Претражи Живе Речи Утехе

Свети Лав Велики, папа римски Беседа на Преображење Господње Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство... Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461) Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma) Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4). * * * - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“. Лавове текстове превела Сузана Ђуровић. Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран

Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона изговорену на опелу новопрестављеном нашем брату у Христу Луки Радовићу. Звучни запис беседе Господ у овај дан прима од нас славословље и благодарност, али и молитву и вапај да утеши родитеље, браћу, сестре, рођаке, пријареље, кумове и све нас, због ненадокнадивог губитка, са којим се сусрећемо и са којим се боримо, са Крстом који нам је Господ даровао. Али Тај Крст, који је нам Господ даровао у данашњи дан, је исти онај који је Господ дао Аврааму, да га понесе када је призвао Авраама, да свога сина принесе једном истинитом Богу на жртву. И од оног тренутка када се дете у благочестивој породици роди, по милости Божијој, када је услишена молитва родитељска, када се дете роди на свет, од тог тренутка родитељ почиње да носи Крст и своје дете да га, како кажемо у свакој јектенији,” да сами себе и једни друге” приносимо Господу у славу. Од тренутка рођења, родитељ носи своје дете на Голготу, да га принесе Богу на жртву, али са љубављу и надом да ће сваки родитељ бити помилован због своје вере, као што је Авраам био помилован и као што је рука његова била задржана, да не жртвује свога сина јединца. Да ли је Господ у данашњи дан и неретко суровији према нама, него што је био некад? Да ли је Господ мање милостив према роду нашем, према благочестивим родитељима, који су ово благословено дете од тренутка крштења у манастиру Букову, на коме сам лично присуствовао, који је рођен на св. Илариона, а који се данас опрашта од нас и ми од њега, на рођендан Владике Јустина који га је крстио? Да ли је Господ мање човекољубив, да нас у овај дан сабира у овом броју и да прима од нас овакво жалосно , али крсно васкрсно појање од свих овде сабраних, где су уједињени и жалост родитеља, свештеника и ближњих, са анђелским појањем хорова византијских, мокрањчевих и са сваким гласом верног брата и сестре који се гуши у сузама, не зато што је и наша вера недостала, него су то неиспитљиви судови Гоподњи? А знамо да Господ бира себи по Својој вољи и благослову. Некоме је потребно да проживи шездесет или осамдесет година да буде убран, као зрели грозд винограда Госпдњег и да буде уврштен у хорове анђела. А овај наш незаборавни и син и брат и пријатељ и колега и појац, како сви верујемо, несумњиво се удостоји да након краткотрајног живота буде уврштен у хорове анђела, да слави Господа оним што му је Господ заиста даровао, и слух и глас. Јер читавог свог живота ово благословено дете је мислило о Господу , веровало у Њега, тежило ка Њему. И сада се управо дешава оно остварење његових тежњи и молитве негде родитеља, не да се на овакав начин све заврши, али испуњење молитве да Господ спаси и сачува пород чекани и благословени, да га прими у Царство небеско. Драги Лука, не могу ти заборавити загрљај који си ми пружио прошле године септембра месеца у Зајечару, када си ми као потпуно чисто дете притрчао са улице и загрлио ме, питао за здравље и посведочио да си ти и твоје колеге усрдно приносили молитве, када сам ја пролазио искушење по допуштењу Божијем. Тада никоме није падало на памет да ћеш ти сада бити испред мене и нас овде и да ћемо ми далеко недостојни од тебе, да те испраћамо путем Царства Небеског. Али нека је благословен Господ, Васкрсли из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Васкрсли по свом Човекољубљу, да би нама отворио пут у Царство Небеско и не ка би ти Господ даровао вечну радост, да се радујеш вечном радошћу пре свих нас, јер си те радости далеко достојнии од свих нас. И да нас тамо дочекујеш, ако Бог да, са хоровима анђела, све оне који те помињу који се моле за твоје упокојење и који са вером надом и љубављу ка Васкрслом Господу, без сумње у Његово Човекољубље, тебе испраћају из овога пролазног, трулежног и огреховљеног света у оно место које си заслужио и ка коме си тежио. И нека си благословен и душа твоја нека се радује, а свима овде окупљенима Господ, у кога си непоколебиво веровао, нека дарује праву и потпуну утеху до тренутка потпуне и вечне заједнице у Царству Небеском. Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете, Царство ти Небеско и пред престолом Господњим слави Господа и моли се за нас. Амин!”

На „Преполовљење“ [Педесетице] чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просвећује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. [Човек је тада спреман све да остави] само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражје, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Свети Теофан Затворник Извор: Православље

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо беседу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића коју је иговорио по благослову Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г Амфилохија, на бденију уочи празника Светог Василија Острошког, у Острогу, 11. маја 2012. године. У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваше високопреосвештенство, часно монаштво, часно свештенство, драга браћо и сестре, узимам реч по послушању високопреосвећеном митрополиту, иако знам да не постоји ниједна људска реч која може да искаже и опише искуство, убеђен сам, свих нас вечерас овде сабраних у овом словенском и српском Јерусалиму, на овој српској гори Тавор. Убеђен сам да свако осећа да се у његовом бићу одиграва неки земљотрес, да има неко искуство и неки доживљај радости који се не може мерити ни са каквом радошћу и задовољством овога света. Кога сам год срео, до сада, ако је био на поклоњењу Светом Василију Острошком, увек сам чуо готово једно те исто: да је ту доживео нешто посебно. Сâм Бог зна колико је људи овде духовно прогледало, колико (њих) је овде повратило физичко, психичко и духовно здравље, колико се променило и преобразило, колико је људи преусмерило смер животног кретања. Нико толико, већ готово три и по века, не сведочи у овом народу да Бог хода овом планетом као Свети Василије Острошки, несумњиво после Светог Саве највеће достигнуће овога народа. Ко су светитељи, драга браћо и сестре? Најчешће мислимо да су то нека магијска бића, натприродна бића, ванземљци, неки људи који су свакако супротни обичним, профаним људима. Међутим, најкраће речено, светитељи Божији су прави и целовити људи. Остварене и довршене људске личности. И њих као и нас је мучила и мучи свака људска мука, свака људска брига. Они су људи од крви и меса, исто, дакле, као и ми. Али шта је то што их чини светим Божијим људима? Чини их Богочовек Христос! Светост није наше природно својство, није својство људске природе. Светост је дар од Бога. Дар онима који цело своје биће усмеравају према Богу, који имају љубав, поверење, и који живе по Богу. То је и Светог Василија Осрошког учинило тим што јесте, светим Божијим човеком. Управо његова безгранична љубав према Христу и према сваком Божијем створењу на овој планети. Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској. Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људка природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити. А она се мења и преображава само Богочовеком Христом. Кроз Њега и у Њему човек може да постане свети Божији човек, да задобије, како је то говорио и Свети Владика Николај, свечовечански ум, свечовечанску бригу, свечовечанско осећање и љубав, само ако је усмерен према Христу и ако живи у Богу и по Богу, као што је то и Свети Василије Острошки. Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. Управо овде, ко је год дошао, које год био вере, млади и стари, доживели су благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели су неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели су исцељење и преображај. Нека би свима нама, свим нашим сродницима, целом нашем народу и свим народима света Бог дао дар, пре свега, међусобне љубави и бриге. Да отворимо срце једни према другима, да гледамо у лице једни других, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав, и да делимо међусобно све оно што имамо јер је то оно што је од Бога. То је оно што је јеванђељско. Нека би Бог дао вама и вашим сродницима и свима онима за које сте дошли овде да се молите, пред ћивотом Светог Василија, сва јеванђелска добра овога и онога света. Амин, Боже дај! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Христос воскресе! Ваистину воскресе! Младић побеђује суровог цара Диоклецијана, свемоћног цара. Чиме га побеђује? Не оружјем, него мучеништвом. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Цар је гонио све хришћане. Свети Георгије је тражио Сенат римски и пред њим бранио ту страшну истину. Свети Георгије је био војник, војвода. Двадесетих година је био, и одликовао се својим јунаштвом. Зато га је цар наградио тако младог тим чином. Није био у сагласности са Сенатом, и рекао: Ти гониш невине људе, гониш истину! Цар се запрепастио! Како може млад војвода да то мени каже, у очи да каже? Откуда то теби, Георгије? – Отуда што Христос јесте Истина, Вечна Истина. И ја сам хришћанин. – Цар је наредио да му се одмах суди и да га погубе. Метнули су га на точак страшан и ужасан, а доле су били клинци. Месо се раздвајало, тако да су само кости остале. Георгије није јаукнуо, него се у себи молио Господу да му Он помогне да издржи муке. И тад, јави се Анђео Господњи, заустави точак и скиде га са точка и даде му тело. Цар Диоклецијан се запрепасти, али у свом безумљу није хтео да се поклони том страшном чуду, том необичном сведочанству. Јер, шта је то показало? Показало је то да је заиста Христос васкрсао из мртвих, да је само Он Истинити Бог над свима бићима и над свима световима, да ето, Он као Свемоћни Бог, чини то чудо какво ниједан човек не може учинити. Свети Георгије је посведочио и био велики сведок. Великомученик, каже се, Велики Сведок, Мартир. Великомученик, то јест Велики Сведок – чега? Васкрсења Христовог! Јединог Истинитог Бога Господа Исуса Христа. Но цар у јарости својој нареди да и даље муче Светог Георгија. Тадашњи врачари предлажу цару да се Георгију да најстрашнији отров, за тог великог непријатеља Римске царевине. Цар допусти врачару са најстрашнијим отровима, и рече: Ово је нешто најјаче, ово ће њега савладати. – Свети Георгије се прекрсти и помоли се Господу, и попи први отров, и ништа му не би. Тада врачар даде други страшни отров, и рече: Ако овај отров не отрује Георгија, ја ћу постати хришћанин. Попио је Свети Георгије страшни отров, и није му било ништа. А врачар паде пред ноге Светитељу и поверова у Христа. Бесан цар нареди да се Свети Георгије баци у живи креч. Три дана провео је у јами живог негашеног креча. И трећега дана безумни цар нареди да изваде леш Светог Георгија. Кад су откопали креч, Светог Георгија нађоше живог. Тада цар није знао шта да ради, и нареди да га и даље муче. Један од слуга рече: Царе, ови хришћани уче да њихов Христос васкрсава мртве. Ево, у близини је један гроб, нека докаже истинитост своје вере. – Цар нареди Светом Георгију. Он, помоливши се у себи Господу, рече: Господе мој, ако је воља твоје учинићу то! И одоше на гроб. И Свети Георгије се молио Господу да покаже незнабошцима ту силу Своју, ту истину Своју. И викну мртваца из гроба. Дигну се мртвац и оживе. Цар и даље остаде љут и бесан на Светог Георгија, а његова жена, царица Александра, изрече да је хришћанка. И кад цар је послао Светог Георгија на погубљење да му одсеку главу, и њу су послали. И молила се Господу Христу за њега. То је Света Мученица Александра. Пошто Свети Георгије учини то велико чудо, цар је видео да нема значаја да га погуби. Нареди да му главу одсеку. Шта је Свети Георгије показао тиме? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко. Један је Мученик рекао цару Диоклецијену, који погубљује двадесет хиљада хришћана, и наређује да сваког погубе мачем ако не престане веровати у Христа, то је био Свети Мученик Гликерије: Ми се не бојимо смрти, ми побеђујемо када нас убијате за Господа Христа. – А други Светитељ, Григорије Ниски, изјавио је и писао гонитељима хришћана: Нама је сигурна победа. Ми ћемо сигурно победити вас кроз смрт за Господа Христа. Јер ми не можемо да се боримо са вама непријатељима, али ето, Господ Христос се бори за нас, кроз наше страдање. – Таква је дивна реч и скоро немогуће… (Нејасно пар речи на траци. – Прим. препис.) Не носе никакво оружје, ништа што би могли употребити као оружје. Само трпљењем спасавају душу своју (Лк. 21,19). Не боје се они који су с вером. Бој се онога што убија људскост. (Беседа недовршена, крај траке. – Прим. препис.) 1974. године у манастиру Ћелије

Централна тачка хришћанске проповеди од првих дана хришћанства па све до дана данашњег јесте то да је Христос васкрсао из мртвих. То је темељ наше вере, оно на чему почива целокупно хришћанство. Апостоли су ову веру до те мере ревносно проповедали да су на крају сви до једног мученички пострадали, осим Јована Богослова који је умро у дубукој старости, али исповеднички, у прогонству, на острву Патмос. Дакле, пострадали су за Христа исти они који су се сви до једног разбежали пред Христово распеће. Поставља се питање: откуда таква коренита промена? Одговор је веома једноставан – отуда што су видели васкрслога Христа и примили Духа Светога да га неустрашиво сведоче. Оно што треба приметити јесте да би апостолима било далеко лакше да су Јелинима проповедали искључиво бесмрност душе, некакав разоваплоћени „спиритуализам“, с обзиром да је то било прилично слично ономе што је већ постојало у грчкој философији и да притом хришћанима није спорно да је душа бесмртна по благодати Божијој. Апостоли су, међутим, отворено проповедали ва­скрсење човека телом, у целокупном, поново сједињеном и обновљеном саставу, управо због искуства Васкрслог Христа који нам је показао какво ће бити стање будућега века. Основа апостолске проповеди незнабожцима је била: како да вам не сведочимо оно што су очи наше виделе и руке наше опипале (уп. 1Јн 1,1)? Погледајмо мало детаљније данашње Јеванђеље у том погледу. Приметимо да су апостоли сабрани у једној соби, закључани, уплашени и вероватно збуње­ни: Петар и Јован су били на гробу, видели су да је празан, а потом је Марија Магдалина јавила да је видела васкрслог Господа (ср. Јн 20, 2–18). Но ко ће веровати женама, да ли је то заиста тако? И у једном тренутку међу њих стаје Христос док врата беху затворена, показујући тиме да тела по Васкрсењу неће познавати баријере времена и простора (в. Јн 20, 19). Те баријере се премошћују и на свакој Светој Литургији, на којој Духом Светим Христос долази међу нас, бива заједно са нама и даје нам се кроз Свето Причешће. Шта је још важно уочити у данашњем зачалу? То да апостоли сведоче Томи који није био са њима да су видели Христа, али да им он не верује и тражи крајње опипљиву потврду (в. Јн 20, 24–25). Блаженопочивши митрополит су­рошки Антоније (Блум), с тим у вези је говорио да им Тома није поверовао јер на њиховим лицима и у њиховим животима није видео суштинску промену. Заиста, човек не може бити исти после сусрета са Васкрслим Христом, а Тома тај преображај није приметио код апостола и можда управо зато није примио њихово сведочанство (подсетимо се, притом, да Дух Свети још није био сишао на апостоле, што је био тренутак крајње и корените промене у њиховом бићу (в. ДАп 2, 1-47)). Ово је веома важно нагласити: Христа најбоље може посведочи­ти само онај човек који је на одређеном степену боговиђења и који се удостојио додира нестворене славе Божије. Када, примера ради, читамо дела отаца попут Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, ми у једном тренутку схватамо да они све време излажу лични опит, оно што су видели и проживели, то се осећа у свакој њиховој речи. Због тог опита су Светитељи једнако као апостоли били спремни да посведоче своју веру, ако је било потребно и до крви. И зато Светитељи јесу једини достојни да им поверујемо, због њиховог начина живота и њиховог духовног опита. Једном боговидцу су сасвим непотребни било какви логички докази да Бог постоји: шта ће му то ако је опитовао славу Божију и дошао у жив додир са Господом? Тако је и у обичним, међуљудским односима – када некога упознамо, онда нам сваки његов опис из друге руке постаје си­ромашан јер директан контакт и искуство не може ништа надоместити. Но оно што је такође важно нагласити јесте да лични доживљај Христа увек мора да прође и кроз потврду саборног искуства Цркве јер једино у заједници Цркве ми можемо имати целовит опит боговиђења. У осми дан по првом јављању Христос на исти начин чудесно долази међу сабране Апостоле међу којима је овог пута био и Тома (в. Јн 20, 26). Христос га позива да се лично увери да пред њим стоји управо Он, и то телом које (иако преображено) носи ране од клинова, после чега следи чувено Томино испове­дање: „Господ мој и Бог мој“ (в. Јн 20, 27–28). Неко ће рећи: Христос се јавио Томи који је био сумњалица, зашто се онда не јави и данашњим скептицима, и, уопште, сумњалицама свих времена? На првом месту, приметимо да се Христос јављајући се Томи испунио своје обећање дато Апостолима, да ће им се јавити у слави свога Васкрсења (в. Мк 16, 7). Друго, није тачно да се Христос после тога не јавља никоме, но потребно је имати здраве духовне очи које би омогућиле боговиђење. „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт 5, 8), поручује нам Господ у Јеванђељу, и указује да онај који жели да се удостоји виђења нестворе­не славе Божије мора пре свега да очисти своје срце које је главни орган бого­познања. Као што мишић атрофира ако га не користимо дуго времена, па онда није ни функционалан, тако и срце и ум који су нечисти и острашћени не могу видети славу Божију. Но и нама који смо још увек на путу очишћења срца је мо­гуће да се удостојимо Христовог благослова, уколико са поверењем приступамо сведочанству Апостолâ и Светитељâ и трудимо се да живимо смирено и верно у литургијском окриљу Цркве јер је такође казано: „Блажени који не видеше, а вероваше“ (Јн 20, 29), амин. Презвитер др Оливер Суботић (* Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Томину недељу, 22. априла 2012. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног архијереја Епархије ваљевске, из архиве доносимо последњу беседу коју је владика Милутин изговорио у другу недељу Великог поста, 15. Марта 2020. Лета Господњег у великом ваљевском храму Васкрсења Господњег. Владика Милутин упутио је пастирске поуке о томе како да разумемо ову савремену пошаст и како да се молитвено и достојанствено држимо за време њеног трајања. Данашњи свет се одрекао Бога, људи су заборавили молитву и кандила која ће сагорети вирус у кући, ако веру имамо. Људи крше законе Божје, заборавља се светиња поста и богојављенске водице којом се кућа кропи да се од болести штити. Онај ко се моли и верује, не боји се ничега, истакао је ваљевски архијереј. Потрчали смо много напред, браћо и сестре! Бога не призивамо као Оца, Творца и Сведржитеља. Али, ево, у свој овој невољи Румунска Црква и њен Патријарх Данијел саставили су молитву коју свештеници треба да умноже и поделе народу. Да се молимо, јер ако вере имамо, не бојимо се… Причешће је животворна сила. Када се сви причестите, најмлађи свештеник попије преостало из путира. И нико се никада ничим није заразио! Као млад јеромонах сам то чинио у време када је народ био у страху од Вариоле вере. Научени смо од Светих отаца да се човек не може разболети, ако има вере да тело и крв Христова могу победити сваку болест. Причешће нас и данас може штитити и спасавати – рекао је Епископ Милутин. Велики Ава Јустин Поповић громогласно је говорио да узимањем Светог причешћа нико не може да се зарази, одбацујући идеје о причешћивању сваког верника посебном кашичицом. Наравно, указао је Владика Милутин, дужни смо да поштујемо мере предострожности које држава прописује о хигијени и чистоћи. То нам треба да сачувамо здравље свог тела, али нипошто се не смемо плашити да приступимо Светој чаши. Будите храбри! Не треба паничити, већ мало више упражњавати хигијену и Богу се молити. Ово је велико искушење за нашу веру. Господ је сила и моћ, Њиме побеђујемо! Вера мора да буде јака. Умивајте се ујутру богојављенском водицом и попијте мало, молећи се Богу кад то чините! То је лек. Томе нас учи Црква, а обавезно поштујте и оно што лекари, наука и држава препоручују – посаветовао је Епископ Милутин. О снази вере говори нам и данашње Свето јеванђеље (Мк 2, 1- 12) о исцељењу узетога у Капернауму, које Господ Христос чини видевши велику веру четворице његових пријатеља. Тај пример треба да послужи и данас нама. Да верујемо и да се радујемо онако како то чине деца. Појачајмо молитве, волимо једни друге и молимо се Господу и тако ћемо победити вирус, кога се данас свет плаши, закључио је Владика Милутин, похваливши мноштво верника у саборном храму, који су дошли да се заједнички помоле за сву браћу и сестре на земљи. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Једна од упечатљивијих прича у јеванђељима по Матеју, Марку и Луки, такозваним синоптичким јеванђељима, је догађај када Господ сусреће човека у гадаринској области који је опседнут од демона и испуњен свим нечистим силама. Опис овог догађаја у Јеванђељу се неколико пута чита у току црквене године, вероватно због његовог значаја и потребе да га сви разумемо. Међутим, недавно сам чуо да је на једном састанку групе свештеника неко поставио питање: "Који је део Писма најтежи за проповедање?" Одговор је био да се ради управо о овом догађају - о ђавоиманости човека који је живео у гробницама и о томе како су демони прогнани из њега и ушли у свиње. Размислимо, дакле, о овом догађају. Извештаји су практично идентични код Матеја, Марка и Луке; готово да је упитању иста ствар. Нема много разлика у причама у ова три различита извештаја, свакако ничега што би од нас захтевало да их засебно коментаришемо, али која је прича посреди, заправо? Прочитана је, уствари, на Литургији пре неколико недеља. У ово доба године, лекционари судругачији у различитим православним традицијама - византијској и словенској - тако да не знам тачно када, али је недавно у црквама прочитана верзија из осмог поглавља Јеванђеља по Луки. Стога ћемо пратити овај извештај. Пише да је Господ са својим ученицима стигао бродом до земље гадаринске која је према Галилеји. Онда пише да су, када су стигли у ту земљу, срели ђавоиманог човека који је иначе био из града; да је трчао наг, без одеће; да није живео у кући, већ међу гробовима; да су људи покушали да га задрже и окују ланцима, а он би их кидао, излазио и плашио народ, па је због тога избачен из града у пустињу. Овај човек је био изразито намучен од стране нечистих сила које су га запоселе. Када је Господ срео овог човека, демони унутар њега узикнуше: "Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?“ Идентичан је и Марков извештај; док код Матеја стоји: "Сине Божји". Тако да Господа демони препознају као Божијег Сина. Демон, односно демони га признају као Сина Божјег, Сина Бога Вишњега. "Молим те, не мучи ме." Дакле, наравно, овај сусрет између Исуса, Сина Божијег, и нечистих сила је сукоб. Стога, зло страда услед присуства добра. Узгред, тако ми замишљамо вечни пакао. Чиниће га људи и створења која су једноставно мучена присуством добра; када смо зли, а добро је присутно, оно нас мучи. То се може и видети на примеру. Ако једна особа воли другу, а друга особа мрзи онога који је воли, присуство те особе ће бити мука. Покушаћете да их се решите, мрзите их; желели бисте их убити да можете, поготово када сте изложени тој љубави а не желите је; не желите да будете вољени, или не желите да знате истину. Исто тако, ако живимо лаж, и дође неко ко живи у истини, њихово присуство нам смета, мучи нас. Дакле, исто се овде дешава и са Исусом, Сином Божјим, који наилази на нагог и избезумљеног опседнутог човека који у својој муци кида окове и застрашује читав крај. И Господ га упитује: "Како се зовеш?" А ово питање поставља зато што жели да чује одговор, јер и ми морамо да чујемо да му је име "Легион" а Лука наставља: "Јер многи демони бијаху ушли у њега." Легија, читав одред демона. Неки тумачи истичу да је Палестина у то време била окупирана од стране Рима, и да је било много постављених легија по целој земљи. Јевреји су на ове легије гледали као на окупаторе, тлачитеље који су их држали под јармом. Можда је на овај начин изражен презир Јевреја према Римљанима, па је име Легион дато демонима који су тлачили овог човека. Не знам да ли је ово тачно, али можда је зато овај израз искориштен. Можда се користи и зато што анђели певају у хоровима, али се истовремено боре као војска, па су силе добра заправо анђеоски чинови – чинови су војске; легије Божије које се боре против зла, али онда и ђаво има своје легије, своје одреде злих духова који уништавају, нападају и желе да покоре људске душе. Било како било, Лука каже да му је име: "Легион. Јер многи демони бијаху ушли у њега." Па наставља да су га молили, преклињали су Господа да не заповеди и не прогна их у бездан, и да је на брду пасло велико крдо свиња, те су га молили да их пусти да уђу у њих. Пише: „И допусти им (Господ). А пошто изиђоше из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се.“ Ово је заиста запањујућа сцена: стадо свиња наједном постаје дивље и необуздано због ових нечистих сила, а то очигледно показује колико су разорне и бројне биле и колика им је снага. Дакле они улазе у свиње, које су дотада вероватно мирно пасле, распаљују их својом јарошћу и сурвавају их низбрдо, у језеро у ком се даве. Ово је вероватно наупечатљивија представа разорне моћи зла. Достојевски је написао књигу о људима који су заиста били запосети овим демонским силама, људи који су постали стварно опаки и зли - нихилисти који су само тежили уништењу свега. Роман је назвао Зли Дуси (Бјесови). На руском се зове Бјеси - бесови. На енглеском се наслов обично преводи са The Possessed - Опседнути. Епиграф те књиге, у малом уводу пре почетка романа, цитира овај део Јеванђеља о силама зла кој еулазе у свиње и терају их низ стрмину у пропаст. Требало би, дакле, да видимо колико је свирепа и насилна, невероватно деструктивна снага демона која је у потпуности запосела тог човека. То је прва ствар коју треба схватити. Овај пример можемо користити како бисмо сагледали живот око нас, јер ова врста разорног зла свакако постоји у људском животу. Можете га видети, на пример, код људи као што су Хитлер и Стаљин који су били у стању да побију милионе људи. Такође га можемо препознати у друштву - има људи који су једноставно деструктивни, који само руше и уништавају ради уништења самог - који изгледа немају ни трунку разумности и чистоте у себи, него само циничну, бесловесну деструктивност. Знамо да су људи у стању да муче животиње. Исто знамо и да се људи убијају и муче међусобно – постоје и серијске убице. Наши затвори су пуни људи који су психопате, за које се чини да је Божија слика из њиховог бића потпуно избрисана. У Новом завету се говори о људима који су као пресушени извори и облаци које ветрови воде куда било – створења пуког инстинкта, без ичега Божијег у њима. И то је могуће, мислим да би требало јасно рећи: ове опаке, насилне, зле, разорне силе које можемо видети у различитим људским бићима заиста постоје. Има људи који воле таму више од светлости, који уживају у разарању, који су подмукли, цинични, непослушни у било ком смислу, и не желе никакав закон - једном речју они су опседнути. Једноставно опседнути. Можда ће неко рећи: "Да ли стварно има демона који то раде? Можда ми то радимо сопственом вољом," и тако даље. Али у овом случају мислим да би хришћанско учење било следеће: људска бића никада не чине нешто чисто по својој вољи. Када им је воља зла и разорна и кад се противе вољи Божијој, онда, заиста, то значи да су у њима демони; али када особа стварно жели Божју вољу и каже: "Нека буде воља твоја" и труди се да ради оно што је добро, истинито и лепо, то значи да у њима пребива Дух Свети. Уствари, Свети Силуан је рекао да ако мрзимо зло и боримо се за добро, чак и ако паднемо 70 пута на дан, али поново устанемо, то доказује да је Свети Дух у нама, да смо храмови Духа Божјег. Дакле, у нашем срцу и уму или пребива закон Божији или закон уништења. Такво је учење Св. Павла у посланици Римљанима у седмом и осмом поглављу. Људска бића никад нису једноставно аутономна, јер у њима увек дела неки други закон. Дакле, када људи питају: "Да ли сам то био ја или је то био ђаво у мени?" Или "да ли сам то био ја или је то био Свети Дух у мени, или Христос у мени?" Понекад људи поставе и таква питања. Свети Павле каже: "Када чиним добро, могу све учинити; не ја, већ Христос у мени." И сад, да ли је у питању он или Христос? Када је стварно у питању Павле у потпуној слободи, слободи коју даје Дух Свети, истовремено је у питању и Христос, дакле Бог. С друге стране, када је човек огрезао у грех, апостол Павле каже да то није личност саздана од Бога, већ грех у њима, ђаво у њима, зло у њима. С друге стране, кажемо такође за опседнуте људе да им се то дешава некако против њихове воље - ако су рођени у злу и подизани у злу - а ми не знамо за човека из Јеванђеља како је подизан, зашто је тако завршио нити шта му се десило. Али бисмо теолошки могли рећи, по нашем схватању ствари, да је вероватно био подигнут у култури смрти, култури зла. Па ипак, дубоко у свима нама, постоји могућност избора светлости, а не таме, избора да нас Христос избави и жеље да будемо избављени. И прилично је јасно да овај човек жели да буде избављен. Било како било, он јесте на крају избављен. И пише у Јеванђељу да је био одевен, присебан и да је седео код ногу Исусових. Пастири, видевши шта се десило са свињама, беже, разглашавају у граду и околини шта се десило и тада народ излази из града да види шта се десило. Затекавши Исуса и исцељеног човека како му седи крај ногу„бијаху обузети страхом великим.“Ово је веома занимљиво– уплашили су се. Није им се свидело то што се догодило. Нису разумели шта се дешава. Питали су се: "Како ли се овај човек исцелио? Зашто су се све те свиње подавиле? Каква ли га је сила напустила?" Тада су људи из околне земље гадаринске изашли пред Господа. Тренутак који следи, Јован Златоусти је назвао много опакијом пројавом ђавоиманости. Свети Златоусти каже да је једноставно било видети да је човек који је живео избезумљен у гробовима био опседнут нечистим силама. Међутим, исто тако каже: у том тренутку открива се нешто суптилније, дубље и ужасније... Када су стигли људи из града и видели шта се збило: „И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се.“ Шта се, дакле, догодило. Људи су рекли Господу: „Иди одавде. Не желимо те. Желимо наше свиње. Желимо да нам се живот настави онако како га познајемо. Спремни смо да се носимо са лудим ђавоиманим људима који су оковани и наги избезумљено трче напољу. На то се можемо навићи, јер знамо шта радимо, а не желимо да ти долазиш и то реметиш.“ Овако треба разумети њихову реакцију, бар по Светом Јовану, да нам је у стању палога света лако навићи се на ђавоимане, навикнути смо на своју манију, али желимо и своје свиње; желимо свој живот; желимо да радимо оно што нам је воља. Стога, не желимо Господа. Дакле, самоме Богу говоримо: „Молим те немој долазити и реметити нам живот. Не мењај начин на који смо научили да живимо“, па можда и најважније, говоримо Богу: „Боже, желимо наше свиње. Желимо наша крда свиња. Више нас занимају наше свиње, наши мирни удобни животи које можемо водити заједно са ђавоиманима. Не желимо да се то промени.“ Али није ли запањујуће то што они говоре Господу да оде? А исцељени, пред одлазак Христов, према причи из Јеванђеља, прилази и пита га: „Могу ли, молим те, поћи са тобом?“ Молио је Господа да пође са њим, а он му је одговорио: „Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог.“ Оно што је уследило је веома занимљиво: у сва три Јеванђеља пише да је човек отишао својој кући „проповедајући по свему граду шта му учини Исус.“ Обратите пажњу, Христос му говори, „иди и казуј шта ти учини Бог“, а пише да је човек проповедао о свему што му је Христос учинио. Тако он постаје весник избављења од нечистих сила својим примером. Али важно је знати да је било људи којима је то сметало. Људи који нису желели Христа у својој близини. Људи који нису желели да им се Бог меша у живот. А колико ли је таквих људи данас на свету? Желе да живе како им је воља са њиховом телевизијом, интернетом, њиховом порнијом, похлепом, а можда и алкохолом, жељом за проводом... У потпуности развратан живот: блуд, телесне страсти, и сличне пошасти. И не желе да им се Бог меша у то. Не желе Христа који би дошао и изгнао те демоне. Радије би живели са демонима. Радије би живели са њима блиским демонима. Златоусти каже: Људи који су дошли и казали Господу да их напусти, и њих и њихову земљу, они уопште нису изгледали као да су луди. Нису деловали избезумљено. Нису деловали ђавоимано. Заправо, данашњим језиком говорећи, можемо рећи да су били уредни, сређени и дотерани, очешљани, а можда су им и жене биле нашминкане, живели су у својим домовима и требало је да вечерају, имали су своје свиње и свој мир, и наравно било је избезумљених лудака коју су унаоколо трчали наги, и знали су како да их окују или утамниче, или донекле држе под контролом, али желели су свој живот. Нису желели исцељење. Није ли језиво то што ови угледни грађани прилазе Христу, Сину Божијем и говоре му: „Одлази одавде!“ Христос је демонима рекао „Одлазите одавде! Уђите у свиње!“ Показао је насиље тих духова уништењем свиња, али њих то није одушевило! Оно што су они желели је да им нико не ремети живот, и није им био потребан никакав Исус Христос да то ради. Морамо и ми размислити о овоме. Вероватно смо и ми одевени, имамо послове, вероватно људи за нас мисле да смо присебни. Живимо, идемо у куповину, вечерамо, гледамо фудбалску утакмицу, бринемо о својим свињама, о политици, и својим личним проблемима. Наравно, знамо да има лудака који трче унаоколо и плаше нас, и углавном не идемо тамо где они живе, и желимо да их полиција контролише, а можда и поведе у затвор ако је потребно, али некако смо навикнути на то, задовољни смо тиме, и то желимо. Не желимо ништа друго; не желимо ништа више. Чак и кад би свемогући Бог дошао и исцелио све људе и опасне делове града, вероватно бисмо рекли: „Слушај, одлази одаве! Посебно ако мислиш да нам уништиш свиње, јер ми желимо наше свиње!