Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бити'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Окрутност са становишта световног човека разликује се од суровости верника. Морамо признати: од нецрквених људи има доста притужби на нас у том погледу. Замерке се обично заснивају на текстовима Старог завета: посебна суровост, убиство, крв, освета и тако даље. У Новом завету постоје и епизоде које изазивају збуњеност чак и међу верницима. Једном речју, данас разматрамо једно дискутабилно питање. Можемо објаснити суровост Старог завета. Да би се сачувала вера бар у једном народу, биле су неопходне овакве мере без преседана о којима читамо. Све је то било неопходно да би се човечанство спасило, да би се након извесног времена појавио Месија. Запазимо да је и само помирење било сурово: оно је постигнуто страшним страдањем Христовим на крсту. С тим у вези, људи такође имају питања: зашто је то морало бити тако страшно? Зар није постојао једноставнији начин? Уосталом, Бог је свемогућ, како би нас иначе спасио! Како одговорити на ова питања? – Да, ове мере су биле неопходне, као што су понекад неопходне хитне и болне хируршке мере. Понекад изгледају и сурове, али доводе до излечења болесника. Да, било је много сурових страница у историји наше Цркве, али им се понекад додају чињенице и догађаји који немају везе са хришћанством. На пример, сећате се живота свете равноапостолне кнегиње Олге, која је веома сурово осветила смрт свог мужа. Шта да кажем? - ови догађаји су се десили и пре него што је принцеза постала хришћанка. Хришћанство је примила много касније, након чега се доста променила. Да, код нас се дешава да свиреп паганин постане дубоко религиозна особа, па чак и светац. Шта тек рећи о историји Цркве, ако и у Јеванђељу има двосмислених епизода! На пример, када је Христос бичем истерао трговце из храма, да ли је то суровост? Или је то ревност праведника, о којој се говори у једном од пророчанстава: „А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.“ (Јн. 2,17)? Верујем да то није била суровост, већ правда према онима који су се бунили и чинили непристојност у дому Божијем. Ако оптужимо Христа за суровост, шта је онда са блудницом коју је требало каменовати, пошто нико у то време није укинуо Мојсијев закон? Да ли је био окрутан према њој? - наравно да не. Или ова епизода: „А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим. И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити. И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини? А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа; Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.“ (Лк. 9, 51-56).“ Да, постоји пето поглавље Дела апостолских, које говори о Ананијиној и Сафириној смрти, али опет, да ли је то суровост у ситуацији када људи лажу не човека, већ Бога? При тумачењу текстова Светог писма много тога се мора узети у обзир и правилно тумачити. Да ли је прихватљиво да хришћанин буде окрутан? Хајде да то схватимо. С једне стране, наравно да не. Насиље у породици, ратови, братоубилачки сукоби, пљачке, убиства су неприхватљиви. То је разумљиво не само хришћанима, већ свим разумним људима. С друге стране, постоји традиционални пример: рат. Ако говоримо о заштити најмилијих и сродника, а ви идете да положите живот за своје пријатеље, онда показујете највиши степен љубави у хришћанском схватању речи. Али ако хришћанин почне да се свети, ово је пут нигде не води. Освета је страшна ствар, рак душе, слична зависти и поносу. Живот се много разликује од теорије, није све тако како пише у књигама. Догађају се разне ствари. Да, треба да се трудимо да будемо љубазни, да читамо свете оце, да се учимо смирењу, да праштамо ближњима и тако даље, али понекад треба да реагујемо према ситуацији. Наравно, суровост је психички поремећај. Особа у бесу, иритацији је неадекватна. Али понекад је потребна одређена мера окрутности. Хришћанин мора да схвати да је његов задатак да тражи средину и одржава разум у најтежим околностима. Чак и у рату човек бира: да нападне - или да брани, да мучи - или да заустави мучитеље и мучење. Још једна важна нијанса: не мешајте окрутност и грубост. Окрутност је психички поремећај, а грубост је или карактерна особина или мера због нужде. Чврста особа може бити лојална, симпатична, пристојна, односно њена чврстина дефинитивно није грех. Што се тиче грубости као неопходне мере у односу на друге људе, верујем да је чак и у нашем толерантном друштву недостаје. Да је више ригидности у неким питањима, било би више реда. Хришћани често погрешно схватају понизност. Не можете понизно толерисати подлост или прихватити понижење. Понизност није слабост и недостатак воље. Светитељи кажу да је смирење свест о сопственим гресима. Човек разуме да је грешник, да је болестан, да је смртно рањен грехом и потребан му је Спаситељ који ће га исцелити и спасити. Он схвата да свет лежи у злу и да му се догодила трагедија космичких размера. Целокупна творевина Божија је оштећена – и човек такође. Покајани грешник је скромна особа. Али бескичменост и слаб карактер немају никакве везе са понизношћу. Напротив, проблеми менталног здравља и духовног развоја се појављује већ овде. Ово је веома важно разумети, као и чињеницу да је строгост према неким људима неопходна мера. Штавише: особа која се стално савија под другима може једног дана да се ослободи и постане невероватно сурова према онима којима није могла да узврати. Он се свети за сва своја понижења, издаје онога пред ким се понизио и с њим се понаша на посебно суров начин. Детињство сам провео у спорту, бавио сам се борилачким вештинама, а тренер нам је увек говорио: „Момци, ваше руке су ваше оружје. Користите их само за самоодбрану. Никада немојте користити своје вештине да бисте их показали или демонстрирали на некоме.” Често људи, који не показују окрутност према другима, то изливају на своје вољене - своје жене и децу. Ово је ланчана реакција: тата је окрутност добио од свог шефа на послу, дошао кући и напао своју жену, жена се онда обрушила на децу. Истовремено, одрасли не доживљавају своје поступке као окрутност, штавише, насиље у породици код неких православаца сматра се нормом. Има и свештеника који у својим беседама кажу да је прихватљиво савити жену преко колена. Верујем да су сви који то тврде очигледно били трауматизовани као деца. Чуо сам од једног свештеника: односе у породици треба градити само уз помоћ наклоности и љубави. На овај начин увек можете постићи договор са својом женом. Ако се жена осећа вољеном, она ће се одазвати свим срцем и душом, и то ће створити рајску атмосферу у породици. Исто важи и за децу – али са њима треба бити опрезан у овој ствари како би се спречили фанатизам и идолопоклонство. Важно је не тући децу и не терати их да живе животом који није њихов, али је потребно поставити им границе. Завршио бих речима апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него побеђуј зло добрим." Сматрам да некажњивост зла рађа безакоње. Да, морате да балансирате на веома финој линији. Тешко је, али живот вас обавезује на то. протојереј Константин Лисњак https://gorlovka-eparhia.com.ua
  2. Стицање смирења је наука над наукама, основа свих хришћанских врлина. Свети Оци су писали многа учења о томе како се пролази кроз ову науку. Па ипак, сваки од њих на овај или онај начин сведочи: немогуће је речима описати шта је смирење. Разумевање се рађа само из искуства. Стога би било крајње наивно покушати да у једном кратком чланку покријемо ову огромну и најважнију тему за хришћанство. Не усуђујући се да то учинимо, покушаћемо да говоримо само о једном кораку на путу хришћанина ка понизности – о томе како себе прекорити а да не изгубимо мирну диспензацију душе. Па, хајде да покушамо да разумемо ово питање. Теза прва: Самопрекор је оруђе, а не циљ сам по себи. Ако га користите погрешно, проблеми ће се само повећати. Да бисте исправно и профитабилно користили било који алат, прво морате разумети за шта је намењен и како га стручњаци користе. Самопрекор је аскетско оруђе које православни монаси користе вековима на сасвим специфичан начин и у специфичне сврхе. А користећи га неразумно, уместо духовне користи, можете само додатно погоршати своје проблеме. Чини се да овде нема шта да се објашњава, де је све јасно из саме речи. „Самопрекоравање” значи прекоревати самог себе. Због чега? Због грехова, наравно. Па, идемо! Укори себе за сваки грешни покрет своје душе – и задобићеш смирење. Међутим, таква једноставност може бити варљива. Замерити себи значи понизити, спустити ниво самопоштовања на могући минимум. Како се човек осећа у овој ситуацији? Понижен и безвредан. Ово стање, искрено говорећи, није баш пријатно. Свако од нас, у већој или мањој мери, зна да се ту не очекује ништа осим меланхолије која се претвара у малодушност. Међутим, сасвим другачије изгледа резултат самопрекора о коме говоре свети оци. Ево речи преподобног авве Доротеја: „...ко себе прекорева, увек је у радости, увек у миру." Онај ко се прекори, где год да дође, како рече авва Пимен, шта год да му се догоди, било зло, било срамота, било каква туга, најпре се сматра достојним свега непријатног, и никада се не стиди. Може ли бити ишта мирније од овог стања? Радост, смирење, недостатак стида... Откуд тако задивљујућа разлика између доживљаја светаца и нашег свакодневног искуства? Одговор је једноставан и очигледан: свети оци су тачно знали зашто им је потребан самопрекор, и користили су га управо да би постигли овај циљ. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је прецизно дефинисао овај циљ: „Тип понизности, који нас припрема за подношење туге пре њеног доласка и доприноси самозадовољном трпљењу туге након њеног доласка, Свети Оци називају самопрекором. Туге су неизбежне у нашим животима. Болести, природне катастрофе, епидемије, финансијске кризе, погибија најмилијих и многе друге велике и мале несреће - све су то стални сапутници човека од времена пада и изгона из раја. Чак и тамо где живот тече срећно и безбрижно, сенка будућих туга још увек се назире у мислима, као да говори: „Неће увек бити овако. Човече, спреми се, невоља те неће заувек мимоићи.” Теза друга: Православни поклоници користе праксу самопрекоревања како их не би мучио страх од будућих искушења и како би их мирно дочекали. Болесна особа је често склона да негира своју болест, чак и када почну да се појављују сасвим очигледни симптоми. Овако наша психа несвесно покушава да се заштити од трауматских, болних информација. А ако се особа на време не обрати лекарима за помоћ, последице таквог порицања очигледног могу бити веома озбиљне. Потпуно иста ствар се дешава у духовном животу. Сви смо болесни од греха. Али помисао на то је толико тешка да људи несвесно покушавају да негирају сопствену грешност и теже да у себи виде само добре и племените особине. Ово може донети привремену утеху. Али онда човека задеси несрећа, дође туга. И нађе се потпуно беспомоћан пред њом: како то може бити, добро сам, све сам урадио како треба, зашто ми се то догодило? Почиње да губи дух, љути се на људе, па чак и гунђа на Бога што је допустио такву неправду. А тамо, где се човек осећа увређен од стране Бога, не може више ни од кога да очекује подршку и спасење, остаје сам са невољом и може достићи крајње степене очајања. Да би се заштитили од такве опасности, православни подвижници су користили праксу самопрекоревања. Ево кратког описа тога од Светог Игњатија (Брианчанинова): „Самопрекор је окривљавање себе за грешност, заједничку за све људе и своју. У исто време, корисно је памтити своја кршења Закона Божијег, осим блуда, чије детаљно памћење забрањују Оци, као обнављање у човеку осећања греха и задовољства. Самопрекор има, на почетку вежбања у њему, карактер несвесног механизма, односно изговара се језиком без много срдачног саосећања, чак и у супротности са срдачним осећањем; тада ће, мало по мало, срце почети да саосећа са речима самопрекора; најзад, самопрекор ће се изрећи свом душом, са обилним осећајем плача, умањиће пред нама и сакрити од нас недостатке и грехе ближњих, помирити нас са свим људима и са околностима, сабрати мисли расуте по свету у чин покајања, унети пажљиву молитву испуњену нежношћу, надахнуће вас и наоружаће вас неодољивом снагом стрпљења.” Упражњавањем самопрекоревања човек препознаје своју грешност и престаје умно да бежи од созерцања својих духовних рана, прихвата своју духовну болест и постаје спреман за њено лечење. А инструмент такве терапије могу бити управо од Бога допуштене туге и катастрофе. Шта да се ради, медицина понекад може бити горка, али без ње се не може наћи здравље. Дакле, самопрекор у православном предању није циљ, већ делотворно средство за самозадовољно подношење туга. Али шта се дешава ако се чак и најбољи лек користи без икакве мере? Од корисног средства за препознавање и прихватање сопствене грешности, она се претвара у духовни отров, који буквално трује човека, тера га у малодушност лишавајући га воље, наде и вере у милост Божију. Трећа теза: Православни подвижници су уређивали часове самопрекорења тако да је њихов обим одговарао духовном искуству човека. Наравно, све молитве Цркве прожете су смерним мислима о грешности човека. Међутим, православни монаси посвећују посебно време самопрекору као засебној пракси, која не дозвољава овом моћном леку да неконтролисано испуни читав животни простор особе која још није спремна за такав подвиг. О томе свети Игњатије сасвим извесно пише: „...