Претражи Живе Речи Утехе

Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве

Да ли је болест плата за грех или искушење, посета Божја, зашто праведници страдају и како пронаћи Господа у сатима страдања, нека су од питања која отвара Свето јеванђеље по Јовану, зачало 34, 9, 1- 38, илити прича о исцељењу слепорођеног, које чини Господ Христос. „За човека је смисао живота да буде са Господом у сваком тренутку свог живота… Да болест прихвати као нешто што ће га исцелити на богоспознајни начин“, једна је од порука свештеника Срећка Живановића приликом тумачења овог јеванђељског одломка у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Извор: Радио Источник

Доносимо извод из Васкршње посланице Његове Свесветости патријарха цариградског Вартоломјеа: ...Данашња пандемија новог вируса корона показала је колико смо крхки као људска бића, како нас лако обузима страх и униније, колико су слабашни наше знање и самопоуздање, колико је оветшала идеја да смрт садржи догађај на крају живота и да је заборав или сузбијање смрти прави начин суочавања са њом. Ограничене ситуације доказују да смо неспособни да се одлучно носимо са својим постојањем, кад верујемо да је смрт непобедива стварност и непремостива граница. Тешко је остати човек без наде у вечност. Ова нада живи у срцима свих лекара, медицинских сестара, добротвора, волонтера и свих оних који великодушно помажу у невољама браћу и сестре у духу жртвовања, даривања и љубави. У овој неописивој кризи они зраче васкрсењем и надом. Они су „добри Самарјани“ који, ризикујућући свој живот, сипају уље и вино на ране; они су савремени „Киренајци“ на Голготи оних који леже на болничком одру. Овим размишљањима, Високопреосвећани и Преосвећени архијереји, свештеномонаси, монаси и монахиње, и најдража чеда у Господу, прослављамо име Васкрслог Господа које је изнад свих имена, извор живота из сопствене светлости, који светлошћу Васкрсења осветљава васељену. И ми се молимо Њему, лекару душа и тела наших, дародавцу живота и васкрсења, да у својој неизрецивој дивној благости снисходи људском роду, како би нам дао драгоцени дар здравља и усмерио наше кораке према правим путевима да се удостојимо божанског дара наше слободе у свету, предосећајући њено савршенство у небеском Царству Оца и Сина и Духа Светога. Христос васкрсе! У Фанару, Света Пасха 2020. † Вартоломеј Цариградски, Ваш ватрени молитељ Васкрслом Господу Извор: Инфо-служба СПЦ

„Морамо бити опрезни, пажљиви и послушни према нашим властима, које се труде да осигурају безбедност грађана своје земље. Ова ситуација ће ускоро бити окончана и, према томе, моћи ћемо да учествијемо у богослужењима“, рекао је архиепископ Синајске горе Дамјан у посланици коју је написао уочи Велике недеље. Посебно се обратио грчким православнима хришћанима Синајске архиепископије и својој духовној деци. Истакао је: „Морамо бити свесни предузетих мера (против пандемије вируса корона) и не смемо бити незадовољни.“ Такође је поздравио иницијативе које је египатска држава предузела око безбедности грађана и похвалио гувернера Јужног Синаја Каледа Фуда на његовим напорима. Извор: Инфо-служба СПЦ

Циљ човековог живота у оквирима владајуће потрошачке културе углавном се своди на задовољавање прохтева и потреба које намеће живљење у савременом свету. Граничне животне ситуације, у којима долазимо до искуства пролазности људског живота, често нас доводе до питања смисла постојања. Да ли се он може свести на стварање што бољих услова за живот и задовољење личних прохтева, навика, страсти, задовољстава, ако се кроз све ово провлачи искуство свеопште пролазности, променљивости, пропадљивости и смртности? Нису ли можда све наше тежње у животу, циљеви којима стремимо, услови живота које стварамо, прохтеви, навике и задовољства које покушавамо да остваримо, уствари само покушаји да заборавимо на смртност и пролазност људског постојања? Нису ли стабилност, сигурност и комфорност којима у животу тежимо само покушај превазилажења смрти, или бежања од смрти, те једине егзистенцијалне извесности? Свето Писмо Старог Завета речима Проповедника „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1.2), указује управо на бесмисао људског постојања који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. У том смислу целокупно Свето Писмо, Стари и Нови Завет, говоре о смрти као о последњем непријатељу човека и творевине уопште, непријатељу који је побеђен тек тајном Христовог васкрсења. О Христовој победи над смрћу говори свети апостол Павле, позивајући се на пророка Осију, када каже: „Смрти, где ти је жалац, аде, где ти је победа“ (1. Кор. 15. 55). Та Христова победа у Цркви постаје и наша. Она ће се у својој пуноћи пројавити тек у будућности, потпуним остварењем Царства Божјег. Свети апостол Павле о томе говори у Посланици Римљанима, када каже да је Христос прворођени међу васкрслом браћом (Рим. 8.29) и да сва твар уздише и тугује до сада, не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо - и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега (Рим. 8.22-23). Дакле, црквено схватање смрти, изражено у Светом Писму и у делима светих отаца, негативно је. Смрт је „непријатељ“, обесмишљавајући и разарајући чинилац у животу, нешто што треба превазићи и победити. Победа над смрћу О начину на који се смрт побеђује у Цркви свети апостол Павле говори у Посланици Ефесцима. Њен увод представља богословску химну у прози посвећену домостроју спасења од смрти и греха, догађају који је остварен у Личности Господа Исуса Христа (Еф. 1. 3-14). На основу тог одељка видимо да је долазак, оваплоћење Господа Исуса Христа заправо остварење вечне намере, воље Божје да створи свет који ће вечно живети у заједници са Њим. Према основном учењу Цркве, свет је створен ни из чега. Као такав он сам по себи, по својствима своје природе, по ономе по чему јесте то што јесте - нема вечности у себи. Потребно је да свет буде у вези, у односу са Богом, да би могао да постоји. Најсавршеније и најпотпуније остварење ове везе, односа који свету омогућује и само постојање, догодило се послањем Јединородног Сина Божјег у свет. У Личности Сина Божјег сједињује се вечна божанска природа са створеном и пролазном људском природом. Ово сједињење је слободно и љубвено, што значи да људска природа у том сједињењу не престаје да буде људска и створена, а ипак, услед тог сједињења, постаје бесмртна и непролазна. Зато је св.ап. Павле говорио да је велика тајна побожности то што се Бог јавио у телу (1Тим. 3. 16). У свом слову „О Оваплоћењу“ свети Атанасије Велики говори да је опасност нестанка и пролазности творевине нагнала Сина Божјег на оваплоћење. Ту мисао он развија ослањајући се на евхаристијско искуство ране Цркве. Свети Игнатије Богоносац изразио је још пре њега то искуство називајући свету Евхаристијулеком бесмртности. Овде се налази и идеја светог Иринеја Лионског, коју свети Атанасије наставља и продубљује када износи своју закључну мисао о оваплоћењу Сина Божјег: Син Божји је постао Син Човечји да би Син Човечји постао Син Божји. Ово светоотачко учење има своје несумњиво утемељење у Светом Писму Новог Завета. Једно од места које то директно показује јесте и апостол на Божић (Гал. 4. 4-7), у коме се каже да је Бог, када је дошла пуноћа времена, послао Сина свог... да примимо усиновљење. Очигледно је да, према учењу ране Цркве, Личност Господа Исуса Христа представља једину могућност човеку и свету за превазилажење смрти и пропадљивости. Та могућност вечног постојања подарена је човеку као психофизичком бићу, што значи да се вечни живот не односи само на неко бесмртно постојање људских душа. Веровати у Христа и (не) ићи у Цркву Своју верност, следовање за Христом, прихватање Христа за основу и смисао свог живота човек пројављује својим аскетским (подвижничким) животом. Наиме, речи Христове: „Који љуби оца или матер више него мене, и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан“ (Мт. 10. 