Претражи Живе Речи Утехе

У недјељу шесту по Пасхи-Недјељу о слијепом када прослављамо спомен на свету браћу Кирила и Методија просвјетитеље и учитеље словенске, 24. (11) маја 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Саборном Храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, протопрезвитер Бојан Митрић, протонамјесник Јован Бањац и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Јовану Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о Христовом доласку у овај свијет као свјетлост свијету да просвјети свакога човјека. Ми требамо да вјерујемо као овај човјек из јеванђелског примјера, како Христос једноставно приступајући њему и рекавши о Сину Божијем: Ја сам Онај који са тобом говорим. Између осталог прослављајући данас велика свјетила словенских народа кроз писменост и хришћанство на првом мјесту, остајемо вјечно захвални на овоме дарованом Слову Божијем које нас је учинило оним шта данас и јесмо. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На највећи и најрадоснији Хришћански Празник, Васкрсење Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа-Васкрс 19. (6) априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у манастирском Храму светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Манастиру Рмњу. Епископу је саслуживао протођакон Немања Рељић. Свим Епархиотима Богомспасаване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске честитамо најрадоснији хришћански Празник, Празник над Празницима који се огледа управо у Христовој побједи над вјечним непријатељем људскога рода и спасења-смрти тј. ђавола. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Невоља је дошла да нас врати себи, да нам укаже без чега смо све могли док смо даноноћно журили да постигнемо све оно што се од нас очекивало. Сада је јасно да смо били робови непотребних потреба, да смо стицали више него што нам треба, те да смо често пута, без икаквог разлога, били несрећни. Сада се изнова потврђује истинитост оне изреке „да није богат онај који много има, већ онај коме мало треба“. Браћа са Далеког Истока кажу да су човјеку, за срећу, потребне само три ствари: кров који не прокишњава, шака риже и срце које воли! Дух потрошачког друштва одавно је ушао у сваку пору нашег постојања, начинио нас робовима новца, произвођачима и потрошачима, бришући оно човјечно у нама. Вредновали смо једни друге по томе ко колико зарађује и троши, како се облачи и гдје љетује, какав аутомобил вози и с ким се дружи. Јели смо храну, не знајући ко је и гдје производи, како расте и како се прави. Ништа нам то није било битно јер смо се поодавно удаљили од самих себе, мислећи да ипак постојимо као људи. Али, варали смо се! Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. Тек сад видимо да су нам животни обрасци били лоши, да смо живјели у свијету недостојном човјека и његове слободе, по матрици коју су нам одредили други, а не по обрасцу којег бисмо сами требали створити. Наше је слобода заправо била наше добровољно ропство, у којем смо себе оковали очекивањима свијета који нас је заслијепио својом варљивом свјетлошћу. Каквог ли апсурда: у вријеме технолошког успона на Гору Посрнућа, данас људи опсједају трговине тражећи брашно. Заборавили смо на зимовања, љетовања, на пријеме и дочеке, јер човјек садашњег тренутка само жели да (пре)живи. Данас је задовољан ако је сит и здрав. Јуче тиме није био задовољан. Шта се промијенило? Околности или човјек? Данас је вриједнија колиба на селу него стан на петом спрату у срцу метрополе, јер у колиби је слобода, а у стану ропство. А тако лако смо се одрекли села и његових благодати, хрлећи у градове да будемо туђе робље, да живимо од милости послодаваца, а могли смо на селу бити слободни људи, истинска господа; да живимо на своме и од свога рада, да нас не дотичу свјетски економски и политички токови, да не осјетимо кризу у кризним временима. Још су Свети Оци давно рекли да је првобитни окус гријеха преиспуњен сладошћу, а тек касније, својом горчином, покаже нам своје истинско лице, али и дубину нашег суноврата. Нама остаје да се молимо, да чувајући ближње од самих себе покажемо колико нам је стало до других, али исто тако да у времену физичке раздвојености у молитви загрлимо једни друге, радујући се поновном сусрету, до којег требамо свима опростити све, у име Христово! Пјесник је рекао: "Некад бјеше добро, кажу наши стари, Вољели се људи, користиле ствари. А за вријеме ово Бог ће да нам суди, Јер се воле ствари, а користе људи!" Зато, ако из овог данашњег тренутка ништа не научимо, узалуд страдамо! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Свијет је у страху. Планета дрхти пред до сада непознатим вирусом. Муњевитом брзином шире се информације, полуинформације, непровјерене гласине, а често и безочне лажи. Људи тумарају у сопственом безнађу, желећи да се спасу тако што ће нагомилати залихе брашна, уља, сапуна… Рекло би се да је започео рат без иједног испаљеног метка. Рат којем се, за сада, не назире крај. Страх се, прерастајући у панику, ближи свом врхунцу. О Шпанској грозници, која је харала свијетом прије стотину година не бих ни знао да о томе није писао Бранко Ћопић, помињући је у својим приповјеткима и интервјуима. „Без оца сам остао врло рано. Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку“. Вид је преживио рат, али га је убила грозница и то она шпанска, баш на Грмечу. Можда су наши људи тада први пут и чули за далеку Шпанију?! Ко зна. Од тада је прошао један вијек, испуњен ратовима, превратима, сукобима, борбом за моћ, новац, славу… Генерације су дошле и отишле са овога свијета, али је свијет, чини се, остао исти. Зло у људима, оличено у жељи да се надвлада мањи, сиромашнији и слабији, поразио је један вирус, који не гледа да ли је неко богат или сиромашан, да ли је неко писмен или неписмен, да ли је Србин, Француз или Енглез. Можда ће нам ова својеврсна пошаст бити лекција човјечности, из које ћемо научити да волимо помажући друге, да упркос различитостима живимо под истим небом, удишући исти ваздух, гријући се од истог Сунца. То нам поручује и Свети Апостол Павле, сада као и прије двије хиљаде година када је рекао Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Историја је вјечно понављање истог, само је Христос „једино ново под Сунцем“, као што рече Јован Дамаскин. И ова данашња криза није ни прва ни посљедња. Много тога су преживјели овдашњи људи, па ће и ово једном, било кад, остати иза нас. То је сигурно. Важно је да ми из свега овога научимо да поштујемо и волимо једни друге, да помажемо онима којима је помоћ потребна, да нудимо рјешења а не да критикујемо, да поштујемо одлуке надлежних органа, њихове препоруке и жељу да са што мање посљедица изађемо као побједници. Будемо ли бринули једни о другима, а и о себи самима, тријумф неће изостати. Наше је да у вријеме Поста постимо, да се причешћујемо и молимо, да волимо праштајући свима све, да се молимо за медицинске раднике којима је данас најтеже. Господ је изнад сваког искушења. Он нас гледа очима љубави, а ми, ево, и сада чујемо глас Његов: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). Извор: Епархија бихаћко-петровачка

На Празник Ваведења Пресвете Богородице дана 4. (21) новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у светоархангелском Манастиру Трескавцу. Владици су саслуживали: архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Данило (Иваниш) и ђакон Немања Рељић. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је бесједио је на тему Јеванђелске приче о Марти и Марији, гдје је Марија онај праобраз Пресвете Богородице која је изабрала онај бољи дио, који се неће одузети од ње. Она је изабрала дио од Бога благословен да би исказала оно судбоносно да преко којега ће у овај свијет доћи Син Божији. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Прекјучерашња канонада увреда на рачун Његове Светости подсјетила ме је на давно изречену истину у којој стоји да говорећи о другима заправо причамо искључиво о себи самима. Рјечником који не приличи ни кафанском амбијенту, један народни посланик и један министар спустили су комуникацијску љествицу на само дно непристојности, најгрубље вријеђајући Његову Светост, а тиме и цјелокупно светосавско биће наше Свете Цркве, коју наш патријарх представља, како пред нама Србима, тако и пред цијелом свијетом. Да подсјетим: Његова Светост је монах пуних шездесет година, архијереј 45 година, а патријарх српски готово десет година. Ако такав животни пут није за поштовање, онда заиста не знам шта јесте?! У времену глобализације, када се настоји срушити сваки ауторитет, господа Вукановић и Мектић, у маниру највећих богоотпадника, показали су својим ријечима одсуство елементарне културе, а као Срби, јер се таквима сматрају, одсуство било каквог поштовања према Српској Православној Цркви и њеном предстојатељу, нарочито у данима великог јубилеја – 800 година аутокефалности. Још је жалосније што се борба у политичкој арени покушава пренијети на живот Српске Цркве, која је старија од већине нама познатих држава, а нарочито политичких партија. Са ставовима и изјавама Његове Светости можемо бити сагласни или не, али наше је да поштујемо одлуке донесене већином гласова, како у Сабору, тако и у Синоду, те да поштујемо Српску Православну Цркву, тако што ћемо поштовати онога ко се налази на њеном челу. Став већине, свиђао нам се или не, треба да буде и наш став, јер тиме показујемо да смо јединство ставили испред личне сујете, а љубав према браћи изнад гордости. Очекујући да ће господа Вукановић и Мектић изразити жаљење због својих несмотрених ријечи, српску јавност у Босни и Херцеговини позивам на одмјерност, како наша вербална несмотреност не би повриједила ниједно људско биће. Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Карановић) Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Колико је само наде уткано у четири слова Савиног имена, колико српских погледа остало загрљено у Савином погледу, на иконама и фрескама на којима је изображен Свети? Колико сузних молитви њему принесених и дан данас тихо одјекује Васељеном? Много и премного. Јер, Сава је Отац свих вјерујућих Срба, родоначелник нашег духа, искра која је запалила огањ вјере Христове у нашој српској души. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Сава се, Христа ради, одрекао себе, владарског двора, круне, земаљске моћи и престижа. Одрекао се слугу, да би сам слугом постао. Умјесто да му као владарском сину служе, Сава је служио свима, Имена Христовог ради. Ни од ког није узимао ништа за себе, већ је свима себе давао, жртвено, са љубављу, у име вјере која му је одредила пут. Зато је Сава велики, већи од себе, већи од нас, и сви ми, Срби, у његово срце можемо стати. Ту нам је и мјесто, јер је срце Савино – срце Христовог срца. У њему Христос обитава, како прије осам вијекова, тако и данас. Сава је наш најтврђи град, неразорива тврђава, али и стражар који неуморно бдије над душом нашег народа. Христу нас позива и Христом нас позива, да бисмо вјечно постојали, да нас гријеси не би погубили. Савин је град неразорив, јер је саздан на камену вјере. Осим што је Први српски Архиепископ и Просвјетитељ, Сава је први Законодавац у нашем роду. Омеђио нас је законима да се не бисмо духовно одметнули, а као истински Пастир стада Христовог оградио нас је вјером, да би нас сачувао од нас самих. Сава је, откако се родио, још увијек међу својима. Кроз молитву помаже и благосиља, кроз приче поучава. Тако је данас, баш као и минулих вијекова. У усменом и писаном народном предању Сава је онај чија се ријеч слуша, њоме се исправљају животне странпутице, употпуњују недоречене истине и изводи на прави пут. Сваком је времену Сава, чини се, никад потребнији; да се њиме опоменемо, да га у невољи призовемо, да му благослов измолимо, да нас сачува, обнови и подржи у сваком добром дјелу, као што је дјелима својим свуда и у свему Христов печат остављао. Сава је Светац потребан сваком крштеном народу, али нема сваки народ Саву. Саву имамо ми, да бисмо га слиједили, да бисмо њиме пронашли пут који води у живот вјечни, да не бисмо себе изгубили. Због тога је Сава бисер, драгоцјен. Ако њега заборавимо тумараћемо у помрчини живота, заувијек изгубљени. Због тога га и вијековима тражимо, да бисмо га нашли у Хиландару, Студеници, Милешеви, на Врачару, али и Гламочу, Грахову, у свакој сузи понижених и потлачених. Свуда нас Сава сачекује да нас напоји Живом водом са Зденца вјечности, водом од које нећемо ожедњети. Док је Саве, а биће га вјечно, јер је вјечан Господ Којем је служио, ниједан Србин неће бити сироче, јер је Сава Отац свима који се желе назвати Савиним синовима, а у Савиним молитвама усиновљени смо више од осам вијекова. Због тога, и данас, постојимо – у срцу Савином. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом прославе четири века постојања врбничког Храма Преноса моштију Светог Николаја, Њихова Преосвештенства Епископи новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин, бихаћко-петровачки Г. Сергије и далматински Г. Никодим служили су (11.08.2019.) Свету Архијерејску Литургију. Након читања Јеванђеља мноштву присутних верника обратио се Владика Сергије. „Драга браћо и сестре, ево благе и предивне вести, радости велике! Tо је радост Васкрсења, победа над смрћу када је Господ наш Исус Христос стао на крст, пролио крв своју за нас, легао у гроб, а онда су благу вест пронели свети апостоли и мироносице, вест да је Христос васкрсао из мртвих. Господ се сажалио на човека и дошао на овај свет да исцели сваку болест и немоћ, а највећа болест човечанства јесте била смрт. Оно што је Христос учинио у недељни дан, дан Васкрсења јесте победа над ђаволом, над смрћу и грехом. Зато и ми, угледајући се прво на Њега, на свете апостоле и на свете и велике богоносне оце, треба да чујемо данашње Јеванђеље и ту благу вест. Свети апостоли су видели мноштво народа који је стајао у пустињи гладан и жедан, а Господ није хтео такве да их отпусти, већ је желео да покаже своју благодат, божанску силу и љубав неизмерну и да сав тај народ нахрани са пет хлебова и две рибе, па је ту храну чудотворно умножио. Од постанка света, па до данас Он нам показује своју љубав и умножава тих пет хлебова да би нас нахранио. Тих пет хлебова данас се налази у свој природи коју нам је Бог дао и коју стално умножава, када семе убацимо у земљу и из њега никне плод. Да би то семе донело род потребно је да оно умре и нестане, па тако је и нама потребно да умремо у Христу да би стоструки род донели. А шта значи умрети у Христу? То значи растати се са грехом једном за свагда кроз свете тајне које нам је Он даровао и Свету Цркву коју је установио. Данас смо овде дошли да прославимо велики јубилеј, 400 година овога дивног храма. Иако је 400 година пред Богом један трен, за нас то време говори о милости, Божијој љубави и многим сузама и крви проливеним на овим просторима, али и духовној радости и физичком умножењу ових простора кроз векове, данас овај храм то сведочи“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки. Поводом овог дивног јубилеја уприличен је пригодан културно-уметнички програм, а том пригодом Епископ далматински Г. Никодим обратио се окупљеном народу посебно поздравивши Г. Епископе Лонгина и Сергија, којима је изразио велику захвалност због данашњег доласка, као и због сталне бриге и помоћи коју указују свима нама у Далмацији. „Ова Далмација у којој се сада налазимо, због свега што се током година десило, није таква каквом је Владика Лонгин и старији међу нама памте, али је ипак наша и ми је живимо пуним срцем. Када је она у питању могу само да вам се обратим речима великог песника Алексе Шантића: „Сунце туђег неба неће вас гријати к'о што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу? А мајка ваша земља вам је ова, баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова“, рекао је Владика далматински. Он је нагласио да је за наш народ најважније да се окупљамо око светих храмова које су наши славни преци саградили у готово немогућим условима и оставили нам као завештање, те да се нада да ћемо се још дуго у радости сабирати. Извор: Епархија далматинска

Страдање је одредило нашу историјску судбу, жртвом смо себи и другима показали, и још увијек показујемо, да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Патња се дубоко укоријенила у нашу националну душу. Српска књижевност саткана је од бола, туге, патње и прогона, али и жеље да се надживи свака од пошасти која нам је одредила земаљски пут. Зато знамо да смо живи док страдамо, да смо Христови док нас распињу, да смо Господњи док нас прогоне. Сваки нам је дан борба за голи опстанак, да јесмо и да нас буде, да баштинимо баштину својих предака, да вјерујемо исто онако као и они чија крв тече нашим венама. Зато нам је важно Косово, да нас буди и разбуђује из дубоког сна данашњег конформизма, гдје је важније имати него бити, гдје је важније уживати него живјети, гдје је прихватљивије трошити него стварати… Постали смо ендемична врста, коју не прихвата логика данашњег Новог Вавилона. Због тога нас мрзе они који за то разлога немају, због тога нас прогоне они које смо задужили… Због тога смо, поред Распетог Косова, добили Ново Косово – Црну Гору, некад земљу славних Петровића, земљу Светаца и јунака, а данас државу која би да нас из темеља раскући, да нам поништи трајање, да нас искоријени са тла из којег смо поникли. Због тога молитвено вапијемо Светом Петру Цетињском, Василију Острошком, Арсенију Сремцу, Стефану Пиперском, Јовану Владимиру, те многим другим, знаним и незнаним угодницима Божијим, да пробуде нашу заспалу браћу из кошмарног сна у којег су их увели лажни душебрижници; да се пробуде и врате себи, својим коријенима, и њиховој и нашој Црној Гори, којом смо се, све до скора, с правом поносили, називајући је Српском Спартом. Сви ми, којима је Црна Гора у срцу, сви ми који уснама и срцем свакодневно призивамо молитвену помоћ Острошког Чудотворца – Светог Василија, патимо и страхујемо, молећи Свемилосног Господа, да се не пролије ниједна кап братске крви, да не завлада омраза међу истима, да се поврати љубав међу потомке оних истих предака, који су ту исту Црну Гору бранили од Турака, чувајући своје светиње, храмове и гробља, па чак и онда када се битка чинила унапријед изгубљеном. Прошлост Црне Горе је наша историјска читанка, наш понос и путоказ, док је данашња Црна Гора једна од најтамнијих страница наше слободорске, светосавске и страдалне историје. Не дозволимо да та страница затамни вијекове поноса и славе, вијекове вјере и жртве, а свако од нас, у љубави Божијој, дужан је да помогне да наша заблудјела браћа схвате да гонећи Српску Цркву заправо прогоне сами себе, да суде својим прецима и да своје потомке лишавају прошлости којом треба да се, с правом, поносе. По ријечима Светог Петра Цетињског: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ Дужни смо Светом Василију, и никада му се нећемо моћи одужити, јер сам Светитељ, исцјељујући све и свакога, вјерујем, плаче због нас. Његових суза нисмо достојни, његову милост нисмо заслужили, јер смо, вољом трећих, покидали ланце братске љубави. Тројичиндански сабор један је од вапаја наше Цркве и народа, нашег митрополита и наших епископа, али и свештенства, монаштва и вјерног народа, да се злу истином стане у крај, да се љубављу заустави лавина мржње. Зато ниједан Србин у Црној Гори, ма колико му данас тешко било, не смије се осјећати сам и усамљен, јадан и понижен, јер је васколико српство, иако фрагментирано вјештачким границама, заједно је у истој жељи – да се очува мир, да се сачувају светиње које су чувале нас, ма гдје се налазили. Јер, све док пати макар један Србин на Косову и Метохији, или данас у Црној Гори, ниједан други Србин, гдје год се налазио, нема право да се осјећа срећним, јер као што каже Свети Апостол Павле: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1. Кор. 12, 26-27). Нека би дао Господ да опет и изнова васкрсне братска љубав у Српској Спарти – Црној Гори, да се разбраћена браћа опет врате себи и својим коријенима, а ми их дочекајмо братском љубављу, оним истим жаром као што је Отац дочекао Блудног сина. У супротном, оствариће се она народна изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара!“ Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске

„Његош је давно написао: Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека. Опомињући се ових мудрих ријечи, присјећамо се великог и незаборављеног Вукосава Куленвакуфског, у диптихе светих уписаног свештеномученика, онога који је данас и довијека наш молитвеник пред Пријестолом Божијим. Свети Вукосав Куленвакуфски је рођен у Суваји Петровачкој 1865. године. Богословију у Рељеву је завршио 1892. године. У ђаконски чин рукоположио га је Митрополит дабробосански Георгије Николајевић, 6. децембра 1891, а у свештенички чин исти архијереј, 9. маја 1892. Двадесет осам година провео је свештеник Вукосав на парохији у Кулен Вакуфу, да би потом био премјештен у Смољану. Након пензионисања враћа се својом вољом, а уз благослов надлежног архијереја, опет у Кулен Вакуф, да служи, да проповиједа, да свједочи Христа Господа својим позним годинама и својом мудрошћу, својом вјером и својим животом. У љето 1941. године, заједно са његовим синовима, кћерком, снахом и двоје унучића, хапсе га усташе. У личком Бушевићу усташе кољу његове синове, док је старац Вукосав слушао крике рођене дјеце. Потом су му усташе дале нож да закоље сопствену кћерку, али је Вукосав то одбио, па су усташе умјесто њега заклале његову кћерку. Знајући да ће му смрт олакшати бол коју су му својим звјерством нанијели, усташе остављају старца Вукосава у животу, да пати за својом невином дјецом и својим народом. Готово слијеп, измучен и понижен испустио је у Лици своју мученичку душу овај племенити слуга Божијег олтара. Његове земне остатке, а данас мошти, пренешене су у Кулен Вакуф, а потом у његову родну Сувају. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 28. маја 2003. године донио је одлуку о канонизацији Свештеномученика бихаћко-петровачких, а међу њима и свештеномученика Вукосава Милановића Куленвакуфског, одређујући 7. август/ 25. јул као датум његовог молитвеног прослављања. Његове мошти обретене су 9. новембра 2018. године у Суваји. Да је Часна пред Господом смрт Светих Његових (Пс. 115, 6) потврдио је Вукосав Куленвакуфски, свједочећи својом смрћу свој живот, а својим земним крајем свој небески почетак. Носећи вука у основи свога имена, Вукосав је био и остао ништа друго до јагње Јагњета Божијег. Таквог га памтимо, таквог га помињемо, његовом се жртвом надахњујући, јуче, данас и довијека. Свештеномученик Вукосав се враћа у Рмањ, својој Уни, својим Србима, да нас, из кивота, изнова благослови, да нас оснажи, дарујући нам као највећи дар своје молитвене благослове. Свети Вукосав се враћа у Рмањ на Благовијести, да нам благовијести Васкрсење Христово, васкрсење наше и његове Крајине!“ На Благовијести, 7. априла, часне моштију Свештеномученика Вукосава Куленвакуфског из Саборног храма Светих апостола Петра и Павла свечано и литијски ће бити пренесене у светониколајевски манастир Рмањ у Мартин Броду гдје ће и почивати. У оквиру Благовјештењског сабора у Рмњу, биће освештане фреске и служена Света архијерска литругија, са почетком у 9:30 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа западноевропског г. Луке, Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 3. марта 2019. године евхаристијско сабрање у храму Светог Саве у Паризу. Саслуживали су протопрезвитер-ставрофор Никола Шкрбић, некадашњи професор владике Сергија у манастиру Крки, презвитер Јован Бањац и ђакон Никола Трифуновић. Извор: Српска Православна Црква

Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. То би значило да смо бољи уколико смо окружени добрим, а да смо лошији када смо окружени злом око себе. Из генерације у генерацију наш је пад дубљи, окрутнији, суровији. И кад се учини да негдје постоји дно нашег суноврата, ми пропаднемо још дубље, дубље од дна. Некада је важила сентенца „рећи ћу ти ко си, ако ми кажеш какве књиге читаш“. Да ли се данас читају књиге? Одговор је: мало и површно. Данас се највише чита таблоидна штампа, углавном на телефонима и рачунарима, нарочито они чланци у којима сва прљавштина богатих и славних излази на видјело. Умјесто да из нараштаја у нараштај подижемо љествицу наше националне етике и естетике, ми тонемо све дубље. Не занима нас ко је коме и како помогао, ко је коме неко добро учинио, већ желимо знати ко је кога убио, преварио, покрао… Властити мрак не покушавамо разданити нечим добрим, већ гледајући у нешто много црње наша сопствена помрчина изгледа нам свјетлија. То није пут којим ваља ићи, већ странпутица новог времена. Чудимо се вршњачком насиљу у школама, а не питамо се шта нам та дјеца гледају, ко су им узори, шта желе од свог живота… Дали смо им „Парове“ и „Задруге“, а очекујемо од њих да буду бољи него што смо ми. Немогуће је из ризнице сопственог духа изнијети нешто добро ако се у ту исту ризницу непрестано уноси лоше. Зато ме чуде управо они који се чуде суровости међу школарцима, јер ти исти школарци у својим домовима, често заједно и са родитељима, гледају на телевизији псовке, увреде, понижења, свађе, као и физичко насиље главних актера популарних ријалити пројеката. Комерцијалне телевизије, бринући једино о гледаности и заради, трују нашу националну душу, правећи нас горима него што јесмо, и нудећи као узоре управо оне чији је морални суноврат представљен као друштвени успјех, јер је по аршинима креатора наше пропасти најважније бити познат и препознат, а да ту медијску препознатљивост не прати никакав друштвени допринос вриједан хвале. Напротив! Из свега проистиче да ће нас поробити слобода избора којом смо себе оковали, јер смо бирали лоше. Препознајући склоност људи ка паду, Свети Апостол Павле је прије двије хиљаде година рекао: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме!“ (1. Кор. 6, 12). Друштвена стварност, у коју се релативизују све вриједности, не обећава ништа добро, док свако од нас, идући својим путем, пилатовски пере руке од одговорности коју имамо. Та иста друштвена стварност није настала спонтано, већ је испројектована до бизарности, како би се умови наших људи забавили свиме осим са собом, јер је, ваљда, лакше гледати нечији суноврат него се окренути себи, градећи свој животни пут по угледу на наше старе чије смо вриједности, у великој мјери, олако одбацили. Свако од нас носи свој дио кривице и нико на Суду Христовом неће моћи порећи ту исту кривицу, јер по ријечима Старца Зосиме, из романа „Браћа Карамазови, сви смо криви за све!”. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-поетровачки г. Сергије предводио је Свету архијерејску Литургију у катедралном Храму Светих Апостола Петра и Павла на Празник Рождества Христовог-Божић, 7. јануара 2019. године. Епископу су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, протопрезвитер Бојан Митрић и ђакон Немања Рељић. Преосвећени Владика је на почетку свете евхаристије рукопроизвео у чин чтеца богослова Алексу Ковачевића. Након што је прочитана Божићна посланица Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја Владика Сергије се придружио поздравима и благословима поглавара Српске Цркве и додао да се испуњење благослова који нам доноси Богомладенац огледа у данашњем примању Тијела и Крви Његове на које нас Он свакодневно позива. Ми често падамо у искушења разних облика, а једно од њих јесте и то да се својевољно одричемо овог највећег благослова и Божић као празник остављамо на маргинама бадњака и Бадњег дана. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Божићни интервју Епископа бихаћко-петровачког Сергија за “Независне”. Ми не можемо да мијењамо свијет и стварност око себе, на то нисмо позвани од Бога и то нам није дужност, али зато чинимо оно што можемо и како нам савјетује једна стара изрека – ако желиш да промијениш свијет, промијени најприје себе, рекао је у божићном интервјуу епископ бихаћко-петровачки Сергије. “Љубимо једни друге, без обзира на вјеру и конфесију. Уколико покажемо ту љубав сваком понаособ, тек онда можемо да очекујемо и повратну информацију”, истакао је он. НН: Божић је празник мира и љубави. Какву божићну поруку Српска православна црква ове године шаље својим вјерницима? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Не само да је празник рождества Христовог – Божић нама познат као празник мира и љубави, с тим још више се открива као божански празник, али и празник богочовјечански. Зашто богочовјечански? Зато јер се кроз Божић нама вјернима даје један нови смисао и однос Бога и човјека, нови смисао постојања и новог рађања у Господу Исусу дјетету, богомладенцу Христу, у чијем рођењу ми сви видимо наше рођење, нови почетак, ново рађање за царство небеско. Као и сваке године, Српска православна црква поручује своме народу јединствену поруку божанске љубави, оне љубави која нам се дарује првенствено кроз свету литургију коју служимо на Божић, а из које извире љубав према свима, без обзира на националност и вјероисповијест. Тако нас је учио Господ својим јеванђељем. На тај начин, послије литургијског славља и причешћа тијелом и крвљу новомладенца, свако од нас зрачи неизрецивом свјетлошћу и благодаћу оне звијезде која показа пут мудрацима те дође на мјесто и стаде “тамо гдје бјеше дијете”. НН: Божић је дан када се буде оптимизам и нада у боље сутра. Међутим, поставља се питање како бити оптимистичан у друштву у којем се из дана у дан народ обесхрабрује? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Заиста смо свједоци да у данашњем свијету и савременом добу све праве људске вриједности бивају пољуљане. Међутим, нас православне хришћане не треба да овакве ствари, нити њима сличне, обесхрабрују. Вјера у цркву Божју и у православље јесте прави гарант охрабрења свакога њенога члана и појединца. Проблем у савременом добу настаје онога тренутка када заборављамо своју традицију, ону традицију која се назива Црквом и хришћанством. Тада ћемо бити у великом проблему, не само проблему обесхрабрења и губљења самопоуздања, већ у проблему много горих и тежих искушења. Ми не можемо да мијењамо свијет и стварност око себе, на то нисмо позвани од Бога и то нам није дужност, али зато чинимо оно што можемо и како нам савјетује једна стара изрека – ако желиш да промијениш свијет, промијени најприје себе. А праве смјернице за овакво дјело даће нам се у цркви Божјој која нам вијековима свједочи да је било тешких ситуација и прије нас, оних које су човјека довеле до питања сопствене егзистенције, али милошћу и љубављу Божјом то је све било превазиђено. НН: Данас, нажалост, живимо у свијету у којем превладавају материјалистичке вриједности и гдје се духовност потискује на маргине друштва. Како унаприједити стање свијести и духа човјека и овај свијет учинити бољим? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Трагедија нашег друштва, конкретно српског, јесте управо то што смо заборавили вјеру светих, онако како је назвао свети Николај Велимировић. Чињеница јесте да је материјално превладало, али и кључ повратка истини која јесте традиција српског народа је и само рјешење овога проблема. Управо онако како смо већ и поменули, преиспитивање себе и свога ума и наше лично преумљење бива један велики и значајан корак за читаво друштво. Истина је да ми никада нећемо моћи да некога у нешто убиједимо ако он не жели да чини тако. Али својим личним примјером можемо и те како да свједочимо литургију која није ништа друго него предукус царства небеског на земљи, и с таквим свједочењем озарићемо свакога човјека који са нама буде општио. Ако пођемо од себе и учинимо тај први корак и пошаљемо свима ту поруку љубави, толеранције и мира, онда ћемо и овај свијет учинити бољим за живот. НН: Божић је празник који прати низ обичаја, који се прославља скромно и у кругу породице. Међутим, у посљедње вријеме као да се жели промијенити сама суштина празниковања Божића. Колико Црква може да утиче да се то промијени? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Ако се осврнемо на историјске околности које су пратиле наш народ вијековима, примијетићемо и то да се он неријетко окретао додјељивању атрибута хришћанским празницима који се тичу првенствено неких магијских дејстава и ритуала. Уколико помно пратимо медијска извјештавања и чланке по извјесним часописима, увјерићемо се да се ту ради о покушају насилног наметања оваквих ставова. Када ово говоримо, мислимо првенствено на наслове типа: данас је тај празник, или тај и тај свети и ви треба да чините то, или пак ако не учините, он ће да се наљути па ће вам се десити нешто лоше. Има ли веће пропаганде од те? То је јавно, насилно и погрешно заступање неистинитих ставова преко интернета, разних друштвених мрежа, али и штампе. Па се онда запитајмо послије како су нам искривљени обичаји? Црква сваке године позива свој народ на правилно прослављање божићних празника. А то правилно прослављање огледа се нарочито у прослављању литургије, али и причешћем, које нас на најбољи начин спаја са богомладенцем Христом. Вјерујте, наши народни обичаји који се огледају у вожењу бадњег дрвета, паљењу истог, цјелокупна напета ситуација која се ствара око додјељивања пакетића најмлађим члановима црквених заједница, мишљења смо да нам некако бацају сјенку на ону праву истину Божића, која се огледа у литургијском прослављању. Сви ти наши обичаји су и те како лијепи и корисни за душу човјека, и запамтимо, сви имају свој прави смисао и никако их се не треба одрицати, само треба да се промијени приступ према њима и начин њиховог обиљежавања, да бисмо тако на достојанствен начин могли да дочекамо један од најрадоснијих празника Свете цркве – Божић, и што је најбитније, у могућности да у њему учествујемо причешћем и заједничарењем са живим Богом. НН: Људи свих вјера и националности на овим су просторима стољећима живјели једни са другима, али данас је све више оних који сматрају да суживот у БиХ није могућ. Какву поруку Божић доноси у том контексту? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Божјом вољом и Божјим промислом све бива, самим тим и чињеница заједничког живота три конститутивна народа БиХ. Црква Божја живи јеванђеље и у свему се води јеванђељем. Тако нам јеванђељем бива заповијеђено да љубимо ближњег свога као саме себе. А ко је наш ближњи? Наш ближњи сваки је човјек који живи на Земљи. Тако у јеванђељу постоји једна поучна животна прича која говори о једном човјеку Јеврејину који је путовао у оно вријеме из Јерусалима у Јерихон и на том путу нападоше га разбојници и претукоше га. Поред њега пролазише ондашњи службеници јерусалимског храма и окреташе главу од њега, дакле његови сународници. Међутим, тим путем наилазио је један Самарјанин и он узе овог полумртвог човјека и зави му ране и одведе га у гостионицу и нахрани га и напоји и предаде га гостионичару да се брине о њему. Шта нас је јеванђеље научило овом причом? Да је милост човјеку у невољи учинио човјек који није његовог рода јудејског, већ Самарјанин. Познато је да је између ова два народа постојала нетрпељивост. Поучени овом причом и заповијешћу Господњом, и ми се тако односимо према свим својим сународницима и свим људима. Поготово имајући у виду Божић, који је празник мира, љубави и међусобне слоге, који нам о томе посебно говори. Ако ли нас је Бог поставио да живимо заједно, значи да је и могуће да живимо заједно. Да је то којим случајем немогуће, засигурно је да не би било тако. Његов промисао је свемогућ. Онај који испитује људска срца и органе и који зна број власи на глави свакоме од нас неће ли се и утолико бринути о нама? Потребно је само да имамо љубави, оне божанске љубави о којој нам говори и сам празник рођења Христова, тек тада ће се видјети помак у нашим међусобним односима. НН: Како данас оцјењујете стање и живот православних вјерника на подручју Бихаћко-петровачке епархије, која је много страдала током протеклог рата? Како данас православни вјерници на том простору дочекују Божић? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Вјерници на овим напаћеним и намученим просторима свој Божић дочекују веома скромно, наша епархија се труди да онима који нису у могућности обезбиједи да осјете ту божићну радост и љубав. Иако ратом намучени простори, дугогодишње храњени отровом безбожних идеологија, овдашњи житељи се ипак враћају својој традицији, својој вјери православној и Богу живом. Сви лажни богови помријеше и њихове ријечи и дјела изблиједјеше, а шта остаје? Остаје Црква која прати овај народ од најранијих периода његове историје. Иако се стално потенцира да је Божић празник породице, празник љубави према ближњима, утолико је он најприје празник литургије која је Црква, а која се послије преноси и на домаћинства, на све наше укућане, ближње, али и на све људе. НН: Која би била Ваша порука вјерницима поводом Божића? ЕПИСКОП СЕРГИЈЕ: Порука Цркве, а самим тим и наша лична порука, јесте на првом мјесту љубав, и то не било каква љубав, већ она божанска која озарује сваког вјерујућег човјека, на коју смо сви позвани. Љубимо једни друге, без обзира на вјеру и конфесију. Уколико покажемо ту љубав сваком понаособ, тек онда можемо да очекујемо и повратну информацију. Тек тада можемо да се надамо узвраћеној љубави. Љубав не може бити егоизам, већ кретање према другоме. Ако испуњавамо ову највећу заповијест Цркве Божје, тек тада можемо да кажемо да смо испунили онај чувени благослов који је и својеврсна заповијест нама који каже: “Слава на висини Богу, а на земљи мир и међу људима добра воља.” Мир Божји, Христос се роди! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Срби у Босни су под Турском окупацијом провели 413 година, под Аустругарском 40. Од посљедњих хиљаду година нашег трајања на овим просторима, готово пет стотина година смо били угњетавани, обесправљени, убијани. Били смо робље, људи жељни слободе, народ гладан достојанства. Зато нико о слободи није толико пјевао као Срби. Зато смо се за њу и жртвовали, да бисмо је имали, да бисмо је оставили потомцима. За четири године Другог свјетског рата на хиљаде наших сународника страдало је на овим просторима, само из два разлога – јер смо били Срби, јер смо били православни. Када год у историји нисмо имали своју државу, ми смо страдали. Свуда су по овој земљи гробнице наших предака, који нису дочекали дан слободе. Зато су са позорнице живота отишли у вјечност, не Божијом, већ вољом својих крвника. На раскрсници историје, када се опет поставило питање нашег нестанка или опстанка, створили смо Републику Српску, да је чувамо и да нас чува, да је градимо и да нас гради, да се њоме поносимо и да се она поноси нама. Од тада до данас прошло је 27 година. Рат је иза нас, али сукоби су у нама остали, не да бисмо постали бољи у братском надметању, већ да бисмо се, као некад, исцрпљивали међусобним сукобима, у интересу трећих. Историја се, опет, понавља. Србима, као и увијек, недостаје јединство, братска љубав и окупљеност око заједничких циљева. . Идући у сусрет 9. јануару, Дану наше Републике, погледајмо једни у друге, загрлимо се братском љубављу и сјетимо се више од двадест хиљада јунака на чијој је жртви Република расла и узрасла. Чувајмо је својом одговорношћу, градимо је знањем, славећи њен рођендан као симбол нашег опстанка. Прославимо 9. јануар уздигнутог чела, мирно и достојанствено, сложно и с радошћу, онако како би то жељели они чији су гробови уткани у срце наше Републике. Немојмо, као што смо то често пута чинили у прошлости, обесмислити сопствену жртву, дозвољавајући да нас дијеле они који нам никада нису жељели добро. Чувајмо нашу Републику Српску, јер је она била и остала – кућа наше слободе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

