Претражи Живе Речи Утехе

Уз владику Григорија, који је изабран за епископа франкфуртског и цијеле Њемачке, служили су новоизабрани епископ захумско-херцеговачки Димитрије и бројно свештенство. „Надамо се да ће наш храм грађевински бити завршен ове године, а ако Бог да планирамо да га освештамо о осамстој годишњици наше епархије – владика Димитрије, владика Атанасије и ја. Ако Господ изволи, биће то нешто најљепше што смо могли подарити једни другима, нашем Мостару, Херцеговини и Цркви“, рекао је у бесједи владика Григорије. Он је истакао да ће, гдје год био и ма колико обавеза имао, исто као и до сада мислити о овом храму. „У часу када се спремам да напустим Херцеговину и преузмем другу службу, нарочиту благодарност желим да упутим свим својим мостарским пријатељима с обје стране Неретве – хришћанима и муслиманима, с којима сам веома успјешно сарађивао протеклих година и који су нам свесрдно помагали при успостављању добросусједских односа и међусобног разумијевања међу свима нама који живимо на овом простору“, истакао је владика Григорије. Он је нагласио да му је драго што су им се путеви, бар накратко, укрстили и што су имали прилику да сарађују, размјењују мишљења и остварујемо предуслове за бољу и спокојнију будућност овог дијела Херцеговине. Владика Григорије замолио је све вјернике да буду од помоћи и при руци новом епископу који ће ускоро преузети кормило брода Цркве у Херцеговини. „Молим вас да га примите доборнамјерно, отвореног срца и раширених руку“, рекао је владика Григорије. Он је замолио вјернике да помажу једни другима и да увијек буду изнад свих подјела, размирица и сукоба. „Хвала вам драга браћо и сестре, драги свештенослужитељи и мили пријатељи, што сте увијек били уз мене, и у радости и у бризи, кад се пјевало и кад се туговало, када се радило и градило, када се одмарало и славило, кад се падало и када се устајало. Понијећу вас у срцу и помињаћу у својим молитвама, а вас молим да се и ви молите за мене да бих достојно испунио нови задатак који ми је повјерен од Свете цркве“, рекао је владика Григорије у емотивној бесједи. У име вјерника из Мостара владики Григорију пригодан поклон предао је предсједник мостарског Црквеног одбора Далибор Ђурасовић, који му је захвалио за све што је урадио за овај град и овдашњи народ. „Много ствари смо започели, неке и завршили, а и и остало ћемо стићи, јер сте нас ви научили“, истакао је Ђурасовић. Након литургије организован је пригодан културно-умјетнички програм и славски ручак, а кумови славе ове године били и Дарко Бањац и Денис Прачић. Вјерници у Мостару жале због одласка владике Григорија, јер је његова улога у повратку и обнови живота Срба у долини Неретве немјерљива. Саборна црква Свете Тројице била је највећи православни храм на Балкану, а запаљена и је и минирана у јуну 1992. године. Обнова је почела 2008. године, а тренутно је једини велики необновљени вјерски објекат у БиХ. Изграђена је 1873. године и национални је споменик БиХ.

