Претражи Живе Речи Утехе

Беседа 7. на Ваведење Свете Дјеве Марије 1977. године у манастиру Ћелије Ево Празника, браћо и сестре, који нам казује ради чега је створен овај свет, ради чега је створен човек, и какав је пут наш кроз овај свет. Ради чега стоји овај свет и | постоји? Све то казује Пресвета Богомајка, како се вели у дивним песмама, чули сте: „Храм се Господњи уводи у Храм“. То јест, Она је сама била Храм. Шта то значи? То значи да се непрекидно молила Богу, да је срце своје претворила у олтар, и да је цео живот свој проводила као у Храму Господњем, и у Храму Господњем. А Господ је створио овај свет не ради чега другог, него да заиста буде Црква Божија, да сва створења стреме ка Њему и да сва створења очекују од Њега све милости Његове, све радости, сва блаженства. И то међу људима прва је доживела у пуноћи Пресвета Богомајка. Она нам је показала ради чега је Господ створио човека: да буде жива Црква Божија, да буде живи Храм Божији. Да човеково срце и васцело биће човеково узноси непрекидно молитве Господу, Који држи овај чудесни свет око нас, држи га у постојању, држи га у животу. Тако је Она показала да је овај свет и овај живот у ствари непрекидно богослужење. Зато је Бог створио човека, зато је Бог створио овај свет, да човек непрекидно служи Богу у овоме свету, као у Храму Божијем. Звезде, небеса, то су кандила Божија, безбројна, да би побудиле човека да се угледа на њих, угледа се на ту ствар Божију, и да служи Богу и слави Бога. Кад је доведена и уведена у Храм, Пресвета Богомајка имала је три године, и остала је у Храму, како се вели у дивним песмама, „да се васпита Богу“ до дванаесте године Своје. То значи, да је Храм био Њена школа, да је у Храму она учила и научила оно што је потребно не само за живот на земљи, него за Вечни Живот у свима световима. И тако, Богомајка показује пример како треба васпитавати себе у овоме свету, како треба васпитавати децу у овоме свету. Овај свет – Храм Божији. Његова је дужност да служи Богу. Храм је зато у овоме свету, Црква је зато у овоме свету да се у њој узносе непрекидно молитве Господу за све и свја. То нам казује Пресвета Богомајка живећи у Храму, учећи у Храму све заповести Господње, учећи се у Храму свим врлинама, и тако спремајући Себи Живот Вечни. Пресвета Богомајка је Себе тако очистила молитвом и животом у Храму, да се удостојила родити Господа Христа, родити Бога и Њега увести у овај свет, увести Га људскоме роду. А ми, ми смо Га протерали, ми људи, ми смо протерали Бога из овог света грехом својим, гресима својим. Пресвета Богомајка прва је која Својом светошћу, Својом безгрешношћу враћа Бога у овај свет, даје нам Господа Христа. Шта данас ми видимо у овоме свету? Из школа је истеран Бог, из школа је истеран Господ Христос, из европских школа, из наших школа! Страшна је ствар говорити о Богу. Ви родитељи, ви одговарате за децу. Од вас ће Господ тражити рачуна у ономе свету, зашто је твој син такав, зашто је твоја кћи таква, зашто си ти пропустио да учиниш то и то и што ниси учинио то и то? Теби је дата земља, да би се спасавао на земљи. Показала ти да су хришћани – шта? Храмови Божији! Свети Апостол Павле пише хришћанима: „Ви сте жива Црква Божија, ви сте Храмови Божији, Дух Свети живи у вама“[1]. То је хришћанин. Он непрекидно узноси Господу молитве, и за себе и за сав свет око себе, јер живети у овом чудесном свету Божијем немогуће је без молитве. Уман и паметан човек кроз Господа гледа да види тајне Божије, свете тајне Божије. И свакој твари треба приступати са молитвом. Гледа на птицу и хвали Господа, гледа биљку, гледа цвеће, и чуди се свему томе, и моли се Господу, и захваљује Му што је дао таква бића око њега које га могу водити ка ономе што је Божије, што је небеско, и претворити овај живот свој у непрекидно служење Богу, у богослужење. Циљ човековог живота у овоме свету, браћо, јесте да служи Богу. Тиме служи и себи, служи вечности својој, служи Вечноме Животу. Тек када изађе из овога живота, он ће угледати онај свет са свима чудесима Божијим, хвалити Бога што је био хришћанин, и што је знао да је човек Храм Божији, жива Црква Божија, и да живот човеков у овоме свету треба да буде непрекидно богослужење, непрекидно богослужење! То показује Пресвета Богомајка, Која је целога живота Свог непрекидно служила Господу, непрекидно испуњавала заповести Божије. Живела у овоме свету као у Храму Божијем, а и сама била Храм Божији/Тако је сваки човек Храм Божији. То је учење Господа Христа, то је учење Светог Апостола. Ми у овоме свету, имамо највећу и најсветију дужност, то је да живот свој претворимо у непрекидно служење Богу, у непрекидно богослужење. Пример тога, највећи и најсавршенији – то је Пресвета Богомајка. Она се Једина у роду људском удостојила подвигом Својим, непрекидном молитвом Својом, непрекидним постом у Храму, удостојила се да роди Господа Христа, и да Сама буде без икаквог личног греха. То је највећи подвиг који човек може учинити у овоме свету, и Она је Једина то учинила, и показала нам Својим примером да смо ми створени за то да служимо Богу кроз цео живот, и да цео живот наш буде непрекидно богослужење. Наши стари владари, наши праоци и оци, засејали су земљу Српску многобројним храмовима; већина од њих посвећена је Пресветој Богомајци. Највећи храмови наши посвећени су Њој и данашњем Празнику – Светом Ваведењу. Хилендар, Студеница, и многи други манастири. Шта су наши преци хтели тиме? Да нас науче да је живот човеков на земљи, живот правог Србина, непрекидно служење Богу. И зидали су храмове по целој земљи. Кад су Турци освојили нашу несрећну земљу, у нашој земљи је било три хиљаде манастира, пуних монасима. Данас их има око сто педесет. Ради чега је све то, ради чега су наши преци зидали те храмове? Да би се ми научили основној и главној истини живота, еванђелског живота, да живот наш треба да буде служење Богу, служење кроз свако добро, кроз све што подсећа на Бога, и што даје силе човечијој души да се у овом свету васпита као у Храму Божијем. Ми православни хришћани, знамо ту истину о мудрости Божијој, о школи Божијој. Црква је школа Божија, главни Храм Божији; то сведочи данашњи Празник који нам је дао Пресвету Богомајку и Она нам родила Господа Христа. Причестити се – то значи примити Бога у себе. Ти заиста срце своје претвори у жртвеник, и кади срце своје молитвом. Јер, свака молитва јесте кад Господу Богу, и јесте сведочанство да ми у овоме свету живимо Богом, и Његовом милошћу, и Његовим силама, Његовим Божанским и животворним силама, које нам даје кроз сунце, кроз небеса, кроз биљке, кроз животиње, кроз све што видимо и кроз оно што не видимо. И ми, на данашњи велики Празник треба да испитамо себе шта је наш живот. Да ли је наш живот заиста служење Богу, као у неком храму, или не? Сваки нека мисли о себи и нека размишља да ће једном од нас бити тражено оно што нам је дато. Нама је дато у Светој Тајни Причешћа тело Господа Христа. А Он дао нам нови Живот Небески на земљи, дао нам свети живот испуњен врлинама. Највећа светиња коју ми примамо је Свето Причешће. Ради чега? – ради тога да би смо служили Господу, у срцу свом, у души својој, и непрекидно славили Господа за Његово Свето Еванђеље, за Вечни Живот, који нам даје кроз Своје учење, за сва добра која нам је дао дошавши у овај свет. Јер, кад је Он Бог дошао у свет, Он је са Собом донео све што је Божанско, све што је најузвишеније, све што је вечно, да би нас томе научио, да би нам то баш и дао. Да нам да Живот Вечни. Зато је Он отворено свима непрекидно говорио кроз Свето Еванђеље: „Који верује у мене, има Живот Вечни“[2].Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке, научио свакога од нас, и свако људско биће да себе сматра за храм Божији и да буде храм Божији, храм Божији у коме се непрекидно служи Богу. Често ми заборавимо ту главну истину. Уместо да служимо Богу, ми служимо – коме? Кроз грех, коме се служи? Грехом својим ми смо истерали Бога и своје душе. Он се враћа у нас Светим Причешћем. Грех и јесте та демонска сила која гони из душе човекове оно што је Божије, и тако претвара срце наше, биће наше, људско, човечанско биће наше у идолиште. Јер, када живимо у греху и служимо греху, онда ми служимо ђаволу. И цео живот наш преврће се и губи своју божанску вредност, божанске силе, јер грех увек уводи са собом свако зло, а наше је да се боримо против греха, да служимо Богу, а не ђаволу. А знајте, сваки од нас заиста служи ђаволу када служи греху, када неће да се каје због греха, када не изгони грех из себе, него га чува у души. То је најгоре идолопоклонство прогласити грех за свој живот, за начин свога живота. Ту је Црква Христова, Црква Пресвете Богомајке да нас научи да ми у овоме свету морамо служити Богу. Служити Богу и само творити Његове заповести, избегавати сваки грех, и кајати се због греха. Јер, Пресвета Богомајка је дала свима нама силе и моћи да се боримо са грехом и победимо грех, и да тако служимо Богу у светињи живота. Данашњи велики свети Празник, нека нас на молитве Пресвете Богомајке испуни сваким Божанским добром, сваком небеском силом, да би смо од данас живели животом светим, животни достојним вечности, због које нас Господ Христос позива дошавши у овај свет. Јер, Бог је дошао у овај свет да нас позове Вечном Животу и да нам да Вечни Живот. Њему, преко Пресвете Богомајке, нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа". Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио: Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје: То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата. 2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон. 3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима. 4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Златоусти ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ Друго издање Епархија банатска Вршац 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј. Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу. „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса. Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17). Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник. Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве. Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена. Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину... Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика. Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство. Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама. Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој! (превео епископ бачки Иринеј) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, часни оци, драги народе и децо Божја, данас смо чули кроз Светописамске одељке да је диван Бог у Светима својим. Заиста је Бог диван у Светима својим и Он је данас овде са нама присутан, када се у молитвама сећамо Преподобне мајке наше Параскеве, која је својим испосничким животом, својим стремљењем и сузама ка Господу прославила, како себе и своју личност, тако и целокупни наш народ, по речима биографа њеног житија. Стога и ми као народ Божији треба да се непрестано угледамо на њу, на њене подвиге, сузе молитвене којима је грејала своје срце и умивала душу да би се Господ уселио у њу и да би она била права охристовљена и обожена душа која је у могућности да прими Небескога Цара у срце и наручје своје. Она је непрестано у својим молитвама вапила ка Господу и њена душа је стремила управо ка Њему. Сам Христос је постао њен педагог, јер никако другачије не би могла да задобије тако велика блага Небеска, каква је добила на крају свога земнога живота. Једино тако, кроз Христа, који је наш педагог, и кроз вршење заповести Божјих, поштујући и живећи Јеванђељем Христовим, она се убројала међу оних пет мудрих девојака, као што смо данас чули у светом Јеванђељу, да светле свету и да преносе ту истиниту реч Јеванђеља. Она је непрестано у свом земаљском животу следила тај испоснички пут, пут који је трновит, пут који води ка Богу, пут који је омеђен различитим мукама и тескобама, али пут којим ми задобијамо венац вечне славе. -Никако другачије ми у овоземаљскоме животу који нас увек одваја од Христа, одваја нас од Цркве Божје, одваја нас од Јеванђеља Христовога, не можемо живети и искати Царство Божје, него том теологијом, тим теолошким основама које су нам оставили наши дивни Светитељи, да ходимо тим путем и да задобијамо врлине. Света Петка је знала да њен живот није овоземаљски, да је њен живот Небески и управо тим и таквим подвизима је она ишла. Тим стопама је ходила, да би задобила вечну славу Небеску, да би у њедра своја примила Христа и да би њена душа била спашена. То и ми требамо, драга браћо и сестре, да чинимо овде на земљи. Да стичемо Небеска блага, да сабирамо у духовне ризнице, да будемо виноградари добри, који непрестано сабирају сва Небеска блага и онда ће Бог препознати да смо народ и деца Божја. Христос нам је оставио две највеће заповести које су у темељима и животима свих наших светитеља, да љубимо једни друге и да љубимо Бога свим срцем својим и свом душом својом. Онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо царско свештенство и народ Свети. -Света Петка је узела Крст свој, ходила је крстоносним путем ка Царству Божјем. У том контексту, драга браћо и сестре, крст који нам је дат и залог који смо примили светом тајном крштења, треба да непрестано носимо у овоземаском животу, да долазимо у цркву Божју, да посећујемо света богослужења, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, јер је то залог вечности, то је залог вечнога живота, који нас узводи од земље ка Небу. Управо тим путем су ишли и светитељи, јер су цео свој живот уподобили науци Христовој, непрестано су се давали за Христа, да би на крају свога овоземаљскога живота били убројани у свете угоднике Божје. То је и нама остављено, да ми овде на земљи, иако смо обремењени свим другим проблемима, ходимо тим истим путем, путем који нас узводи у Небеска насеља, у рајска насеља, где нема плача и туге, већ где је живот вечни и вечна слава Божја. -Нека би Господ дао да молитве Преподобне мати наше Парскеве непрестано бдију над овом светом обитељи која се, Хвала Богу увек умножава, и сваки пут кад долазимо све је више и више народа, то je доказ да је ту Бог и молитва. Ту је управо тај подвижнички пут инспирисан свим овим стазама и долинама око цркве Преподобне наше мајке Параскеве. Нека би Господ дао да ова свештена обитељ узрасте у велику и Богоспасавану обитељ која нас води и која ће бити наш путоказ ка Царству Божјем. Живели, нека вас Бог благослови и свако вам добро подари. Амин. Беседа изговорена на празник Преподобне мајке Параскеве, 2018. лета Господњег у храму Свете Петке на Доброј Води у Вуковару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

По предању, Јерусалимску икону Пресвете Дјеве Марије насликао је Свети Јеванђелист Лука, 48 г. од Рођења Христова, односно, у години када је дошло до Њеног Славног Успенија. До дана данашњега сачувано је неколико њених верних копија. Датум прослављења Јерусалимске иконе је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару. FILE-14a3808686863aa0c36d1e11a8b8ced8.mp4 ПРВА ИКОНА Цар Грка, Лав Велики ову икону је 463. г. пренео из Јерусалима у Константинопољ, где је пребивала скоро пола века у храму Богородице Пиги, тј. Источника. Међутим, нападом Скита на Цариград, икона пројављује своје заступништво – када свенародним молитвом град бива сачуван од уништења; отуда се за време цара Ираклија (575-641) икона преноси у Влахернску цркву у Константинопољ, где остаје око 3 вијека – све до владавине цара Лава VI Филозофа. Крајем 10. вијека, тачније 998. г. константинопољски цар, Василије II предаје ову чудотворну икону на дар Св. Равноапостолном кнезу Владимиру – по примању Свете тајне крштења, женидбе са царевом сестром Аном и освајањем Херсона (Корсуна). Међутим, светиња се ни ту не задржава; кнез је носи са собом у Кијев и дарује је новгородском народу као уздарје – по њиховом масовном обраћењу у хришћанство. Икона се у то име, свечано поставља у Софијски новгородски Сабор и ту почива наредна 4 вијека, све до освајања Новгорода од стране Ивана Грозног – који ће светињу пренети 1571. г. у московски Успењски Сабор. Ту је почивала све до времена Наполеонових освајања – 1812. г. – када је из Успењског Сабора украдена и однета у Париз, где је све до почетка 20. вијека пребивала у катедрали Нотр-Дам. A на месту где је стајала у Успењском Сабору, постављена је њена верна копија, која је узета из московске цркве Рождества Богородице. На тој икони у медаљонима су насликани Свети Апостоли: Петар и Павле, Јован, Лука, Симон, Филип, Матеј, Марко, Јаков, Вартоломеј и Св.