монаси сваки дан посвећују део свог времена упражњавању самопрекора. Кроз то покушавају да увере, убеде себе да су грешници: пала природа не жели да верује у то, не жели да усвоји ово знање за себе.” Овде је опет важно напоменути да монаси у току дана посвећују само одређени део свог времена овим вежбама. Свети Игњатије непрестано самопрекоравање назива најважнијим само за најсавршеније монахе – у тиховању. Шта ће бити са човеком који није прорачунао своју снагу и узео на себе меру савршених монаха? Десиће се исто што се дешава и код почетника који покушавају да тренирају по шампионском програму. Они ризикују да се једноставно неподношљиво оптерете. Постоји још један проблем повезан са самопрекором: понекад особа са недовољним духовним искуством, претерано разоткривајући сопствену грешност, губи границу између себе и својих греха. И као резултат тога, почиње да усмерава свој гнев више, не на сопствена грешна испољавања, већ директно на себе. Теза четврта: Гнев хришћанина треба да буде усмерен на сопствене грешне и страсне мисли, али не на њега самог. Човек је слика Божија, која је присутна у сваком од нас. А греси и страсти су духовна прљавштина која искривљује ову слику, покушава да је засени, изобличи. Док се љути на прљавштину, човек може и треба да се односи према лику Божијем у себи са пажњом и љубављу, не мешајући је са прилепљеним грешним израслинама. И православни светитељи, не само да су то разумели, већ су о томе и писали у писмима својој духовној деци. Ма колико мале форме страсти биле, пожури да их истераш, и то тако немилосрдно да од њих не остане ни трага.Како их избацити? Непријатељским покретом беса према њима или љутње на њих. Чим приметите нешто страствено, брзо покушајте да изазовете свој бес као реакцију на то. Страствене ствари се не могу одржати другачије него саосећањем према њима, а свака симпатија се уништава гневом; страст се удаљава или нестаје при првом појављивању. Налазим код светих отаца да је гнев дат због тога, да би се наоружали против страсних и грешних покрета срца и отерали их. Дакле, погрешно схваћен и употребљен самопрекор парадоксално води човека, уместо смирењу, ка својој потпуној супротности – гордом очекивању духовног савршенства од себе и негодовању због његовог одсуства. Јасно је да ће са таквим односом према себи бити веома проблематично пронаћи мирни дух. А смирење претпоставља управо такав дух. Пета теза: Скроман човек се бори само са својим страстима и демонима. Остатак света за њега је диван и добар дар Божији. И његова сопствена душа је такође део овог дара, према којем се односи са љубављу и поштовањем. Он саосећа са њом када је боли, подноси њене немоћи и покрива их љубављу на исти начин као што покрива немоћи других људи. Јасно је да се такво унутрашње уређење не постиже одмах. Али да бисте постигли жељени циљ, морате барем замислити његову слику и схватити у ком правцу треба да се крећете. Људи се врло често муче због разних ситних грехова и страсних покрета срца. Напустивши грешни начин живота уз Божију помоћ, узнемирени су што не могу да се изборе са дејством страсти у области мисли и осећања. Али савршена непристрасност је судбина врло малог броја. Ни међу светим подвижницима нису сви стекли овај велики дар. Александар Ткаченко https://pravlife.org/ru
  3. JESSY

    Увек ће бити звезда у тами

    Једино што се мења у овој земљи су датуми на календару у нашим кућама. Ништа друго. Све остаје исто или постаје горе из године у годину. Желимо да идемо на Марс, да стварамо цивилизације, али наша срца и душе су у паклу и његовој пустој тами. У свакој катастрофи једни окривљују друге и на крају је нико не плаћа осим жртава катастрофа. Живимо у земљи у којој имамо памћење као риба и из неког разлога све ће бити заборављено. Не волимо тзв. инфлуенсере, али не разумемо да, пратећи их, ви им дајете моћ, новац и, наравно, утицај. Друштвене мреже се баве њима само зато што објављују ретуширане фотографије и видео снимке својих приватних тренутака. Неки вређају политичаре, али ће пред солидним митом ћутати, па ће опет исти листић убацити у гласачку кутију. Не заборавимо да политичари, лекари и свештеници потичу из наших породица. Какве људе на крају желимо да рађамо и одгајамо? Људе који једу месо или људе који спасавају животе и грле људе? Причамо о цивилизацији, еволуцији, образовању и просперитету, а у исто време неки млади људи преноће на аеродрому да дочекују учеснике још једног ријалити програма, али када било који олимпијски шампион стигне у Атину, нема никог да му аплаудира. То показује какву будућност, културу и образовање желимо да стварамо. Не волимо систем, проклињемо га од јутра до мрака, али постали смо део њега, мали зупчаници у његовој машини, и не чинимо ништа да променимо ствари на боље. Неки људи мисле да само бројеви на њиховом банковном рачуну имају вредност. Неки људи све упропасте за новац. Ово самољубље уништило је многе. Зар не схватамо да ћемо на крају сви напустити овај живот и да се на то треба припремити, али уместо да будемо уједињени, једемо једни друге. Крчење шума је убиство. Тачка. Остало су јефтини изговори. Природа, животиње и људи су ланац у коме свака карика црпи живот из друге. Ако једна карика пукне, цео ланац пуца. Сви смо криви за ово што се дешава. Свако сноси неку одговорност за сваку несрећу и свако зло које се дешава око нас. Морамо да променимо правац као друштво и као човечанство. Наше самољубље постаће кавез у коме ћемо живети као живи мртви, пред лажним екранима, размењујући лажне емоције. Заборавили смо Бога, заборавили смо зашто смо створени и шта нам је сврха. Све што смо сачували из Јеванђеља су три речи „једите, пијте, веселите се“ (Лк. 12:19). Са ове три речи изградили смо друштво на песку себичности и удобности и видимо да се све руши и ништа не остаје. Живимо површно, не размишљајући ни за тренутак о „љубави, покајању, Христу“, а често заборављамо да друга особа није наш пакао, већ наш рај. Време је да речи „извини, хвала, волим те“ постану не само речи које излазе из наших уста, већ радње које долазе из нашег срца и постају живот! Време је да се од овог пепела креирају нове странице за нове генерације. Имамо обавезу и огромну одговорност. Нема више кукања, подлости и неодговорности! За ово нико није крив! Ја сам крив! Ту ћемо почети, ту ћемо исписати нове странице наше историје, јер иначе немамо наде за сутра. Добра ствар је што ће блиставе звезде ноћу увек бити ту. Неки ватрогасци, волонтери и многи неопевани хероји које само Бог зна, биће ту да нас подсете да ће у мраку увек бити звезда које нам показују пут ка небу и променама. Хајде да престанемо да причамо о промени, будимо промена, престанимо да причамо о нади, будимо нада, престанимо да причамо о хуманости и солидарности, и хајде да постанемо људи са великим "Љ" и онда ће се нешто променити. о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg
  4. Човеку који први пут чита Нови завет може бити тешко да схвати како се Божја сила може остварити у људској слабости. Ово изгледа парадоксално, па чак и апсурдно, али у ствари ова изјава садржи најдубље значење. "...довољна ти је благодат моја, јер се сила моја у слабости показује (2. Кор. 12, 9) – изговорио је Господ апостолу Павлу. Свети Јован Златоусти је писао да је свети Павле био висок око један и по метар; такође знамо да је имао болест која му је нанела непријатности и патње – према неким тумачима, гнојни коњуктивитис, толико тежак да су његови суверници били спремни да им изваде очи и дају их (видети: Гал. 4, 15) . А када замислите човека стално сузних очију, који је тучен моткама, који се туче са неким животињама, који упада у бродолом, који је послат у затвор, али га ништа не може зауставити у делу евангелизације, постаје јасно како се Божанска сила може појавити у слабости. Сви добро знамо шта је слабост. Али у исто време, већина нас још увек нема довољно разумевања шта је људска слабост и исправан однос према њој, јер да има, онда би се и у нашој слабости непрестано остваривала сила Божија на потпуно опипљив начин. Знамо и понекад јасно осећамо да благодат подржава сваког од нас у стању постојања – као што струја напаја електричну сијалицу и она сија. Ипак, ми не чинимо никакве задивљујуће подвиге попут подвига апостола Павла. Шта нас спречава да слабост трансформишемо у снагу? Слабост - пријатељ или непријатељ? Пре свега, мора се рећи да већина наших слабости нису само слабости, већ грешне навике којима се препуштамо. После пада, ум, осећања и воља човека били су оштећени, а самим тим и слаби. Можемо да се сетимо многих ситуација када нам је било тешко да превазиђемо себе, да силом воље натерамо себе да урадимо оно што треба, када нам није било лако да се обуздамо од непотребних емоција, када нам је било тешко да се концентришемо током молитвеног правила. Али поента није у овим тешкоћама, већ у томе како се према њима односимо: најчешће смо склони да се правдамо овом несавршеношћу и слабостима наше природе: „Ко је без греха? Како да се не понашам грешно, ја сам слаб човек.” А у исто време, ако неко таквој особи каже да је у ствари безвољан и слаб, то ће изазвати буру негодовања, јер дубоко у својој души он себе не сматра таквим. И постаје јасно зашто човек не прераста себе у овој слабости, зашто се испоставља да је неспособан за било шта добро. И овде треба говорити о томе шта је уопште људска моћ. Уопштено говорећи, на свету нема апсолутно јаких људи: у сваком тренутку човек може да се сусретне са нечим што је изнад његове снаге. Штавише, чим особа почне да себе сматра заиста снажном, врло често се сусреће са нечим сличним. Мислим да је права људска снага заснована на томе да је човек свестан одређене дужности. За хришћанина је ово, наравно, хришћанска дужност – потреба да се понаша како је Христос заповедио. Ако човек има осећај дужности, који је за њега већи од његове слабости, у тренутку тешког искушења он може да издржи оно што му се чинило немогућим. Ово је универзални закон, чије дејство видимо у животима неверника: у историји човечанства има много примера када су људи гинули за идеју, за своја веровања, која немају никакве везе са религијом, а посебно са хришћанством. Када се до краја залажеш за нешто што је важније од свих земаљских добара, ти побеђујеш своју људску слабост. То се може рећи и овако: колико је човек спреман да победи своју слабост, то ће бити јачи. И зато, не схватајући да си слаб, немогуће је бити јак. И не само да треба да будете свесни, већ и да видите своје слабости, а не да се од њих ограђујете илузијама. Можемо се носити са недостацима, само ако их упознамо. А ово је, иначе, још једна важна ствар: да бисте уз Божију помоћ прерасли ову или ону слабост и научили да јој пркосите, морате је сматрати својим правим непријатељем. Морамо да отргнемо од себе наше страхове, наше „не могу, нећу, нећу“, са којима смо срасли, и који никако нису безопасни за друге као и за нас саме – јер све то паразитира на најбољем у нама, спречава нас да откријемо оно што је у нама од Бога. Само Бог зна докле смо стигли Тек када човек схвати да заиста ништа не може без Бога, у њему почиње то сазнање своје слабости, које постаје за њега извор снаге. Нажалост, често верници замишљају непријатеља нашег спасења као превише меканог. Чини им се да ако, када наиђу на нешто духовно претеће, заузму подређени, неактиван положај, непријатељ ће бити дирнут овом сликом и ослабиће своје нападе. Напротив, страсти ће почети да делују у нама десетоструком снагом, јер се наш непријатељ може задовољити само једним – нашим коначним уништењем. Како човек може постићи, да с' једне стране буде активан, а с' друге, да увек буде спреман, као апостол Павле, да каже: Нећу се хвалити собом, осим у слабостима својим (2. Кор. 12 : 5)? У ствари, ту нема никакве контрадикторности: чим човек у животу крене путем чињења и испуњавања заповести Јеванђеља, схвата колико мало може. Ово је животни пут који је попут траке за трчање: идеш негде, ходаш, навикаваш се на оптерећења и чак као да све више јачаш, али под твојим ногама је платно које се креће у супротном смеру. Ти убрзаваш – и оно такође убрзава, и само Господ може да цени твој труд, само Бог зна колико си заправо прешао. Дакле, не можемо судити онима око себе, колико су напредовали ка Богу, колико су учинили у свом духовном животу. Једини критеријум који нам је доступан и који морамо да применимо, пре свега на себе, јесте да се исправан хришћански живот увек остварује унутрашњим снагама. Живети до границе својих могућности не значи понашати се као древни подвижници - остати без сна целе ноћи, јести бајат хлеб... Говоримо о нашем односу према обичним, свакодневним околностима живота: колико смо у њима брижни, срдачни и храбри. Господ зна са које тачке је кренуо свако од нас, а Њему није важно шта смо постигли, већ колико нам је било болно и тешко и колико смо се трудили, упркос томе. И ако то стално имамо на уму, нећемо се ни обесхрабрити ни очајавати због својих слабости, већ ћемо чинити све што је потребно са надом да ће нам Господ дати снагу која ће надокнадити недостатак наше сопствене. игуман Нектариј Морозов https://pravoslavie.ru/121459.html