“ Овде је посреди много суптилнији облик ђавоиманости који можда спопада и нас, који не делује толико опако као онај избезумљеног човека из гробова, али на извесни начин је много опакији. Колико избезумљенији може човек бити од тога да каже Исусу Христу, Сину Божијем: „Одлази одавде. Не желимо да нам се мешаш у живот. Не желимо те у нашем граду. Не желимо те у нашем крају. Молимо те иди.“? Дакле, Јеванђеље нам говори о два различита облика ђавоиманости. Окренућемо се светоотачким списима према којима постоји и трећи облик ђавоиманости који је можда много погубнији од поменута два: ђавоимани у гробовима и угледни, сређени грађани говоре Исусу: „Иди одавде!“ Шта би могло бити горе од овога? Према Светим Оцима, горе је када неко изгледа као весник и учитељ заповести Божијих и Јеванђеља Божијег, али не жели заиста Бога. Та опасност прети и нама: можда нам се свиђа религија, можда нам се свиђа задужење које имамо у Цркви или у нашој парохији, можда нам се свиђа да слушамо црквени радио, можда смо и свештеници попут мене, монаси, монахиње, епископи, патријарси или шта год, али према Светим оцима, постоји један суптилни облик демонског искушења за нас „ хришћане“ који тврдимо да водимо хришћански живот а заправо смо избезумљени. Можда смо ђавоимани самим тим што тврдимо да живимо хришћански, а водимо секуларне животе, бринући радије о нашим свињама него о исцељењу друштва, исцељењу ђавоиманих и спашавању људи од нечистих сила – нисмо заинтересовани за исцељење људи већ тежимо томе да сачувамо наш живот и одржимо наше ствари таквим какве јесу. Не желимо промену. Чак и у нашим црквама не желимо промену. Често су наше цркве само споља цркве, али нису надахнуте Духом Светим већ демонима. Светитељи говоре ово. Често пишу о овоме. Свети Теофан затворник каже: „Зашто неки људи, који тврде да су религиозни, који редовно иду у Цркву, који су чтеци и вероучитељи, свештеници, пастири, монаси, монахиње и епископи - не постају бољи, него гори? Зашто ми судимо другима? Зашто се ми више жестимо? Зашто смо ми раздражљивији? Зашто понекад чак и следујемо телесним нагонима? Зашто нам се све ово догађа?“ А Свети Теофан каже: „Зато што ми не желимо Бога заиста. Наш Бог је огањ. Не желимо стварно да Христос дође и каже нам шта да радимо. Радије бисмо се користили Богом. Користили бисмо се Христом зарад неке наше сврхе.“ А кажу и да постоје извесна демонска искушења која нападају религиозне људе, људе који тврде да су хришћани. Какве су то ствари? Жеља за моћи над другим људима, осуда других, која нам омогућава да именујемо неприхватљиве људе. То су: зависници, хомосексуалци, људи који чине абортусе итд. Нападамо сваког на видику мислећи да смо бољи од њих уместо да препознамо њихову патњу, помогнемо њима, и помогнемо себи, да пронађемо исцељење Христово. Само судимо о свима који су нам на видику. Светитељи, такође, кажу да нису у питању само жеља за моћи и осуда других, већ и легализам. Ми мислимо да Бога можемо задовољити држањем одређених правила и прописа на спољашњи начин, бавећи се тиме колико постимо и колико нам трају богослужења, или да ли се спроводе по типику... и у томе нас ђаво обмањује. Свети Игњатије Брјанчанинов има у једној својој књизи мисао о овоме. Прича о томе како ђаво обмањује монахе. Каже да их усмерава на спољашње облике богослужења или на рукодеље или на њихова имања и стоку, или их усмерава на њихову имовину, на лепоту манастира, мозаика, икона и на то колико су бољи од других људи. Или их обмањује тако што их наведе да осуђују друге људе зато што нису свети колико и они сами. Затим их наводи на међусобну завист – ово је огромно искушење. Човек постане завидан на оно што други имају и потајно то прижељкује. Врхунац су сујета и гордост – постајемо горди људи због тога што смо хришћани, што водимо врлински живот. Притом уопште не схватамо колико смо ми бедни... О овоме чак говори и Откривење. Ви кажете: „добар сам, не желим много, немам ништа и са Богом сам,“ а несвесни сте, притом, своје богоостављености. Дакле, постоји облик ђавоиманости који није толико насилан и очигледан као у онога човека из Јеванђеља а опет није ни суптилан нити углађен попут оних секуларних грађана који су само желели своје свиње и свој мир, рекавши Исусу: „иди одавде!“ Заиста постоји и гори облик, облик који напада религиозне људе који и сами говоре о Христу и Богу. Гледајмо то овако: поставимо сами себи питање: чинимо ли ми ово због Бога? Чинимо ли ми ово због добра? Чинимо ли ми ово, истовремено волећи своје непријатеље? Чинимо ли ми ово, истовремено помажући потребите? Чинимо ли ми ово тежећи исцељењу својих и душа ближњих? Чинимо ли ми ово Христа ради и славе Божије ради и добробити наше браће ради? Или све ово чинимо због нечег другог? Сујета, гордост, моћ, осуда других... Не знам: наше велелепне цркве, очаравајуће иконе итд. И ово би могло бити демонско, и то је најсуптилнија ђавоиманост која постоји. У нашем предању постоји и назив за то. На грчком, πλανή, а на словенском прелест. То значи да мислимо да смо уз Бога; мислимо да смо свети, а заправо смо у рукама ђавола; служимо демонима а не Богу, јер служимо сопственом егу, сопственој моћи, сопственој вољи, а не вољи Божијој. Како знати да ли смо ђавоимани? Како знати да ли смо у прелести? Па, то не можемо знати. Свакога дана треба себи рећи: „Можда сам ипак у прелести. Можда имам искривљену слику о себи, а судим о другима. Можда то што радим није исправно; можда није од Бога.“ Али шта могу учинити по том питању? Шта ви можете учинити по том питању? Све што ми сви можемо учинити је да се молимо Богу и кажемо, „Господе, не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.“ То је завршетак молитве Господње и требало би да је изговарамо сто пута на дан. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницама нашим. Не уведи нас у искушење но избави нас од злога. Морамо рећи: Боже, не дозволи да паднемо у искушење. Боже, помози ми да ово што чиним, чиним зарад твоје славе, зарад добра мога ближњега. Боже, помози ми да волим људе без обзира на то ко, како и шта су они. Помози ми да будем твој слуга, а не мамонов. Помози ми да постанем дете светлости, а не дете таме. Све ово тражимо у молитви после причешћа у цркви: „Нека ми ово причешће буде ослобођење из заточеништва сопствених маштарења. Да не следим своје срце, да не следим своју вољу, него да заиста будем створење Божије.“ Тада изговарамо ову молитву, пљујемо на ђавола и настављамо својим послом, не враћајући се, не анализирајући прошлост и свакако не страхујући ни од чега. „Не бојте се.“ Не треба да страхујемо од тога да смо у рукама ђавола. Само треба да радимо на томе да се то не деси, да се молимо да се то не деси, да чинимо све што можемо да се то не би десило, и Бог ће нас спасити. Тада ће нам сва дела бити чиста, и нећемо бити суманути, већ присебни. Бићемо одевени, присебни и имаћемо жељу да пратимо Христа. Тада ће и Он рећи: „Иди и казуј велике ствари које ти учини Бог.“ Тада ћемо, надам се, попут човека у Јеванђељу, отићи и посведочити о свему што је Господ урадио за нас. А избавио нас је од силе злога. Изгнао је демоне. Када смо крштени, ти демони су изгнани. Можемо одржати наше крштење. Можемо живети у Цркви. Можемо чути реч Божију. Можемо приступити светој тајни. Можемо примити Тело и Крв самога Христа на отпуштење грехова, исцељење душе и тела, достизање живота вечног, и победу над свим силама таме. Стога морамо да се молимо овако, али морамо и делати. Морамо делати и имати поверења у Бога, али вером и благодаћу можемо бити деца Божија, деца светлости, а не деца демона или деца таме. И нека нас избави Бог од сваке ђавоиманости: и насилног облика оног човека у гробовима; секуларизованог облика оних људи што су затражили од Христа да оде; али и оног најсуптилнијег, прелесног облика који напада религиозне људе који слове за хришћане. Боже, избави нас од сваке силе демонске. Избави нас од злога. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Беседу можете послушати на линку ОВДЕ

У суботу, 15. фебруара 2020. године, на дан када Света Црква прославља празник Сретења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборној цркви светог Ђорђа у Крушевцу, а уз саслужење свештенства ове свете цркве и молитвено учешће верног народа града Крушевца. Послушајте беседу ОВДЕ

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског, посетио је Епархију тимочку и узео учешће у празничним богослужењима и свечаностима поводом прославе Савиндана. У навечерје празника, 26. Јануара 2020. Лета Господњег прота је на свечаној Светосавској академији произнео празничну беседу: "Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни". Повезана вест: Прота Гојко Перовић у Бору: Свети Божији људи о свакоме брину!