37), као и речи: „Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан; Ко чува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10. 38-39), и: „Не можете служити Богу и мамону“ (новцу, богатству, у ширем смислу: свету и његовим вредностима), указују на то да се у животу хришћана све вреднује из перспективе љубави ка Сину Божјем. Он је врховно мерило односа хришћана према читавом свету. Наравно, овде се не ради о негирању односа које човек успоставља у свету, већ о њиховом преображавању и утеловљавању у тајну Христову, тајну обесмрћења твари. Отуда можемо закључити да су, када је реч о спасењу у Христу, неопходне две ствари. Прво, то је вера у Господа Исуса Христа као Спаситеља од смрти и греха. Друго, то је пројава те вере у аскетском (подвижничком) животу људи. Може се приметити да ни један ни други елемент – како вера тако ни живот по тој вери – не спречавају сами по себи једно индивидуалистичко схватање хришћанског живота. Очигледно је да то што верујемо у Христа не значи и да морамо да идемо у Цркву. Такође, то што се неко подвизава и живи по заповестима Божјим опет не значи да он мора да иде у Цркву. Ни једно ни друго данас нису ретки случајеви. Много је људи у свету који не учествују у црквеном животу, а верују у Господа Исуса Христа. Исто тако, има доста честитих и моралних људи и ван Цркве, па и ван хришћанства уопште. Основно је питање: да ли се у тим случајевима, када постоје вера и етички живот а не постоји њихово утеловљење и остварење у Цркви, може говорити о хришћанском идентитету и о спасењу људи. Судећи по речима Светог Писма Новог Завета и по искуству ране Цркве, спасење даровано нам у Христу исто је што и спасење даровано нам у Цркви. Места у 1. Кор. 13. и Рим. 13. говоре о Цркви као заједници Тела Христовог. У Делима апостолским Господ Исус Христос се чак идентификује са прогоњеним хришћанима, тј. са Црквом (Дап. 9. 4-5). Ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви Његове... Христос је заповедио и завештао својим ученицима да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, што је дато као једини начин да они заиста буду у заједници са Њим, те да на тај начин задобију живот вечни (Јн. 6; Лк. 22). Није случајно што се Црква већ у Новом Завету идентификује са евхаристијским сабрањем, сабрањем причасника Тела и Крви Христове, сабрањем које је названо „Тело Христово“. Једини аутентичан и истинити простор, атмосфера и амбијент спасења, учешће у вечном животу и стицање потпуног хришћанског идентитета, као и остварење смисла човековог живота, дарују нам се искључиво у Евхаристији, у причешћу Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Учешће у Евхаристији је пројава јединства свих верних. То је саборно дело у коме учествује читава Црква. Зато Господ Исус Христос и каже: „Пијте из ње сви...“ (Лк. 22). Вера и живот по њој могу бити значајни, али тек као пројава нашег учешћа у евхаристијском сабрању. У противном, ако се вера и етички живот не остварују у светом причешћу, они остају искуство појединца. Који год значај и тежину им приписивали, они у том случају нису спасоносни. Ово закључујемо на основу искуства ране Цркве, према којем су вера и начин живота који проистиче из вере били неодвојиви од евхаристијског живота Цркве. Било је незамисливо веровати у Христа а не бити члан црквене заједнице. Само чланство у црквеној заједници пројављивало се причешћивањем. Уд Тела Христовог јесте онај ко се причешћује Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Није могло бити речи о припадности Цркви а да то не подразумева припадност евхаристијском сабрању и причешће на овом сабрању. То је очигледно по местима у 1. Кор. 10-11, у посланицама светог Игнатија Богоносца, као и у читавом Предању Цркве. Речи светог апостола Павла у Посланици Галатима: о усиновљењу, о томе како кроз Христа постајемо синови Божји по благодати, остварују се у светој Евхаристији. Ако не учествујемо у Евхаристији, наш вечни идентитет, вечни живот који нам се дарује у Господу Исусу Христу бива неостварен. Наш живот у том случају остаје промашен, без обзира на сав подвиг, без обзира и на осећање спасења које нам нуде вера у Господа Исуса Христа и подвижнички живот који ову веру пројављује. Једноставно речено, без остварења, испуњења вере и подвижничког живота у Евхаристији нема спасења. Нису случајне речи Господа Исуса Христа у Еванђељу: „Ако не једете Тело Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6.53). Зато се у раној Цркви причешћивање светим даровима увек и стално када се служила света Евхаристија сматрало неопходним за вечни живот и изражавало је јединство свих верних у Христу. Свето причешће је било саборно дело – чин заједнице, не само чин појединца који се освећује. Појава хришћана «посматрача» Да ли остварују хришћански идентитет они који верују у Христа, труде се да према својим могућностима и даровима живе по заповестима Божјим, а причешћују се само повремено – нпр. у време постова? Како остварују свој идентитет и призив хришћана - синовство по благодати, бесмртни и вечни живот у Христу – они који се већим делом године уопште не причешћују? У каквом је то сагласју са ранохришћанским поимањем свете Евхаристије као саборног, заједничког дела читаве Цркве, обавезујућег за све хришћане? Према овом поимању, свето причешће се подразумевало кад год се служи Евхаристија. Циљ Евхаристије - што ће и много касније, у 15. веку, рећи свети Николај Кавасила и Симеон Солунски – био је само један: то је причешће верних. У чему је разлика између верних на самој Литургији онда када се не причешћују и многих људи који у свету верују у Господа Исуса Христа и труде се да му следују у свом животу а не учествују никако у животу Цркве? Шта тада чини идентитет ових верника, ако то није свето причешће? Како се у том случају остварују бесмртност и спасење? Ово су питања на која не можемо дати једноставан одговор. Оно на шта се може врло тачно и прецизно одговорити је питање: зашто је, како и када дошло до ове праксе повременог, ретког причешћивања? У краћем историјско-богословском пресеку указаћемо на немогућност позивања постојеће праксе на изворно и аутентично Предање Цркве. Потреба за решавањем овог проблема није просто нечија богословска знатижеља. Она се тиче питања вечног живота сваког човека који себе сматра православним хришћанином. Указали смо на спасоносни значај светог причешћа, на причешћивање као завештање и заповест коју нам је Христос оставио, док не дође у пуноћи своје силе и славе, као и на свето причешће као дело у коме учествује читава Црква, пројављујући тиме своје јединство у Христу. Са оваквим приступом светој Евхаристији срећемо се у Светом Писму Новог Завета и у раном Предању Цркве. Промене настају у четвртом веку хришћанства. Тада долази до масовног уласка становништва Римске империје у живот Цркве. Огромне масе прихватиле су хришћанску веру углавном само номинално - због повластица и олакшица које је носило припадање Цркви. Мотив о којем говоримо нарочито је добио на снази после 380-381.г., када је хришћанство било проглашено за државну веру. Он је довео до пада ревности у погледу учешћа на евхаристијским сабрањима. Црква је покушала да превазиђе тај пад, доносећи на помесним и васељенским саборима канонске одлуке које су искључивале из Цркве све који се без разлога не би причестили неколико недеља. Овом питању посвећени су, на пример: 21. правило Елвирског сабора, 2. правило Антиохијског сабора, 8. и 9. Апостолско правило, 66. правило Трулског сабора и друга. Паралелно са овим, од 4. века, под утицајем монашке праксе долази до новог обичаја: служења свете Ехваристије и ван „евхаристијских“ дана (суботе и недеље). Свети Василије сведочи како се Евхаристија служила чак четири пута недељно. Нови обичај уведен је из жеље и ревности да се верни што чешће причешћују. Међутим, практични разлози доводили су до других последица. Сви верни једне Цркве нису могли физички да се окупе на једном месту – на евхаристијском сабрању - више пута недељно. Учесници Евхаристије више нису били исти на свакој Литургији. Верни су постепено стицали утисак да Евхаристија није саборно дело читаве Цркве и служба целокупног народа Божјег, већ један светотајински чин, који се врши независно од тога да ли су сви верни скупљени на једном месту. То је довело и до следеће последице: ако се Евхаристија служила више пута недељно, а верник није био у могућности да одлази на сваку од њих већ само на неке (нпр. на празничне или недељне Литургије), онда он није морао да се причести увек - с обзиром да се већ није причестио на оним Литургијама на којима због посла или других разлога није могао да присуствује. Појава номиналних хришћана и пракса скоро свакодневног служења Евхаристије довеле су до појаве оне групе верних на Литургији које називамо „посматрачима“, оних који су присутни на Литургији али се не причешћују. Иако је канонским наслеђем Цркве таква појава осуђена, временом, нарочито после Трулског сабора (7-8.