  5. “Ко умре у Јерусалиму, скоро као да је умро на небу” – је пословица коју сам чуо од нашег водича на поклоничком путовању у Свету земљу. Неких двадесетак дана прије пута у Свети град, у рукама сам, у зборници школе на Цетињу , држао ” Осмогласник ” предратног професора богословије у Сремским Карловцима Бранка Ченејца, по његовим нотама вјежбајући појање. Иако књигу често користим и препоручујем ђацима, из неких разлога сам тек тада по први пут прочитао њен предговор , у којем је, између осталог, писало да је издата захваљујући труду Бранковог унука Душана Михалека. чика ДушанПо промислу Божијем се поклопило да Душан буде водич групе, чију главнину сачињавају ученици и професори богословије, баш као и група од шест жичких монахиња. Чика Душан је витални седамдесетогодишњак, по занимању музиколог, који у слободно вријеме ради као водич у Светој земљи, у којој је већ деценијама настањен. Посједује сјајну ерудицију, па се од њега може много шта смислено и лијепо чути и научити. Међутим, пословица о смрти у Јерусалиму, коју је изговорио док смо се возили према старом дијелу града, је на мене оставила посебан утисак. Док стојим недалеко од гроба Господњег, размишљам о њој , посматрајући људе разних конфесија и нација како са вјером, љубављу и трепетом прилазе великој светињи. Овдје упознајем своје сународнике из Србије и Републике Српске, Румуне, православне Арапе, баш као и Бразилце и друге Јужноамериканце. Средовјечна жена из Еритреје ми каже да хришћани у тој источноафричкој држави сачињавају 75% популације. Пољаци ме питају за црногорске фудбалере који су били активни осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека. Копти немарно поред свих пролазе, као да су сами себи сасвим довољни. Неких пар минута сам посматрао њихову литургију са друге стране Господњег гроба, чудећи се необичности њиховог појања. Поред мене је млади брачни пар јерменске националности, који не успијева да се начуди строгости чувара гроба Господњег, док са црвеним фесовима на глави и дугим, црним штаповима покушавају да заведу ред међу мноштвом свијета који се и овог јутра окупио око светиње. Мој је утисак да је на гроб Господњи све ове народе, заправо, призвала у човјековом бићу утиснута жеља и тежња ка вјечном животу. Онај који је прије двије хиљаде година, на овом истом мјесту васкрснуо, побједио је смрт, давши човјековом животу потпуни смисао. Тако је и сам Јерусалим, као град у којем су се догодили важни моменти, везани за Домострој нашег спасења, постао , прије свега, мјесто истинског живота и бивствовања. Зато је у њему сувишно и непотребно размишљати о смрти. Због тога би и пословица, коју сам чуо од чика Душана, била тачнија и потпунија ако бисмо је преформулисали у : ” Ко живи и битствује у Јерусалиму, скоро као да живи и битствује на небу”… https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-biti-u-jerusalimu/
  6. – Код нас је ситуација таква да је неколико генерација одрастало без Бога, а сада смо се ми верници нашли окружени „православним“ паганима и атеистима, чак и међу нашим најближим рођацима. Како можемо помоћи овим људима да пронађу прави пут и светлост? Како се носимо са ситуацијама у којима нас могу одбацити или прогонити због наше вере? – Не треба да радимо ништа више него да будемо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети...Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Ми покушавамо да друге убедимо речима, а не делима. Оно што је потребно, није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста, има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона, вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо на светски начни да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ се молити за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати... Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је себичност и злоба коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“ и изговор за слабост да сведочимо Христа као распетог. - Јасно је да је молитва важна, али постоји ли још нешто што вам помаже и инспирише вас да пишете на овако леп начин? Да ли сте размишљали о издавању књиге? – Хвала вам на лепим речима и на овом вашем труду. Веома сам почаствован што ми посвећујете толико пажње. Не сматрам да пишем нешто посебно. Скоро сви текстови које сам написао су актуелни. Не знам како да то опишем, то су само неке мисли које је покренуо неки догађај или нешто што сам прочитао или видео. И само тако дигитално снимам шта мислим. Нисам озбиљно размишљао о књизи, али не искључујем је за будућност. Има времена, показаће Бог. – Ваша жеља свим православним хришћанима ...? - Желим им да упознају благо нашег православља. Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Пођимо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати, јер покајање је наша намера да се развијамо, али прво је потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо - када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати према нама... Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29).
  7. Радина Рајкова: Хвала, оче, што сте пристали да урадимо овај интервју. Можете ли нам рећи како сте одлучили да кренете путем монаштва? Колико је тежак овај пут? Ο . Πавел Пападопоулос: Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто догодило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтежи део је остати јак и веран у свом браку. - Шта мислите на који начин можемо не само да привучемо младе, већ и да их задржимо у Цркви? Да ли Црква данас успева да буде адекватна у свим питањима која се тичу младих? – Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се то „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. – У ужурбаној свакодневици и сталном стресу у којем живимо, како да саберемо своје мисли да нам молитва буде чиста, да се усредсредимо на оно што читамо и шта желимо да кажемо Богу? - Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и не видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. То није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, врисак тишине у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? – Шта је то што нам данас највише недостаје, због чега савремени човек може пасти у очај и депресију? - Недостатак поверења у Бога, вере. Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели препреке. И, наравно, корен очаја и депресије је себичност. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са тестом. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "а зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. – Често пишете о улози духовника и односу између њега и његовог духовног чеда. Шта је потребно на обе стране да би се постигла здрава, јака и права веза, однос међусобне љубави у Христу? – Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, благотворно утицати. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности“ према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од наше намере зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се кају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно тражити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће слушати о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. https://hristianstvo.bg/о-павел-пападопулос-животът-ни-тряб/
  8. - Када дођу тешка, неподношљива времена, да ли код људи вера расте или слаби? Потребна нам је утеха и вапимо: „Господе, зашто ниси са нама? Зашто не интервенишеш, зашто нас не браниш?" - Смисао хришћанске вере није у томе да нас Бог милује по глави и испуњава све наше жеље. Суштина хришћанства је да служимо Христу, испуњавамо Његове заповести, Његову вољу. Наравно, подршка је потребна сваком човеку и свако ко служи Богу, добија је. Нигде у Јеванђељу не пише да је Син Човечији дошао на овај свет да бисмо били сити, богати и здрави. Јеванђеље каже да је Син Човечији дошао да спасе овај свет, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Шта је вечни живот? Ово је фундаментално, теолошко питање и не бих да улазим превише у то. Бог се смиловао на нас, Он је то већ учинио, чини и учиниће опет. Своју љубав је доказао тако што је послао свог Јединородног Сина да откупи наше грехе. Али морамо и ми сами нешто да урадимо. Шта ми радимо за Њега? - Изгледа да на Његову љубав одговарамо мржњом једни према другима. Али како побећи од мржње, ако је то нормално осећање које човек гаји према непријатељу, према убици? - То није нормалан осећај. То је животињски осећај, а човеку се каже: воли своје непријатеље. Поготово ако човек себе сматра верујућим хришћанином. Да, веома је тешко. Људски гледано, то је једноставно немогуће. Али Исус је јасно рекао да оно што је немогуће човеку, могуће је Богу. Све зависи од тога шта тражимо. Данас сви говоре да желе мир, али сви схватају мир као своју победу. Победа једног је пораз другог. - Колико је концентрација могућа у нашем садашњем животу, вреди ли тежити томе? Или је то, напротив, издаја – тежити унутрашњем миру? „Све зависи. Ако тражим мир и концентрацију да бих био ефикаснији у заштити неких вредности, идеала, онога у шта верујем, да бих служио Богу, то је добро. Ако тражим мир, тишину, фокус само да ми буде удобно, то је другачије. Онда је то издаја. Најважније на чему све почива јесте оно због чега сам постао хришћанин. Ако сам постао хришћанин само да бих спасио своју душу, онда је то лоше. Ако сам постао хришћанин да бих служио Богу и свету да се спасем, то је сасвим друга ствар. – Испада да, што је горе у овом свету, хришћанину је боље, јер му се тиме даје могућност да се испољи у свој својој хришћанској пуноћи? - Не морате да тражите, доћи ће само од себе. И испит, и искушење, и крст. Не можете да баците крст, али не морате да ропћете. – Да ли је сваки тест од Бога? — Апостол Јаков пише: Кад си у искушењу, не говори да те Бог куша. Бог никога не куша. С друге стране, Господ каже да, ако није воља Оца Небеског, неће вам ни длака пасти са главе. Све је то двојако. Бог нам је дао слободу. Бог нам је дао овај свет да бисмо га могли оплеменити, развити, украсити, учинити погоднијим за свој живот и за друге људе. А шта ми радимо с њим? Шта је са климатским променама? Неке глобалне катастрофе су изазване од стране човека.Свако је искушаван сопственим гресима, грешкама из прошлости. На крају крајева, ми често замишљамо да постоји линија додира где демони ратују са анђелима. У ствари, све је много компликованије. Демони су такође Божије творевине, и Бог их такође воли. Стога их Он не уништава, већ им даје могућност да некако постоје. Сећате се јеванђељске приче о томе како Исус лечи опседнуте Гадаре? Демони Га моле: „Не гони нас у бездан. Да бар уђемо у свиње. Каже: „Па идите у свиње“. Бог контролише демоне, али понекад им ми сами дајемо прилику да делују у нашим животима. Ако је особа опседнута демоном, то значи да је негде пронашао рупу у заштити. Нa крштењу добијамо стварну заштиту од Бога, када су очи, и нос, и уста, и уши, сва чула, и руке, и ноге, и тело помазани миром. - Шта је супротно од мржње? Све више се чини да је то равнодушност. Можда је неко жестоко осећање боље ? - Алтернатива мржњи је ипак љубав, друга је ствар што је ми немамо. Важно је запамтити да човек има две природе. Он је, с једне стране, духовно биће, а с друге потпуно земаљско, животиња. Мржња је продор наше животињске природе: нагона, беса, агресије. Овоме је важно супротставити оно што нам је дато од Бога. Све време у нашем храму тражимо љубав, мир, стрпљење – оно што нам највише недостаје. Када сујета надвлада, треба се молити за смирење мудрости. Ако завист преплављује, онда се треба молити за превазилажење зависти. Ако је мржња присутна, онда се треба молити за љубав, за смирење. Јеванђеље има одговоре на све. - Зашто је то тако тешко, скоро немогуће? - Могуће је, али људи једноставно не желе. А кад нешто не желимо, све нам је тешко. Ако не желим да једем, тешко ме је натерати да једем нормално. Ако не желим да вежбам сваки дан, увек ћу наћи гомилу разлога да то не радим. И опет се поставља питање зашто смо дошли у цркву. Господ у Јеванђељу каже: „Ко хоће да иде за мном?“ Не тера никога. Он каже: „Узми крст свој и пођи за мном“. А крст је болан и страшан, он је болно оруђе смртне казне. „Узми крст свој и иди за мном“ је суштина хришћанства. - Ако вам дође мајка која је изгубила сина, хоћете ли јој рећи: „Узми крст и иди“? Наравно да ћу плакати са њом. Али у храму, у беседи ће чути ове речи: „Одбаци себе, узми крст свој“. Можда не одмах, али ће после неког времена почети да схвата. Физичка смрт је увек бесмислена. Међутим, дешава се да деца гину у саобраћајним несрећама или умиру од неизлечивих болести. Зашто се ово дешава? Зашто је то потребно? Немогуће је разумети. То је ствар поверења у Бога. - Да, физичка смрт је бесмислена, али да ли је човеков одлазак Богу добра ствар? Да ли сте спремни да ово кажете мајци која је изгубила дете? - Ако човек падне у очајање, онда га морамо подсетити да је неопходно веровати Богу. Дете иде Оцу пуном љубави и због њега се треба радовати. Понекад ове речи могу пружити човеку бар мало утехе. Да ли бих то могао да кажем мајци која је изгубила дете? Све зависи од њеног стања. Да, и мог такође. Уосталом, ја нисам Господ Бог, него човек, слаб, немоћан, стар, болестан, и дешава се да немам довољно стрпљења. Али стварно верујем у Бога. Господ каже: „...ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори оној: пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће...Мт. 17, 20“. Многи верују да је вера када у нечему неким чудом успеју. Чудо, супермоћ није показатељ вере. Снага вере је поверење у Бога, спремност да се прихвате најтежа искушења. — По чему се парохија разликује од колектива? — Не волим баш реч „парохија“. Волим реч „заједница“- када се људи познају, заједно славе породичне и личне догађаје, иду на одмор у групама, подржавају једни друге. - Да ли је једнодушност могућа у заједници? Да ли сви осећају исто о ономе што се дешава? - За мене је црква породица. И у породици људи различито гледају на неке ствари. Све ово са љубављу превазилазимо. Али неки се жале: „Тако другачије гледамо на све, да је постало јако тешко“. Ја кажем: „Будите стрпљиви. Живот је генерално тежак. Мислите ли да је Господу било лако са Његовим апостолима који ништа не разумеју? Он иде у смрт, а они се свађају ко је од њих важнији. - Да ли је некад било срећније време? Или не? - Свако време је срећно. - И сада? - И сада. Недавно је једна бака дошла у храм с питањем: „Шта мислите о последњим временима?“ „Живимо у последњим временима две хиљаде година“, одговарам. „Увек се чини да су последња, али живот иде даље." Можете бити срећни у било ком тренутку. Чак и током Другог светског рата људи су налазили изворе радости. Није случајно што апостол Павле пише: „Радујте се, радујте се, радујте се. Увек се радујте." Не каже, радуј се кад те помилују по глави, увек се радуј, захваљуј за све. Отац Александар Шмеман је писао да је немогуће бити верник, знати да постоји Бог који те воли, који ти је све припремио, да ти је Царство Божије већ дато, а не радовати се. Морамо ово научити. Царство Божије је царство љубави, отворености, прихватања. То нам је дато овде и сада, али ми то не прихватамо, не осећамо, не знамо како да живимо у њему. Треба учити. - Тешке ствари које се дешавају не доприноси томе. Знате, имамо заједнички оброк после службе, и тамо је увек тако забавно. Смејемо се, шалимо се, иако се чини да је то немогуће јер се тешке ствари дешавају около. Све је у чињеници да смо добри само кад смо заједно. А зашто да гневимо Бога, да плачемо и кукамо? Боље да се чешће окупљамо и молимо за оне који су сада болесни. https://www.pravmir.ru/schastlivym-mozhno-byt-v-lyuboe-vremya-svyashhennik-vladimir-lapshin/
  9. „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/
  10. Колико нам често браћа по вери изгледају погрешна! Неки су превише либерални, други су крајње необразовани, трећи су конзервативни, а четврти нису довољно црквени. Тако смо већ утврдили ко је наш, ко је туђ, па чак и прецртали ове друге из круга општења – заборављајући да је Христос позивао на нешто сасвим друго. Како научити да не делите људе на пријатеље и непријатеље? О томе – у интервјуу са свештеником Димитријем Паламарчуком, настојатељем Никољског храма. Ништа није ново Ако се некоме чини да је подела на инсајдере и аутсајдере у Цркви нова појава, онда знајте да није тако. Познато је да су свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти своје следбенике својевремено делили у три групе, од којих је свака доказивала духовну супериорност једног од светитеља над друга два. Сукоб је био веома озбиљан, свађа се умножавала све док се сва три светитеља нису појавила у сну митрополиту евхаитском. Рекли су да заједно стоје пред Богом у слози и љубави, а међу њима нема ни првог, ни другог, ни трећег. После овог открића, зараћене стране су се помириле. Много је примера оваквих конфронтација, неки од раскола су настали управо из тог разлога, али данас ћемо говорити о томе шта се данас дешава унутар наше Цркве и тиче се сваког од нас. На основу заблуда Православље је веома дубоко и многострано. Свака особа у њему пронађе нешто своје. Међутим, често ово „своје“ постаје основа онога што човек почиње да дели на своју и туђу браћу по вери. Ово је веома тужан тренд, јер се често таква подела заснива на некој врсти заблуде. Подела на пријатеље и непријатеље није нова; догодила се још у данима када је Спаситељ ходао земљом. Да се подсетимо Јеванђеља, како су апостоли међу собом решавали који је од њих најважнији – то је отприлике иста ствар: „И дође у Капернаум, и кад бјеше у кући запита их. Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи.“ (Мк. 9:33-34). Овде бих укључио још једну епизоду, када је апостол Јован рекао Христу: “Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама.” (Мк. 9:38). Шта је Спаситељев одговор? „А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени.Јер ко није против вас с вама је.“(Марко 9:39-40). Тешко нам је да разумемо Његове речи, јер обично човек види сопствену истину, и жели да његова истина буде више„истинита“ него истине других. Међутим, у хришћанству је истина једна, само људи на то гледају другачије. Како не делити људе на пријатеље и непријатеље? Прво, запамтите да Црква није место испуњено свецима. У храмовима се окупљају људи који виде своје недостатке и грешке. Схватају да није у њиховој моћи да постану бар мало бољи. То је могуће само за оне који држе руку Христа – и они се труде да то постану. Људи имају право да се не уклапају у нашу представу о томе какви хришћани треба да буду по изгледу, понашању и тако даље. Ако неко нама не изгледа као хришћанин, то ништа не значи. Запамтите! Уосталом, вероватно нисте ни ви први пут дошли у храм са очекиваним изгледом. Можда сте чак наишли на људе који су били незадовољни вашим изгледом. Да ли сте тада могли да замислите даби и ви једног дана могли да напућите усне при погледу на „безбожни лик“? Подсетићу вас да такав став може заувек да одврати човека од храма, па ће отићи у неку секту, где ће му радо рећи: „Дођите код нас, прихватићемо и подржати вас!“ Ако видите „странца“ у храму, запамтите да нико не иде у храм да би чуо какав је грешник и да све ради погрешно. Ту сви траже подршку. Ми, као људи који то знамо, морамо им дати подршку. Не понижавајте, не вређате, већ помозите. Колико год да звучи отрцано, изглед често није ни на који начин повезан са оним што особа има у себи, стога нема потребе да качите етикете и процењујете. Постоје људи веома побожног изгледа који имају прави пакао унутра, и обрнуто. Нема потребе за пребрзим закључцима. Не знате колико година је Бог водио човека ка вери нити колико га је коштало да пређе праг храма. И наравно, не можете знати шта он постати у годинама које долазе. Можда ћеш му ти постати странац! Запамтите да смо сви ми пре свега позвани да волимо. „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Ако не можете да волите - што је нормално, јер ово није лак задатак - онда барем немојте да вређате. Немојте давати савете осим ако их неко тражи од вас. Покушајте да покажете поштовање, понашајте се онако како се понашате са својим најмилијима. Пазите на себе, а не на оне око себе. Ако се фокусирате на борбу против својих грехова и недостатака, онда неће бити довољно времена за борбу са ближњим. Своје политичке ставове треба оставити иза ограде храма. Храм дефинитивно није место за политику. Да, живимо у држави, и подржавамо неке политичке снаге, неке не, али на литургију долазимо због нечег другог. Да, врло је тешко оставити своје погледе иза врата храма, јер се ту не може оставити ни расположење, али морате покушати. У Цркви неће бити лаких путева и одговора. Не постоје приручници како брзо и лако постати хришћанин који воли све. Пут ка Христу је наше искуство, наши падови и опекотине. На путу црквености повредићемо и друге и себе – и то је нормално. Главна ствар је да се трудимо да будемо уједињени. Шта ако сам постао странац у храму? Парохијанин није везан за одређени храм или свештеника. Колико год то смело звучало, можете прерасти свештеника или се у неком тренутку не слагати с њим. Не видим ништа лоше у томе да нађем неког другог. Некима се овакав приступ чини дивљим: „Прерасти свештеника?" Али чини ми се да је ова ситуација сасвим нормална. То не значи да морате трчати и тражити савршени храм - то се неће догодити. Међутим, можете и треба да се ослоните на своја осећања. Ако се осећате као странац - погледајте зашто се то догодило. Прошетајте по другим парохијама, погледајте како је ту – можда ћете наћи истомишљенике и ослободити се осећаја своје отуђености. Главна ствар је да се нешто уради, да се доносе одлуке. Можда је проблем у вама - нисте дружељубиви, арогантни сте и хладни. Да бисте сазнали, питајте друге. Ако се у храму осећате као странац, то значи да већ неко време идете тамо и вероватно већ имате познанике. Зато им поставите питање, какав утисак остављате, да ли им је тешко да комуницирају са вама. Ако се осећате лоше, не морате да трпите. Да, можете погрешити у својим осећањима - али такође можете бити у праву. Све ће постати извесно када погледате, упоредите, извучете закључке и донесете одлуку. Нико није имун на грешке, али то је у реду. Такође морате бити у стању да их прихватите – и своје и туђе. Хришћанство није досадно, није само религија – то је живот. Подсетимо се да се доста тога променило. Првих скоро сто година није било канона, правила, прописа – па чак ни Светог писма! Није било ни храмова. Верници би се сабирали код куће и причешћивали. Дакле, раније је све било другачије, и сада бисмо могли прве хришћане сматрати странцима. С друге стране, колико је важно и вредно њихово искуство вере! Особа која дели браћу по вери на пријатеље и непријатеље ризикује да остане сама – или да своје хришћанство сведе на духовни гето, где неће бити развоја, већ само стагнације. На тај начин она осиромашује себе и на крају може доћи до стања духовне прелести, када ће она само себе сматрати правим. Ово је веома опасно, тако да морате покушати да не дођете до таквог стања. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com
  11. Познати сплитски и далматински свећеник Анте Ждерић написао је недавно колумну за Аутограф. Па каже: Радикалне идеологије духовна су "Мека" за све оне који нису били кадри остварити се у било чему у животу, што би њиховом постојању дало смисао. Идеологије су, стога, опијум за промашене. Оне су добродошло покриће за садисте и ништарије који се не могу виђети ни у чему другом осим у радикализму насиља које им идеологија нуди. Kако и не би, кад такви нису ни за што. Они свој идентитет граде на обмани да су вреднији од других. Зато броје крвна зрнца, гледају боју пути и очију. Или мотре с колико се тко прстију крсти. Друго и не знају. Нити желе. Међу идеолозима и сродним им злочинцима из исте каше никад нећете наћи самоостварену особу. Једнако као ни међу онима који им се диве, подржавају их или оправдавају њихове политике. То је свијет лажи, полумитова, насиља, нијекања, скривања, садизма и циничног кукавичлука. То је свијет пропалих собосликара, кокошара, манијака, неуспјешних политичара… Насупрот протагонистима идеологија, стоје храбри. Људи. Жртве. Толики знани и безимени. Наша је људска дужност памтити их. Сваке се године 22. травња сјећамо пробоја из концентрацијског логора смрти Јасеновац, који се догодио 1945. године. На тај је дан око 670 логораша голоруко кренуло на стражаре, покушавајући се докопати слободе и живота. Већина их је страдала под стројничком ватром. Спасило их се свега деведесетак. Говорити о броју жртава Јасеновца звучало би као лицитирање, у нашем друштвеном контексту оптерећеном политикама, идеологијама, фундаментализмима, острашћеностима, особним интересима. Да је убијен и један једини човјек – било би превише. Нијекати тај логор смрти, као и друге, значило би суђеловати у злочинима који су се тамо планирали и проводили над Србима, Жидовима, Ромима, Хрватима… Релативизирати злочин, оправдавати га другим злочинима, скривати га или окретати од њега главу, значило би допустити злу да (нам) уграби властиту ђецу. Душу таквих (који оправдавају, скривају, релативизирају) је већ уграбило. Посебно је цинично зло извртати тезе и питање Јасеновца покушати засјенити (или оправдати) питањем комунистичких или злочина из Домовинског рата. Манипулирање жртвама у нашем је миљеу увијек демагошки омиљена ствар, посебно по принципу "колико-толико" или "а колико су тек они!" Туђе зло не оправдава твоје (зло)! Јасно осудити наци-фашистичку (и сваку другу) идеологију, и њезине локалне иначице, није само ствар основне културе, него још више наше уљудбе, цивилизираности и вјерничког свјетоназора (за вјерујуће). Тко то није спреман, једноставно не припада уљуђеном друштву. Такав не може бити вјерник, па имао примљене "све свете сакраменте, уредно и на вријеме". Еванђеоска порука Исуса Kриста једноставно је дијаметрално супротна с геноцидом који стоји као идеја у темељу јасеновачког логора. И сам би Исус Kрист, као Жидов, тамо био смакнут. Не, томе нема оправдања. Зло идеологије и јест такво да се покушава оправдати, камуфлирати. Зато је посебно перфидно. Истина у љубави ослобађа. Осуда споменутих злочина је, једноставно речено, оздрављујућа. За појединца, народ, друштво. За сваког. Осуди злочин! Осуди идеологију, па макар се закотила у твом дворишту! То је слобода за коју те је Kрист ослободио! https://slobodnadalmacija.hr/split/splitski-svecenik-tko-ne-osudi-zlocin-u-jasenovcu-taj-ni-ne-moze-biti-vjernik-nece-mu-pomoci-primljeni-sakramenti-1291851?mibextid=Zxz2cZ&fbclid=PAAaZkHSt0xsmXFrV5_bNcVHIuMYQ_eMvEksCRpBLo_tRwtl06-rxGPl5G9x0