ГЛАС: Каква је Ваша порука вјерницима поводом овог празника? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Порука би могло бити много, али да не претјерујемо, рећи ћемо само кратко: Христос васкрсе, радујмо се и веселимо, јер ништа није изгубљено нити заборављено. Туга и бриге да нестану, а мир и радост у Духу светоме да остану у вијекове вијекова. ГЛАС: Које поруке овог празника не смијемо да заборавимо ни када он прође? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Дан у који ми као православна црква прослављамо васкрсење Христово ће проћи. Међутим, наша је вјера да ћемо и ми васкрснути из мртвих и тако са Христом ријешити највећи проблем људскога рода, а то је смрт. Таквом вјером, дакле, настављамо да живимо сваки дан у години, и тако све док се то не збуде. Православна црква сваки дан на својим богослужењима, кроз своје химне, иконе и мошти светитеља, уноси у овај свијет такву узвишену и непорочну наду међу људе, на свим континентима. ГЛАС: Колико је, осим саме прославе, важна и припрема за прославу? Како вјерујући народ може да што спремнији дочека Васкрс? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ствар је врло једноставна. Васкрс је празник Цркве Христове, а не некаквог режима, идеологије или партије, која данас јесте, а сутра већ није. Црква постоји, отприлике неки дан раније него ли је Христос васкрсао из мртвих, и има свој вишевјековни и опробани систем и метод како достојно прослављати Бога и васкрсење Христово као кључни догађај на којем почива наше православље. Конкретно, у овом случају Црква, а Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца, Сина и Светога духа, за празник Васкрсења Господњег се спремамо строгим постом и непрекидном молитвом. Пост и молитва у овом случају нам откривају тајну наше смртне природе и чињеницу колико смо се удаљили од нашег творца, па нас такво сазнање још више баца у загрљај Христу, који је једини устао из мртвих и који ће једнога дана, по допуштењу Бога Оца, а силом Духа светога, све нас васкрснути из мртвих. ГЛАС: Колико данас српски народ зна и његује своје обичаје? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обичајима треба опрезно. Много је тога паганског у нашим обичајима, много форме и то не треба да његујемо. С друге стране, тешко је утврдити једно апсолутно и тачно стање српскога народа када је ово у питању јер “колико је села, толико је и обичаја”. Ипак, на питање да ли српски народ његује своје обичаје, одговарамо српски народ треба да се држи искључиво својих изворно православних обичаја, а да ли држи до својих обичаја сазнаћемо кроз те обичаје уколико кроз њих живимо и прослављамо васкрсење Христово, које је, како рекосмо, темељ наше вјере, а то значи и обичаја. ГЛАС: Колико је важно да не изгубимо вјеру у живо Божје присуство? Како у данашње вријеме, уз све проблеме и искушења, сачувати заједништво, мир и љубав према ближњем? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ако се будемо ослањали на своје снаге, наша вјера ће се брзо угасити. Искушење модерних православаца је то што готово свако од нас има неко своје лично православље, неко своје вјеровање и виђење ствари које у највећој мјери стоји у вези са нашим личним интересима. Када тражимо божанско присуство, то је опет из наших личних интереса. Ми не допуштамо Богу да богује, још не схватамо оне ријечи “да буде воља твоја”. Онда, самим тим, заједништво, мир и љубав стоје на климавим ногама јер ми често гушимо наше најближе својом вољом, својим идејама, својом вјером, итд. А кад бисмо стварно повјеровали у васкрсење Христово, ми бисмо све своје уложили у Цркву коју је он основао као своје тијело, васкрсло тијело, да буде овде у историји “организам његовог присуства”, докле он опет не дође. Кад бисмо, дакле, живјели у Цркви, ми друге не бисмо гушили него оживотворавали, и другога интереса не бисмо имали него да се приближимо Богу живоме, послужимо људима који нас окружују и стекнемо вјечни и непоколебљиви мир. ГЛАС: Како живи православни свијет у Вашој епархији данас, која је, како сте и сами рекли, прошла кроз ратове и неправду? Са каквим се све проблемима људи суочавају, ко им највише помаже? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Људи моје епархије заиста су у великим проблемима, али, опет, били су и остали прави људи. Има једна руска изрека: “Њет проблема – њет человјека”. У преводу: “Без проблема нема човјека.” Проблеми су огледало наше људскости. Сад, кад бисмо почели који све проблеми муче наше људе, не бисмо стали до сутра. Звучаћу чудно, и нека звучим, али колико видим, нашем народу помаже велики Бог, васкрсли Господ наш Исус Христос. ГЛАС: Какви све изазови данас стоје пред српским народом, како у Вашој епархији, тако и уопште? Колико је важно да он и у тешким временима сачува своју вјеру и идентитет? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Што се тиче нас у Епархији бихаћко-петровачкој, у данима који долазе нама је битно да не изгубимо наду и да не посумњамо у смисао љубави. Кад кажем љубав, не мислим на оно што се гледа на телевизијским екранима, него мислим на жртву и одрицање. Једини начин да ту препознамо смисао и онда када се кола историје ломе на нама, јесте јеванђеље Христово. Или како су говорили свети оци: “Без крста нема васкрсења.” Ако одбацимо крст, одбацићемо благослов Божји и једину шансу да ми и наша дјеца живимо живот достојан правог Божјег човјека. На крају, користим прилику да свим читаоцима вашег листа “Глас Српске” и свим православним хришћанима који славе празник побједе над смрћу, честитам празник уз најрадоснији поздрав: “Христос Васкрсе! – Заиста васкрсе!” Свој на своме ГЛАС: Приликом устоличења казали сте да долазите кући, односно тамо гдје сте почели духовно уздизање. Какав је осјећај поново бити у крају с којим сте цијелог живота повезани? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Неизрецив. Ја сам заиста срећан и испуњен човјек. Свој на своме. У својој Цркви. У своме манастиру Рмњу, древном сједишту митрополита дабробосанских. Са својим народом. Са својим прецима, светим мученицима. Чекам Васкрсење Христово. Неизрециво! Војска ГЛАС: Ви сте и војни епископ Српске православне цркве у Оружаним снагама БиХ. Можете ли нам рећи нешто о том искуству? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обзиром на то да нисам ни служио војни рок, сигурно ће ово бити једно ново искуство. У Оружаним снагама БиХ имамо 11 свештеника који покривају неколико стотина припадника (војника) ОС БиХ који су православне вјере. Организација православног душебрижништва у ОС БиХ ове године обиљежава 10 година рада. Потрудићу се да досадашњим својим искуством, као “духовни војник Цркве Христове” већ 23 године, допринесем што је могуће боље духовном изазову и на овом плану у ОС БиХ. ИЗВОР: Епархија бихаћко-петровачка

Током Свете Литургије прочитана је Васкршња посланица Његове Светости патријарха српског Иринеја. Већ по устаљеној традицији освештана су и вјерницима подијељена васкршња јаја, а освештан је и манастирски сир. У препуном храму Свете Марине вјернима се обратио духовни предстојатељ наше Епархије, Епископ Сергије, пожељевши свима срећан и Богом благословен празник Васкрсења Христовог, са молитвеном жељом да у свакоме од нас изнова васкрсне љубав према Богу и ближњима. У манастирском конаку, уз послужење, настављено је заједничарење започето у светом храму, а присутни су једни другима честитали Празник над празницима, традиционалним поздравом: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! Извор: Манастир Клисина

