју у Патријаршијском довру у Београду 21. новембра 2020. године служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење преосвећене господе Епископа шумадијског Јована, крушевачког Давида и нишког Арсенија у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Данас, 15. новембра 2020. лета Господњег навршава се једанаест година од упокојења архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Павла (1914-2020) Вашој пажњи препоручујемо: Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског г. Павла (1914-2009) Тајна исцељења патријарха Павла Патријарх Павле о КиМ: Нико нема право да се одрекне КиМ као неотуђивог дијела Србије! (документ) Патријарх Павле: Да не будемо робови греха! Патријарх Павле: Љубав нас уједињује са Богом! Споменик на Ташмајдану: Вечна захвалност патријарху Павлу Беседа Патријарха васељенског Вартоломеја на опелу новопрестављеном Патријарху српском Павлу Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Погребно слово Патријарху Павлу Епископ милешевски Атанасије: Патријарх Павле – икона Христова и светосавски образац епископства Протосинђел Методије (Остојић): Живот поред патријарха Павла је за мене био посебан благослов! Архимандрит Јован (Радосављевић): Са блаженопочившим Патријархом Павлом сам службовао и друговао! Протопрезвитер-ставрофор Милутин Тимотијевић: Његова светост Патријарх српски Павле Радио Глас: Сећања оца Раше на блаженопочившег Патријарха Павла Презвитер Александар Милутиновић: Патријарх Павле - сведочење Јеванђеља животом Његова Светост блаженопочившег патријарх српски г. Павле је рођен 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику. За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве. Упокојио се у Господу, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Благодарећи васељенском Радију Светигора, доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија “О црквеном животу у Русији и Грчкој“ које је одржао 5. октобра 2006. године у Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Крст носити нама је суђено – Митрополит Амфилохије Радовић (1938–2020) Уочи празника Светог Петра чудотворца Цетињског, 30. октобра, у 8.22 часова, после примања Свете тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе, мирно се упокојио у Господу Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски, зетски, брдски и скендеријски, и Егзарх свештенога трона пећког Амфилохије (Радовић). Највећи део новина посвећен је успомени на блаженопочившег Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и Егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни Владико Амфилохије! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! У овом броју доносимо и: Саопштење о здравственом стању Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Његовог Преосвештенства Владике будимљанско-никшићког Јоаникија који се лече од корона вируса... Заједно на путу према Богу – У организацији Хрватског културног друштва „Напредак”, 28. октобра 2020, у Загребу одржан је екуменски и међурелигијски округли сто на тему „Заједно на путу према Богу. О вјери, толеранцији и суживоту”. На скупу су представници различитих цркава и вјерских заједница говорили о међусобној сарадњи и суживоту, али и размјењивали гледишта о проблемима са којима се хрватско друштво и човјечанство суочавају. Освећење Народне кухиње под окриљем Епархије бачке – Са благословом Епископа бачког др Иринеја, у понедељак, 9. новембра 2020, подељено је првих педесет куваних оброка корисницима Народне кухиње, док су непокретнима оброци однесени на њихове адресе... О годишњици упокојења патријарха Павла – Монахиња Макарија, игуманија манастира Соколица пише за Православље о до сада непознатим детаљима из живота блаженопочившег Патријарха српског Павла, његовој личности која је своју епоху обележила делима љубави, подвигом и проповедима.... Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ и историчар Музеја жртава геноцида доноси на увид податке о томе докле се стигло са најављеним оснивањем Меморијалног центра посвећеног комеморацији и истраживању страдања српског, јеврејског и ромског народа у немачком логору на Старом сајмишту (1941–1944), простору некадашње Бежанијске баре... Ако жели да задржи и свјесно изграђује свој идентитет, свака заједница мора да чува историјску одговорност, да је заштити бар моралном ако не и правном институционализацијом, пише у ауторском тексту за новине Српске Патријаршије о нацији и национализму, проф. др Богољуб Шијаковић... 25. новембар је Међународни дан борбе против насиља над женама – Мужеви волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу (Еф. 5:25). – Према подацима Министарства правде, од почетка ове године у породичном насиљу убијено је 15 жена, а пријављено је више од 12.000 случајева насиља у породици, од чега су у преко 70% случајева жртве биле жене. У последње две деценије убијено је више од 300 жена док је више од 400 деце остало без мајке! Насилници су углавном мушкарци. Они могу бити било ког слоја, образовања, националне или верске припадности, из градске или сеоске средине... Извор: Православље

У спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота