Претражи Живе Речи Утехе

Гост у Јутарњем програму радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, са којим смо разговарали о новом циклусу емисија „Светотајинско богословље.” Такође смо се осврнули и на то какав је концепт и који је циљ емисије, као и које су то теме о којима смо имали прилике да слушамо у прошлом серијалу. Све емисије СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ можете да послушате ОВДЕ Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице

О великим Празницима, вери и невери, посту и покајању, страстима, превазилажењу савремених духовних болести, ријалити програмима, такозваним маговима и лажним исцелитељима, о разликовању духова – све су то теме о којима игуман манастира Подмаине код Будве често говори, отворено и јавно. Његове беседе су из тог разлога изузетно слушане, бележе на стотине хиљада прегледа на јутјубу. Гост радија Беседе Епархије бачке, 15. септембра 2018. године, био је јеромонах Рафаило (Бољевић). View full Странице

Са званичне интренте странице Митрополије црногорско-приморске доносимо видео прилоге ТВ студија Острог: Беседу Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на литургијском сабрању 27. августа, као и беседу викарног Епископа диоклијског Методија коју је изговорио на празник Успенија Пресвете Богомајке. Беседе су изговорене у храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. View full Странице

Крајем јуна месеца изашао је из штампе нови мајско-јунски 361. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који је посвећен теми „Молите се непрестаноˮ. Богат садржај новог броја за јутарњи програм радија Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима. Звучни запис смо преузели са званичне интернет презентације радија Беседе! View full Странице

Нови мартовско-априлски 360. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, посвећен је теми односа хришћанства и психологије. На насловној страни овог броја налази се фотографија Његовог Високопреосвештенства Митрополита Навпактоса Јеротеја (Влахоса). Поред редовних рубрикâ у овом броју налази се мноштво тематских текстова који на поучан и надахнут начин исказују теоретски и практични однос теологије са психологијом. У јутарњем програму Радија Беседе садржај овог броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара, задужен за односе са медијима. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Епархије бачке Повезана вест: Катихета Бранислав Илић на таласима Радија Светигоре представио нови 360. број Православног мисионара (звучни запис) View full Странице

Шта је позадина бруталног и немилосрдног медијског напада на Српску Православну Цркву? Како да данас човек успостави склад између Православља и српства и у којој мери очување вере доприноси очувању националног идентитета српског народа? Ко је духовно културан човек? Колико као народ прихватамо наметнут модел заборава на жртве Јасеновца? О овим темама, за радио Беседу, говорио је г. Драгослав Бокан, редитељ, публициста, културолог. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе на чему благодаримо! View full Странице

Српска православна Црквена општина у Врбасу организовала је трибину на којој је, 30. јануара 2018. године, говорио јеромонах Доситеј, сабрат манастира Хиландара. Пре боравка у Врбасу, отац Доситеј је дошао у Нови Сад и посетио наш радио. У интервјуу, овај светогорски монах је говорио о својим монашким почецима, духовним горостасима на Светој Гори, о црквеној свести људи који долазе из Србије у манастир Хиландар да се моле, да траже утеху, наду. Шта је данас највећи подвиг хришћанима? На који начин манастир Хиландар доприноси очувању националног идентитета? Шта је „Светогорско пролеће“ и како је утицало на Хиландар и братство? Извор: Радио Беседа View full Странице

Хиландар – Беседе на празник Воздвижења Часног Крста за манастирском трпезом хиландарског игумана Методија и игумана Порфирија из манастира Светог Јована Претече у околини Верије (Веријски скит). Скит је познат по томе што се у њему подвизавао Св. Григорије Палама. Звучни запис беседа Извор: Манастир Хиландар View full Странице

Протојереј-ставрофор Војислав Билбија, настојатељ парохије Свете Тројице Српске Православне Цркве у Ротердаму и духовник хашких оптуженика, почаствовао нас је и изузетно обрадовао доласком у студио Радија Слово љубве. "Ми смо као народ у суштини незлобиви", рекао је отац Војо и поделио са нама тешко и дубоко питање "како можемо да мрзимо брата свога"? Било је речи и о Небесној Литургији св. Владике Николаја, а чули смо и потресно сведочење о догађајима из најранијег детињства оца Воја. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/13.11.13._rec_pastira_-_o._voja_bilbija_64_kbps.mp3 Слово Љубве Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

О очајању - Свети Серафим Саровски Као што се Господ стара за наше спасење, тако се и човекоубица - ђаво пашти да човека доведе до очајања. Очајање се, по учењу светог Јована Лествичника, рађа или од свести о мноштву грехова, од очајања савести и несносне туге (при којој се душа, покривена мноштвом рана, због неиздржљивог бола погружава у дубину очајања), или од гордости и надмености кад се неко сматра недостојним греха у који је пао. Очајање правог првог облика човека вуче у све пороке без разлике, а при очајању друге врсте човек се још држи свог подвига што, по речима Јована Лествичника, не одговара разуму. Прво се лечи уздржањем и добром надом, а друго смирењем и неосуђивањем ближњег (Лест. 26). Узвишена и крепка душа не очајава при несрећама, ма какве биле. Јуда издајник је био малодушан и неискусан у борби због чега га је непријатељ, видећи његово очајање, напао и принудио да се удави. Петар, међутим, као тврд камен и као искусан у борби, није пао у очајање, нити је изгубио дух приликом пада у велики грех, него је пролио горке сузе из врелог срца. Видећи их, непријатељ је, због тога што му се чинило да му огањ опаљује очи, побегао далеко. “Према томе, братијо, - учи преподобни Антиох, - немојмо се покоравати очајању када нас буде нападало, него се крепимо и ограђујмо светлошћу вере, те са великом храброшћу рецимо лукавом духу: “Шта ми имамо са тобом, туђи Богу, бегунче са неба и лукави слуго? Ти не смеш ништа да нам учиниш. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, Он ће нас и оправдати. А ти, погубни, иди од нас. Оснажени Његовим часним крстом ми сатиремо твоју змијску главу.”

"Шта је најстрашније за човека? Смрт? Да, смрт. Нико од нас не може без страха замислити да ће морати да умре и испусти дах. Али, браћо немојте се плашити и немојте се превише жалостити. Исус Христос, наш Спаситељ, Својом смрћу победио је нашу смрт и Својим васкрсењем поставио је темеље нашем васкрсењу: смрт истинског хришћанина није ништа друго него сан до дана васкрсења или рођење за нови живот. Учите се да непрестано умирете за грех и душама васкрсавате из мртвих дела, обогаћујте се врлином и немојте неутешно жалити за умрлима; научите се да смрт сусрећете без ужаса, као што је то и наредба Оца небеског, јер је васкрсењем Христовим из мртвих смрт изгубила своју суровост." (св. Јован Кронштатски) "Све су земне насладе пролазне, и саме по себи, и због непостојаности људског живота. Наслада небеског блаженства неће имати краја, она је безгранична. Зар не би требало презрети све насладе овог привременог света и још пролазнијег живота како би се свим срцем заволеле насладе духовне, непроменљиве?" (св. Јован Кронштатски) "Сва земаљска наслађивања су заводљива, штетна, пролазна и већ у самом свом почетку носе заметке труљења, уколико их се само дотакнемо. Болови и болести које од њих потичу служе као доказ за то." (св.Јован Кронштатски) "Најважније у животу јесте да ревнујеш за узајамну љубав и да никога не осуђујеш. Свако ће за себе дати одговор пред Богом, а ти се загледај у себе. Чувај се од злобе." (св. Јован Кронштатски) "Те руке, које воле да примају дарове, склопиће се на грудима и ништа више неће узети; те ноге, које воле да иду за злом а не воле да стоје на молитви, заувек ће се испружити и више никуда неће поћи; те очи, које воле да са завишћу гледају на благостање ближњег, затвориће се, заувек ће згаснути њихов пламен и ништа их више неће примамити; слух, који се често отвара да би слушао клевете и ружне рели, обамреће и никакве громове више неће чути: чуће једино трубу која ће васкрсавати мртве, тада ће наше нетрулежно тело устати “или у васкрсење живота... или у васкрсење суда“ (Јн. 5,29). ШТа је то онда што ће у нама живети и после смрти и што треба да буде предмет свих наших настојања, док год смо живи? Оно што ми сада називамо срцем, тј. наш унутрашњи човек, наша душа – она мера бити предмет наших брига. Очишћујте своје срце током читавог живота, да би оно (или ваша душа) касније било способно да гледа Бога." (св. Јован Кронштатски)