мученици Прокопије, Георгије и Меркурије; овде не заборавимо – да је управо Она била онај светли облак који је управљао првим корацима новостворене Цркве, бивајући утеха и радост Апостола и свих верујућих људи. ДРУГА ИКОНА Јерусалимска у Исмајловском сиротишту Благодатна икона у Покровској цркви у Исмајловском сиротишту је заправо копија чудотворне иконе Јерусалимске Богоматере из Успењског Сабора – која је била послана у Цариград 453. г., на дар, великом кнезу Св. Владимиру. Приликом разорења Покровске цркве неколико икона је остало сачувано, међу којима је била и Јерусалимска икона Богоматере, која се отуда преноси у храм Рођења Христовог (који безбожничке власти никада нису затварале) у Исмајлову (Ру). Након обновљења Покровскога сабора икона је 1932. враћена из храма Рождества Христовог. ТРЕЋА ИКОНА Овај Јерусалимски образ Приснодјеве Марије пред којом се молила Марија Египћанка, донет је у Цариград и постављен у храму Премудрости Божије у данашњем Константинопољу – где је почивао од 12. вијека па све до 15. вијека. У житију Св. Марије Египатске које је написао Јерусалимски Патријарх Софроније, каже се да се ради о оној чудотворној икони која је била постављена над улазом у Јерусалимски храм, посвећен Вазнесењу Христовом. Овој Јерусалимској икони која је почивала у храму Премудрости Божије, 1429. г. поклонио се руски старац Зосима – знајући да је то управо она икона, пред којом се молила Св. Марија Египћанка. Такође, остали су подаци да су се ђакон Игњатије и дијак Александар поклонили овој икони ,,на великијех вратах Св. Софије“, а да је ходочасник Данило у Јерусалиму видео празно место, на коме је почивала ова икона. ЧЕТВРТА ИКОНА Јерусалимска Нило Сорска Налази се у Саборној цркви Покрова Пресвете Богородице у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори Атонској. Положена је у кивоту који се спушта над олтарским дверима, на широкој врпци од кадифе, по којој је извезен тропар. На унутрашњој страни иконе налазе се следећи натписи: ,,Посвећује се Руском Светогорском манастиру света икона ова, благовољењем Пресвете Богородице „. Такође, и натпис: ,,Ова света икона, коју је насликао 1825.г. од оваплоћења Бога Логоса, у Великој Русији, у Кривојезерском општежитељном манастиру, грешни јеромонах Никон, који се и данас налази у Нило-Сорском манастиру, који се и усрдно залаже, под посебним утицајем Провиђења Божијега, да ову икону, благодати учесницу, добије Свети Руски манастир Св. Великомученика Христовог и исцелитеља Пантелејмона, који се налази на Светој Гори Атонској, као вечно наслеђе, благовољењем Оца и Пресвете Богородице. Амин.“ Лета 1850. месеца новембра, осмога дана, као што видимо, ово је потписао убоги старац Нило – Сорског манастира, јеромонах Никон. Иза тих натписа налази се портрет о. Никона са свитком у руци на коме је написано: ,,Спомени ме о Владичице Богородице, у усуду Твоме, слугу Својега, Никона !“ И на крају трећи натпис:,,Погледај, Владичице, на усрдно испуњење воље Твоје; благовољењем Твојим удостој ме недостојног судбине оних који ће бити спасени, мајчински за то молећи Твога Сина и свих Творца !“ Из манастира је било послато писмо јеромонаху Никону уз молбу да он по могућности објасни: какав је посебан утицај и благовољење Бога и Царице Небеске постојао у преношењу Свете иконе у манастир ? Отац Никон, у писму од 12. децембра 1852, објашњава:Ту Свету икону Владичице је сликала моја маленкост пре 30 г., када сам ја био још јерођакон и боравио у Кривојезерском малом манастиру (у Костромској губернији), где се налази чудотворна икона Мајке Божије – Јерусалимске, коју сам се ја, недостојан, удостојио да обновим. Због многих чудотворних дејстава, која се до данас дешавају од те иконе, ја сам, немоћи својом, а са свеколиком ревношћу и вером, почео да сликам тачну (осим величине) копију те Чудотворне иконе; и уз помоћ Владичице сам је завршио. Током самог освештавања њеног, десило се знамење и неко је нешто о њој прорекао, што се већ тачно и десило. После тога су се дешавала многа благодатна дејства… Када сам се ја, убоги човек, преселио у манастир преподобног Нила, чудотворца Сорског, који је био скоро сасвим запуштен, – и та света икона је свуда била неодвојива од моје маленкости; а за време искушеништва мога у Иверском манастиру (Новгогорске губерније) то је било једино моје уточиште и једино успокојење за неког ко је био мучен таласима патњи, мелем за срце и душу. Али, шта вреди много причати ? Видео сам ја силу благодатну, која је очигледно пратила ту свету икону – глас, говор… исцељење од болести, спасење од огња и друга чудеса. Ја никада ни на који начин нисам намеравао да се до краја живота растанем са тим спасоносним благом; али Провиђење Бога и Пресвете Мајке Његове учинило је другачије. Верујте, оци свети, и не сумњајте да је та света икона за ваш манастир дарована Провиђењем Божијим и благовољењем Царице Небеске, а подробнији опис тога од моје маленкости немојте тражити. Али, да вас не бих увредио, још мало ћу о томе нешто рећи… Два месеца и нешто више пре преношења иконе, како ми се чини, у полусну сам ја видео, мислим, Свету Гору Атонску. Ја и неко други смо, тобоже, почели да се пењемо на њу. Тај други, који је био са мном, био је мој водич; јер он је, како је говорио, већ боравио на Светој Гори. Дакле, приближавали смо се ми каменитој планини, која се састојала од литица; са каквом смо се муком ми пели на њу – немам ни речи да то опишем. Мој друг се успињао брзо, с неком невероватном лакоћом; док сам се ја, са страхопоштовањем и тешкоћама га пратећи, пео за њим. Најзад смо се домогли неке ивице, и ту је мој руководилац постао невидљив. (Ја претпостављам да је то био мој Свети старац – преподобни Нил Сорски, који је како је то познато из његовог житија, боравио на Светој Гори довољно дуго и са Атоса је скитско Законоправило пренео у Русију, чији је зачетник био у Сорском манастиру.) У томе је и подвиг и страх: изгледало је да уопште није могуће попети се по каменим литицама, међутим ја сам се одлучио да се попењем, и некако сам се брзо нашао на равнини крај врата храма. Радост, помешана са страхом и страхопоштовањем, преплавила је моју душу и срце. Ту сам ја непосредно угледао, пре свега, Жену необичне лепоте, која је седела на престолу близу самог улаза. Она је била обучена у одећу белу као снег. Њен поглед је био крајње љубазан и умилан. Она је, видевши ме, рекла: „Прими ово, потребно ти је; ти си се изморио“. Укус пријатне сладости не могу вам дочарати. Ту је и рекла Божанска Жена оно необјашњиво и наредила да се уради оно, што и јесте учињено (благовољено и наређено је да се света икона пошаље у Руски манастир Св. Пантелејмона… и остало, што се и десило). Објашњење иде до ове границе… Ту сам ја још видео врх Атоса; до његовог краја није остало још тако много, али је било изузетно стрмо, и голи камен. Пошто је света икона послата на Атос, десило се оно што је обећала благодат Владичице, а тачније: Скит Нило-Сорски је постао самосталан; Црква, у част Светог Претече, која се налази на месту становања преподобног Нила, а која је неосвештана стајала 10 година, освештана је; моја данашња жеља, везано за свету схиму и боравак при храму Претече, где се налазила келија преподобног Нила, на чудесан начин се испунила; и све остало се десило убрзо, благодатном силом и милосрдним Промислом Божије Мајке. На свеноћним бденијима на Богородичине празнике и недељом, после завршетка вечерњег Богослужења, Јерусалимска икона, са почастима која јој приличе, спушта се пред олтарска врата и испред ње се чита Акатист, а по завршетку братија прилазе светој икони по чину, и начинивши метаније, са страхопоштовањем целивају Ону – Која је на њој насликана, тражећи у молитвама од Ње, мајчинско посредовање пред престолом Сина Њеног и Бога. ПЕТА ИКОНА Гетсиманска Ово је Њеном лику највернији приказ који је изобразио Свети Апостол Лука. Налази се у Јерусалиму у Гетсиманском врту, на обронцима Маслинске горе. Тачније, у пећинском храму на месту иза гроба, где је било положено Њено Пречистој Тело по Уснућу и Вазнесењу к Сину и Богу Њеном. Свима је знано да реке поклоника већ вековима хрле не само ка Голготи већ и у храм Успења Богомајке, где почива ова икона (у овом пећинском