  12. Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице Наташа Анђелковић ББЦ новинарка 13 мај 2023, 08:50 GMT АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES/BBC Потпис испод фотографије, Многе жене сматрају да је абортус искуство у којем се осећају као да их сви осуђују Десет дана од две незапамћене трагедије које су задесиле Србију у којима је убијено 17 углавном младих људи, готово ван очију јавности у Београду се одржава велики међународни самит За живот (Про лајф). Најављен неколико месеци раније, циљ самита је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, а и поспеши сарадња организација из разних земаља, каже Радојко Љубичић, један од организатора. Један од повода скупа, који се одржава уочи Међународног дана породице 15. маја, јесте прошлогодишња одлука суда у Америци да после пола века укине пресуду из 1973. године којом је признато женско право на абортус, чиме је остављена могућност савезним држава да саме одлучују о том питању. „То су догађаји који остављају траг свугде и желимо да видимо какви су позитивни и негативни трендови и колико је то битно за Србију, пошто и Србија и земље све Европе имају више умрлих, него рођене деце. „Желимо да се бавимо демографским проблемима и биоетиком", каже Љубичић, секретар мало познате Савеза за живот, регионалне мреже из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међународни скуп нема подршку државе, поручили су из Министарства за породицу и демографију за ББЦ на српском. Скуп против абортуса у Београду треба озбиљно схватити, иако није много присутан у јавности, и на лажне вести одговорити истином, порука је организација за права жена. „Јасно је да они делују из некаквог подземља, као неко полутајно друштво, што могу и да разумем - ко би се залагао за такве идеје ропство, беду и сиромаштво", рекла је Александра Малишић из организације БеФем. У Србији је од почетка године убијено 17 жена у партнерском насиљу, жене су вишеструко дискриминисане - теже се запошљавају, мање зарађују и кад затрудне, дешава се да добију отказе, упозорава она. Из Министарства кажу да су теме репродуктивног здравља становништва регулисане низом закона из области здравствене заштите, наводе из овог Министарства. „У Уставу се у члану 63 наводи да свако има право да слободно одлучи о рађању деце и да Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе. „О организацији самог догађаја, Министарство за бригу о породици и демографију нема информације, нити подржава исти", наводи се у писаном одговору институције на чијем је челу Дарија Кисић Тепавчевић. Жена слободно одлучује о рађању, пише и у члану 5. Породичног закона Србије. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ANTONIO BAT/EPA-EFE/REX/SHUTTERSTOCK Потпис испод фотографије, Сваке прве суботе у Хрватској се одржавају протести клечањем којима се тражи чедније понашање жена, између осталог Теме скупа Једна од тема међународног скупа биће и тренутак када живот почиње, а организатори сматрају да је то у тренутку зачећа. Југославија је 12. маја 1952. године је легализовала прекид трудноће, а касније је 1974. то право уписано и у Устав СФРЈ и зато је тај датум одабран за почетак скупа, каже Радојко Љубичић. „Већина нас сматра да је то лоше и негативно, и они који се залажу за право на абортус сматрају да то треба да буде ретко и нико га не хвали. „Сматрамо да треба да га буде што мање и да је то појава лоша за здравље жене, за демографију и етички дискутабилна", каже он. Жеља је да се број абортуса смањи, али да не и да се укине то право „стриктно и ригидно", додаје. „Право на абортус треба да буде сведено на случајеве када постоји неко оправдање, ако је жена тешко болесна или ако је трудноћа наступила као последица силовања или инцеста - постоје случајеви када то право не треба спречавати", каже Љубичић. Тезу да је абортус опасан по физичко здравље жена истраживачица Тамара Иванчевић је назвала „типичном лажном вешћу". „То је тачно само ако је реч о небезбедном абортусу од чијих последица умире 47.000 жена у свету, а хронична телесна оштећења има око пет милиона жена. „Ако жене немају приступ абортусу који би био безбедан, ако чекају дуго, ако су лоше информисане може доћи до озбиљнијих физичких последица или угрожености живота", рекла је Иванчевић, цитирајући извештај Уједињених нација. Потпис испод фотографије, Конференција у Медија центру феминистичких организација 12. маја 2023. Укидање права на абортус може довести до небезбедног прекида трудноће који може угрозити здравље жене, изјавила је прошле године докторка Ана Митровић из Гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт после одлуке америчког Врховног суда. У 2021. години у Србији је на основу пријава рођења регистровано 59.854 порођаја, наводи се у извештају Института за јавно здравље Батут. Током истог периода било је пријављено 10.880 прекида трудноће. Највећи део је медицински индукован, односно абортуса је било 8.505, а мањи део су спонтани побачаји. Организатори самита намеравају да усвоје такозвану Универзалну декларацију о заштити деце према којој свако дете има право на живот и здравље, а која ће бити предложена владама широм света. Повереница: Абортус је цивилизацијско достигнуће Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић упозорила је раније да је иницијатива за забрану абортуса забрињавајућа и опасна. Право на абортус је цивилизацијско достигнуће, а репродуктивна права и слободе спадају у корпус људских права која не смеју бити доведена у питање, јер је абортус у Србији легалан и дозвољен. Телесна аутономија подразумева да жена сама доноси избор о свом телу, с обзиром да је чланом 23. Устава загарантована неповредивост физичког интегритета. Овакве акције су штетне, воде у беспредметне полемике и збуњују па чак и застрашују жене. Пажња читавог друштва треба да буде усмерена на едукацију жена и мушкараца, поред осталог и о контрацепцији и абортусу, који пре свега из здравствених разлога не треба да буде коришћен као контрацептивно средство, додала је Јанковић. Ко су учесници, организатори и финансијери скупа? На сајту Про лајфа набројано је више од 70 организација за брак и породицу из готово свих делова Америке, али и других земаља, па и оних где је право на абортус укинуто или ограничено. попут Пољске и Ирске. Међу њима су и мреже организација са Балкана: поред Савеза за живот, ту је и Покрет за децу Три плус који је формиран „на Васкрс 2017. године са циљем да Србија васкрсне и победи највећег непријатеља белу кугу", како се наводи на њиховом сајту. Они се залажу да парови имају троје и више деце, а предложили су да држава новчано подржи такве породице, што је постало део прописа у Србији. У организационом одбору самита је десетак чланова, углавном са Балкана. Једна од њих је Марија Стајић, коуредница српске странице портала Међународне вести о породици, чланица Управног одбора добротворне организације Центар за живот у Београду и чланица Српског научног центра, како се наводи у њеној биографији. Ова професорка енглеског језика и преводитељка бави се женским репродуктивним здрављем и тврди да је прва је лиценцирана едукаторка у Србији за ФЕММ методу праћења плодности. „ФЕММ није метода него апликација за праћење менструалног циклуса", писала је новинарка Јована Глигоријевић. „Још 2019. године британски Гардијан открио је да ову апликацију финансирају организације које се залажу за забрану абортуса", пише Глигоријевић. Радојко Љубичић се на сајту Института за политичке студије наводи као један од истраживача и аутор рада Улога Руске православне цркве у спречавању међународне афирмације (пројекта) независности Косова и Метохија до 2008. Љубичић је 2009. ухапшен као представник Српског народног покрета 1389, због одржавања скупа на београдском Тргу Републике, који је претходно полиција забранила. Покрет 1389 важио је за радикално десничарску организацију познату по насилним поступцима, нетолеранцији и подстицању на међунационалну нетрпељивост и дискриминацију. Као један од главних говорника на скупу у Београду најављен је Брајан Браун, председник Међународне организације за породицу од 2016. У биографији се наводи да је овај заговорник брака и породице дипломирао на Оксфорду и да са супругом Сузан има деветоро деце. Међу учесницима су и двојица свештеника Српске православне цркве, представници више руских организација, као и Мартина Лукић из Хрватског покрета за живот и обитељ. Неке од организација које су део мреже ове мреже је активисткиња Марија Срдић пронашла у извештајима са састанака у српском Министарству за бригу о породици. „Они полако и сигурно продиру на места где се доносе одлуке", каже она. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,DAVID DEE DELGADO/REUTERS Организатори немају подршку државе Србије коју би желели, али је мрежа Савез за живот добила благослов Српске православне цркве, каже Љубичић. Самит финансирају „разни људи, нема неких великих фирми иза тога", додаје. „Не финансира држава, то су људи углавном из Србије који дају прилоге, а трошкови нису нешто велики, износе можда неколико хиљада евра за закуп сале и за ручак. „Имамо много људи који раде, углавном су жене у Организационом одбору и то људи који су запослени, па се после радног времена активирамо да волонтерски радимо ове ствари и издвајамо нешто мало новца", каже Љубичић. Какве могу бити последице скупа? Кад је Марија Срдић, активисткиња Женске платформе за развој Србије, пратила случај Горана Давидовића Фирера, за којим су српске власти расписале потерницу, а он годинама деловао из Италије и био део мреже екстремистичких и неонацистичких организација, била је „запањена колико је жива њихова конференцијска активност". „Као што су се добро организовали на тој сцени, видим да је ово њихов уобичајени начин рада, припремају стратегије, разговарају о томе како да делују, очигледно да им за то није потребна пажња јавности. „Рекла бих да су њихове активности углавном испод радара, а онда кад почињу да се виде, онда су то већ иницијативе које се политички артикулишу и улазе у законодавну активност", каже Срдић. Као пример наводи случај суседне Северне Македоније где је једно време био донет закон да о абортусу одлучује лекарска комисија. „Између жене и њеног изабраног гинеколога у Србији нема никог трећег, то је стандард од кога не смемо ни милиметар да одступимо", додала је. Каже и да посебно забрињава ситуација у Хрватској, где представници покрета који сваког месеца клече на трговима многих градова траже да нема не само абортуса, већ и развода, сексуалних односа пре брака, као и забрану контрацепције. Потпис испод фотографије, Протест 12. маја 2022. у Ријеци у Хрватској 'Много тога да се реши пре абортуса' Право жена да одлучују о рађању је Уставом и законом загарантовано, а односи се на цео спектар женских и људских права, каже правница Милена Васић. Таква је пракса и у међународним конвенцијама које је Србија усвојила, додаје. „Експлицитно смо добили одговор од Европског суда за људска права у више пресуда да нерођено дете нема само по себи право на живот, већ оно своје право на живот црпи из права интереса мајке", наводи Васић. За демографски пад нису криве жене, и то је „ највећа замена теза која се у јавном простору понавља - да су жене криве за број абортуса." „Ми немамо сексуално образовање као предмет у школама, немамо могућност да допремо до великог броја жена које се, верујем врло нерадо одлучују да изврше абортус", каже Васић. Јована Ружичић из Центра за маме, организације која саветује мајке, позива „све који желе да раде на забрани абортуса да заједно са нама раде на томе да олакшамо мајчинство." „Не мислим да је избор ако бирате да ли ћете имати да нахраните породицу, ако бирате између тога да ли ћете изгубити посао, да ли ће све пасти на вас, да ли ћете остати у насилној вези, да ли ћете се вратити у насилно породилиште. „Има пуно тога што у Србији треба да се реши да би абортус могао да буде тема, хајде да решимо све остало", рекла је Ружичић, наводећи податке истраживања да свака десета жена после искуства са порођаја не жели да поново постане мама. Како је у свету? Конзервативни покрети јачају у Европи и Америци, а њихови активисти су од 2013. године смишљали „остварљиве циљеве" за поништавање људских права у Европи, показала је анализа Европског парламентарног форума за становништво и развој. У анализи су објављена документа стратегије „Обнова природног поретка: Агенда за Европу", чији је циљ да поништи постојеће законе о основним људским правима у вези са сексуалношћу и репродукцијом. У анализи се истражује професионална мрежа организација које заступају ставове инспирисане политиком Ватикана према овим темама, и стратегија позната као „Агенда Европе". „Агенда Европе" већ је дала конкретне резултате, попут пољског закона о забрани абортуса из 2016. године, забрана равноправних бракова у неколико земаља Централне Европе и више од десет сличних аката на националном нивоу и у европским институцијама чији је циљ да ограниче права жена и ЛГБТИ људи, наводи се у анализи. У књизи се у више делова помињу Словенија и Хрватска, као и активности хрватске политичарке Жељке Маркић, оснивачице организације У име обитељи. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES Потпис испод фотографије, Активисти за право на абортус и активисти против абортуса испред Врховног суда САД Амандин Клаво шефица Департмана за родне студије Фондације Жан Жорес из Француске Вести о положају жена широм света су забрињавајуће - у Авганистану, Ирану, Украјини, Сједињеним Државама, али и у Европи, у Пољској, Мађарској, однедавно у Италији и Шведској - јер је дошло до једне ствари: напада и смањење права жена. Конзервативни покрет се састоји од различитих актера: држава, екстремно десничарских организација, верских организација, невладиних организација и економских актера. Они деле заједничку визију друштва које је патријархално, што одговара традиционалном погледу на породицу и сексуалност, у који жене и мушкарци треба да се уклопе. Добијају значајну финансијску подршку. Тешко је рећи колики су то износи јер су нетранспарентни, али неколико извештаја институција наводе да су добили око милијарде евра, од црног новца, конзервативних и филантропских донатора, али и од институција које финансирају политичке странке. Ова финансијска подршка им омогућава да шире идеје на свим нивоима - у јавној и политичкој сфери, у медијима и на друштвеним мрежама и сајтовима. Самити показују како је конзервативни покрет организован на међународном нивоу и како се ове организације против слободе избора повезују како би ојачале у националним и међународним институцијама. Они желе једну ствар: контролу женских тела и сексуалности. Одлука Врховног суда да поништи Роу против Вејда у САД послала је застрашујући сигнал - наравно најпре за жене у Америци - али и широм света и јача покрет против слободе избора. Зато се морамо борити против тога и штитити права жена у финансирању феминистичких невладиних организација и феминистичких јавних политика. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), скоро 50 одсто абортуса се сваке године изведе широм света у лошим и небезбедним условима за жене. У овим околностима, жена умире сваких девет минута у свету због забране абортуса или ограничења абортуса. Забрана женама да побаце довела је до пораста стопе смртности мајки и ризика по здравље жена. Као што је Лансет писао када је Врховни суд одлучио да поништи Ро против Вејда у САД, жене ће умрети због ове одлуке. Фондација Жан Жорес је у сарадњи са Еквипоп организацијом издала брошуру о 12 земаља у којима јачају конзервативни покрети Женска права: борба против повратка уназад. Како је у Америци дошло до обрта? Про-лајф организације деценијама су активне у САД, објавио је ББЦ. Амерички покрет против абортуса започео је у 19. веку, а предводили су га лекари који су видели да они који немедицински пружају услуге абортуса представљају претњу за њихову индустрију и штете здрављу жена. До 1900. године, свака држава је у потпуности забранила абортус - са изузетком оних које одобре лиценцирани лекари. Питање се поново појавило 1960-их, када су жене почеле да се залажу за репродуктивна права. Колорадо је променио закон против абортуса 1967. године, а убрзо потом уследиле су одлуке у Калифорнији и Њујорку. Усред ових напора да се избор врати женама, рођен је покрет против абортуса какав тренутно видимо, предвођен углавном католицима и другим конзервативним верским групама. Најстарија таква група у САД, Национално право на живот, основана је 1968. Већина средстава за покрет и даље долази од религиозних конзервативаца - попут богатих донатора као што је породица ДеВос која се залаже за живот. Године 1973. Врховни суд је донео значајну пресуду Рое против Вејда којом је легализован абортус у свих 50 држава. Ро против Вејда штитио је до 2022. право жене на прекид трудноће до тачке у којој фетус може да живи ван материце, углавном на почетку трећег тромесечја, што је негде 28. недеља трудноће. Неколико савезних држава је или забранило или оштро ограничило приступ абортусу. Потпис испод видеа, Када је судска одлука донета, присталице су напољу узвикивале „Ми смо пост Роу генерација", јер је поништена пресуда Роу против Вејда 'Београдски дани породице' померени за јун За исти викенд, пред Међународни дан породице, у Београду је најављена и манифестација у којој је требало да учествује и патријарх Српске православне цркве Порфирије, али је померена због вишеструких масовних убистава. Како је рекао градоначелник Александар Шапић, Београдски дани породице би почели колективним венчањем. Манифестација је одложена због недавних масовних убистава у Београду и Младеновцу. Српска православна црква је за Спасовдан, празник који се обележава као слава Београда, 25. маја заказала литију на чијем челу ће бити мошти Светог Владике Николаја, посебно донете из манастира Лелић, због трагедија. Извор: Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице - BBC News на српском WWW.BBC.COM Најављен неколико месеци раније, циљ је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, кажу организатори.
  13. Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови: “Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић “Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић. Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић. На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција. Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.” “У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић. Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година. “У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић. “Имате децу која убијају родитеље, то штосте запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић. https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/
  14. “Ако смо ми Тијело Христово, а Он је Љубав и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало бесмислено и узалудно”, казао је Његово преосвештенство Епископ будмиљанско-никшићки господин Методије, јуче, 5. априла, у Цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова, уз сазлужење свештеномонаштва бјелопољског намјесништва. Када се хришћани сабирају на Литургији, бесједио је Владика Методије, они знају једну велику тајну и истину, за којом трагају и наслућује је, а то је да је све на овом свијету створено невидљивом руком Божјом. „И да овај свијет није по нужности настао нити створен зато што је то тако морало бити, него зато што је то тако Бог хтио и благоволио, и Његова љубав, да створи овај дивни видљиви и невидљиви свијет. И у том свијету као круну свога стварања да створи и човјека, свога сабесједника, по лику Своме створенога од праха земаљског и душе живе, у које га је дух и дах божански Господ дунуо“, бесједио је Владика Методије, додајући да сви ми треба да будемо свјесни тога цијелим својим бићем и у цјелокупном човјечанству, да је Господ и нас одабрао у предвјечном дану своме. Владика Методије је објаснио да само због тога што смо створени у овом свијету и што постојимо, довољан разлог да стално и бескрајно благодаримо Богу, који свима даје посебне дарове, чак и онима за које неки мисле да нису довољно развијени. „Треба да се сјетимо и да имамо душу, бесмртну, али само у мјери у којој је приљубљена Христу Богу нашем. Душа може да умре и прије него што тијело умре, а њен живот зависи од приљубљености за Бога. Ако се одвоји од Њега, душа умире и прије смрти овога тијела. Дакле, бесмртност наше душе је директно скопчана са нашим односом са живим Богом, без кога нема бесмртности наше душе, а по чијем обећању ће и наше тијело васкрснути у онај дан Страшнога и Другог доласка Христовог, Васрксењем Христовим. Оним васкрсењем којим је Христос Васкрсао и обећао сваком од нас који буде следовао Њему, Његовим ријечима, стопама и дјелима, и животу, да ће васкрснути и бити са Њим у посљедњи дан и живјети у вјечности. Ми се надамо у милост Божју да ће нас Бог спасити, не по правди и по заслузи, и ономе што смо ми нешто учинили у овом животу, него по милости Његовој, по ‘неправедној’ милости Његовој и по необјашњивом човјекољубљу. То је једина наша нада и узданица спасења нашег и оно за шта смо баш ми створени у овом свијету, и за шта смо се баш ми родили. Тај циљ нашег живота је велика тајна која надилази наше поимање, али која ће нам се у току нашега живота открити по мјери нашега смирења; Бог ће нам открити шта је сврха и циљ нашега рађања на земљи и то је дјело у које ваља утрошити цијели свој живот, снагу и енергију. Поред тога што смо ми свјесни и надамо се у милост Божју, ипак на неки начин морамо да будемо и ми ти који ће допринијети спасењу сваког од нас појединачно. Дакле, морамо да будемо на неки начин одоговорни, а одговорност произилази из тога што смо ми чланови Цркве Божје, односно дијелови Тијела Христовог, јер је Црква Божја Тијело Христово, ту је тајна Цркве Божје. Из тога произилази наша одговорност не само за наше спасење, него и за спасење свих људи на овом свијету“, бесједио је Владика Методије, истичући да ћемо ту одговорност, као чланови Тијела Христовог, испунити једино ако будемо имали љубави према свом ближњем. Ако смо ми Тијело Христово, а Он је, нагласио је Владика Методије, Љубав, дакле, и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало и друго бесмислено и узалудно. И ми ћемо бити одговорни, и допринијети спасењу нашем и ближњих наших у оној мјери у којој будемо истински конституитивни чланови Тијела Христовог, Цркве, дакле они који имају љубави. „Без тога нам, као што каже Апостол Павле ништа не вриједи, макар и ‘највећа чудеса чинили и мртве оживљавали’. Без љубави смо, по његовим ријечима и свједочењу, ништа и ништа нам не помаже. То нека нам буде наук, тврдо уздање и поуздање – милост Божја и то мало уздарје наше које треба да му принесемо, то једно зрно наше љубави коју узвраћамо за Његову преизобилну, несхатљиву, непојмљиву, бесконачну љубав“, бесједио је Владика будмиљанско-никшићки г. Методије. Извор: Епархија будмиљанско-никшићка
  15. Moja професорица психологије се љутила због претеране употребе медикамената у њеној струци, сматрајући да је, у основи, човек човеку лек. Наравно, медикаменти су често неопходни, о томе не треба имати илузија, али утеху и охрабрење да наставимо даље дају нам други људи, стручњаци и они који то нису, већ су само ту за нас, да нас саслушају, у нечем конкретно помогну, да нас не осуђују и не држе нам слово, можда понекад дају и неки користан савет или са нама поделе неко своје искуство које нам може послужити. Али то није ни мало лако, помоћи човеку, бити му утеха и охрабрење, чак и око наизглед малих, свакодневних брига. Наши односи оптерећени су навикама, играма моћи, обманама и самообманама, чак и кад смо са неким блиски, чак и кад некоме искрено желимо најбоље и кад нам је стало. Наше снаге су мале, наша знања такође, а још мања могућност да истински схватимо и доживимо другог човека, без да у њега учитавамо наше предрасуде, стереотипе, уверења, да га стављамо у фиоке, да се не уздижемо над њим, мислећи да знамо и умемо нешто што њему или њој није доступно. Вероватно први услов да уопште помогнемо другоме, утешимо га и охрабримо, јесте да схватимо своја ограничења, да се не узносимо и не залећемо, мислећи да ће наша интервенција деловати као чаробни штапић. Морамо увек узети у обзир да можда грешимо и да свакако рачунамо на „отпор материјала“, да ће оно што кажемо и урадимо бити можда погрешно схваћено или одбачено, а да то код нас не створи огорчење, осећање увређености или осујећености. Да не направимо, у покушају да помогнемо, више штете него користи, и за себе и за тог другог. Постоји често самоувереност да ми можемо да разумемо свакога, да имамо развијену интуицију и емпатију, да су наше намере увек чисте, да би неко себи помогао само ако нас послуша. Ако то не учини, то нас често фрустрира, понекад огорчава, љутимо се на другог или почињемо да унижавамо саме себе, све до чамотиње или отупелости. Ако смо верујући и трудимо се да видимо себе као оне који теже смирењу, савете често сводимо на препоруке о молитви, причешћу, одласку код духовника, читању одређене литературе. То је свакако потребно, понекад умесно или неопходно, али увек треба имати у виду да се обраћамо конкретном човеку, који има различите предиспозиције, искуства, предзнања и потребе. Без обзира на наше уверење о важности, па и пресудној важности духовног аспекта наших проблема, не смемо одбацивати помоћ стручњака, нити мислити да свако од нас може бити психијатар или психолог, без уважавања извесних специфичних знања и метода који ове струке подразумевају. Што укључује и телесни, физички аспект проблема, који може бити третиран, између осталог, и медикаментима. Са озбиљним проблемима, попут данас толико присутне депресије, није се играти и никоге не треба лишити помоћи стручњака, што не искључује помоћ других, посебно блиских људи, породице и пријатеља, као ни било који аспект духовног живота, напротив. Као што добар учитељ није само онај који нас поучава него и надахњује, тако и ми када помажемо другима не треба да им држимо слово и дајемо савете, него да делујемо најпре својим примером, разумевањем, истинским саосећањем, и да се помоћ не види и не доживљава као помоћ, него као једна свакодневна динамика