в.) ова пракса бива све заступљенија. У 12. и 13.в. она ће постати и доминантна. 1Кор. 11. 28-29 Овакав развој ситуације, по којем у светој Евхаристији нису учествовали сви верни, одредио је свето причешће као чин индивидуалног освећења, не више као саборни акт Цркве. Када је свети апостол Павле у 1. Кор. 11. 28-29 говорио о самоиспитивању и недостојном причешћивању, он је уствари то говорио критикујући Коринћане за њихове поделе, за одсуство љубави у њиховој заједници. То је очигледно на основу читаве 10. и 11. главе ове посланице. Апостол Павле им тамо говори да је њихова недостојност везана за одсуство живе љубавне заједнице у Коринту, за њихове поделе и међусобну мржњу. Зато их позива на самоиспитивање: ако се делите међу собом и ако се мрзите - како ћете се причешћивати заједно? Свето причешће је пројава јединства, пројава нових љубавних односа у које улазимо у Христу – у евхаристијској заједници. Како ћете се причешћивати једним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа када не подносите једни друге? Када је свето причешће услед малопре описаних чинилаца почело да се схвата као средство за освећење појединаца у Цркви, ове речи апостола Павла истргнуте су из свог историјско-евхаристијског контекста и пренете у сферу припреме самих тих појединаца за свету Евхаристију. Стање повременог причешћивања, које постоји у пракси од 12. и 13.в. као доминантно, почело је да се правда аргументима личне достојности и недостојности. До правдања ове праксе долази тек након што се она учврстила. Она сама није настала из тог аргумента – спремности или неспремности - већ је, та пракса, онда када је већ постала доминантна почела да се брани тим аргументом. Благодат опроштења и удостојења Нико није оспоравао неопходност припреме за свету Евхаристију. Међутим, читав хришћански живот јесте једна припрема за свету Евхаристију и за долазак Господа Исуса Христа. У читавом хришћанском животу, па и у припреми за свету Евхаристију, ми сагледавамо сопствену недостојност пред Богом и пред љубављу коју је Бог показао према нама у домостроју спасења. Пост, молитва, исповест јесу средства у којима пројављујемо своју посвећеност Богу, своје покајање и вољу да будемо причасници божанског живота. Међутим, првобитно саборно посматрање свете Евхаристије није доводило у непосредну везу праксу поста и исповести са праксом причешћивања. Тек касније, ново поимање свете Евхаристије као средства освећења појединаца довело је до везивања поста и исповести за могућност причешћа. Аутентична и изворна пракса Предања Цркве подразумевала је држање постова као вежбање у посвећености Богу у ишчекивању Христа који ће опет доћи. Отуда Господ каже да ће његови ученици постити кад Он оде од њих. Пост није био непосредни предуслов светог причешћа. У посту се постило и причешћивало, у време радосних дана се мрсило и причешћивало. У оба случаја се подразумевао однос према храни који није идолатријски, у којем се храна није посматрала као смисао живота. Што се тиче свете тајне исповести, она је била одређена за оне који су били искључени из Цркве а који су се у тајни исповести поновно присаједињавали Цркви. Данас вернима постаје логично да им је потребна исповест, с обзиром на толико одсуство од светог причешћа. Пракса свакодневне монашке исповести свом духовном оцу ушла је у 13. и 14. веку у парохијску праксу Цркве, тако да је нови, монашки облик исповести заменио онај њен вид који се у почетку односио само на изопштене из Цркве. Сада се та света тајна, с обзиром на често непричешћивање, врши над свима који су у Цркви. Раније се опроштај грехова задобијао на самој Евхаристији, о чему сведоче и јектеније на Литургији: Опроштај и отпуштење грехова од Господа молимо.... Мора се имати у виду да благодат Духа Светога на Литургији није ништа оскуднија, па ако хоћемо није ни другачија од оне која се некада у светој тајни покајања и исповести даровала искљученима из Цркве када су се приопштавали заједници. Улогу у преовладавању оваквог става према светим тајнама имало је и потпадање Цркве под утицај Запада, које потиче још из доба пада Византије. Од тада се свете тајне увелико сматрају за елемент побожности појединаца, а чланство у Цркви се више није мерило учествовањем верних у светој Евхаристији као светој тајни црквеног јединства у вери, љубави, животу. Верник је од тада приморан да се суочи са светим причешћем из перспективесвојих потреба, своје спремности или неспремности. Он сам постаје мерило своје духовности и духовности других људи, јер је без обзира на сведочење светог Предања утврђен статус верника да се не може често причешћивати. Та пракса је постала „православна“ иако је она плод индивидуалистичке побожности и западних утицаја. Достојни светог причешћа Треба ли да се причешћујемо иако нам савест често сведочи да смо грешни и недостојни? Нека нам одговоре дају следећи примери светих отаца. Свети Јован Касијан каже: „Ми не смемо да избегавамо свето причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати светом причешћу још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем да се истински сматрамо недостојнима... Да се истински тако осећамо желели бисмо и више тог лека за наше ране. Иначе, недопуштено је ретко узимати свете тајне (нпр. једанпут годишње) као што неки раде сматрајући да освећење тајнама припада само светитељима. Боље је мислити да је свето причешће то које нас очишћује а онда и освећује. Такви људи (који се ретко причешћују) показују више гордости него смирења, јер примајући свети тајну сматрају се ње достојним. Много је боље у смерности срца, знајући да их никада нисмо достојни, свете тајне примати сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћусматрамо да смо после једне године (или неког краћег периода) достојни да их примимо“. Саслушајмо и светог Јована Златоуста који каже: „Има прилика у којима се свештеник не разликује од лаика, а то бива онда када се приступа светим тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, јер нам се свима нуди исто Тело и иста Чаша“. Свети Николај Кавасила, слично томе, каже да „ако неко, имајући могућност да приступи евхаристијској трпези, то не учини, он неће добити освећење које она пружа и то не зато што јој није приступио већ зато што је имао могућност а одбио је да дође... Како неко може веровати у нечију љубав, када је имао могућност да прими свету тајну а није је примио?