Саслуживали су му свештеномонаси острошке обитељи и свештенство, уз молитвено учешће великог броја вјерног народа. Сабранима се бесједећи обратио Владика Сергије, који је изразио радост што служи у острошкој светињи по благослову Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија. – У овој малој скромној, једноставној скученој пећини налази се велика благодат Божија, јер се овдје на Светој Литургији приноси бекрвна жртва већ више вјекова. И данас, ако Бо га приносимо бескрвну жртву у славу Бога живога који нам је рекао и заповиједио да једнемо Тијело Његово и пијемо Крв Његову да би задобили живот вјечни – казао је Владика Сергије. Он је тумачећи прочитано зачало из Светог Јеванђеља када Господ на вратима града Наина сусреће поворку бола и жалости, плача и јада, поворку смрти, казао да се Господ видјећи људску немоћ да устану из мртвих сажалио и дошао у овај свијет. – Наш Бог, Бог отаца Аврама, Исака и Јакова, Бог Светог оца нашег Василија Острошког, Бог наш потребан је свима нама како би видјели своје ране, а наша највећа рана била је рана смрти. Она није данас, јер је смрт кроз Христово Васкрсење побијеђена, зато што данас имамо могућност да будемо бесмртни, а до Христовог доласка ту могућност нисмо имали – казао је Владика Сергије и додао да нам Свети Василије свједочи благодат и милост Божију, и да свједочи да нема више смрти. – Али постоји, нажалост, и дан данас могућност вјечне смрти, за оне који не схватају, за оне који служе лажним боговима, који се клањају идолима којих данас има много – рекао је он. Након причешћивања вјерног народа Владика Сергије је заблагодарио Господу на сабрању поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца. -Свети отац наш Василије чини много више него што смо ми заслужили, прима нас у свој загрљај овдје у име Христово. Он није тражио много од Христа, него је цијелога себе предао Христу. Зато смо и ми, браћо и сестре, позвани да предамо себе и сав свој живот и једни друге Христу, а не само да тражимо и просимо. Али учинимо то дјело, дајмо оно што смо добили и Он ће нас управити на свете Његове заповијести и свете врлине Његове – казао је Владика Сергије. Епископу Бихаћко-петровачком је у име острошке обитељи на благослову, служењу и доласку у острошку светињу заблагодарио протосинђел Сергије економ у острошком манастиру. Извор: Манастир Острог

Босански Петровац: Устоличен епископ Сергије Његово преосвештенство новоизабрани епископ бихаћко-петровачки Сергије свечано је устоличен у Храму Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Босански Петровац - церемонија устоличења епископа СергијаФото: СРНА Епископ Сергије је на том мјесту наслиједио владику Атанасија, изабраног за епископа милешевског. Овом свечаном чину претходила је Света архијерејска литургија, коју је служио Његово високо преосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а богослужење је завршено причешћем вјерника у храму Светих апостола Петра и Павла. Епископ бихаћко-петровачки Сергије рекао је окупљеним вјерницима након устоличења да осјећа неизрециву радост, јер долази кући, односно тамо гдје је почео духовно уздизање. "Долазим свештенству, монасима и вјерном народу ове Богом спасаване епархије", рекао је владика Сергије, те захвалио Богу што му је дао да управља овом епархијом, као и Његовој светости патријарху српском Иринеју и архијерејима Српске православне цркве. Према његовим ријечима, ова епарихија је освједочена непоколебљивом православном вјером, односно чистом љубављу према Цркви и Господу. "Исцрпљена је од ратова, неправде и у њој је након тога данас мали број вјерника, али је због тога још више волимо", рекао је владика Сергије. Он је позвао вјернике да се што више окупљају у цркви и да свештена лица препознају као истинске узоре и оне који могу да им помогну. Прије свечаног чина устоличења архијереји Српске православне цркве су изразили задовољство што је Свети архијерејски сабор изабрао владику Сергија за пастира у Епархији бихаћко-петровачкој, гдје је дошао да служи Цркву Христову и проповиједа ријеч Божију. Међу бројним званичницима који присуствују овом догађају у име Владе Републике Српске присутан је министар финансија Зоран Тегелтија, члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, министар одбране Србије Александар Вулин, генерални секретар предсједника Србије Никола Селаковић, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић и градоначелник Бањалуке Игор Радојичић. Међу присутнима су и припадници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, као и друге званице, свештенство, представници локалне власти, Католичке цркве, Исламске заједнице у БиХ и бројни вјерници. Свечаности су присуствовали и представници локалне власти, Исламске и Јеврејске заједнице, бројни вјерници и свештенство. Владика Сергије изабран је за епископа бихаћко-петровачког на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве /СПЦ/ 24. маја. Епископ Сергије /Карановић/ рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Додик: Устоличење епископа значајан догађај за СПЦ и народ Предсједник Републике Српске Милорад Додик упутио је честитку епископу Сергију поводом устоличења на мјесто епископа бихаћко-петровачког, истичући да је то посебно значајан догађај за Српску православну цркву /СПЦ/ и вјерујући народ, јер представља велику радост праћену саборношћу народа којом се шаљу поруке мира, љубави и међусобног поштовања.Додик је навео да дужност епископа носи велику одговорност, нарочито у вријеме када је потребно радити на обнови духовности, јачању слоге, разумијевања и јединства међу народом, наводи се у саопштењу из кабинета предсједника Републике Српске. "Вјерујем да ћете у овој узвишеној и племенитој мисији, уз Божију помоћ и благослов, изнаћи снаге и мудрости да будете истински духовни вођа и ослонац вјерном народу повјерене Вам Епархије бихаћко-петровачке", наведено је у честитки предсједника Републике Српске. Цвијановићева честитала устоличење епископу Сергију Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић честитала је у име Владе Републике Српске и у своје име епископу Сергију устоличење на мјесто епископа бихаћко-петровачког. "Упркос свим недаћама кроз које је прошла ова епархија и њен српски православни народ у тешким временима, увјерена сам да ћете Вашом мудрошћу и духовном снагом наставити пут ка изградњи мира и толеранције међу свим људима добре воље", истиче се у честитки Цвијановићеве. Цвијановићева је пожељела епископу Сергију пуно успјеха и истрајности на новој дужности, саопштено је из Бироа Владе Републике Српске за односе с јавношћу. Извор: СРНА