Данас ми празнујемо живо Еванђеље Господа Христа. Живо, написано чудесима, написано силама небеским, написано звездама и сунцима у животу великог Светитеља Божијег, Светог Оца нашег Николаја. Хвалити њега то је хвалити Еванђеље, живо Еванђеље које хода непрестано међу љидима. Ако је било човека у Цркви Христовој који је био ходеће Еванђеље Божије, онда је то несумњиво Свети Отац Николај Чудотворац. Куд год погледаш у њему свуда живо Еванђеље Христово. Сваки корак, свака мисао, свако дело, сваки потхват – све само живо Еванђеље Христово. И за њега, чудесног Светитеља Божијег, великог и дивног, у молитви каже се да је он испунио Еванђеље Христово[1]. Испунио Еванђеље Христово – каква сила, каква моћ! И зато што је испунио Еванђеље Христово, Господ Христос му је даровао изобилне чудотворне силе и моћи, и оне силе и моћи која је пребивала и у самог Господа Христа и исцељивала све, као што сте чули у данашњем Светом Еванђељу. Народ се гуркао, јурио за Господом Христом само да би Га се дотакао, јер из Њега излазаше сила и исцељиваше их све[2]. Све. Та иста сила, браћо, ето, излила се и на Светог Оца Николаја, а од Господа Христа улива се у све нас, у све нас који га празнујемо, у све нас који га призивамо у помоћ. О, какав Милостивац, какав Самилосник у овоме свету! Никада се није оглушио ни о чију молитву. Гле, свих пет континената Њега славе. Славе га на копну, славе га на мору, и Он притиче скромно и тихо свакоме који га призивају у помоћ. Безбројни су описи тих чудеса. Безбројна су добра која је Он чинио, како се вели у једној дивној молитви њему: више његових чудеса и добрих дела, него ли звезда на небу, него ли песка на обалама морским. Такав је Он, Угодник Божији. Заиста, ето већ једну хиљаду и шесто година пише Еванђеље Христово, пише га чудесима, пише га делима, пише га молитвама, пише га помоћима коју указује роду људскоме. И некада је Свети Еванђелист Јован написао да Господ учини таква дела на овоме свету да их је немогуће све записати, јер би, и кад би се записало све, књиге те испуниле сав свет и не би могле стати у овај сав свет, не би могле стати[3]. Ето, и Свети Николај сведочи та Христова дела. Христова чудотворна сила чини таква чудеса непрекидно, лије Вечну Истину, Вечни Живот кроз душе људске, да све те Истине и све те Божанске силе овај свет не може да смести. И Свети Николај Чудотворац и с правом је назван Чудотворац. Гле, то је постало његово презиме, када кажеш Свети Николај, ти увек кажеш Чудотворац. То је тако нешто природно за њега, тако природно да он излива из себе силу Христову која исцељује људе, која дели Милост Божију свима и свакоме. Али, откуда толики дар Светом Николају Чудотворцу? Зашто је Господ њега од других Светитеља изабрао? Ето, он такорећи непрекидно не само хода по овоме свету, него и лети, помажући свима и свакоме. Шта је то Свети Николај учинио те толику љубав Божију стекао? Шта? Он је учинио, браћо моја, највеће чудо у овоме свету, чудо које је велико као Васкрсење Христово. То је чудо: одрекао се себе, оставио све имање своје, раздао сиромасима ради Христа, постао сиромашни просјачки монах, сав се посветио посту и молитви, очистио себе светим животом од сваке страсти, свакога греха, очистио ум свој, очистио срце своје, очистио душу своју и, како се вели у данашњим његовим дивним молитвама и стихирама: ум је његов постао обитавалиште Свете Тројице, срце његово постало обитавалиште Духа Светога, душа његова постала обитавалиште Господа Христа. Сву Свету Тројицу уселио у себе, васцелог Господа и Бога и све Његове Божанске Силе, сву Истину Небеску, сву Љубав Божанску, сав Вечни Живот Божански уселио у себе – Свети Николај Чудотворац! То је чудо које учини Господ! Бог, ето даје сву Божанску Своју силу, али тражи душу чисту, срце чисто, ум чист, тело чисто, све да буде беспрекорно, све да буде сасуд, беспрекорни сасуд Божји. И тело и дух, и тело и душа да се претвори у храм Божији. Свети Николај је то учинио. И учинивши то највеће чудо, то најглавније чудо у животу, одрекао се себе ради Христа, он је сав пошао за Господом Христом, пошао вером, пошао молитвом, пошао постом и свим другим светим врлинама. Његове вера, вера која заиста покреће брда и планине[4], вера која сву душу сједињује са Богом, вера која све небеске истине низводи у душу – таква је била вера Светог Николаја. Зато је у најглавнијој песми данашњој, у Тропаруњеговом, он назван правилом вере, он – Свети Николај, правило вереправославне. Хоћеш да пробаш, да провериш своју веру, да видиш каква ти је вера, ти је провери Светим Николајем Чудотворцем. Он је сав испуњен вером као чудом Божијим, јер вера – то је сила Божија. Вера твоја и моја, вера Светог Николаја, која душу његову спаја са Господом Христом, Јединим Истинитим Богом – та вера то је сила Божија, јер та вера испуњује душу човекову Божанском Истином Вечном. А шта је Божанска Истина? Вечна Сила Божија, Вечна Светлост Божија, која просвећује сваког човека[5], и све таме и све помрчине човечијег бића, човечије душе. Имаш јаку веру, гле, не једно већ хиљаде небеских сунаца силази у мрак твоје душе и прогони сваку помрчину. „Вера је наша у сили Божијој“, објавио је Свети Апостол[6], у сили Божијој! Шта су пред нашом вером земаљске силе, људске силе? Прах и пепео, мушице! А Божанска сила јача, јача од смрти, јача од греха, јача од сваког ђавола! Када човек стекне такву веру, онда заиста стекне јачину Божију, силу Божију, непобедиву и свепобедну силу Божију. Такву је силу стекао Свети Николај Чудотворац и постао правило вере, и сав вером живео и вером ишао свим бићем својим за Господом Христом. Он кротак међу људима, смирен и скоро невидљив, постао је – како се опет вели његовом Тропару данашњем, „образ кротости“, образац кротости,пример кротости. Човек пун такве Божанске силе какву је имао он, био је кротак и смирен, није ни смео бити другачији. Јер Бог даје Своју силу, Своју благодат смиренима[7], гордима никада, јер би горд човек себе сатро и извршио би самоубиство, злоупотребивши силу Божију. Свети Николај, кротак и скоро невидљив, хода од срца до срца људског, од једног паћеника до другог паћеника, од једног грешника до другог грешника, помаже свима, васкрсава их из свих њихових смрти, даје им силе и моћи да се боре против грехова у себи, побеђују страсти. Кад треба он плаче за њима милосрдним небеским сузама својим, за душама сасушеним у гресима и страстима, кротак, благ, милостив, као ретко ко од људи. Такав је Свети Николај. Али то јагње Божије, када је требало, оно је исповедало веру чудесније него сви други људи. Када је био на Првом Васељенском Сабору[8], на коме је осуђен опасни јеретик Арије, Свети Николај, кротак, образац кротости, није могао да отрпи хуле које је овај изговорио против Господа Христа, пришао је и ударио му шамар. Такав је гњев, гњев јагњета Божијег, о коме се говори у Светом Писму[9]. Господ Христос се назива Јагњетом Божијим[10]: дошао је у овај свет да буде жртва и распео се на Крст ради спасења света. Али то Јагње Божије на дан Страшнога Суда показаће гњев Свој, гњев Јагњета[11], најстрашнији гњев – зашто? Јер је то Јагње жртвовало све за овај свет, а људи похулили на то Јагње, згазили Га, нису Га хтели, нису хтели своје спасење, нису хтели да живе Господом Христом, нису хтели да живе Његовим Светим Еванђељем, одбацили Његову Цркву, одбацили Његове свештенослужитеље, одбацили Свете Тајне и свете врлине. Онда Јагње гњевом својим осуђује такве блуднике, такве богохулнике. И нико, нико, нико неће имати права да рекне Кроткоме Јагњету: „Зашто то чиниш“? Такав је Свети Николај: кротак и благ, подносио све невоље овога света, све муке искушења, све од људи, па и неправде људске, али када је требало он је постао и гром и муња! И готов увек да свакоме да те своје силе, силе којим ће свако од нас бранити Истину Христову у овоме свету, Истину Христову у својој души, живот Христов у својој души. И Свети Николај, испунивши Еванђеље Господа Христа, показао је пут свима нама. Јер сваки од нас, браћо, и јесте мало Еванђеље Христово. Крштење: Светим Крштењем сваки од нас постаје члан Христове Цркве, сваки од нас прима у себе Господа Христа, сваки од нас постаје христоносац, сваки од нас постаје мало живо Еванђеље Христово. А шта касније у животу радиш од тог Светог Еванђеља – то зависи од тебе. Да л’ ћеш ти то живо Еванђеље раширити у својој души, да л’ ћеш живети њиме, Христовим Еванђељем, зависи од тебе. Тешко мени и теби ако нисмо мало Еванђеље Христово, ми хришћани. Позвани смо на то, а и сваки човек се рађа на овај свет као мало Еванђеље Христово, сваки човек; не само ми хришћани. Јер сваки човек је створен по слици и прилици Божијој[12], по слици Христовој[13]. Сваки носи у себи живу икону Христову и зато је сваки човек христоносац. Ако ја имам ту икону у себи, а њему том лику Христовом у нама се додаје друго, додаје му се Света Тајна Причешћа, додају му се друге Божанске силе и Свете Тајне, онда то живо Еванђеље, растући у Богу, једнога дана то Еванђеље даје Светога Николаја Чудотворца, најсавршенијег хришћанина. И ти када питаш ко је савршени хришћанин, погледај Светога Николаја Чудотворца и видећеш у њему савршеног хришћанина, који иде испред тебе и испред нас свију, али као пример, као пример вере, као правило вере, да и ми за њим идемо; не да лежимо, не да бауљамо, него да за њим