“ Подсетимо се и речи светог Анастасија Антиохијског који каже да ,,уколико упадамо, као и сви људи, у некаква људска прегрешења која се дају опростити, будући да нас на то наведе или језик, или слух, или очи, или сујета, или жалост, или гнев, или нешто слично, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се светим тајнама, верујући да ће нам причешћивање бити на очишћење од ових грехова. Уколико, међутим, чинимо неке тешке, лукаве, телесне и нечисте грехе и злопамтиви смо према ближњима, докле год се не покајемо на доличан начин, не смемо се дотицати божанских тајни. Пошто ми као људи падамо у многе грехове, Бог нам је оставио разне жртве ради остављења грехова. Милостиња као и скрушено срце представљају неке од жртви које очишћују грех. Ако приносимо Богу ове и сличне жртве и поред људских недостатака ипак можемо приступати светим тајнама – са страхом, трепетом и умиљењем. Онај ко приступи светој тајни са страхом, трепетом и умиљењем задобија опроштај, а онај ко приступа без страха и са презиром стиче казну“. Одговорност Зар се страх Божји и љубав ка Богу, на које позива литургијски возглас, једино пројављују у посту и исповести,односно када се људи ретко причешћују? Није ли читав хришћански живот, па и у време мрсних дана, подвиг и борба за Христа? И поред јасних сведочења канонске и светоотачке традиције ова чудна и - како каже велики руски теолог Александар Шмеман - јеретичка идеја остаје део литургичке побожности у нашој Цркви. Данас већина верних сматра да је благочестивије не причешћивати се стално - услед мноштва прегрешења која свакодневно чинимо. Мисли се да је стално причешћивање велика одговорност, која повлачи са собом осуду ако будемо наставили са грешним животом. Одговор на такве примедбе може се још једном потражити у чињеници да је свето причешће намењено свим хришћанима, без обзира на степен њиховог савршенства или несавршенства. Важно је само да начин живота верног буде такав да се он бори и труди да свагда посведочи своју посвећеност Богу. Падови и успони у тој борби су неминовни, али они нису мерило тога колико ће се неко причешћивати или не. Није човек сам мерило божанског дара. Имајући то у виду, једини стварно неопходни услов за стално причешћивање јесте делатни литургијски живот, пројављен у свакодневном животу подвижничким сведочењем новог односа према Богу, свету, човеку, храни, и свим добрима овога века. Решење овог животног проблема Цркве није у нечијем причешћивању на свакој Литургији независно од других (који се можда неће причестити). Ни у том случају света Евхаристија не би постала саборно дело, дело читаве Цркве. Решење лежи у поновном проналажењу најдубљег значаја недељног евхаристијског сабрања и празничногевхаристијског сабрања као сабрања свих на једном месту. Узимање учешћа свих православних хришћана пре свега на недељном евхаристијском сабрању, уз развијање самосвести верних као причесника „Трпезе Господње“ – намењене свим члановима црквене заједнице - јесте почетак из кога треба да се развије њен љубвени, личносни живот. Овај живот «Свагда свих на истом месту» данас скоро више и не постоји. То је још један знак саможиве побожности међусобно отуђених јединки. Потребно је превазићи ову побожност поновним откривањем свете Евхаристије као догађаја који се односи на читаву црквену заједницу и подразумева учешће свих верних у њој. Извор: Епархија нишка

Поводом настале ситуације у земљи и проглашења ванредног стања од стране државних органа Републике Србије, препоруке Кризног штаба града Врања и саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ, обавештавамо верни народ Православне епархије врањске да свештеници Васкршњу водицу неће светити у домовима парохијана извесно време. Свеправославно друштво "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" ће стајати на располагању и бити од помоћи у функционисању црквеног живота и рада, за потребе верних, нарочито старијих и изнемоглих лица. За оне који имају потребу да им парохијски свештеник посети дом и за све остале са потребом за било каквим видом духовне помоћи, то могу учинити позивом на телефон свог парохијског свештеника или на контакт телефоне Свеправославног друштва "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски", - мобилни 066/ 888-71-57 и фиксни 017/ 413-349 Свети Синод нам поручује да је Господ наша Нада и наш Избавитељ у свим невољама и да зато треба да умножимо усрдне молитве за оболеле, а нарочито за лекаре и остало медицинско особље, које несебично чини све што може, често излажући и себе опасности, што је такође облик богослужења и несебично служење људском роду. На нама као хришћанима и људским бићима јесте да чинимо све што до нас стоји, верујући и знајући из Светог Писма да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Горе имајмо срца! Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! из канцеларије Епископа врањског Извор: Епархија врањска

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају! Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе. Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира. Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет. Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина. - У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима". * Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори? - Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано. * Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример? - Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано. * Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс? - Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се. * Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти? - Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују. * Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем? - Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије. * Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан? - Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ. * Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"? - Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње. * Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама? - Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста. Извор: Новости

Грбаљски манастир Подластва био је и вечерас литијско одредиште бројних вјерника који су стигли из правца Котора (предвођени протојерејем – ставрофором Момчилом Кривокапићем, архијерејским намјесником бококоторским, и протојерејем – ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије) и Будве, како би изразили протест против усвајања Закона о слободи вјероисповјести. Двије колоне, након неколико сати хода, среле су се у 18 часова. Обраћајући се пред манастиром отац Гојко Перовић је поручио да „политичари морају да схвате да не могу ратовати против светиња“. Он је казао и да свештени ход кроз грбаљску равницу и онај из правца Паштровића и Будве не значи заступање ниједне земаљске политике, те да је зато ова литија света ријека. „Каже Свето писмо отврднуло срце политичарима који нису схватили што то значи када народу треба светиња. Друга слична прича која се одвијала на овим нашим просторима је она када се опет појавио један политичар који није разумио народ и почео да га тјера са све четири стране да руши цркве, укида молитву, скида звона са цркава, пали црквене књиге, а онда се десило оно што је рекао Његош: Што се нешће у ланце везати то се збјежа у ове планине да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу. И та политика је остала у дубинама прошлости, а тај народ који се збјежа у планине да чува светињу, остао и опстао. Овдје пред овом грбаљском светињом молимо се Богу да трећа прича на почетку 21. вијека буде боља и да политичари схвате да не могу ратовати против светиње. Да не могу светиње трпати у неке пролазне дневне политике које се мијењају из часа у час. Ми смо свједоци да људи који владају овом земљом су тако лако мијењали и политике и идеологије. И то није тема за пред ову светињу, и никад не би била тема да није овога закона. А сада кажемо, мијењајте, радите шта хоћете, само не дирајте светиње, јер ми не дамо наше светиње. Оно што тражимо, што је речено простим српским језиком – не дамо светиње, то је уписано у декларације свих модерних држава задњих 200 година. Политика на једну, а Црква на другу страну, то се зове секуларна држава. И ми се данас боримо за поштовање Устава ове земље, који баш тако каже, држава и политика на једну, а светиње на другу страну. Нема тога ко може зауставити литије и молебане и овај наш легитимни грађански протест. Ништа нас не може уморити. И ако неко каже из врха власти да су ове наше литије губљење