Иако жанровски сасвим разнородне, све три књиге јесу величанствена свједочанства не толико и не само о „узвишености свештеничког достојанства“ колико о животном путу, прохођењу кроз живот онога који одлучи да на себе узме бреме свештеничког свједочења. Заправо: годинама сам сматрао да оне код младог човјека препуног идеала, испуњеног треперавом свјетлошћу љубави према лику идеалног свештеника (врло често унапријед виђеног у своме лику у мантији, пред огледалом) могу да изазову отрјежњујући ефекат, суочење са одговорношћу, замишљеност над стварним ликом свештенослужитеља. Данас, када најчешће пред собом видим младог човјека чврсто и непоколебљиво одлучног да постане свештеник, али најчешће човјека без погледа у коме би се назрео екстатични ерос, чак ни без сањивог погледа самозаљубљености у пројекцију идеалног свештеничког себе, препоручујем исте наведене књиге онима који се спремају да служе. Као и сва вриједна читалачка штива, Златоустове књиге, Лебедевљева студија и Сегењев роман нису само раз-утопије, писане само да нам кажу шта конкретно значи носити Крст, већ су уједно књиге непрекидног подсјећања да свештенослужење и те како има смисла, да се тај смисао налази увијек негдје другдје или, још тачније: у неком Другом, и да се кроз живот не може ићи ни само идеалима који се не обазиру на стварност, али још мање – прагматизмом лишеним идеала. Ниједна од тих књига није написана у замишљеном вакууму идеалног бивствовања, него у друштву и историји, у животу који свештеник мора живјети како би могао да га у пуноћи дијели са другима. Заправо, управо је та смјештеност у конкретан живот оно најљековитије у сваком од ових дијела: свакоме од њих она придаје помало опорог укуса и оне тако животне горчине: али прво што млади свештеник учи јесте да окуси и горчину живота, не огорчивши ни себе ни друге… Тешко да је историја само учитељица живота. Прошли животи немају само педагошку вриједност: историја јесте живот, живот постаје историја… Живот звани историја нам казује много више од онога што је данас, наводно, „историјској свијести“ досљедна теологија спремна да види. Зато Лебедевљева књига у највећој мери ослобађа илузија: она нас упућује на толико пута превиђену чињеницу да црквене службе нису саморазумљиве стварности, надсвјетски одбљесци неких космосу непричасних реалија, метафизичка стања сасвим небеских бића, него историјске појаве. Штавише: оне су историјски процеси и догађаји унутар којих се већ вијековима много тога сложило да би службе постале управо онаквим какве јесу. Све службе Цркве потичу из Њеног бића, не упркос Њеној историји или игноришући је, већ управо због историје Цркве. Службе јесу у бићу Цркве, јер јесу у историји и стварности Цркве. Међутим, већина историјских перспектива које нам казују како је нека црквена служба настала или постала то што јесте зауставља се на опису те и других служби у Цркви, и то само до једног момента у историји. Тако се утемељује једна метафизика црквене службе која послије заснивања у историји у суштини престаје бити историјска, те умјесто описне (дескриптивне), постаје прописна (нормативна): из описа настанка службе ми сазнајемо шта је њен садржај и претпостављамо да се тај садржај напросто протеже кроз историју, да постоји „епископ“, „свештеник“, „ђакон“ или „лаик“, који је увијек и свугдје исти. Црквене службе тако постају поља непрестане истости, неисторијског и непросторног идентитета, досљедности замишљеном сопственом лику. Али, да ли је једини садржај црквених служби непрекидно репродуковање сопственог садржаја, дуплирање и понављање кроз историју вјечите истости? У чему су оне утемељене: у себи, у истости или у нечему и некоме Другом? Садржај сваке од црквених служби образлаже се увијек иконично-литургијски: службе иконизују есхатолошко сабрање у Царству Божијем. Али језик иконе је двосмислен. Он је – и у томе је сва трагедија данашњих црквених служби – схваћен тако да иконични карактер доноси визуелни, али не и егзистенцијални садржај Прволика, тако да Црква и њене службе првенствено личе на Царство а не да јесу Царство. Разлика је танана и готово непримјетна, али она одређује толико тога битног у нашем данашњем црквеном животу. Ако су Свјетлост и Љубав, бесконачно окупљање око Богочовјека садржај (а не само слика) Царства, онда је свака Евхаристија и цјелокупна стварност Цркве позвана да иконизује овај садржај, да живи(мо) Љубав и Свјетлост и Близину Богочовјека. Да ли је то оно што видимо? Ако епископ иконизује Христа – откуда толико нервозе, толико неуротичних (христоликих?) испада? Откуда тежина, ужасни трептај архијерејске литургије, клецај кољена свештенства, снебивање народа пред нервозом онога „на мјесту Христовом“? Ако свештеник иконизује Апостоле – откуда такво пренебрегавање тумачења ријечи Јеванђеља, откуда толико нехајног односа према Бесједи на гори, како то да су литургијске појединости потиснуле ријеч и праксу Царства објављеног у Јеванђељу? Није ли презвитер рукоположен управо да одушевљава вјерне Ријечју и Стварношћу Царства, а не да опомиње младе богослове да је „теологија једно а пракса друго“? Откуд капитулација богословља Царства у свештенству Царства? Да ли је једино иконично у ђаконској служби, једино што их чини да „херувиме тајанствено изображавају“ – дубоки глас и театрални наступ? Није ли припадање Новом Израиљу, Народу Божијем обавезујуће: да би иконизовао Царство, лаик, вјерник, припадник тога Народа позван је да живи богословље, а не ритуалистику, позван да прониче у Недокучиво, а не да се задовољава повременим „присуством“ у литургијском театру и конзумирањем пригодних садржаја, потпуно истих на сваком религијском тржишту? Није ли иконични карактер служби опомена да садржај службе никада није у истрајавању у једном визуелном, очекиваном „имиџу“ и „позицији“, у ономе што епископ/свештеник/ђакон/лаик јесте по „позицијским очекивањима“, него увијек – у ономе ко јесмо. Ми јесмо тиме што постојимо овдје и сада за друге, овдје и сада погођени и промијењени Царством Божијим. Докле год смо се службом претплатили, а не обавезали да иконизујемо Царство – још увијек нисмо почели да живимо служење, да живимо Царство. Позвани смо да Царство испуни нас, а не да својим недостацима замаглимо одраз Царства, да свједочимо Присуство Бога у свијету у коме се Његово одсуство сваког дана објављује у сваком трагичном искуству свијета и човјека. Литургијско заснивање има смисла једино ако оно није идеолошко образложење, попут марксистичког прокламовања „како ће бити послије побједе свјетске револуције“, него уколико може бити релевантно као стварност Цркве. Литургијско заснивање сваке службе јесте позив да смо пред лицем Христа Чију Парусију чекамо одговорни за сваког човјека. Литургијско заснивање црквених служби није заснивање официрске субординације, структурисање једне слике опадајуће моћи, него опомена да служење (у) Цркви јесте одрицање (од) моћи. То је својеврстан парадокс Цркве: (хи)јерархија служења. Притом, то не би смјела да буде имитација служења, тј. одрицање на једној степеници, да би се задобило на другој. Бога је немогуће преварити. Са Богом се свађа и мири, али са Богом се не тргује. Да ли је данас литургијско заснивање служби оно што видимо, оно што Црква живи? Литургијско утемељење плијени својом видљивошћу: Кавасилиним очима Цркву увијек можемо видјети не као литургију или у литургији – видјети Цркву значи видјети литургију. Не постоји видљивија Црква од оне сабране „на исто мјесто“, нити ће је до Парусије бити. Па како је онда уопште могуће литургијски објаснити структурисање моћи унутар Тијела Христовог? Како је могуће да постоји толико „историјских случајности“ спрам којих је Стварност Царства потпуно ирелевантна, а због којих овдје и сада „људи у Цркви“ губе душе и главе и губили су их миленијумима. Из перспективе Царства не постоје патријарси, митрополити, архиепископи, митроносни и крстоносни протојереји, пуначки архиђакони ни напрсни крстови докторски, са сузама и без суза, не постоје црвени и плави појасеви, мјеста у првим редовима за политичаре, сталне стасидије закупљене вијековима, несмјењиви црквењаци и вјечити предсједници црквених одбора. Као да смо као Хришћани, као Црква заборавили да смо сви овдје Ecclesia in statu viatoris, Сабрање страника на путу, да земља под нашим