храму положени су телесни остаци Њених родитеља, Јоакима и Ане и Обручника Јосифа). Управо ту, у породичној гробници у којој је погребена Пресвета Дјева Марија, хришћани су подигли подземни храм до ког води 50 степеника. У овом храму почива Јерусалимски образ Богоматере који најверније дочарава Њен спољњи изглед. Сам храм има облик крста: у центру је Богородичин Гроб (са два улаза), а на крају пећине је олтар. У каменом кивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске – исклесан грчким словима. Чуда Пред овом иконом верни се моле за благословено породично устројство, за здравље и помоћ при рођењу детета, у различитим тегобама и тугама, такође, у ратним опасностима, тескобама и братској неслози. Када се у августу 1866. г. појавила колера у подмосковским селима, житељи су осетили потребу за заједничким молитвама – као јединим средством за избављењем од ове пошасти. Многобројне групе људи су пошле у Исмајлову (Ру) на поклоњење Јерусалимској икони. Време је било лепо и све је погодовало литији око села и до сваког дома. Сви су се једнодушно и усрдно молили да се избаве од убитачне болести, тако да је молитва била услишена а после литије, колера се повукла. Изображење Преподобни старац Пајсије Светогорац говорећи својим блиским ученицима о Мајци Божијој, Коју се он удостојио по Њеном благовољењу неколико пута видети – имајући од тада стално у уму Лик Пречисти Њен – говорио им је да Је Она – управо таква – као што је изображена на Јерусалимској икони, која почива у Гетсиманском врту. Тај доживљај узвишене светости и величине Богомајке који нам је Св. Апостол Лука дао кроз ово изображење, верно описују Св. Епифаније и Никифор Калист, који кажу: ,,Била је раста мало изнад средњег. Боја њеног лица је била као цвет зрна пшеничног, коса Јој је била светло смеђе боје, донекле златаста; очи тамно плаве, поглед продоран, са зеницама боје сличне боји маслине; обрве су јој биле мало спуштене и црне; нос издужен;усне сличне цвету руже, пуне љубазних речи; лице ни округло, ни преуско, али мало издужено, руке и прсти дугачки.“ Сви подаци напред наведени, верно приказују Образ Њен, нараштајима који ће иза Ње доћи. Приметно је да јој је одежда сва у злату, да је просто ‘окупана’ светлошћу са ореолом од белога злата. Стога сав овај спољашњи сјај заправо упућује на савршену смерност и једноставност која исијава из самог погледа Њеног. По даљим наводима Св. Никифора и Епифанија – Њена одећа је увек била скромна; корак јој је био величанствен и чврст; поглед озбиљан и пријатан; реч кротка, изливала се право из срца које није знало за зло; понашање без извештаченост и једноставно. Код Јерусалимске Нило-Сорске иконе коју је изобразио јеромонах Никон приказани су Св. Богооци Јоаким и Ана који као да посматрају славу своје благословене кћери, удостојене да постане Мајка Господа Својег и да Га држи у Свом наручју. Икона је насликана у духу традиционалног староруског начина сликања. Икона је типа Богородице са Христом на руци – у потпуности пресвучена плавом нијансом ; као што је и одежда Богомајке, за коју се иначе сматра да је боја Пресвете Дјеве Марије. По ободима извезени су златни поруби украшени драгим камењем. Овде видимо да се заправо сва лепота Њене божанске душе одсликавала на Њеном лицу, али и да је та спољашња лепота била само прозиран покривач кроз који су се провиделе све врлине непорочне лепоте Њеног разума и душе. Тропар, глас 4 Богодарована Владичице, препрослављена Мати препуна човекољубља, свемилостива Путеводитељко целог света ! Приљежно слуге твоје к Твоме заступништву припадамо и к пречудесноме образу Твојему с умилењем, припадамо, молећи се: молитву топлу Сину Твоме и Богу нашему сотвори, о Свесвета Царице Богородице, од свих болести и туга нас Тебе ради избави, и од грехова сваких ослободи, Царства Свога Небескога наследницима нас покажи… и неизречено као Мати која к Њему има слободу и може све измолити, једина у векове преблагословена. Тропар, глас 3 Уверење Твога представљења и јављање милосрђа Твога икона Јерусалимска, нам Владичице, показа, пред којом из душе наше молитве изливамо и верно Теби вапијемо: погледај, Милосрдна, на људе Твоје, све невоље и туге наше ублажи, утешење благо у срца наша пошаљи и спасење вечно душама нашим, Пречиста, испроси. Фото и звучни запис: Манастир Пиносава Текст: Митрополија црногорско-приморска

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе“, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да „савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, „вера је спасоносна“, као што рече Апостол, „која кроз љубав дела“ (Гал 5,6). Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља. И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије. Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело, одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17). Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке. Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност, и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52). Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво. Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо. Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве. Но штавише, ка свакој побожности журимо се, којој нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи: „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мк 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек Његову вољу. Јер „вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу. Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: „Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8,51). Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5,12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: „Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове! Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мк 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37). И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да „држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, „да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин. Доментијан, Житије Светога Саве, Српска књижевна задруга, Београд 2001, 227-241. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота. Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго! Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана! Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу? Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском. Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?” Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви. Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости. Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете. На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу. Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг. За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.” Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!” Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили. Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови. Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом. Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена. Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама. На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата. Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља? Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства. Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност! Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.” Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено. Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи! Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола. То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо. Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се! Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење. Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности. Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима. Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује. У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви. Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце. Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло! Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом. Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа? Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу. Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће. Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама. Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности. У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости. На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди. Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.” Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот. Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.” Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце. Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)? 9. (22) септембар 1991. године Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“, Београд 2004. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом великог празника и славе манастира Савина, Успења Пресвете Богородице – Госпођиндана, синоћ, у навечерје празника, у порти овог манастира одржана је Светоуспенска духовна академија „Светом оцу Сави на дар“ у организацији Српског културног друштва „Просвјета“ из Херцег Новог и „Трга од ћирилице“. Своје поздравано слово, отац Макарије, игуман манастира Савина почео је ријечима које су записали оци савински још давне 1877. године: Спаси, сачувај и сохрани Пречиста Богомати овај обитељски храм, Теби нашој помоћници на част славу и похвалу 1777. године подигнути. Звучни запис беседе „Оци су записали ове ријечи на стогодишњицу почетка зидања велике цркве манастира Савине и тиме дали један историјски печат овог мјеста да се на овом мјесту слави име Пресвете Богородице по најстаријем предању још из 11 вијека из 1030. године.“ Отац Макарије је указао на то да на основу године која је уписана на зидовима мале цркве знамо да је овдје постојала Црква Успења Пресвете Богородице 1030. године дакле скоро прије 1.000 година, прије него што је Свети Сава походио ове крајеве овде су закорачиле стопе Светих апостола који су донијели вјеру у ове наше крајеве. „Од тог времена овдје се слави име Пресвете Богородице наше помоћнице, како кажу савински оци. И заиста Пресвета Богородица јесте помоћница свима који њој прибјегавају кроз молитву и кроз све хришћанске врлине. Она помаже и и указује да је истински живот у Њеном Сину – Господу Исусу Христу.“ Затим је игуман савински објаснио да је већина икона Богородице насликана тако да она држи малог Христа у наручју и руком показује према Њему како би свако ко стане испред те иконе схватио тај покрет руке Богородице – да је потребно да се сви обрате Њеноме Сину јер Господ Исус Христос је извор нашег живота. Онај ко се истински обраћа у духу и истини живоме Богу кроз посредништво Пресвете Богородице такав човјек ће живети вјечним животом: „И ово мјесто потврђује да је кроз 10 вјекова слављења Пресвете Богородице опстао овај народ поред свих историјских догађаја а опстао је само зато што се чврсто држао вјере у Христа чиј је највећи печат оставио наш Свети Сава Немањић“, поручио је, између осталог, отац Макарије, игуман манастира Савина. Традиоционална Светоуспенска духовна академија у част и славу Свете Госпође и крсног имена манастира Савина – празника Успења Пресвете Богородице посвећена је и јубилеју 800 година самосталности Српске православне цркве. У оквиру академије, којој је присуствовао велики број вјерног народа Боке, као и г. Зоран Дојчиновић, конзул Републике Србије, изведен је богат културно умјетнички програм. Извор: Радио Светигора

Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Православље - новине Српске Патријаршије, бр. 1064, 1065-1066 Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ„РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“ Послије тога , како је у близини града Кесарије Господ открио својим ученицима тајну Своје Крсне смрти и Васкрсења, позвавши њих, а преко њих и све вјернике да Га слиједе носећи свој крст, Он се опет упутио у Галилеју. На гори Тавор, која се налази недалеко од града Назарета, десио се догађај Преображења Господњег, који је поставио почетак једног од најпоштованијих празника у Православној Цркви. Овај догађај описују три јеванђелиста: Матеј, Марко и Лука. Ево свједочанства јеванђелисте Матеја: „ И послије шест дана узе Исус Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсије и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну,и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнивши очи своје никога не видјеше до Исуса самога. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.“(Мт.17.1-9). У кондаку на празник Преображења налазимо и то: „ едга Тја у зрјат распињајема, страдание уразумјејут вољное“(када Те видјеше рапетога, разумјеше да је страдање добровољно). То јест, Преображење Господње догодило се због тога: када ученици виде Христа распетога на крсту, да се не саблазне, него да схвате, да разумију , да је Његово страдање добровољно. Другим ријечима, Господ који се Преобрази, појављује се пред Својим апостолима у посебној, Божанској слави, да би у њима укријепио вјеру у Себе као Сина Божијег. Ова „брига „ Господа за умножење вјере у ученицима ,била им је заиста и потребна. Јер, Спаситељу предстоји проћи путем понижења и жалости, претрпјети ругање и муке од римских војника и , на крају, примити крсну муку и смрт. Да би сачували присуство духа и вјере у те страшне дане, апостоли су морали сјећати се да њихов Учитељ није само човјек по имену Исус из града Назарета, него је истинити и љубљени Син Божији. Описујући догађај чудесног Преображења Господњег пред очима изабраних ученика, јеванђелисти Матеј , Марко и Лука, прибјегавају поређењу лика и одјеће Господа са „сунцем“ и „свјетлошћу“(Мт.17.2), са „снијегом, какву не може бјељила на земљи убијелити“ (Мк.9.3), са „блистањем“(Лк.9.29.), а све то због недостатка одговарајућих ријечи у човјечанском језику. И заиста , шта за човјека може бити сјајније од сунца, и више бијело и блиставије од блистања снијега на врховима планина. Истовремено са Господом, ученицима се јављају старозавјетни пророци – Мојсије и Илија, који разговарају са Господом. Овај факт свједочи и о томе, да Господ не припада само земаљском, физичком свијету, него да Он истовремено борави ван времена и ван пространства, припадајући вјечности, и да је Његова природа Божанска. И управо ту Божанску природу Спаситеља потврђује „глас из облака који говори: ово је Син мој љубљени, Њега слушајте“.(Мт.17.5). Над водама Јордана у момент крштења Господњег, чуо се такође тај Божански глас, и тај догађај Црква именује Богојављење. На гори Тавор у сјају Божанске славе и у потврдном Небеском гласу поново се људима открива Божанска природа Христова. Дакле, јавно и на чудесан начин потврђују се ријечи Христове да је Он Месија, Син Божији, које рече жени самарјанки код извора Јаковљевог, и тако се очевидно открива сакривена смисао Његове проповиједи о Хљебу Живота. Путујући учитељ и чудотворац из Назарета објављује свијету природу Сина Божијег. Велики учитељ Цркве, византијски богослов и писац, подвижник Григорије Палама (1296-1359), размишљајући о посебности Таворске свјетлости која је обасјала Христа, тврди да то није била обична физичка свјетлост нашег створеног свијета, него свјетлост не материјална, видљиво јављање Божанске енергије, Божанске благодати. На старим иконама које приказују догађај Преображења Господњег, ми видимо Христа како стоји на врху горе, а апостоле у благочестивом страху на кољенима пред великим чудом које им је показао Учитељ. Из Христове фигуре излазе заслепљујући зраци златне свјетлости, која и јесте благодатна енергија, енергија која пролази кроз околна брда, дрвеће, камење, људе, - сав свијет Божији, свако створење, Васељену. Овакав иконографски лик има у себи, дубоку богословску мисао и истовремено реалност нашег постојања: Божанска енергија која има непресушни извор у Богу Творцу, прожима цијели свијет и преображава га. Спасоносним дјеловањем Божије благодати одржава се живот самог човјека. То је једина снага у свијету која је способна преобразити ( измијенити) нас , да нас из таме заблуда и грешака , падова и очаја позове ка свјетлости. Апостоли Петар, Јаков и Јован, нису само свједоци него и учесници догађаја Таворског Преображења, јер је благодат Божија проникла у дубину и њихових срца. О посебном духовном стању, које је осјетио ап.