трчимо, да живимо у тој вери као што је он живео. Не можемо ми рећи: Е, па немамо силе. Јер и он је човек. Свети Николај је човек, и он је са крви људском, ни он нема веће број чула од тебе и од мене: он нема десет очију, нема десет пари ушију, него два ока, него два ува, једно тело као ти и ја, једну душу као ти и ја. Чиме се он разликује од тебе и од мене? Ревношћу својом, вером својом великом, трудом својим, трудољубљем својим. Ми људи шта можемо дати Богу? Шта треба Богу од нас? Све што чинимо, чинимо себе ради, спасења свога ради. Ми, ми можемо дати Богу само труд свој, трудољубље своје, а Господ Христос – шта је дао сишавши у овај свет? Показао је Свети Николај: дао нам је Вечни Живот, дао нам је Вечну Истину, Вечну Правду, дао нам је Вечну Божанску Силу која побеђује смрт, свакога ђавола, сваки грех, сваку страст. Све то дао је Господ и теби и мени, не само Светоме Николају Чудотворцу. Само, шта треба да чинимо ми? Да се трудимо и ми да негујемо своју веру. Како ћемо неговати веру, питаш ти? – Молитвом. Кад се молиш Богу, молиш се што више, што чешће: и кад се молиш Богу ти везујеш себе са Небом, постајеш стуб између земље и Неба. Ко ће те оборити? Нико! Можеш се везати са Господом на Небу и ти добијаш од Њега силе. И та молитва узраста твоју веру, и вера расте молитвом, расте ка небу, ка свима небесима, шири се и јача, постаје бесмртна и силна. Па још: ти можеш да негујеш и увећаваш своју веру постом. Пост, каква сила! Очишћује душу, а чисту душу проламају, тј. пронизују небеске силе. Што више постиш, гле, ти више појачаваш своју веру, она расте, расте из силе у силу. Кад ти испуњујеш заповести Спаситељеве због милостивости, и милосрдно удељујеш све што имаш у Богу, сва богатства; и ако немаш материјална имаш духовна, ти то веру своју појачаваш, веру дижеш, веру обесмрћујеш, чиниш је непобедивом. Јер, браћо моја, велики духовници и Свети Оци уче нас да врлине расту једна помоћу других. Вера расте љубављу, љубав расте молитвом, молитва расте постом, пост расте милосрђем, тако свака врлина подржава другу врлину, и то све нарасте, ништа да не стоји ни у мени ни у теби. Спаситељ је показао и открио истину вере: вера је као зрно пшенично[14]. Ако зрно пшенично не посејеш, ако га не негујеш, ако га не гајиш, ако прво не поореш своју душу, да у доброј земљи, поораној земљи душе своје посејеш зрно вере Христове, то ће зрно увенути у теби. Ако се ти стараш око вере своје, ако то зрно вере заливаш сузама покајања, ако то зрно вере заливаш кишом молитава небеских, тада – тада зрно пшенично расте у теби као што расте у пољу кад га посејеш, а ти бринеш о њему и негујеш га и чуваш од траве и од кукоља.[15] Све то свако од нас треба да чини непрекидно. Кратак је живот наш, браћо, у овоме свету, кратак исувише, а иза овога живота – вечност, твоја и моја вечност, вечни Живот, и мој и твој. Ради тога ми смо и створени. Не само за двадесет, тридесет и четрдесет година, ваљамо се у земаљском блату, него да у то блато свучемо небески бисер, да нађемо бисер, нађемо Христа[16], јединог Спаситеља од греха и смрти. И да за Њим идемо у овоме свету, и да са вером и надом почнемо још овде на земљи тај Живот Вечни у Господу Христу. Та вера, вера Христова уноси у твоју душу Вечну Истину. Када ти унесеш Вечну Истину, Христову Истину у своју душу ти већ постајеш бесмртан и вечан. Никаква смрт нема више власти над тобом, никакав ђаво не може ти украсти но што ти је Бог дао, ако ти не допустиш. Али, ако си нехатан, ако си немаран, ако ти не гледаш где обрађујеш своју душу, ако сматраш овај живот пролазни: да једемо и да пијемо и да ћемо сутра умрети[17], тешко теби! Када душа изађе из тела, прогледа, а оно пред њом – Вечни Живот, Небеско Царство пуно Анђела, а око те грешне душе пуно црних демона! Тада, тада биће доцкан, све ће бити доцкан. Тада, ако си остао у гресима непокајан, ако си остао у непокајаним гресима, тада ће демони дограбити твоју душу и одвести у царству таме, у царство зла и греха, којим си живео овде на земљи, то је природно. Да се разумемо, ко чини грех и воли грех, и остаје стално у греху, не каје се због греха, њему се и даје царство греха – пакао. А тамо и вечне муке. Тамо тек човек види ко је. Шта сам радио са својим животом на земљи, са својим телом на земљи, шта сам радио са својом душом? Ево шта сам зарадио! А Господ је дошао у овај свет, постао човек, да каже мени и теби и свакоме сву тајну нашег живота, ради чега смо ми у овоме свету, зашто нас је Он створио. Створио за Живот Вечни. Ево примера, ево Светога Николаја Чудотворца: сав вечан, сав бесмртан, сав свемоћан, не само за време живота на земљи, него ето, хиљаду и шест стотина година, све моћнији и моћнији, све силнији и силнији, непрекидно помаже, непрекидно са неба влада земљом. Такви су Светитељи Божији, таква је вера Христова! Бог постао човек! Бог сишао с Неба на земљу да да све што Бог може дати људима. И дао нам је Живот Вечни, дао нам је Истину Вечну, дао нам је Љубав Вечну, дао нам је Правду Вечну, шта хоћемо више! Наше је да вером светом својом живимо, да љубав имамо у Господу Христу, да све то учинимо својим имањем, својим достојањем: молитвом, постом, бдењем и свима другим светим врлинама, да стално хитамо за Господом Христом, вођени и руковођени Његовим Светитељима. Зато и Црква слави сваки дан Светитеље Божије: данас Светог Николаја, сутра Светог Амвросија, па онда Светога Саву, и све безбројне Светитеље. Сваки дан по много Светитеља, то значи: сваки дан по много наших вођа, наших васпитача, наших водича у Живот Вечни; не туристичких земаљских лепота, него у Живот Вечни. Сваки Светитељ води само у Живот Вечни. А тамо – тамо Небеско Царство, тамо све непролазне лепоте Божије у ономе свету. То нам је дао Господ Христос! Даје нам то, свакоме од нас, за нашу веру, за нашу љубав, за нашу молитву, за наше славље и прослављање Светитеља Божијих, Цркве Божије, а кроз њих Јединог Истинитог Бога Господа Христа. И ми славећи Светога Николаја славимо Господа Христа, Који, ето, хиљадама већ година живи кроз њега и излива Своју Божанску силу и на нас грешне и немоћне. Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи. Нека би он био наш вођ и наш путовођ, и наш путовођ, да га истински славимо делима, подражавајући његова дела, подражавајући његову веру, његово милосрђе, његову смиреност, његову кротост, његову доброту, његов еванђелски живот. И он је човек, и ми смо људи, зато се можемо угледати на њега, не извињавати се никим и ничим. Нека би Свети Отац Николај закрилио свахог од нас од свакога зла, нека би свакога од нас утврдио у сваком еванђељском добру, да бисмо и ми вођени њиме изашли из овога света светле душе, радосне душе, и тамо, доведени њиме пред престолом Господа Христа, поклонили се заједно са њим Једином Истинитом Богу Господу Христу, који, ето, ствара Светитеље у овоме свету, ствара бесмртнике Својом вером, ствара вернике, вечне људе дајући им Своју Вечну Истину, Свој Вечни Живот. Њему кроз Светог и Чудесног Оца нашега Николаја, вечна слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. 1965. године у манастиру Ћелије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

1. Да ли сте чули речи апостола којима се обраћа Солуњанима и прописује закон за читав живот? Оне су упућене онима који су се свакодневно налазили у његовој близини, премда се њихова корист распростире се на читав људски живот. Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, каже он (1.Сол.5,16-18). Шта, дакле, значи „радовати се“ и каква је корист од [радовања]? Како је могуће задобити непрестану молитву и Богу захваљивати за све? Речено ћемо, колико буде могуће, протумачити касније. Сада је заиста неопходно да најпре наведемо оно што нам приговарају противници који [наводе] клевету да је испуњење узакоњеног немогуће. Зар је врлина, кажу, проводити дан и ноћ у изливању [душе] и живети у весељу и радовању? Осим тога, зар је [непрестано радовање] уопште могуће с обзиром да нас окружују на хиљаде невољних несрећа које у души нужно изазивају потиштеност? Стога је немогуће да се неумерено радујемо и веселимо, изузев ако [хоћемо да кажемо] да онај кога пеку не осећа бол и да се не мучи онај кога пробадају. Можда и неко од оних који нас окружују, болујући од сличне болести помисли, износи истоветне изговоре ради оправдања својих грехова (Пс.140,4). Услед свог немара за чување заповести, он покушава да оптужи Законодавца да наводно прописује немогуће. Он вероватно говори: „Како је могуће да се радујем кад узроци радости не зависе од мене? Оно што изазива радост долази споља и не налази се у мени, на пример – долазак пријатеља, сусрет с родитељима после дужег времена, налажење новца, почасти од људи, васпостављање здравља после разних болести и остале животне добробити, дом у коме је трајно благостање, богата трпеза, дружељубиви саучесници у весељу, звуци и призори који изазивају уживање, здравље рођака и срећа у свему осталом у животу (с обзиром да нас не жалосте само наше властите непријатности, него и оне које секирају наше пријатеље и рођаке). Све [набројано] је неопходно да би се рачунало на душевну радост и весеље. Поред тога, радост у души може да се роди када видимо пад својих непријатеља, пропаст злобника и награђивање доброчинства, једном речју, када ни садашње ни очекиване тешкоће не потресају наш живот. Како нам је, дакле, дато као заповест нешто што своје испуњење нема у нашој вољи, већ представља последицу других узрока? Осим тога, како је могуће да се непрестано молимо кад телесне потребе привлаче мисли душе на себе и с обзиром да је немогуће да се разум истовремено подели на две бриге. 