ногама, читав космос у коме постојимо ни сам није оно што тек треба да буде. Заборавили да се све мјери Небеским Јерусалимом. Све су то неминовности историје. Можда неизбјежне. Али толико оптерећујуће, тешке за ношење, претешке. И не би уопште биле трагичне, када се не бисмо гледали и препознавали кроз њих, када се шест свештеника који се нађу на некој црквеној слави – у том саставу можда први и последњи пут – не би „редали“ по одликовањима и датумима рукоположења, намјесничким „позицијама“ и неформалним моћима. Ако су одликовања данак плаћен „систему“ – онда би бар пред Трпезом требало да се разликујемо од официра и масона, да потонемо у Стварност Изнад Нас. Докле год се будемо молили „да нас помене Господ Бог у Царству своме“ у неколико колона – мале су шансе да ћемо се тамо наћи заједно. У Царство се не улази сам, не улази разврстан по чиновима, него по препознавању Христа у „једном од ових најмањих“. Пред вратима Царства – онога које је у нама – већ овдје и сада морамо да оставимо своја „архи“ и „прото“. Јер ће први бити посљедњи и посљедњи први. Моћ је страна бићу Цркве: осим силе Крста, силе служења, не постоји ниједна моћ која би извирала из самог бића Цркве. Управо супротно: сваки пут када се сусретну „моћ“ и Царство Божије, једно мора устукнути. Најбољи примјер јесте архијерејска литургија: она бива иконом Царства, само ако Архијереј који је служи кенотички остави „моћ“ над животом свештенства које му саслужује (оне пословичне и врло реалне „нож и погачу“). У свим осталим случајевима моћ ће бити једини садржај који ћемо гледати, она ће се чути у дрхтавом и несигурном гласу сваког возгласа, у неспретном покрету сваког свештеника, пренијеће се врло вјероватно и на окупљени народ. Моћ било кога осим Христа престаје тамо гдје почиње Црква. Језик моћи највећа је пријетња бићу Цркве. Језик моћи свагда пријети да уништи Цркву, да од ње начини само још једну „структуру“, институцију попут сваке друге, да је том истошћу са било којом институцијом изнутра испразни и обесмисли. Моћ не може остати неиспољена: моћ тражи да постане свеобухватна стварност у Тијелу у којем би требало да јесте и пребива већ Једна Свеобухватна Стварност, Алфа и Омега, Распети и Васкрсли, Јагње Божије. Моћ – чак и када је историјски неопходна – тражи жртву. Сјетимо се само односа Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова!) Докле год постоји свијест о насилности власти, о моћи као нужном злу – (Бого)човјечност у односима не мора да се изгуби: сваку наредбу може да оправда очинска љубав, уколико је са љубављу изречена. Али када моћ постане једини садржај, када стварност Цркве постане низ наредби а деценије међуљудских односа свједоче недостатак обзирности (а не љубави) – онда су „врата Адова“ близу и још остаје само нада у скори Долазак Јагњета. Тада је свака опомена на то да смо у Цркви да бисмо били послушни у љубави, а не потчињени у страху – крик јуродивога. Јер моћ увијек сугерише: ја сам свеобухватна Стварност. Она паралише страхом, она плијени ако јој се човјек преда. Она је од много ког монаха који је стремио паламитском созерцању начинила Кардинала Ришељеа, од много кога преданог свештеника „попа“ Владу Зечевића. Моћ је заразна. Она тражи цијелога човјека. Она представља језик комуникације. Она одузима разум, рационализујући само саму себе. Зато се нико и не усуђује да је изазове: рећи „предстојатељ сам превелике Епархије/парохије“ у језику моћи само значи показати слабост, а слабост јесте јерес језика моћи. Из перспективе вјечности не постоје велике и мале епархије, велике и мале парохије. Из перспективе језика моћи једино што јесте битно јесте „величина“: веће је боље, веће је „моћније“. Моћ је сама по себи садржај и то такав да празни све остале садржаје. Зато је толико људи спремно да се одрекне било каквог садржаја личности, да би моћ постала њихов једини садржај. То је најтужнија појава, ту смо на самој ивици пораза Цркве: толико људи који су читав живот служили литургију, схвата, примера ради, пензију као крај „каријере“, коначно „одузимање моћи“ практично као крај живота, иако мировина не подразумијева забрану свештенослужења. Мировина је