времена, одавде им поручујемо да су такве приче губљење врмена. Нека нам то не причају. Дођите међу народ па ће вам бити јасно и што су светиње и како се чувају“, поручио је о. Перовић. Испред Одбора за одбрану светиња у Грбљу обратио се Стефан Спасојевић који је осудио оне који су се „у својој гордости усудили да се дрзну на оно што једино нису успјели да нам отму нити да оскрнаве“. То је како је навео „зид од којега више нема назад, него само напријед“. „То је зид овог манастира Подластве, манастира Савине, манастира Острога, Цетињског манастира и свих наших цркава и манастира. Наших светиња које смо обновили, освештали и Господу принијели, а које безбожна власт у Подгорици хоће да нам отме… Нека чује онај који је умислио да је Бог и којем је мало што је похарао све земаљско, а сада би да отима и оно небеско. Нека чује да ми не одустајемо, да ми не дамо наше светиње, да нашим литијама краја бити неће, све до повлачења овог срамног закона… Побиједићемо јер је с нама Бог, јер на крају крајева, ништа је са Христом све, а све је без Христа ништа “, поручио је између осталог Спасовјевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у Недељу о митару и фарисеју, 09. фебруара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице на Звездари. Свјатјејшем су саслуживали: архимандрит Јоаникије (Ђукнић) из манастира Св. Георгија у Лештанима, протојереји – ставрофори: Мирослав Миленковић, Слободан Аксентић, Милутин Чекетић, Јован Милановић, јереји Гаврило Рајић и Михајло Рапајић, протођакон Радомир Перчевић, ђакони: Немања Калем и Урош Стојковић и ипођакон Владимир Јелић. После Светог Причешћа верних Његова Светост Патријарх Иринеј произнео је беседу и поучио свештенство и верни народ о томе да је Господ дошао у овај свет не ради праведника већ ради грешника. „Данас смо чули једно посебно Јеванђеље, у којем Господ говори о два човека. О једном царинику и једном фарисеју“, рекао је Свјатјејши и додао, да су се обојца молили у храму, али да је “фарисеј отишао неоправдан јер се није молио да му Господ опрости“. Фарисеј се у својој молитви хвали Господу шта је све добро учинио, а то није поента молитве, јер Бог све зна: „Бог види не само наша дела већ и наше мисли и наше намере и по томе ће нам судити. Јер мисао предходи сваком делу било добром било злом.“ додао је Патријарх Иринеј. Истовремено, цариник увиђајући своја сагрешења и огреховљеност молио се Господу да се Господ сажали на њега и покаже му милост. Кроз ову причу нас наша Света Црква припрема како да се и ми кроз пост и ми припремимо за велики дан Христовог Васкрсења: „Пост је велика, благодатна моћ и сила Божија где се ослобађамо сувишка онога за тело своје, али зато дајемо превласт и снагу нашој души. Да наша душа проговори оно што Господ жели да чује од нас. Да се помолимо Господу за оно што чинимо по нашој немоћи, рекао је Патријарх Иринеј закључујући да: „није страшно грешити, али је страшно остати и бити упоран у греху, то је оно што непријатељ нашега спасења жели“. На крају свете архијерејске Литургије поводом јубилеја Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја: 10 година патирјарашке службе, 45 година епископске службе и 60 година монаштва, старешина храма протојереј-ставрофор Мирослав Миленковић је, у име храма и парохијана, даровао Патријарху Иринеју икону Пресвете Богородице. Предајући икону прота Мирослав је пожелео Патријарху Иринеју да још дуги низ година благодаћу Божијом поучава и води нашу Цркву. Извор: Радио Слово љубве

У Цетињском манастиру данас је служена Света архијерејска литургија, којом је началствовао Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ каракаски и јужноамерички Јован, са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Након Свете литургије, Митрополит Амфилохије је поздравио господина Владимира Гојковића, селектора ватерполо репрезентације Црне Горе, носиоца ордена златног лика Светог Петра Ловћенског Тајновидца, честитавши на бронзаној медаљи. Такође је поздравио и његовог оца Никшу, који је такође присутан, а који је носиоц ордена Светога Краља Милутина. Митрополит је селектору Гојковићу и цијелој репрезентацији „која је прославила и себе и цијелу Црну Гору“, како је рекао, додијелио икону Свете Богородице Филеримске. Благосовио је цијелу репрезентацију, пожељевши да их штити мајка Божија, те да нам доносе медаље и побједе са будућих такмичења. Селектор Владимир Гојковић, захвалио се у име репрезентације на части и указаној пажњи, изразивши задовољство што је био присутан на данашњем литургијском сабрању, нагласивши да му подршка и благослов Цркве много значи, као и цијелој ватерполо репрезентацији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У понедјељак 27. (14) јануара 2020. године нови Храм у Мркоњић Граду дочекао је свога патрона и заштитника, али не само свога заштитника већ молитвеника и заступника свих Срба, светитеља Саву, Првог Архиепископа и Просветитеља Српског. Звучни запис беседе Свету Архијерејску Литургију у истоименом Храму предводио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић пензионисани парох мркоњићки, Драган Шкалоња парох шиповски, Милидраг Стокановић (Епархија горњокарловачка), протонамјесник Зоран Травар, презвитер Александар Бјеличић, Предраг Милетић пароси из Мркоњић Града, и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала о Пастиру добром Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је о светом Сави почињући своју бесједу похвалним ријечима: како изрећи похвалу највећем од српске мајке рођеном, Просветитељу нашем и угоднику Божијем. Наша Црква заснована је на личности његовој, и његовој вјери у Бога.Наше Светосавље ће тако увијек бити мило и драго Господу. Владика је послије пригодне бесједе честитао славу свештенству и благочестивим парохијанима ове парохије пожељевши им дуге и Богу угодне године у прослављању свога заштитника и патрона, светитеља Саве Српског. Послије заамвоне молитве извршен је чин благосиљања славског колача и кољива. Након свете Литургије по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија додијељен је орден Новомученика бихаћко-петровачких г. Младену Милановићу, ктитору овога светога Храма који је имајући огромну и безрезервну љубав према цјелокупној Епархији бихаћко-петровачкој и страдалном народу Крајине помагао и био увијек присутан када је то требало. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Отишавши из Назарета, Господ Христос наставља Своју мисију у Капернауму, крајевима Завулоновим и Нефталимовим, како је пророк Исаија предсказао. Шта Његов долазак доноси тамошњем народу, али и нама данас, говори нам Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8 (4, 12-17). У емисији „Сведочења“ овај одломак тумачио је свештеник Срећко Живановић, свештенослужитељ при Храму Светих лекара Козме и Дамјана и сабрат при Храму Васкрсења Христовог. Звучни запис емисије Извор: Радио Источник