односа. У ставу „сад ћу да ти помогнем“ и „ја ћу ти помоћи“, увек може да се крије вишак горости, надмености, сујете, али с, друге стране, други ипак треба да осети нашу бригу и заинтересованост. Да осети да је за нас јединствен и важан, не било ко, него он тај и тај и он такав какав је. И да осети на делу, а не само на речима. Вероватно је другима најбоље помагати око конкретних ствари, јер људима је некада боље, на пример, позајмити мало новца кад су у невољи, него им давати високоумне духовне савете или, не дај Боже, моралисати. За једног нашег епископа, сада покојног, они који су га познавали сведочили су да је исповест код њега посебна, јер осећате да вас не осуђује, на даје опште поуке, већ увек намењене вама и увек повезане са његовим личним искуством, оним што је сам преживео и доживео, без моралисања и увек у потпуној присутности и пажњи према вама, као да сте у том тренутку за њега једини на свету. У том смислу, важно је схвататити да на друге делујемо увек, својим животом, оним што смо сами од себе урадили, оним како бринемо о свом свакодневном настројењу. Јер утученом нећемо помоћи ако му кажемо нешто типа „мрдни се“ или „не ваља бити утучен“, него када сами сијамо. Растресеном када смо сами пажљиви и фокусирани. Неделатном ако смо сами делатни. Наравно, ни тада не можемо свакоме помоћи, јер живимо у палости, која ограничава и нас саме и друге да виде оно најбоље у нама. Одговорни смо за друге људе, потенцијално за свакога, али уз свест о сопственој ограничености и светској палости, и препушање крајњих исхода вољи Божијој, који је људима дао слободу – слободу свету и проклету, ту највећу апорију наших живота. Ако неко коме смо хтели да помогнемо ипак оде неким погрешним путем, чак и оним неповратним попут самоубитва, не треба клонути духом, јер сви знамо да „живот није што и поље прећи“, да „свет у зли лежи“ и да су наше снаге мале. И да треба да поштујемо људску слободу, која понекад подразумева и одбацивање шанси и дарова, и уздамо се у вољу и суд онога који нас је створио и за кога верујемо да нас воли, више него што ћемо ми икада бити у стању да волимо друге, или чак самог себе. То није лако и лаже свако ко говори да га не муче сва та „проклета питања“, која га и самог некада воде до ивице понора. Или можда не лаже него је у основи равнодушан и горд, „млак“, а знао шта је у Јеванђељу речено о „млакима“. Јер када се десе неке ствари, није лако одржати веру у ту Божју љубав, па чак је и нормалније посумњати у њу него не посумњати, јер то сведочи о томе да живимо духовним животом који у овом свету подразумева борбу и где се све стиче кроз искуство, проживљеност, а не не кроз апстракције, схеме, празне приче и подилажење нашим слабостима или застрашивање ауторитетима, при чему никад и нисмо заиста сигурни шта смо и колико заправо стекли, и колико је то трајно. Најзад, ни Христос није свет спасио поукама и проповедима, па ни чудима, него васкрсном смрћу, изразивши пре ње, своју молбу Оцу да га „ова чаша мимоиђе“. Зато и реторика о љубави може бити празна прича, сентименталност и лицемерје, јер сваки наш однос је изазов, аскеза, борба, самоограничавање, па и за љубав се треба избрусити. Тек кад се избрусимо можемо истински помагати другом, али пошто се никада, бар не у овом свету, нећемо избрусити до краја, помоћ другима никада не треба занемаривати, онолико колике су наше снаге. Ако смо истински пажљиви према човеку, који је у тренутку док смо са њим неко за нас најважнији, ако се све време трудимо да себе у том односу чистимо од примаса страсти, предрасуда, сујете и сличног ђубрета, онда ћемо му свакако помоћи, макар то и не било одмах очигледно, јер постоји много тога тананог и скривеног међу људима. Истински „додир душа“, када се догоди и када засија у својој очигледности, представља нешто најлешше у овом нашем свету и највећа је потврда Божијег постојања и деловања у њему. Па и тога, да смо му и ми, као људи, бар некада, у нечему и понекад налик. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса https://patmos.rs/2023/01/19/vladimir-kolaric-biti-drugome-uteha-i-ohrabrenje/
  16. JESSY

    Шта ће бити са Црквом

    Али црквена историја показује да је током векова више пута било покушаја да се уништи Црква на нашој земљи. И сваки пут када се чинило да је све готово, крај је близу. Тако је било и у доба Уније, када су многе цркве и манастири насилно претварани у унијатске или чак кафане. Тако је било и после револуције 1917. године, када су цркве затворене или предате обновитељима, а свештеници побијени или послани у логоре и прогонство. Било је и времена када су власти обећавале да ће свима показати „последњег попа“ ... Али никаква заплена светиња, никаква репресија над слугама Христовим никада ништа не би могла променити. И сада, после деценија и векова, осврћемо се уназад и видимо да непријатељи Цркве Христове ништа нису успели да ураде. Сви побијени постали су мученици Христови, а Црква је после сваке кризе постајала све чистија и јача. И ово нам даје велику наду и радост. Jер сулудо је борити се са Црквом Христовом: она ће ипак бити победник, заjедно са Христом. Понекад нам се може учинити да су све репресије, сва неправда према верницима и свештенству наше Цркве нелогичне, апсурдне, сулуде. Али ни ово не треба да нас чуди. Господ каже: «Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати» (Jн 15, 18-20). Неправедно страдање се разликује од заслуженог страдања по томе што нам доноси радост страдања заједно са Христом.А наши гонитељи, мислећи да нас боле, у ствари нам чине велико добро – чисте нас за Царство Небеско, већ нам спремају највишу и најбољу судбину за целу творевину – јединство са Творцем.Зато нам Христос каже: «Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају» (Лк 6,28). Како се Он сам молио на крсту: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине!» (Лк 23,34). Тако су се молили и размишљали сви мученици и исповедници Цркве Христове, а сада су у вечној радости са Господом.Овако се данас треба молити и размишљати. Господ види све наше туге. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-tshe-biti-sa-crkvom
  17. За многе је пост, пре свега, лишавање одређених добара, углавном у вези са исхраном. И са ове тачке гледишта питање је сасвим легитимно: можда сада, када многи људи трпе муке, уопште не треба да посте? Такав приступ, наравно, све своди на материјални ниво. Али издржати лишавање није суштина поста. Када постимо, пре свега, покушавамо да се приближимо Богу, преиспитамо свој духовни живот, а за то привремено и делимично одбијамо ствари које нас одвлаче од духовног живота, а то није само мрсна храна. Велики духовни проблем стварају и зле мисли, негативни утисци, као и сама чињеница да се време троши не на борбу против сопствених порока, не на чињење добрих дела, не на богоопштење, већ на сујетне и пролазне ствари. Размислимо само о томе колико времена проводимо читајући разне сумњиве блогере. Сумњиво, јер ће нам бити тешко избројати колико су нам непотврђених информација изнели, колико су људи обманули, колико мржње су ширили. Наравно, нису сви блогери такви, али има ли много изузетака? Нажалост нема. Што се тиче мржње, страха и других ниских страсти, друштвене мреже и месинџери су испуњени њима до врха. А људи су створени на такав начин да су у стању да одражавају емоције једни других. Ако ставите два огледала једно наспрам другог, онда можете видети много њихових међусобних одраза, који иду у бесконачност. Тако је и са емоцијама, па чак и са страстима. Пост нам даје разлог да заштитимо своју душу од таквог искушења. На крају крајева, тренутно је веома тешко одржати душевни мир чак и без штетних медија. Данас, када милиони људи редовно остају без светла, топлоте, воде, медицинске неге, итд. – укључујући и оне најнезаштићеније и најневиније: старце и децу – тешко је задржати присебност. Тешко али неопходно. То је неопходно јер нас лоше емоције само уништавају и одузимају снагу. И потребна нам је снага, заиста нам је потребна. Пре свега помоћи онима који највише страдају од рата, ма где се налазили. Невоља је свуда невоља. Управо овакав рад са чистим мислима треба да постане основа нашег поста. Нека вас све Господ спаси и благослови! митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakav-post-mozhe-biti-za-vreme-rata
  18. JESSY

    Учтив не значи бити лицемеран

    Свето писмо нас јасно и недвосмислено позива на поштење, директност и једноставност. Јасно је да хришћанин не треба бити лицемеран, разметљив или неискрен. Сасвим је разумљиво да се истински верујући човек бори са пороцима и покушава да избегне грех у животу. И, како то често бива, док неки ратују против страсти, други, под плаштом ове борбе, почињу да занемарују ствари које су природне, па чак и неопходне. Рецимо, учтивост. Учтивост захтева неку врсту самодисциплине, културу понашања, речи и мисли, уздржаност и скромност, осећај за меру и такт. Хришћанин не може бити неучтив према онима који не припадају Цркви. Међутим, ово питање има и другу страну. Учтивост захтева од особе да уме да сакрије свој прави однос према људима, поготово ако је тај став негативан. Иза паравана пристојног понашања понекад се крију пороци и страсти. Учтивост је оно што често маскира понос, ароганцију, презир, осуду, огорченост, мржњу. Зар поштен став није бољи од лошег, скривеног под маском учтивости? Да ли је увек потребно бирати речи и унапред размишљати о последицама поступака? Вреди се сложити да су људи, који нису оптерећени учтивошћу, често врло директни и искрени. Рећи ће вам сваку истину у очи и неће се тргнути. Они ће то рећи директно и безобразно, али вреди ако је заиста истинита, објективна и безусловна. Али ево невоље: на овом свету има мало више истине него људи. Свако има своју истину и свако има право на њу. Али ми немамо право да намећемо своју истину другоме јер онда дозвољавамо себи неучтивост, грубост и безобразлук. У супротном, испада да сва наша „директност“ и „поштење“ нису ништа друго до угађање сопственим страстима. У људској природи је волети себе. Мање више, то је својствено свима. Да би се волело исправно, потребно је у себи јасно разликовати слику Божију, чији је носилац личност, и укупност порока којима је он опседнут. Све добро у човеку је од Бога постављено и зато је за њега природно. Зло, колико год да је јака зависност од њега, увек ће остати неприродно за човека. Онај ко воли себе исправно успева да заволи створење Божије у себи и да истовремено мрзи свој грех. Већина, волећи себе, воли све у себи, укључујући и грехе. Понекад – највише грехе. Човек заиста воли сопствену неотесаност, поноси се њоме и диви се себи и свом безобразлуку. Такви појединци се налазе на сваком кораку. Овакви људи занемарују учтивост као нешто сувишно, пажљиво негују у себи безобразлук. Неки, међутим, о таквим људима говоре са поштовањем. Уместо да се обрачуна са собом, особа ће сада имати „ревност за веру“ или „бескомпромисност у залагању за истину“, она ће се искључиво заљубити у јеванђеље. Дакле, безобразни и конфликтни људи не знају да се повинују и изузетно су склони доминацији, па неће испасти мирни, уравнотежени парохијани. Као резултат тога, имаћемо особу која је арогантна и безобразна каква је била и доласка у Цркву, али сада верује да је пронашла истину и стога је непоколебљиво уверена у сопствену исправност. Ако се спријатељи са свештеником, упадне у црквено послушање или једноставно у категорију поштованих људи у парохији. Међутим, ако се то не догоди, проблем неће отићи никуда. Тип парохијана који лута од парохије до парохије, поданик чудног понашања, који дрско захтева од свештеника испуњење сопствених хирова сумњичећи свакога за враџбине и везе са светском масонством, који дискредитује црквену јерархију непримерено цитирајући свете оце и непознате „старце“, је данас свима познат. Зар нас Христос не позива да се према људима понашамо онако како би желели да се они опходе према нама? Зар није рекао „блажени кротки“? Наравно, није сваки учтив човек кротак. Међутим, не сумњам да је свако ко је кротак свакако учтив. Сада погледајмо себе. Окружени смо веома различитим људима и третирамо их на разне начине. Ко од нас може са сигурношћу рећи да у његовом односу према ближњима нема ничег порочног, грешног и прекора? Зар у нашим душама нема довољно осуде, занемаривања, љутње, огорчености? Ако се све ово редовно излива од нас на главе наших суседа, хоће ли то бити знак нашег поштења и искрености? Очигледна је чињеница да учтивост не укорењује лицемерје у нама, већ једноставно нам не дозвољава да испољимо сопствене страсти у комуникацији са људима, дисциплинује нас и чува од греха. Зато, удаљите сваку паралелу између учтивости и лицемерја! Ако се ови концепти идентификују, онда, они који се не одликују љубазношћу не сматрају за потребно да бар мало раде на себи. А то је само по себи у супротности са хришћанским приступом животу. У учтивости нема греха, али у исто време то још није ни врлина. Учтивост је важна, учтивост је неопходна и истовремено природна. Само по себи, још не заслужује награду. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/da-li-bi-pravoslavni-hrishtshanin-trebalo-da-bude-uchtiv-sa-svima-oko-sebe-ili-je-licemerje
  19. JESSY

    Морате ли увек бити у праву?