за сваког човјека који је себе несебичо давао 50 година – награда, могућност да остане оно најбоље што је био, сада само без тешког бремена обавеза. Она је пораз само са позиције моћи. Сличном феномену присуствујемо и сваки пут када се започну расправе о причешћивању вјерних и причешћивању свештенослужитеља. Свако ко воли Цркву желио би да оних који учествују у њеном бићу буде више. Само са позиције моћи, тог осјећаја (незаслужене) супериорности могућа је тужна илузија да никад сузбијени его, оно на спасење претплаћено „ја“ располаже(м) Христом, да причешћујем или не причешћујем кад и како се мени хоће. Отуда се иза много реторике „вјерности Предању“ крије само једно: страх од губитка моћи, од губитка формацијске супериорности… А језик моћи каже да постоји само бинарна стварност: пуковник/покојник и никада покајник. Туга је то. Као у Чеховљевом Архијереју: Епископ остаје „Његово Преосвештенство“ до саме смрти, иако и његово унутрашње биће, биће човјека истински оданог Цркви, живи у једном другачијем регистру стварности. Тек мајчин поглед и самртнички ропац враћају Преосвећеног назад у оно најаутентичније и најтоплије, прво и посљедње: пред нама се појављује Павлуша. У Цркви смо се родили управо да би нас Христос препознао као Павлушу, оно најбоље и исконско у нама. Потражили смо Цркву да нас загрљајем Богочовјека чува и када смо слаби, рањени и рањиви, када смо рањени, јер смо друге повриједили, када нам је потребна утјеха… Какве везе са том руком коју тражимо имају сви ови односи у којима смо окружени људима који се радују нашим падовима и слабостима, људима који не само да не плачу са нама – него са подсмијехом гледају наше сузе? Гдје се то изгубио простор у Цркви у коме бих потрчао да исповједим свој гријех, да крикнем своју тугу? Не знам. Некада, када би био опхрван, хришћанин је тражио Сабрање Цркве. Данас, када је опхрван животом, човјек тражи тишину Цркве. Међу толиким људима „у Цркви“, рањени човјек се осјећа сам. Зато се српске цркве увијек попуњавају од посљедњих редова ка напријед. Од тишине ка олтару. Рањени Епископ, рањени свештеник, биће без могућности да стане у посљедњи ред: двоструко сам. Од свештеника друштво очекује само један пожељни имиџ, читав низ у суштини квази-естетских и визуелних садржаја: да се облачи и шиша на одређени начин, да говори на одређени начин, да му породица такође изгледа на одређени начин. Чак и оно што се чини нешто апстрактнијим и налик на вриједности – питање материјалне скромности његовог живота – одређено је једним визуелним естетским (не)укусом, а не запитаношћу над суштином свештенства. Садржај свештеничког служења у суштини је визуелизован. Можда најбољи примјер ове визуелизације јесте толико хваљена наша везаност за Патријарха Павла и његову једноставну поруку „будимо људи“ за коју уопште не можемо видјети да је преобразила друштво које ју је, наводно цијенило: немамо било каквог показатеља да смо тих деведесетих година били људи или да смо данас спремни да жал за патријархом доживимо као завјет да будемо људи. „Будимо људи“ значи „будимо бољи људи“, а не просто „будимо то што већ јесмо“. Колико нас Срба данас жели да се мијења на боље? На друштвеном тржишту које „религији“ даје увијек само једну нишу, чак ни најбољи међу свештенослужитељима не може добити више пажње од моралистичке и лажне сјете за великим човјеком, али тај „жал за патријархом“ у суштини не урушава први закон „религијског тржишта“ а то је: свештенство постоји не да бисмо сви били бољи, него да би они били бољи за све нас. За хришћански лаос – свештенослужитељ је онај који пред-стоји, чак и пред-води: за квази-хришћанско друштво свештенослужитељ је онај ко живи замишљеним животом од кога ја унапријед одустајем. По том квази-хришћанском сценарију свештеник би требало да буде „носилац вриједности“ управо зато да ја не бих морао да живим било коју од „вриједности“ до којих ми је, наводно, стало. И за лицемјерје је углавном потребно двоје. Иако се српско друштво лако да саблазнити о „недостојност“ Цркве, ова саблажњеност у суштини јесте лицемјерна колико и сами примјери недостојности: бивају „разочаране“ масе које никада