Велики празник Рођења Христовог прослављен је у загребачком Саборном храму Божанственом евхаристијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона. Окупљени народ је приступио светој тајни причешћа и тако се, на најприснији начин, сјединио са Господом и постао саучесник догађаја Рођења Христовог на једнак начин као што су то били и витлејемски пастири и мудраци са истока. Божићну посланицу Патријарха српског Г. Г. Иринеја прочитао је архијерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Обративши се на крају Литургије сабраном народу Митрополит Порфирије је говорио о потреби превазилажења дистанце међу људима, о стицању мира и о праштању. - Данас су сви православни људи испуњени великом радошћу, јер се родио Онај који од вечности постоји, јер се родио у телу Син Божји. Дошао је међу нас, ушао у сами центар нашег постојања и у саму матицу нашега живота. Не бисмо имали шта да додамо од великог и пребогатог богословског смисла том тајном догађају, који нам се на данашњи дан открива, од онога што је Његова Светост у својој посланици изрекао. Међутим, дужни смо да упутимо и лични поздрав и честитке свом православном верном народу овде у Хрватској. Да пожелимо да ова година буде боља од претходних година које су иза нас. Да мир и радост уђу у наша срца и у наше домове. Да по речи светог Серафима Саровског ми стекнемо мир у себи и да онда будемо сигурни да ће сви они који са нама буду долазили у контакт препознати тај мир и добити тај мир, благодаћу Божијом, преко нас. „Стеци мир у себи и хиљаде ће наћи мир око тебе“. Тај мир није последица наших људских напора. Није резултат наше памети, наше лепоте и наших позиција. То је мир који не долази од овога света. То је мир који се зове Христос. И управо тај мир, који се зове Син Божији, јесте оно што је потребније од свега другога нама људима који живимо у овом времену. - На сваком кораку људи се и даље сукобљавају. На сваком кораку газе се људска права. Свуда око нас се врши насиље. У крајњој линији, свуда око нас, а нажалост и у нама, царује егоизам, царује себичност, а тамо где то постоји може ли бити мира? Нема мира тамо где нема благодати Божије и тамо где није присутан Бог. Када нема Бога не може бити ни истинске ни праве љубави. Не може бити ни истинског и правог препознавања ближњег као свога брата. Не можемо спознати истину да је сваки човек наш брат. А шта смо ми? Јесмо ли ми хришћани? Да, браћо и сестре, ми смо хришћани и зато данашњи дан користимо да отворимо у себи истинске и праве вредности. Јесте, себични смо и нећемо да поделимо са другима оно што имамо, мислећи да нас то може спасити и осигурати нам живот без бола, агоније и бриге. Данас Господ долази да нам покаже шта су то рај и пакао. Знамо ми добро шта је то пакао. Зар га свако од нас не пролази готово свакодневно? Колико пута, када смо се наљутили на ближње своје, у себи осећамо немир? Зар нисмо тада поробљени и већи робови него када робујемо људима? Нема већег робовласника над нама од нашег егоизма и од мржње. - Ево Господ данас показује да је Он дошао да учини живот, не само лепим, него испуњеним смислом. Да нам пружи могућност да нам овај живот буде радосно стање и предокус раја. Онда, када окове егоизма разбијамо, када ланце самољубља кидамо, идемо у загрљај и у сусрет другоме, зато што смо примили истину Божију у себе. Бог је дошао на земљу тако што је превалио дистанцу која нас је делила од Њега и дошао је да све оно што је Његово подели са нама. Треба ли нам снажнија поука и порука? Да, постоји дистанца међу нама. Не само на нивоу односа држава, народа и партија него, нажалост, зацарила се дистанца и у нашим породицама. Зато што је мужу важнији он него његова супруга, а он треба да воли своју жену као Христос Цркву. Како воли Христос Цркву? Тако што се за њу распиње. Даје живот за њу. И родитељу нису спремни да читав свој живот ставе на услугу деци, него тргују. Чине добро својој деци зато што очекују да ће им бити узвраћено, а деца, по правилу, захтевају да им родитељи служе. Све је то наопако, а све то Господ у Цркви исправља и даје нам могућност да ми исправимо себе. Да, у породици се учи да волимо, да препознајемо да је други наш смисао. Дар који сам добио дат ми је као дар од Бога, а онда моје уздарје треба да буде да ја, кроз тај дар, покажем своју љубав према другом човеку, према ближњем, најпре у породици. Наравно да ћу онда бити спреман да и у друштву у којем живим праштам и да тражим опроштај. Наравно да ћу онда своју породицу доживети као вежбалиште за љубав кроз коју све породице овога света треба да буду моја породица. Наравно да онда кроз љубав према своме народу нећу тај народ обожавати, да ми он постане бог уместо Бога, да ми он постане идол. Него, учећи се љубави према свом народу оспособићу себе да препознам да су сви народи света мој народ. Да! Да превазиђемо дистанцу и да поделимо оно што је наше са свима. Јесте, можда сам те увредио па те то боли. Опрости, ако сам те увредио. Ако си ти мене увредио нека ти је Рођењем Христовим просто. Опростимо да бисмо могли да идемо даље руку под руку. Зар не говоримо свакога дана молитву „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Немојмо бити судије. „Не суди да ти се не суди“ и „каквим судом судиш, онаквим судом и теби ће бити суђено“ речи су Господње. То је Божић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протојереј Никола Пејовић Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не...

У Француској, са њеном римокатоличком традицијом, сама идеја да сте удати за свештеника мора да изгледа и необично и некако неумесно. [Са друге стране] положај свештеникове супруге, у светлу апсолутне немогућности рукоположења жена у свештенство, може да делује као нешто ненормално, нарочито данас, када смо сведоци ослобођења и независности жене, као и једнаких могућости за каријеру како за мушкарце тако и за жене. Међутим, ту „ненормалност”, ту „апсурдност” свештеникова жена не само да прихвата, већ је чак и укључује у своје битовање са радошћу; да, заиста, са поносом и благодарношћу што је, премда на посредан начин, део свештениковог служења. Није ми лако да говорим непристрасно и објективно о своме супругу који се недавно упокојио, а са друге стране, радост ми је да говорим о њему, да са другима поделим своје успомене. Младост у Франсуцкој Није било ничега необичнога у нашој младости, ни у томе како смо се упознали: он је био матурант Carnot лицеја и руске гимназије, ја сам завршила школу Saint Marie de Neully. Обоје смо одрасли на идеалима и вредностима Старе Русије, у ритму Цркве и њених празника, на наслеђу и традицијама Русије, које су подразумевале верност и приврженост дужностима. Но, са друге стране, живели смо и у свету Волтера, Верлена и Пруста, лепоте Париза и величанствене прошлости Москве и Санкт-Петербурга. У то време, када сам имала седманаест година, на степеницама цркве срела сам се са деветнаестогодишњим студентом који тек што се био уписао на Богословски институт Светог Сергија: „Врло бих желео да се упознам са Вама… – рекао ми је – и хтео бих да приметим да уопште не намеравам да постанем монах!”. Исте те вечери, он се поверио једном од својих познаника да је „нешто раније тога дана срео своју будућу супругу”. Мој супруг се уписао на Институт [Светог Сергија] са намером да постане свештеник, и већ са деветнаест година био је у потпуности оно што ће бити током читавог свог живота. Од самога детињства он је себе посветио свештеничком служењу, Црква је била његов живот, желео је више од ичега другог да постане свештеник, била је то његова прва и најснажнија жеља. Његово свештеничко служење, жеља да стално служи службу Божију изражавала је природу његове душе, оно за шта је био створен. И у томе није било никаквих противречности. Он је био веома образован човек: најпре се образовао у руској војној школи, а потом у лицеју Carnot и руској гимназији. Развио је пасионирану љубав према књижевности обе земље, које је познавао до савршенства: руску књижевност, коју је касније и предавао у Њујорку, и француску књижевност, коју је упознавао не само док је живео у Француској; он никада није престао да чита франуску књижевност, ценио ју је и упијао у себе са љубављу, и – ако се може тако рећи – готово са извесном неутољивошћу. Он је волео француску и руску поезију, и могао је сатима да је говори напамет, без престанка… Ни поезија, ни књижевност за њега нису били забава. Он је, уопште, био незасити читач: занимале су га политика и философија, савремене идеје и теорије. Његова интересовања и радозналост су били свеобухватни. У поезији је видео онострану лепоту и тиме се наслађивао. Уместо да тражи своју душу у поезији, по примеру песника епохе Романтизма, он је отворено и искрено кретао путем самих песника и њиховог стваралачког трагања. Волео је Бодлера и његово стремљење к идеалу, волео је Волтера и Рембоа – он никада није трагао за етиком и моралом у уметности (за шта је његова љубав према Бодлеру и Прусту сасвим довољан доказ!). Он је у поезији, као и у књижевности уопште, видео живу реч, реч која изражава