    Није први пут да сам приметио једну занимљиву чињеницу : наш православни брат много воли да буде у праву. Постоје случајеви у којима јесте увек у праву а тичу се вере, спасења, догмата и канона. Стога је таква особа, по правилу, навикла на осећај да је у праву. Oнај ко је у једном у праву, тежи да буде у праву у свему. С друге стране, критичко мишљење је својствено сваком нормалном човеку, а још више хришћанину. Најобичнија исповест почиње управо од критичке анализе периода живота који јој је претходио. И зато, упркос љубави према праведности, хришћанин се, као и свака особа, често покаже погрешним и, у идеалном случају, може да покаже много већу осетљивост на ову неправду него неверник. Међутим, вреднији су тренуци самоправедности. Као резултат тога, доживљавају их са одушевљењем, заносом и самозадовољством. "Зато што сам био у праву!" "Да ли грешим"? "У овој ситуацији сам у праву!" И такве ствари... На први поглед, бити у праву је добро. Човек зна истину и чврсто стоји у њој. Искрен је према себи, није лицемеран према другима, а истина је на његовој страни. Али ако размислите - није ли свест о сопственој исправности оно што лежи у основи већине сукоба, и малих и озбиљних, увреда, непријатељства и мржње? Замислите било коју ситуацију када сте се постидели глупог чина, непромишљене речи, када нисте могли на време да станете, прекинете свађу, зауставите сукоб, када нисте ућутали, нисте се удаљили. Шта вас је покретало у том тренутку? Свест о самоправедности. Ако у неком спору или свађи нисте потпуно уверени у нешто, нисте сто посто сигурни да сте у праву, онда је лакше зауставити се, смирити се. Свест о исправности развеже језик. Ако сам у праву, то морам да докажем, а они морају да се сложе са мном. А ако до тога не дође, онда наступа ваша тврдоглавост, бес и безобразлук. Да то није хришћански, схватимо када се страсти стишају и савест се пробуди. Једноставно речено, ретко човек толико греши као у тренуцима када мисли да је потпуно у праву. За почетак, биће корисно да натерате себе да престанете да волите свест да сте у праву. Уместо тога заволите „здраву равнодушност“, будите потпуно равнодушни према сопственој правди. Чак и ако сам у праву, па шта? Другом је моја исправност, као и моја истина, неважна, незанимљива и бескорисна. Зашто то наметати, зашто се свађати до промуклости, кад свако има своју истину и право на њу? Па, ако је комшија погрешио, шта ће се битно променити ако почнеш да га убеђујеш? Ништа. А, ако ће способност да се на време заћути, да се одступи, да се не инсистира на своме, помоћи некоме да избегне свађу, спречи настанак непријатељства или једноставно спречи међусобне увреде, онда треба признати да у оквиру људске комуникације, поузданија средства се неће наћи. Дакле, свако ко цени нормалну људску комуникацију, који као хришћанин настоји да буде у миру са свима, који жели да избегне грех у односима са другима, треба пре свега да превазиђе жељу да у свему буде у праву, да престане да покушава да доказује своје у сваком спору и у сваком сукобу последњу реч остави за себе. Праведност је само вера у исправност сопственог мишљења. Вреди научити да ово мишљење задржимо за себе, и зачудићемо се колико има добронамерних људи у нашој близини. Искуство је много вредније од унутрашњег нарцизма и спољашње мрзовоље, које цветају у душама оних који су увек у праву. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/morate-li-uvek-biti-u-pravu
  20. У току последње деценије, кад је цело животно уређење почело да се мења вртоглавом брзином, и кад искуство генерација које се раније није тако кардинално разликовало покаткад бива директно супротно, постало је нарочито тешко проналазити заједнички језик с омладином. Ово се морало одразити на црквену мисионарску праксу. Немају сви спреман одговор на који тачно начин данашњу омладину треба укључити у живот Цркве. И свештеници, чије је пастирско искуство почело да се формира 1990-их година, а чије су се зреле године служења одвијале 2000-их и 2010-их година у току многих година пастирске делатности дошли су до низа важних открића која су поделили су читаоцима портала „Пастир“. Можда је прво правило општења с омладином – бити искрен. Председник Наставног комитета Руске Православне Цркве, члан савета Свецрквеног православног омладинског покрета протојереј Максим Козлов сматра да су одсуство свега лажног и искреност главне особине које треба да поседује свештеник који ступа у дијалог с младим људима. Одрасли, формирани људи, могу затворити очи на елементе формализма или некаквог „побожног лицемерја“ свештеника који им објављује вечне истине, размишља он, а омладина се одликује ватреношћу и бескомпромисношћу. Због тога младе људе „треба чувати од свега формалног и неискреног, од свега у шта сами не верујемо баш нарочито“, упозорава отац Максим. „И ако у разговорима с њима ствари будемо називали својим именима не упуштајући се у разобличавање – то ће бити залог за задржавање младих људи унутар Цркве.“ Опасност од неискрености, по мишљењу протојереја Владимира Свешникова, постоји већ у самој тежњи да се омладина по сваку цену намами у Цркву. Он поставља питање да ли постоје искрени, неизвештачени облици рада с омладином. Јер оно што је у Цркви главно јесте Сам Христос, а ми често покушавамо да привучемо нечему што је, у најбољем случају, поред Христа, а често нема везе с Њим... „Бојим се да се у коначном неће укључити у оно што чини средиште хришћанског живота и да ће се задржати због другостепених мотива, – размишља отац Владимир. – Дух Цркве, дух вере, дух истине Божје јесте дух слободе, а свако придобијање с неком намером, чак и танано, покушава да потчини овај дух слободе.“ На ову мисао се надовезује протојереј Константин Островски, старешина Успењског храма у Красногорску: „Врло је важно разлучити – да ли човек долази у нашу црквену свакодневицу или долази код Христа. То су међусобно повезане, али различите ствари.“ Његова светост патријарх Кирил управо тако поставља задатак: не треба само привући омладину у храм, већ је треба заинтересовати за црквени живот, треба јој показати живо хришћанство. Треба учинити све да би млади људи „видели чистоту наших намера и искреност наших ставова“, да би „у нашим архијерејима, свештеницима и мирјанима омладина видела искрено заинтересоване људе“. Не заинтересоване за то да успешно поднесу извештај о генерацији која расте на крају године, већ за то да се данашња омладина такође лично сретне с Господом. https://srpska.pravoslavie.ru/144593.html
  21. Шта о томе кажу свети оци? Често се позивају на речи Св. Теофана Пустињака о иноверним: „Не знам да ли ће се они спасити, али ја нећу бити спашен без православља“. Ова изјава не значи да је светац сумњао у нешто или није био сигуран, како то неки представљају. Теофан Пустињак каже да је одговоран само за себе, своје поступке, своју веру и речи, па не жели никога да суди, препуштајући суд Богу. Он следи Христа, одазивајући се на Његов позив: следите ме. Али то не значи да је у стању да одбрани Цркву. Познате су и друге изјаве светог Теофана на исту тему, штавише, недвосмислене и специфичне: „Католици су помутили апостолско Предање. Протестанти су преузели обавезу да поправе ствар и урадили су још горе. Католици имају једног Папу, а код протестанта сваки протестант jе скоро као што Папа“. „Божанско учење мора увек остати једно и непроменљиво, као што је и сам Бог непроменљив и вечан“. Теофан Пустињак пише: „Али постоје људи који кажу: верујте како желите, само живите добро и не бојте се ничега — као да може да се добро живи без доброг разумевања ствари саопштених правом вером. Не ласкајте себи, братиjа! Истински живот не укључује само понашање, већ и здрав начин размишљања“. Постоје друштва која покушавају да живе према моралним законима, и ово је дивно, али духовни живот који води ка спасењу је нешто сасвим друго. Морал и духовност су две различите ствари. Свеци су говорили да многи могу да живе по својој савести, али само они који дођу у православну веру и приме Крштење, који почну да живе по јеванђелским заповестима, могу бити спасени. „Нема спасења изван Цркве“, рекао је заштитник Цркве и чистоте вере, свети мученик Кипријан Картагински. Он је учио: „Немогуће је бити изван Цркве и остати хришћанин... Онај ко више не може имати Бога за оца, нема Цркву као мајку“. Свештеномученик Иларион Троицки био је убеђен: „Морамо признати истину: хришћанство је потпуно неодвојиво од Цркве и хришћанство је немогуће без Цркве“. Господ жели да се сви спасу: „... Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2: 3-4). Сви су Божији изабраници, Господ жели спасење за свакога, води све ка њему, али не пристају сви да прихвате Његову вољу и … гину. Господ нам је одредио пут ка спасењу — Исуса Христа, оставио нам је своју Цркву, они који пребивају у њој биће спасени. „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2: 5). Један jе Бог и једна jе Света Црква. https://pravlife.org/sr/content/da-li-tshe-ljudi-van-crkve-biti-spaseni
  22. Очекивати да ће Русија дозволити погром и геноцид од нациста у рукама Запада да би се инсталирало НАТО наоружање у данашњој Украјини, такав је политички промашај чији творци носе на рукама сву крв свих на овој руској територији. Сваки хришћанин - ако је самосвестан - зна историју православља и зна да је то питање једног народа Кијевске Русије. Толико је данашња Русија попуштала и дозвољавала да настаје други идентитет, али не би било неиздрживо да није украјински идентитет настао као антируски идентитет, антиидентитет Русији. Створили су нацију која поништава Руску нацију и сада чак мисле да могу имати цркву која поништава Руску Цркву. Тако је, јер резултат мржње и антиидентитета може имати све друго засновано такође само на негирању другога. Они жуде за осећањем задовољства и мисле да ће им бити лакше ако ће самозвани папа у православљу, узгред, којег је инсталирала ,,обавештајна служба САД'', да им додели и гарантује самосталност Цркве и ући у отворени политички сукоб између Русије и англосаксонских структура моћи, верујући да као такви могу да изопште Руску Цркву из православља. Зато ће у већинском православљу бити одлучено по овом питању.
  23. Ја сам некад сматрала да је уметност само исказивање својих мисли, ставова емоција кроз нешто баш лепо. Нешто за шта неки људи имају талента, а неки не. Рецимо ја сам желела да свирам клавир, али сам апсолутни неслухиста. А када су се пре нешто више од пола деценије околности у мом животу промениле ја сам почела да мислим како не могу више никад ништа написати. Како сам изгубила креативност. Чак више и не читам сваки дан по неколико сати. А волим књиге. Не само да их читам, већ и да их гледам, да застајем испред тезги и излога књижара, да их скупљам, да бришем прашину с њих, чак и да их миришем. Ово последње је вероватно свима вама чудно. А у задње време сам схватила да се од књига ручак не кува. И схватила сам да и сређивање ормара може бити веома креативно. Да чишћење купатила и пеглање може бити веома релаксирајуће. А шта ви мислите шта све можемо претворити у уметност?
  24. Владика Иринеј Буловић: Не верујем да ће Темељни уговор бити потписан док је Кривокапић премијер - 31.12.2021, Sputnik Србија RS.SPUTNIKNEWS.COM Владика бачки Иринеј Буловић изјавио је да Темељни уговор СПЦ и Владе Црне Горе вероватно неће бити потписан док је на њеном челу Здравко Кривокапић кога...
  25. Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...