нису биле очаране било чим у стварности или догађају Цркве. Ова визуелизација, имиџизација садржаја свештенослужитељства погађа и само свештенство. Суочен са захтијевима „религијског тржишта“, са потребом да, да би био „добар“ прилагоди свој изглед и понашање ономе очекиваном, свештеник неминовно живи два живота: онај пожељни и очекивани, и онај „свој“ када скине мантију. Није чудно што је мантија, тј. подрасник углавном схваћена као неки вид униформе. А свака униформа се носи искључиво у „службеним приликама“. Са скидањем униформе углавном престаје „службена дужност“. А може ли се престати бити оцем и када се скине „униформа“? Када се то завршава наша „службена дужност“? Са друге стране, свештеник је човјек са толико породичних и друштвених улога, које се не исцрпљују у томе да пасивно постоји и униформисано изгледа. Шта онда да чини(мо)? Да избјегавамо свадбе наше дјеце и рођака, све оне „ситнице“ које живот значе, одласке на утакмице са синовима, на пробе са кћерима? Да избјегавамо игру са дјецом или и да њу учинимо „визуелно прихватљивом“ терору идеолошког укуса и очекивања – да у парковима пикамо лопту у мантијама и са напрсним крстовима? Или да појмимо и прихватимо да се не престаје бити служитељем Тајне, нити у једном тренутку, ни у једној друштвеној ситуацији, обучен за спорт или за свадбу. Нажалост, „имиџизацији“ свештенства није допринијело само хришћански непросвећено друштво, она је плод и неопатристичког комесарског духа, оног вишедеценијског презира према старим протама са шеширом, жеље да се напречац и одједном све визуелно „оправослави“. Испоставило се да масовно облачење свештенства у расе, подраснике и камилавке неће од њих (тј. нас) учинити светогорске Оце, управо као што облачење у херцеговачке или црногорске народне ношње не би од нас начинило сердаре и војводе. Јер, како ми је увијек говорио блажене успомене Отац (мада никад свештеник) Милан Радуловић: „Дарко, мантија је као кожа. Не можеш је обући и свући.“ Тако јесте. „Мантија“ је свештенослужење: не може се бити и не бити „отац“, бринути и не бринути за ближње, носити и не носити бреме другога. Свештеник није „експерт“ који у одређеном времену одржава привид савршенства. Он је човјек, врло често слаб и проблемима опхрван човјек, који док дише носи бреме другог човјека. Уз своје слабости – и слабости сваког човјека. Отуда је можда најуспјелији лик српског свештеника у нашој кинематографији онај кажњени свештеник кога тумачи покојни Небојша Глоговац у Мом рођаку са села. Скоро све до тада свештеник је увијек карикатурално представљан у „комичном“ нескладу између визуелног идентитета мантије, камилавке и епитрахиља са једне и његове непристојности са друге стране, сходно идеолошким матрицама које су обликовале културна кретања у српској умјетности послије 1945. Међутим Павловић и Глоговац нам не нуде идеализованог суперхероја: отац Милутин лијечи парадоксалном спознајом да је човјек слаб и да га треба најприје вољети, он лијечи и када на самрти пјева. Свештеник је биће за другога. Он тек почиње да служи када се испразни од било чега свога на шта би се позвао: истинско достојанство свештеника јесте његова „моћ“ да своје слабости учини начином на које схвата слабости других, способност да слабости другог схвати као дио свога бића. Свештенослужитељ је биће које не располаже спасењем, него које и само иште спасења. Нико се не спасава сам. Сви ми чекамо руку Христову, пружену праоцу Адаму, чекамо спасење. Спасење долази кроз кенозу: спасење почиње (са) Богом, кеноза – човјеком, у мени. Свако тужно запажање, драматичну примједбу коју написах упућујем најприје самом себи. Извор: Теологија.нет