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ) 43. Беседа На Еванђелско читање по Матеју у 17. недељу, где се говори о Хананејки. У њој се говори и о људској ништавности и о похвале достојном смирењу. 1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", мудро је говорио у својим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1. Кор. 1; 24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се преузносили над Његовим ученицима и гордили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт. 15; 3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их назива псима, па чак и последњима међу псима (с обзиром на то да је употребио реч "κυνάριον", псетанце), али са највећим самопрекоревањем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: И изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15; 21-22). 2.И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освештани крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског Духа. Ако нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумњати да је Дух Божији покренуо Хананејкин језик, будући да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за милост као Онога Који има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушања", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он је, нашавши милозвучан сасуд, тј. Хананејку, у њој још снажније одјекнуо. Уверивши се, поверовавши и топло притекавши, она истовремено постаје гласна молитељка и весница која издалека вапи: Кћер моју МНОГО мучи ђаво (Мт. 15; 22), она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапим Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би се милостиво окренуо према нама, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио, желећи да њена вера и врлина постану још очигледније, као да ју је праведно управљао тако да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15; 23-24), јер их, ради побожности њихових отаца, није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када Га је послао најузвишенији Отац, најпре дошао к њима. 3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт. 15; 25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа. 4. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу, Који јој је казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, и није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "тако је", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и нечистоту. Сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Хлебу који је дошао с Небеса (Јн. 6; 33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси" каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима". 5. Шта је учинио Онај, Који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавајући нас, каже Псалмопојац-Пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцељења не би било временског растојања: И оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7; 29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те је обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12), понизите се пред Господом, и узвисићете се (Јк. 4; 10), али и: Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8). 6. Оваква упорност ни у ком случају не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и да заједно расте са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5; 8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за Њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8; 8-10). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру. 7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познајмо ништавност која нам је усађена и безумље наших помисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу (снисхођењу) брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш свети богослов каже: "Ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло (св. Григорије Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре њега каже: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7). 8. Такво је, дакле, наше порекло. Међутим, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви (1. Мојс. 3; 16) и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука новорођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота, тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем. 9. Према нама, слично змији, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и да будемо бачени у бездану дубину. 10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба бесловесних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснији од бесловесних животиња. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (абр^), постајући на тај начин бешчаснији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих? 11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и бешчаснији од свих бешчасних и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним што изопачује природу постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство и славољубље о којима се неки брину. 12. Постоје, међутим, и они који су своју освештану дужност очували или изопачено васпоставили, подјармивши бесловесни, страствени део душе и доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни, а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња, мада имају људску природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је то задатак сваког човека (Књ. проп. 12; 13, по Септуагинти). 13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје бешчаснији од бешчасних и бесловеснији од бесловесних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег Који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну. 14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин. Храм Светог Јована Крститеља

Разлика између "не могу" и "нећу" "Мислим да то не значи оно што ти мислиш да значи". Постоји велика разлика имеђу "не могу" и "нећу" те због тога сматрам да је наведени цитат из једног од мојих омиљених филмова прикладан. Ево неколико примера. Кажеш: "Не могу да долазим у цркву." Мислиш: "Просто нећу да долазим у цркву јер немам намеру да ми Црква постане нешто најважније. Само ћу ти рећи да не могу доћи и надати се да нећеш питати ништа детаљније." Кажеш: "Не могу да читам Свето Писмо сваког дана." Мислиш: "Данас нећу ни покушати да читам Свето Писмо. Имам превише других важних ствари као што је пискарање на Фејсбуку и гледање "Идола"." Кажеш: "Не могу дати прилог Цркви." Мислиш: "Нећу се одрећи ничега што тренутно треба да купим само да бих дао Цркви више новца. То је мој новац и могу да чиним с њим шта ми је воља." Кажеш: "Не могу ићи на тај црквени догађај." Мислиш: "Нећу ићи али немам храбрости да ти кажем зашто." Кажеш: "Не могу да постим." Мислиш: "Не дозвољавам да ми Црква говори шта да једем. Није важно шта улази на уста већ оно што излази..." Списак се тиме не окончава али суштина је у овом последњем. Када одбијамо да будемо искрени говорећи некоме да не можемо урадити нешто, кад истовремено можемо учинити то а не желимо оно што из наших уста излази није истина. А сви знамо шта је то кад не говоримо истину... http://www.liveanewlifeinchrist.org/2014/10/it-dont-think-that-means-what-you-think.html Ова порука се налази на насловној страници Поука. Погледајте!