Петар , свједоче ријечи које је изговорио из чистога срца: „Господе , добро нам је овдје бити; ако хоћеш да саградимо три сјенице, Теби једну, Мојсију једну и једну Илији“(Мт.17.4), само да би што дуже боравио ту и задржао тај моменат чуда,продужио то блаженство пуноће живота и среће у разговору са Богом, окушајући Његову благодат. Ево шта примјећује један од апостола о Петру , „ не знајући шта говори“ (Лк.9.33.) , јер те ријечи су саме изашле из његове душе, душе испуњене предивним осјећајем мира и спокоја, који је сишао на њега у моменту Преображења Господњег. Некада , приликом сусрета са неким човјеком, загледавши се у његове очи , кажемо себи: како је ово свијетла личност! Али бивају случајеви и када у погледу обраћеном теби видиш сјену пламена из пакла, тамни бездан, безблагодатно мјесто гријеха и зла. Човјекове очи су огледало душе, тачније отварају врата душе. И када Божанска благодат преображава унутрашњу, духовну страну живота човјековог, тај човјек се мијења и споља, из лица му зрачи свјетлост, и цијело његово биће постаје свјетло. Бог и Творац , енергију живота распостире на сву васељену, на цијели космос, на сву нашу планету, на најудаљенији кутак земље, на људску заједницу, и на сваког човјека посебно. И све оно што се не противи Богу , може бити промијењено ( преображено ) на боље, силом Божанске благодати. Апостоли , примивши Божанску благодат, осјетили су меменат неописиве духовне радости и свим срцем су жељели продужити тај осјећај среће. Исто тако и ми смо позвани да са благошћу и повјерењем отварамо своју душу, у сусрет благодати која се излива од Оца Небеског, и примајући је , да преображавамо себе и свијет који нас окружује. Ипак, постоје силе које могу подићи преграду силазећој Божанској благодати. Прије свега то је слободна воља човјека. Дјеловањем слободе воље, наше биће може бити отворено или затворено за прихватање Божанске енергије; а такође и гријех, који, заробивши човјека, парализује његову вољу за добро и самим тим бива препрека спасоносном примању Божанске благодати. Празник Преображења Господњег јесте акт Откровења Божијег о своме Сину. Откровења о Сину који је примио на себе људско тијело и који истовремено свједочи о снази дјеловања Божанске благодати на Свијет. превод са руског: протојереј Јован Михајловић Извор: Ризница литургијског богословља и живота Беседа Патријарха руског Кирила о Преображењу Господњем BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ „РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251) „ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“

У име Оца и Сина и Светога Духа.* Светог пророка Илију наш народ посебно цени и слави као угодника Божијег. Ако не рачунамо Светог Јована Претечу и Пророка, који је заправо граница између пророкâ Старог и Новог Завета, онда је Свети Илија у нашем народу у посебној богослужбеној части међу свим старозаветним пророцима. Он је међу њима једини заповедни празник, или „црвено слово“, како би то наш народ једноставније рекао. На данашњи дан највећи број Срба који су при сеоским домаћинствима не ради никакве радове у знак тог поштовања. Додуше, ако је до правог поштовања, онда би заправо требало да дођу на Литургију у храм на данашњи дан, али шта је ту је, зар се на неки начин указује дужно поштовање према празничном дану. Откуда то да је Свети Илија у толиком поштовању међу Србима? Постоји овде неки чудан промисао. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Шта је то човек, какво је благородство наше природе и за какву је врлину способно ово биће, – више од свих људи показао је на себи Павле. Од оног времена, када је постао апостол, па до сада он громким гласом оправдава Господа насупрот свих, који Га осуђују за такво устројавање нас, подстиче на врлину, затвара бестидна уста хулитеља и показује, да између анђела и људи није велика раздаљина, ако ми само усхтемо да будемо пажљиви према самима себи. Он није добио неку другу природу, није имао другачију душу, није живео у другом свету, него је био васпитан на истој оваквој земљи, под истим оваквим законима и обичајима, и превазишао је све људе, од њиховог постања. А где су они, који говоре, да је врлина тешка, а порок лак? Павле тврди супротно њима: јер наша пролазна мала невоља, каже он, припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17). А ако су лаке невоље, онда су тим већа – унутрашња задовољства. И не само да је то задивљујуће, што од сувишка ревности он није осећао тежину трудова, предузетих ради врлине, него што и овој последњој није био предан ради награде. Ми и при предстојећим наградама не издржавамо напоре ради врлине; а он ју је и без награда испуњавао и волео, и привидне препреке ка њој побеђивао је са потпуном лакоћом, не изговарајући се ни слабошћу тела, ни величином дела, ни влашћу природе, нити чиме другим. Без обзира на то, што је он био обремењен бригама више од свих војсковођа и царева на земљи, он је ипак сваким даном јачао, и са увећавањем опасности по њега, стицао је нову ревност, као што је сам ово изражавао, када је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3, 13); и очекујући смрт, призивао је на учествовање у овој радости, говорећи: исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном (Флп. 2, 18); и пред опасностима, увреда и сваке невоље, такође је ликовао, и у посланици Коринћанима је говорио: зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све ово је он називао оруђем правде, изражавајући да је и отуда добијао највећу корист, и са свих страна био неуловљив за непријатеље. Свуда сусрећући ударце, ожалошћивања, грдње, он као да је савршавао свечани ход и подизао по читавој земљи непрекидне трофеје, одушевљавајући се и узносећи благодарност Богу: а хвала Богу, Који нам свагда даје победу у Христу Исусу (2 Кор. 2, 14). Невоље и жалости због проповеди он је тражио више, него ми почасти; смрти, више него ми живот, сиромаштво више него ми богатство; жалости више, него други радости, и молитве за непријатеље више, него ли други молитве против непријатеља. На тај начин он је превраћао поредак ствари, или боље речено – ми смо га превратили, а он га је сачувао онаквим, каквим га је установио Бог. Све прво је природно, а последње супротно. Ко је доказ за ово? Павле, који је био човек, али је тражио више прво, него ли последње. Само је једно било страшно и опасно за њега – увредити Бога, и ништа више; исто за њега није било ништа друго пожељно, него само да угађа Богу; не кажем: ништа од садашњег (није било за њега пожељно), него чак ништа ни и од будућег. Не говори ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству и власти, – ово он није сматрао чак ни за паучину, него замисли оно, што је на небесима, и тада ћеш увидети силу његове љубави према Христу. Гајећи ову љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, и ничему другом сличном, зато што је имао у себи оно, што је више од свега – љубав Христову, и са њом је он сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Силама, ни са Властима; са овом љубављу он је више желео да буде међу последњим и кажњеним, него ли без ње међу највишим и онима, који се обасипају почастима; једина казна за њега је била – лишити се ове љубави: ово је била за њега геена, мучење, врхунац зла; исто као што је представљало задовољство – имати је: у томе је био његов живот, мир, анђео, садашњост, будућност, царство, обећање, врх добра. Све што није било у вези са овим, он није сматрао ни тегобним, ни пријатним, него је презирао све видљиво као увелу траву. Властодршци и људи, који су дисали гневом, чинили су му се као комарци, а смрт, казне и безбројна мучења – дечијим играчкама, осим када је он страдао због Христа: тада се и њима он одушевљавао, и оковима се поносио тако, као што се Нерон није поносио, имајући дијадему на глави; и у тамници је живео као на самом небу, и ране и бичевања је прихватао са већим задовољством, од оних који примају награде. Он је волео напоре не мање од награда, сматрајући саме трудове наградом за себе, – због чега их је и називао благодаћу. Погледај: ослободити се живота у телу и бити са Христом било је за њега награда, а остајање у телу – подвиг; ипак он бира последње као претежније од првог, и говори, да је оно потребније за њега. Бити одлучен од Христа било је за њега подвиг и напор, или тачније – више од подвига и труда, а бити са Христом – награда, ипак ради Христа он бира прво, као претежније од последњег. Међутим, можда ће неко рећи, да му је све ово било угодно ради Христа. И ја такође говорим, да је њему достављало велико задовољство оно, што нама причињава жалост. Али зашто ја говорим о опасностима и другим невољама? Он је био непрестано у невољама, – зато је и говорио: ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор. 11, 29)? Неко ће рећи, да и у жалости има задовољства; на пример, многи, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, налазе утеху, а ако им то бране, онда западају у још већу жалост. Тако је и Павле, проливајући сузе ноћ и дан, налазио у њима утеху, зато што нико није тако плакао због сопствених невоља, као он због туђих. Шта ти мислиш, да је он осећао, када је видећи, да се Јудеји не спасавају, молио да он сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли (Римљ. 9, 3)? Отуда се види, да је њихово неспасавање било за њега много теже, јер да оно није било теже, он се не би молио и за лишавање небеске славе, које је сматрао лакше и утешније, и не само да га је желео, него је и овако узвикнуо: да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка (Рим. 9, 2). Дакле, онај ко је тако рећи свакодневно плакао због свих који живе у васељени, уопште за све народе и градове, и за све појединачно, такав са чиме се може упоредити? Са каквим гвожђем? Са каквим адамантом? Каквом се може назвати оваква душа? Златном или адамантовом? Она је била тврђа од сваког адаманта, скупоценија од злата и драгоценог камења; прво је он превазилазио својом чврстином, а последње – својом драгоценошћу. Онда са чиме се она може упоредити? Ни са чим постојећим. Но, зашто бих је упоређивао са адамантом и златом? Супростави јој сав свет, и тада ћеш видети да је душа Павлова важнија од њега. У ствари, ако о онима, који су се потуцали у кожусима, по пустињама и малом делу васељене, он каже: да их сав свет не беше достојан (Јевр. 11, 38), онда много више ми можемо рећи о њему самом, да је он по својој вредности био раван свима. Међутим, ако га свет није вредан, онда ко га је вредан? Можда небо? Не, и оно је мало, зато што, ако је он сам небу и ономе што је на небу, претпоставио љубав Господњу, онда га много више Господ, Који га толико надмашује добротом, колико је добро више од зла, претпоставља мноштву небеса. Он нас не воли тако, као ми Њега, него толико више, да се то не може изразити речима. Погледај, чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: уздигао га је у рај, узнео на треће небо, поверио му такве тајне, које се не могу препричати никоме од оних, који имају људску природу; и веома оправдано, зато што је он, још идући по земљи, све чинио тако, као да је живео у друштву анђела, иако свезан смртним телом, показивао је њихову чистоту и будући подвргнут онаквим невољама, старао се да не буде ни мало нижи од вишњих сила. Заиста, он је као птица летео по васељени, и као бестелесни, презирао је напоре и опасности, и као већ достигавши небо, презирао је све земно, и као онај који је у дослуху са бестелесним силама, био је постојан и бодар. Иако су и анђелима често били поверавани различити народи, ипак ниједан од њих није тако устројио поверени му народ, као што је Павле сву васељену. Не говори ми да Павле није био њеним устројитељем, са овим сам сагласан и ја. Међутим, ако и он сам није успевао у овоме, онда се и у таквом случају не може лишити похвале за ово, пошто је себе учинио достојним толике благодати. Михајлу је био поверен јудејски народ, а Павлу – копно и море, насељене и ненасељене земље. Ово не говорим, да бих унижавао анђеле, него да бих показао, да се и као човек, може бити заједно са њима и стајати поред њих. А ради чега ово анђелима није било поверено? Ради тога, да ти не би имао никаквог извињења због свог нерада, и не би се изговарао различитошћу природе у оправдавању своје безбрижности. У ствари, зар није задивљујуће и зачуђујуће, да је реч изговарана трулежним језиком, прогањала смрт, опраштала грехе, исправљала повређену природу и чинила земљу небом? Зато се ја и дивим сили Божијој и ревности Павловој, по којој је он примио толику благодат и тако припремио себе. И вас саветујем да се не само дивите, него и да подржавате овом узору врлине, јер на тај начин можемо постати учесници једнаких венаца са њим. А ако се ти чудиш, слушајући да савршивши исто и ти можеш добити исто, онда послушај како он сам говори: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који са љубављу очекују долазак Његов (2 Тим. 4, 7 – 8). Видиш ли, како он све призива да учествују у истом? Дакле, ако свима предстоји исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; при томе нећемо гледати само на величину дела његовог, него и на силу његове ревности, којом је он себи стекао толику благодат, и на сродност природе, по којој је он имао све исто што и ми. На тај начин ће се и веома тешко за испуњавање показати пријатно и лако за нас, и потрудивши се у ово кратко време, ми ћемо се удостојити ношења непропадљивих и бесмртних венаца, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме нека је слава и власт, сада и увек, и у векове векова. Амин. за Жички благовесник (јул-септембар 2017.) превео са руског Небојша Ћосовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево великог празника, ево празника највећег човека у роду људском, јер данас празнујемо рођење Светога Претече. Човека – али више пророка, више анђела, више монаха, више апостола, више еванђелиста. Све је он то у себи имао, зато је Спаситељ и изрекао највећу похвалу о њему, да је он „Највећи између рођених од жена“. Највећи између рођених од жена. Замислите такву похвалу! Није ту похвалу изрекао човек, ни пророк, ни апостол – већ сам Бог, Господ Христос, који је постао човек и дошао у овај свет. И гледајући сав род људски, Он је њега истакао као највећег у роду људском. Зашто? Зар је већи од Апостола Павла, зар је већи од Апостола Петра, зар је већи од Еванђелиста Јована? Да, већи. У чему је величина његова? Ево у чему. Господ га је послао у овај свет као претечу, као предходника – чијег? Господа Христа. Као претходника Бога Који се рађа у телу. Претеча значи предходник, и он је ишао испред Господа Христа. Господ Христос је дошао у овај свет да би сав свет ишао за Њим, не испред Њега. А Он је одредио претечу Светога да иде испред Њега. Шта то значи? То значи ово: овај свет до доласка Господа Христа био је змијарник. Овај свет до доласка Исуса Христа био је трњак греха, змијарник страсти, ужас злочина. Све је то овај свет био. И Господ је дао Претечи да сагледа све грехе свих људи на земљи. Како је то страшан дар! Замислите да на вас падне та страшна мука да у једном тренутку сагледате све грехе рода људског, све ужасе, све смрти, све ђаволе које смо довели у овај свет. И он, нико испред њега, а он испред Господа Христа иде и крчи змијарник и крчи трњак и разгони ђаволе, припрема пут Божанским ногама Господа Христа. Заиста, пут мученика и то свемученика, пут апостола и свеапостола, пут еванђелиста и свејеванђелиста. Веле и пишу да се Свети Претеча никада није смејао. Како се могао смејати човек који пред собом види сав род људски, сву историју света? Види све грехе, види све страшне поворке смрти, види све безбројне легионе ђавола. Све то, све то ми смо људи довели у овај свет. Не звери, не неки нарочити животињски злочинци, него ми људи. Ми смо увели грех у овај свет, и смрт увели у овај свет, и ђавола увели у овај свет. И све то, ето, Свети Претеча је имао пред собом, све је то јуришало на њега. Јер је за њим ишао Господ који је постао човек, да би нас ослободио од свих тих грехова, свих тих смрти и свих тих ђавола. Зато је лице Светога Претече увек било тужно и вероватно увек уплакано. Никад се смејао није! Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим. А гле, Претеча је ишао испред Њега. И шта? Показао пут, исцељење од свих грехова, исцељење од свих страсти, ослобођење од свих демона. Како? Покајањем. Зато је Претеча Свети апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања, еванђелист покајања. Јер је објавио тај лек, тај свелек за грехе људске. Јер покајање јесте лек за сваки грех рода људског, за сваки грех мој и твој и сваког људског бића. И Господ је то објавио дошавши у овај свет, поставши човек. Свети Претеча је своју проповед, своје Еванђеље, нарочито сабрао у ове речи: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско“. Како се то приближи Царство Небеско? У коме? У Господу Христу. Сишао је Бог у овај свет, како са Богом да не дође Царство небеско? Небеса су сувише мала, небеса су капља према величини Бога и Господа Христа. И ту реч Светога Пророка и Претече: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“, прихватио је Господ Христос, и од тога и тиме почео Своје Еванђеље. Он је почео Своје Еванђеље речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“. Ето, сав Претеча је пред Њим. Сво Еванђеље је у речима овим: Царство небеско носи нам – шта? Носи нам вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни живот, рај. Носи све оно што је Божанско, носи све оно што је без греха, без страсти, без зла и без ђавола. И тако је Господ продужио Еванђеље Светога Претече и дао нам лек за сваки грех. Зато је Господ и основао Цркву у овоме свету и у њој дао сва средства свакоме од нас да се ослободи својих грехова, да се ослободи својих страсти, да се ослободи својих ђавола. Зато нећемо имати извињења на дан Страшнога суда, ми хришћани, који имамо безброј апостола, безброј светитеља. Имамо самога Господа Христа, Који нам је дошао у овај свет и дао нам Своје Еванђеље. Дао нам Божанску силу да себе исцељујемо од свакога зла и од свакога греха. Ви чујете на сваком богослужењу како се ми молимо: „Да нам Господ да овај дан сав свет, савршен и безгрешан“, да тако проведемо овај дан. То значи: да се боримо против свакога греха који насрне на нас, споља и из спољног света и рикне из нас, из наше душе, из нашег унутрашњег света. Господ је дао зато сва средства у Цркви Својој. Шта је Свето причешће? Свето причешће то је сједињење са Богом, а кад узмеш у себе Бога, онда из тебе бежи сваки грех. Где може остати грех поред Бога у теби, где може остати страст, где може ђаво остати у твојој души, ако Бог уђе у њу? – а улази кроз Свето причешће. То је највећи дар који се даје роду људском, најсигурније средство за победу над свима гресима, над свима страстима. И осигурање, такорећи, безгрешног живота. Слаби смо, немоћни смо, падају греси на нас, падамо у грехе, али васкрсавамо из греха. Јер, сваки грех је мали гроб, сваки грех је мала смрт. А Господ је дао васкрситеља, он је у рукама твојим – то је покајање твоје. Покајање те васкрсава из свакога греха, само ако ти хоћеш. Господ никог не спасава на силу, није Он дошао овде да примора мене и тебе да пођемо за Њим. Он предлаже: Ако хоћете да идете за Мном, хајте за Мном. Нећеш? Пази за ким идеш. Не иде ли човек за Господом Христом у овоме свету, за ким иде? За ђаволом, сигурно. Као што казује пример наших прародитеља, Адама и Еве, кад су окренули леђа Богу. Ђаво је стао испред њих и повео их кроз овај свет, и они су га увели у овај свет. У томе је страхота бити човек. Све птице, све биљке, све животиње, устаће на нас на дан Страшнога суда, и рећи: Ево, људи су злочинци, они су нас убацили у смрт, они су увели ђавола у овај свет и све муке у овоме свету. Тако, сваки хришћанин уствари се смирава пред сваком птичицом, пред сваком биљчицом, и вели: Опрости, ти си безгрешна, ја сам сав грешан. Ја сам крив за муку твоју, ја сам крив за смрт твоју. Зато, прави хришћанин увек осуђује прво себе за грехе своје и за грехе овога света. Када читате животописе светитеља, ви наилазите на речи које веле: Господе ја сам свегрешан, не само грешан, него свегрешан. Један од највећи светитеља Божијих, Свети Симеон Нови Богослов, стално пише о томе како је он свегрешан и истински свегрешан, и објашњава: Како могу, Господе, да не осећам себе свегрешним, кад сунце Твоје, кад светлост Твоја падне на мене, онда све, и најситније трунчице грехова, постају огромне планете, огромна сунца, огромне планине и падају на мене. Помози! Ти једини спасаваш од греха, а ја човек, ја сам свегрешан! То је осећање сваког правог хришћанина у овоме свету. Себе корити, себе осуђивати, свој грех сатирати у теби; не туђи, прво свој: Извади брвно из ока свог најпре, да би могао извадити трун из ока брата твог. Да, и Претеча Свети, који је Претеча Господњи у свему, Претеча у новом животу, Претеча у нашој бесмртности, Претеча у свему што је еванђелско, он, он је указао на Господа Христа као на Спаситеља света, и вели: И ја Га не знадох, али Онај који ме посла да крстим водом Он ми рече: на Кога видиш да силази Дух Свети, Он је тај који ће те спасти од греха и смрти. И ја видех, вели Свети Претеча, и засведочих. Видео је Духа Светог, Небеса отворена над Господом Христом када је крстио Господа у Јордану. И од тада, нема сумње, Господ је Спаситељ овога света, дошао у овај свет да нас спасе од греха, од смрти, од ђавола. И сву ту проповед, сву ту силу први је осетио Свети Претеча. Њему је Господ дао ту благодат да заиста пре свих нас, пре свих људи позна Господа Христа, пође за Њим, и објави целоме свету да нема спасења у другоме осим у Господу Исусу. Да, то је Свети Претеча, апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања. Јер гле, то мало дете, мајка Претечина од цара Ирода у пустињу је побегла са њим. Ирод је убио његовог оца, праведног Захарију, тражећи дете које се родило, мислећи да је то Господ Христос. Мајка Јелисавета побегла у пустињу и умрла после годину и по дана. И остало мало дете у пустињи, мало годину и по дана. Како је могло живети? Анђели Божји силазили, хранили га и однеговали; и није изашао из пустиње тридесет година. Када је навршио тридесет година почео је своју чудну и необичну проповед. Први монах. Ко је већи монах од њега? Први мученик. Ко је већи мученик од њега? Какве је муке детенце морало имати само у пустињи при рикању лавова и зверова, а он сам у пећини? Ви мајке, замислите то! Ви родитељи, замислите то! И иза свега тога, он је изашао као највећи исповедник, као највећи испосник, као највећи пустињак и највећи праведник. Ето, божанска уста Господа Христа објавише свету да је он Највећи између рођених од жена. Шта ми можемо да очекујемо од њега, шта ако не милост и благодат и доброту? Да му се молимо да он, велики еванђелист Божји, велики мученик, велики пророк, велики светитељ, Највећи између рођених од жена, помоли се за нас да Господ опрости тешке грехе свакоме од нас и свима нама. Нека би он, са Пресветом Богомајком,која је једино већа од еега у свима световима, нека би они молили се за нас, за род наш, за све људе, за сав свет, еда би Благи Господ смиловао се на нас многогрешне и избавио нас од свега што душу сатире и убија. Молитва Светог Претече заиста све може пред Господом. Постоји икона која се зове Деизис, то је мољење. С десне стране Спаситељеве Богомајка, а с леве Претеча. То се зове Деизис – мољење. Хоће да се каже да се Свети Претеча, заједно са Пресветом Богомајком, непрекидно моли за све нас, за сав род људски. Зато, нека наше молитве, наши вапаји не оскудевају. Упућујмо их увек Светом Претечи да нас он води и приводи Спаситељу, да живимо Њиме у овоме свету, еда бисмо Њиме живели у ономе свету, и славили Га, заједно са великим и славним Пророком Божијим Јованом, који нека нас сваки дан и сваке ноћи учи свему што је еванђелско, што је Христово, да бисмо заједно с њим служили Њему вечито, и у овом и у оном свету. Амин. 1974. године у манастиру Ћелије

У својој омилији на Свето Јеванђеље по Јовану о прогањању хришћана, игуман манастира Пиносава код Кусатка, о. Петар (Драгојловић), говорио је о страдању побожних, а узносећи хвалу Светом Кнезу Лазару навео је да је он са својим народом дао завет одбране Црква, а његовим стопама и данас идемо, као окупљени у Подгорици уочи Свете Тројице, који су поновили Лазарев завет.

Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа". Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио: Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје: То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата. 2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон. 3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима. 4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин. Преузето из књиге: Свети Јован Златоусти ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ Друго издање Епархија банатска Вршац 2001. Извор: Ризница литургијског богословља и живота