живот. Волео је да чита записе Жида и Лотоа, биографије и радове о Таљерану, Прусту, о животу Сименона и других, удубљујући се у њихово схватање развоја човековог живота, страдања и радости. Сва ова дела су му омогућавала да се приближи суштини другог жовека, [да се приближи] различитим људским судбинама и, кроз њих, одрицању од себе. Језик је за њега био од првостепене важности, чак више и од музике у којој је уживао, али без страсти, и више од визуелне уметности према којој је био готово равнодушан. Волео је улице, град, дом, завесе на прозорима, гробља, кафетерије, вечерње новине – све оно што изражава људски живот. Сећам се да сам се једном приликом, када смо били млади, силно изненадила, да не кажем и нешто више, када ме је повео на гробље Pere Lachaise, да бисмо потом лутали Grands Boulevards-ом, отишли у Maigret, и на крају завршили у кафеу Lutetia где смо пили црну кафу и читали Le Monde. Поред нас су пролазили пролазници, сав тај свет улица… Признајем да сам тада била донекле уздржана, но касније сам постепено задобијала све већу слободу и све дубље поимање ствари. У средишту свега за њега је била радост свештеничког служења Говорила сам о његовој уравнотежености, о његовим укусима, француском и руском образовању, о његовом систематском и сталном читању које је нашло свој израз у његовој изузетно широкој и свестраној културности, отвореној за живот и за развој рода људског. Но, у средишту свега тога, за њега је најсилнија и најискренија била радост свештеничког служења, радост што је свештеник. Нарочитост његовог служења била је у том утицању на друге, које је он био кадар да изрази кроз речи; у том непосредном и готово неприметном утицању којим је дејствовао на људе који су му долазили. Он је, услед тога, стално бивао напросто као “поједен” од стране људи, јер никада није умео да каже “не”. Када би му у разговору поставили неко чудно или замршено питање, он је увек схватао шта су хтели да га питају, као и у којој је мери човеку било тешко да му постави то питање, и одговарао је без давања готовог решења, без поуке. Он је поседовао изузетни дар да утеши човека и да му олакша бреме, да га ободри и да поразговара о оном најважнијем, да обасја (саговорника) светлошћу у којој је све постојало једноставније, срећније и спокојније. Он је стварно умео да охрабри срце човеково. За неке је било неочекивано то што је он, када су му долазили, у нади да ће добити од њега готово решење или поуку, износио искључиво своје виђење… Један од његових студената ми је недавно рекао (наводим ово по памћењу): “Често сам долазио код Баћушке са списком проблема који су ми се чинили врло озбиљним, нерешивим. Разговарали бисмо о политици, о књижевности, о мојој деци, о Цркви, о празницима, о природи, и на крају би Баћушка спустио своју тешку и благу руку на моја леђа и рекао: ʼСада је све добро, зар не? Више нема никаквих проблема?’ Одлазио бих, а моје срце и моја душа су били згрејани његовом радошћу и сијањем, нечим непојмивим али спокојним”. Нико није могао да му се подсмева, нарочито када су у питању богословска питања. Његово осећање за стварно стање ствари, здраво расуђивање, сагледање живота у коме није било измишљених проблема, заједно са свагда својственим му осећањем за хумор и унутарњу уздржаност, са умећем да приликом сусрета насамо са неким савладава превише лична осећања и емоције, учинили су га човеком од кога су сви узимали као са извора утехе, добробити и убеђености; и он је све то тако штедро давао… Више од хиљаду људи је дошло на његову сахрану; добила сам на стотине писама од тих људи чију је душу он негде и некада дотакао. Живот у Америци године ми смо са троје деце отишли из Париза у Њујорк. У Америци, на Академији Светог Владимира, он је био професор и декан, тамо је образовао групу сатрудника, предавача и ководитеља.Све су то били његови пријатељи који су се трудили на истој мисији, који су говорили гласом Цркве, Литургије, Евхаристије. Он је на Академији Светог Владимира написао своје књиге и остварио сав свој потенцијал, тамо се заиста потрудио на делу обнове литургијског живота, на делу обнове евхаристијске свести. Други ће говорити о његовој богословској мисији. Ја знам да је та мисија била једно са његовим свештеничким служењем као слуге и инструмента Господњег. Он није имао смисла за решавање „друштвених проблема”. Обично је говорио: „Други ће то урадити боље од мене”. Оно што нас је спасавало од хаоса, који је тешко било избећи, јер тешко је било не расути се на све стране – деца, њихово школовање (наше троје деце, узгред буди речено, никада нам нису донела ништа друго осим среће!), Академија, напори да спојимо крај са крајем свакога месеца, студенти и све остало… – јесте, пре свега, присуство у Цркви, на богослужењима, радост Велике Суботе и обичне недељне Литургије. И све нам је то дошло кроз његово свештенство и благодарећи његовом свештенству. Да бисмо сачували наш унутарњи склад живота, читаво лето бисмо проводили у канадској провинцији на обали острва Лабел, куда смо одлазили да бисмо се погрузили у извор живота звани Природа, тамо у северној лепоти канадских шума, у окриљу породичног живота, у дрвеној часовњи недељом и празницима, у посетама његовог брата [близанца] Андреја чији је значај у животу мога мужа био толики да то не могу никада довољно да нагласим. Свако наше лето је било обележено ритмом нестрпљивог ишчекивања Андрејевог доласка, радошћу због његовог борављења са нама и тугом због Андрејевог одласка. Свако наше лето је заиста било тихо пристаниште. Празник упокојења Желела бих да овим не баш много повезаним успоменама придодам и неколико речи о болести и смрти оца Александра, о празнику његовог упокојења, што је оно заиста и било. Када се, сасвим неочекивано и непредвидиво, открило да болује од рака плућа и мозга у већ поодмаклом стадијуму, он је прихватио своју судбину у пуном смислу те речи, спокојно и јасно, без непотребних речи, са унутарњом снагом, која је свагда била скривена. Врло добро се сећам колико је тачно било часова када се то догодило. Био је то тренутак пунога познања и потпуне јасности, сигнал за полазак на пут. Он је то прихватио без емоција, но у наш живот је ушла велика радост. То није била радост самопожртвовања или мука које је морао да одстрада. То је била радост једноставна и чиста, са којом је он проповедао читавог свог живота, али та се радост сада појачала, зато што је он осећао да ће ускоро угледати Царство, двери Царства. Све остало се завршило или, напротив, тек је требало да почне. Време животне борбе, проповеди, општења [са људима], убеђивања… отишло је у прошлост, истовремено када је тек започео велики пут који ће га учинити стварно слободним. Он је тада био налик оним женама којима се Христос јавио после Васкрсења и рекао им: Радујте се! Његова болест и приближавање смрти били су, без сумње, за њега чак и већи него што би то било непосредно виђење Господа. Са великом једноставношћу, са свеобухватном вером он је чекао, како је сам једном приликом и написао “безвечерњи дан Царства”. Његова смрт је била заиста чин живота, празник упокојења. Његово приближавање к смрти било је налик на воз, који креће после писка сирене, захуктава се и полази, с почетка споро, шкрипећи точковима и испуштајући пару, да би се, потом, кретао све брже и спокојније тамо… тамо где је циљ сваког путникка – к дверима Царства, која су се отворила за њега и којима се он приближавао са миром и благодарењем. Никада га нисам видела да тако сија, да је тако благодаран, тако трпељив. Три дана пред упокојење примио је Свету тајну помазања освештаним јелејем. Он је тада био веома слаб и нисмо знали како ће да одреагује, али он је на крају молитава рекао јасним и снажним гласом: “Амин, амин, амин!”