У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи. Сваки од нас, - говорио је Диренмат – може бити смештен у затвор без изрицања кривице и свако ће у дубини душе знати због чега. Страшно је човеку да слуша, али тешко може да каже нешто против тога. Ретки су они међу синовима људским који ће на овом последњем Суду моћи да подигну поглед према Ономе Који седи на предстолу. Већина ће стајати погнуте главе. Само у обичној земаљској реалности испредамо нити оправдања и плетемо чипку силогизама. На оном Суду ће све бити једноставније и брже. Немојте мислити да се ради о апсурдном свету Јозефа К., који не зна због чега и не зна ко га је осудио, али је већ осуђен и мора умрети. Кафка је описао унутрашњи свет човека који више не верује у Бога и не зна Ко ће му судити, али саму неумољивост и неминовност суда и даље осећа у скривеној дубини свог срца. Таква је унутрашња трагедија човека новог доба. И тада заиста настаје апсурдна ситуација која се меша с осећањем осуђености. Међутим, у нашем случају Судија не крије Своје лице и не скрива тачке оптужбе. Исто као што унапред објављује да сви чују шта је потребно за оправдање. Нема ту ничег натприродног. Треба једноставно схватити да овај свет није место насладе, већ робија и долина плача. Људи болују, потребна им је храна и одећа, трпе насиље, бачени су у затвор, ударају о хиљаде окамењених проблема као риба о лед. И треба помагати људима да носе свој крст. Треба плакати с онима који плачу и радовати се с онима који се радују. Треба делити храну, пуштати под кров путнике, посећивати болеснике и бринути се о затвореницима. По речима Антона Павловича Чехова, на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко с чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Срећан човек је дужан да буде самилостан. На вратима нашег срца управо и стоји Неко Ко куца и чека да Му отворе. То је речено у Апокалипси и најбоље ствари које постоје у књижевности, традиционално понављају оно што постоји у Светом Писму. Христос је заиста Бог Који је постао човек. Он је постао један од нас како бисмо свакодневно могли да Га сретнемо. Као што су легендарни калифи у стара времена облачили просту одећу и обилазили град, мешали се с гомилом и ослушкивали разговоре, тако се и наш Господ помешао с нама и свакодневно хода међу људима који Га не препознају. Он се налази на пријемном оделењу у дому здравља и на аутобуској станици; може се приметити у кафићу и у реду испред благајничког шалтера. Можемо Га обући, а можемо Му одузети и последњу кошуљу. Можемо Га пустити у своју кућу, а можемо Га отерати из Његовог стана и преступно га присвојити. Можемо доћи код Њега у тамницу, али можемо и да Га бацимо у тамницу или због лажне оптужбе или без суда и истраге. Можемо тући Христа и лечити Христа. Можемо се заступати за Јединородног и можемо Га гурати с пута као беспомоћног слепог старца. Управо у томе ће се састојати велика новост Судњег дана. Људи ће изненада сазнати да су све што су учинили – учинили лично Христу. Лично Христа су слагали, лично за Христа су се заступили, лично Христа су покрали, лично Христу су обрисали сузе или превили ране. Тада ће се праведницима завртети у глави и они ће уздахнути запањено: „Кад смо Те видели гладног или жедног, голог или болесног?“ И Он ће им одговорити дивним речима које свако од вас треба да зна напамет. А грешници ће завапити. Њихове жалбе же бити једноставне: „Зар бих Ти избио зубе да сам знао да си то Ти? Зар би ми било жао да Ти дам новац да сам знао да сам Те препознао?“ И тако даље и томе слично. Међутим, кривица и јесте управо у томе што нисмо видели, нисмо препознавали, нисмо примећивали. Неко је ломио кости Ивану Ивановичу, а плакао је Христос. Неко је писао пријаву против Петра Петровича, а „марица“ је ноћу одвезла Господа. И нико Га није препознао, зато што људи нису веровали, нису размишљали и нису слушали савест. Кад би Господ сад дошао у слави, ко Му се не би поклонио, ко би одбио да Му послужи? Каријеристи и улизице би све престигли како би први целивали отисак Његове стопе у земаљској прашини. Али, Он више воли да поступа другачије. Он крије Свој Лик и показује нам Се свакодневно у обичном обличју како би Му послужили они који имају веру и носе у себи благодат као благо у глиненој посуди и како би награде заиста били достојни они који ходе „вером, а не виђењем“. Данас је већ неколико пута свако од нас видео Христа и није Га препознао. По навици се рукујемо с Њим и питамо: „Како си?