. У томе је била његова сагласност – “нека буде тако” читавог његовог живота. Желела бих да завршим одломком са краја поглавља о смрти из његове књиге “За живот света” (то је сасвим јединствени одломак јер је написан у првом лицу): “И ако учиним тај Христов живот – својим животом, ако ту жеђ и то искање Царства учиним својом жеђју и искањем, то чекање Христа – својим чекањем, тај опит Христа као живота – својим опитом, тада ће и сама моја смрт постати усхођење у Живот. Не знам када ће наступити и како ће се збити последње испуњење свега у Богу. Ништа не знам о свим тим “када” и “како”. Али, знам да је у Христу већ започела Пасха света, прелажење света у Царство Божије и претварање свега у Царство Божије, као и да је живот већ прожет светлошћу те Пасхе, њеним миром и радошћу у Духу Светоме, јер Христос васкрсе и живот живује!”. (Протопрезвитер Александар Шмеман, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Београд, 2007, превео и приредио Матеј Арсенијевић, стр. 7-14) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 24 новембра 2019. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, прослављена је слава храма слава у Земун Пољу. Храм Светог Стефана Дечанског задужбина је припадника Војске Србије и Полиције. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Прилог радија Слово љубве На крају молитвеног сабрања, коме је поред верног народа и припадника Војске и Полиције присуствовао и помоћник директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Марко Николић, старешина храма протојереј Раде Јовић је заблагодарио Епископу, представницима Градске општине Земун, ктиторима и задужбинарима. Извор: Инфо-служба СПЦ

Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа. Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека? Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте. Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење. То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу. Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом? На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност. Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима). Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“. Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси. Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе. Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе. Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива. Извор: Теологија.нет

Празник Обновљења Храма Светог великомученика Георгија, заштитника свете обитељи Манастира Враћевшнице, прослављен је најсвечаније Светом Архијерејском Литургијом. Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину, саслуживали су архимандрити Сава (Илић) и Тимотеј (Миливојевић), протојереј Чедомир Дамљановић, протонамесник Божидар Бован и протођакон Александар Грујовић. Свечаној атмосфери допринео је и верни народ који је дошавши са разних страна, из Краљева, Ужица, Чачка и Крагујевца, узео активног учешћа у Литургији. Након прочитаног Јеванђеља, Владика је надахнуто беседио. Поучио нас је да не будемо хришћани само по називу. Ако хоћемо да се спасемо, да будемо са Христом у Царству небеском, онда морамо бити истински део Цркве, морамо да живимо Свете Тајне, да умножавамо врлине! За све то, диван је пример Свети Георгије, кога поштују и инославни, који је својим животом сведочио Реч Божију, који је због тога и страдао. У страдањима, на светитељу се показала сила Божија – сваки пут бивао је исцељен! Његова непоколебљива вера, истински је путоказ нама ка спасењу, ка томе да будемо они истински. Господ је рекао да је у својој љубави, при свом доласку, на земљу донео и мач! Мач, да раздвоји истину од лажи, оне праве од лажних! Ми смо прави ако са и у Цркви задобијамо спасење. На том путу смо ако се усавршавамо у посту, молитви и љубави, рекао је Владика Јустин. Након резања славског колача, мати Ксенија је са сестрама за све присутне припремила трпезу љубави. Извор: Епархија жичка

Слава Српске Атине ‒ Обновљење храма Светога великомученика Георгија, прослављена је служењем свете архијерејске Литургије и свечаном академијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у суботу, 3/16. новембра 2019. године, у Светогеoргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија и свештенства Епархије бачке. Литургији су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, професор др Драган Станић, председник Матице српске, г. Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, др Радивоје Стојковић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај, г. Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, и многи други представници јавног и културног живота нашег Града. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је позвао на духовну будност и трпљење. У том трпљењу Бог нам даје утехе, снаге, надахнућа и охрабрења да никада не губимо наду, него да – и у највећим невољама животним – осећамо да никада нисмо сами, да је Господ с нама. Он је и сада са нама, међу нама, и у нама, и овде у овоме светоме храму, Саборном храму Новог Сада. Нека Бог да дâ свагда тако буде молитвама светога Георгија и свих светих, навео је владика Иринеј. Звучни запис беседе владике Иринеја Током свете Литургије, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој у чин протопрезвитера произвео је протонамеснике: Милета Мајкића, Брану Влајковића, Ненада Стојшића и Бранислава Мркића. Правом ношења напрсног крста одликовани су протопрезвитери: Бранко Ћурчин, Стојан Билић и Милован Миодраговић. Презвитера Горана Димића владика Иринеј је произвео у чин протонамесника. Преосвећени је благосиљао славске дарове, колач и кољиво, а после отпуста, владика Иринеј је уручио орден Светога Саве другог степена Библиотеци Матице српске, којом ју је, на предлог Епископа бачког, одликовао Свети Архијерејски Синод наше Цркве, у знак признања за неизмерни допринос унапређењу културе, очувању српскога језика, традиције и културне баштине нашега народа уопште. У име наведене иституције, орден је примила гђа Новка Шокица Шуваковић, заменица управника Библиотеке Матице српске. За неизмерни допринос унапређењу културе, очувању српскога језика, традиције и културне баштине нашега народа уопште, Свети Архијерејски Синод наше Цркве, на предлог Епископа бачког, орденом Светога деспота Стефана Лазаревића одликовао је: Галерију Матице српске (орден је примио г. Данило Вуксановић, конзерватор-рестауратор Галерије), професора др Драгана Станића, председника Матице српске, и г. Селимира Радуловића, управника Библиотеке Матице српске. Орден Светога деспота Стефана Лазаревића, у знак признања за велики допринос унапређењу културе и очувању културне баштине нашега народа, Свети Архијерејски Синод наше Цркве, на предлог Епископа бачког, доделио је г. Зорану Вапи, директору Покрајинског завода за заштиту споменика културе. На предлог настојатељâ храмова у Новом Саду и дописа Црквене општине новосадске, архијерејске грамате признања додељене су благочестивим хришћанкама и заслужним парохијанкама новосадских храмова. Прослава Ђурђица настављена је благосиљањем славских дарова у Градској кући, уз присуство чланова Градског већа, представника Војске, свештенства Епархије бачке, представника традиционалних Цркава и верских заједница, као и многобројних званица из јавног живота Српске Атине. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Епископ мохачки, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, и ђакона Ивана Васиљевића. Том приликом, владика Исихије честитао је славу свим Новосађанима. Велика је част и радост да можемо да се окупимо у Градској кући, да извршимо благосиљање славских дарова и да призовемо благодат Божју на овај Град, поручио је Преосвећени. Овогодишњи кум славе Града Новог Сада је г. Петар Ђурђев. Звучни запис беседе Владике Исихија у Градској кући Градоначелник је казао да је Ђурђиц заједничка слава свих Новосађана. Верујем да ћемо се окупљати још много година и заједно прослављати овај велики празник, рекао је г. Вучевић. Звучни запис обраћања градоначелника Милоша Вучевића У просторијама Црквене општине новосадске припремљено је послужење за епископе, градске оце, добитнике ордена, као и за остале госте. Извор: Инфо-служба Епархије бачке