“. Молимо Му се, не примећујући Њега Самог. Такво је наше слепило. Такво је понашање сужања у тамници егоизма. Али, Реч Божија је жива и делатна. Она је оштрија од сваког мача с двосеклом оштрицом и прониче у нашу свест сваки пут кад се Јеванђеље чита и проповеда. Христос је поред нас. Он се није оваплотио привидно, већ истински и стварно. Треба и можемо да Му служимо свакодневно чинећи најмања, најједноставнија добра дела, која свесно чинимо за своје ближње сећајући се Човека-Господа. Хришћански свет је свет свесног човекољубља, које се рађа од мисли да је пред тобом у смиреном обличју – Цар неба и земље. На крају крајева, по овом критеријуму ће се опходити с нама на оном Суду за који нам је позив већ уручен вером, и чији датум на позиву још није наведен. – Да ли си веровао у Мене? Да ли си размишљао о Мени? Да ли си примећивао Моје присуство у свакодневици? Ако јеси, одевен сам одећом коју си Ми поклонио и нахрањен сам од твог новца. А ако ниси, покрао си Ме, преварио си Ме понизио си Ме. Ти лично или је то било уз твоју сагласност. „И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у вечни живот.“ Протојереј Андреј Ткачов 27 / 12 / 2016 http://www.pravoslavie.ru/srpska/60002.htm

На Литургији служеној у храму Светих Кирила и Методија, Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, те ђакони Зоран Радић и Митар Танасић. Митрополит Порфирије је вјернике који су испунили љубљански храм подсјетио да се налазимо на почетку поста, којим се припремамо за сусрет са Сином Божјим који у тијелу долази међу нас и рађа се од Дјеве и нагласио да је пост свеукупна тјелесна и духовна припрема за догађај који је важан и за нас и за читаву историју људског рода. „Пост обухвата читаво наше биће и личност – не само начин исхране, који улази у цјелину поста, али је пост прије свега духовни подвиг у коме се лишавамо одређене врсте хране да бисмо јачали своју вољу ради јачања читавог нашег бића и лишавали себе свега онога што је зло у нама,“ рекао је Митрополит. Тумачећи прочитану јеванђељску перикопу о безумном богаташу, Митрополит Порфирије је истакао да као људи имамо потребу да градимо, стичемо, будемо креативни и да водимо рачуна о својим материјалним потребама – то нам је од Бога дар – али да никада оно што смо стекли не треба да постане наш господар. „Бог нам даје памет и способности и ствара услове да можемо да умножавамо своја добра, а онда нам узвраћа плодовима и резултатима тог нашег труда. Сви ми имамо неки дар од Бога не да би то служило искључиво и само нама, него да бисмо постали црквена бића и да бисмо могли наш дар да подијелимо са другима. Сви дарови су нам дати да бисмо ми сви заједно потврдили један јединствени дар, а то је дар љубави према богу и према ближњима,“ казао је Високопреосвећени. Он је појаснио да онда када присвојимо дарове од Бога само за себе, када свој иметак чувамо само за себе одвајајући се од других, заборављајући на то да овај живот има крај, на крају живота постајемо смијешни јер посљедњи суд је Божји суд и додао да је стога важно да се сјећамо нашег краја, јер кад крај дође ништа од онога што је видљиво нећемо понијети са собом, већ ћемо понијети само оно што носимо у себи: љубав и духовне вриједности. „Бог нас позива на разне врлине, али нас неће толико питати колико смо молитава прочитали или метанија направили, него колико смо водили бригу о другоме, колико смо били испуњени саосјећањем када су поред нас наши ближњи били у било каквој потреби и да ли смо били спремни да изађемо из свог егоизма и да препознамо њих као своју браћу и кроз њих Бога,“ поручио је Митрополит Порфирије и пожелио свима окупљенима у храму да им пост прође у радости и љубави и одведе истинском и правом миру у Христу Господу. У наставку Свете литургије, окупљени народ се у великом броју причестио Светим тајнама Тијела и Крви Господа Исуса Христа, а након Евхаристијског славља сабрао се око свога архипастира у парохијском дому уз пригодно послужење. У парохијском дому Митрополит је угостио амбасадора Републике Србије у Љубљани Зорану Влатковић и конзула Ивану Јакшић Матовић, а потом је посјетио традиционални међународни добротворни базар у хотелу Унион у Љубљани. Извор: Црквена општина у Љубљани

Фото: Подворје Српске Православне Цркве у Москви Преузето: Ризница литургијског богословља и живота