2. Мени је, међутим, заповеђено да захваљујем Богу за све. Зар да захваљујем када ме муче, када ме исмејавају, када ме растежу на точку, када ми копају очи? Зар да захваљујем када ми ненависник задаје нечасне ударце, када се ледим од зиме, када ме мучи глад, кад сам привезан за дрво, када неочекивано останем без деце, па чак и без жене, када услед бродолома неочекивано изгубим иметак, када ме на мору заробе пирати или на копну разбојници, када сам у ранама, када ме клевећу, када осиромашим или када сам у тамници“. Све речено и много другог прикупљају они који оптужују Законодавца, мислећи да своје грехе оправдају клеветом да нам се наређује нешто што је немогуће извршити. Шта, дакле, да одговоримо? [Одговорићемо] да апостол има у виду нешто друго и да покушава да наше душе одвоји од земље, узносећи их до небеског начина живота. Не разумевајући велику замисао Законодавца, они се, међутим, ваљају по земљи и телу у телесним страстима као црви по блату и ишту начин да испуне апостолску наредбу. Апостол не позива свакога да се стално радује, него само онога ко се уподобио њему, тј. ко више не живи у телу, него има Христа који живи у њему (уп. Гал.2, 20), с обзиром да сједињење с највишим добром не допушта саосећање са оним што узнемирава тело. Чак и кад би тело било раскомадано, раскидање свезе би остало у страдајућем [делу] тела, а распростирање бола се не би могло пренети до умног [делај душе. Уколико смо, према апостолском савету, умртвили удове који су на земљи (Кол.3,5) и уколико на телу носимо умирање Христово (2.Кор. 4,10), рана нанета умртвљеном телу нужно неће допрети до душе, која је ослобођена везе са њим. Осим тога, несреће, губици и смрт ближњих неће се узносити до ума, нити ће узвишеност душе сурвати до саосећања са овдашњим. Уколико расуђују као и ревносни [људи], они који су запали у недаће неће жалостити друге, с обзиром да и сами без јадиковања подносе оно што им се дешава. Уколико, пак, живе по телу (уп. Рим.8,13), они неће толико причињавати бол, колико ће се сматрати јаднима, не толико због околности, колико стога што нису изабрали оно што је требало. Уопштено [речено], душа која се једном чежњиво привезала за Створитеља и која је навикла да се радује тамошњим красотама, неће изгубити своју радост и весеље због смене разноликих промена телесних страдања. Оно што је за друге жалосно, њу ће учинити још радоснијом. Апостол је, [на пример], био благодушан у немоћима, у невољама, у гоњењима (2.Кор.12,910) и оскудици. Он се хвалио својим сиромаштвом налазећи се у гладовању и жеђи, у зими и голотињи, у гоњењима и тескобама (2.Кор. 11,27). Апостол се радује ономе због чега други тугују и одричу се живота. Они који нису научени апостолској мисли и који не разумеју да нас Павле позива на јеванђелски живот, усуђују се да га оптуже да нам наводно прописује немогуће. Нека они, међутим, схвате колико нам је разлога за оправдано радовање дала Божија велика издашност. Ми смо из небића ступили у биће. Створени смо по образу Творца (уп. Пост.1.26) и имамо ум и слово који допуњују нашу природу и којима спознајемо Бога. Уколико са њима брижљиво изучимо лепоте творевине као нека писмена, ми ћемо познати велику мудрост и промисао Божији о свему. Ми разликујемо добро од зла и сама нас природа учи да одабирамо корисно и да се уклањамо од штетног. Будући да смо се грехом отуђили од Бога, поново смо позвани на блискост с Њим, након што смо Крвљу Јединородног ослобођени из нечасног сужањства. [А шта да кажемо] о нади у васкрсење, о наслађивању анђелским добрима, о Царству на небесима и обећаном благу које превазилази снагу разума и слова? 3. Зар све речено не може да се прихвати као довољан разлог за непрекидну радост и непрестано весеље и зар, напротив, треба мислити да живот достојан радости проводи једино онај ко пресићује утробу, забавља се звуцима свирале, леже на меку постељу и хрче? Међутим, онима који имају ум ја бих рекао да би требало да их оплакују, а да ублажују оне који садашњи живот проводе надајући се у будући век и замењујући садашње за вечно. Ми треба да ублажујемо оне који су се сјединили с Богом с обзиром да живот проводе у радости чак и кад се нађу у пећи огњеној (као три младића у Вавилону), чак и кад су затворени с лавовима, чак и кад их кит прогута. Јер, они се не жалосте због садашњег, него се радују због наде у оно што се за нас чува у будућности. Мислим да добар подвижник, који је једном ступио на поприште побожности, треба достојанствено да подноси ударце противника, надајући се на славу која ће доћи при примању венаца. Они који су се навикли на напоре борбе у телесним надметањима уопште семе колебају због болних удараца, него настављају да се боре с протишшком услед жеље да их прогласе победницима, презирући тренутне напоре. Ни ономе ко је ревностан неће се помрачити радост чак и ако сусретне тешкоће, будући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, која не постиђује (Рим.5,35). Због тога нам исти [апостол] па другом месту заповеда да у невољи будемо трпељиви и у нади радосни (Рим.12, 12). Према томе, нада заједно са радошћу обитава у души ревносног човека. Међутим, исти апостол нам заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15). Пишући Галатима, он је плакао због непријатеља Крста Христовог (уп. Фил.3,18). Да ли уопште треба да говоримо да је Јеремија плакао, да је Језекиљ, по заповести Божијој, писао о плачу за кнезовима [Израиљевим] (уп. Јез.2.10) и да су многи светитељи плакали? Тешко мени мајко моја што си ме родила (Јер.15.10). Тешко мени, неста побожнога са земље, и нема правога међу људима. Ја сам као кад се обере летина (Мих.7,2). Уколико погледаш гласове праведника уопште и уколико откријеш да понекад зајецају, уверићеш се да оплакују овај свет и окајани живот у њему. Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс.120,5). Павле је желео да умре и да буде са Христом (Фил.1,23). Стога јадикује због продужетка странствовања, које га спречава да се радује. Давид нам је у песмама оставио плач за пријатељем Јонатаном, а заједно са њим и плач за својим непријатељем: Боли ме због тебе, брате Јонатане. Кћери Израиљеве, плачите за Саулом (2.Цар.1,26; 24). Саула оплакује као онога ко је умро у греху, а Јонатана као оног ко му је читавог живота био близак пријатељ. Та зашто да говоримо о нечему другом? И сам Господ је плакао због Лазара (Јн.11,35), плакао је и због Јерусалима (Лк.19,41). Он ублажује жалосне (Мт.5.4) и оне који плачу (Лк.6,21). 4. „Како се [наведено] може, говоре, усагласити са речима: Радујте се свагда (Фил.4,4)? Јер, сузе и радост не изазивају исти узроци. Сузе природно изазива притисак око срца до кога долази услед неочекиваног ударца или услед напада који рањава и стеже душу, док је радост слична поскакивању душе, развесељене [чињеницом] да су [дела] сагласна са жељама. Отуда потичу и различити телесни знаци. Ражалошћени имају блед, сив и хладан изглед, док су тела радосних бодра и румена, при чему душа само што не искочи и не похрли напоље од задовољства“. Ми ћемо додати да су плач и сузе светих произилазили из љубави према Богу. Свагда гледајући на Вољеног и увећавајући у себи радост која из [сличног гледања] проистиче, они су се истовремено старали за себи сличне слуге, својим сузама и оплакивањем исправљајући оне који греше. Они који стоје на брегу и саосећају са онима што се даве у мору не губе сопствену сигурност иако се старају да помогну унесрећенима. Ни они који оплакују грехе својих ближњих не поништавају сопствену радост. Напротив, они је тиме још више умножавају. Господ их, наиме, поводом суза проливених због брата удостојава радости. Блажени су они који плачу и који се жалосте, будући да ће се утешити и насмејати (уп. Лк.6,21; Мт.5,4). Смехом се не назива грохот који услед превирања крви излази из образа, него чиста веселост, која није помешана ни са чим суморним. Апостол допушта да плачемо са онима који плачу (уп. Рим.12, 15), с обзиром да су сузе на неки начин семе и залог вечне радости. Уздигни свој разум и сагледавај анђелско стање. Да ли њима доликује расположење другачије од радости и благодушности? Јер, они су удостојени да стоје пред Богом и да се наслађују неизрецивом красотом славе нашег Творца? Побуђујући нас на такав живот, апостол нам је заповедио да се свагда радујемо. 5. Можемо рећи да је Господ плакао за Лазаром и за градом као што је и јео и пио, тј. без властите потребе. Напротив, Он је речено учинио да би теби поставио меру и границу неопходних душевних страдања. Он је плакао да би исправио прекомерну осетљивост и недоличност оних који ридају и који су склони нарицању. Јер, плач захтева усклађеност са словесношћу с обзиром на повод, количину, време и начин проливања суза. Да сузе Господње нису проливене због страдања, него због наше поуке, види се из реченога: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн.11,11). Ко од нас оплакује уснулог пријатеља, с обзиром да очекује да ће се ускоро пробудити из сна? Лазаре, изиђи напоље (Јн.11,43): и мртви је оживео и свезани је закорачио. Чудо у чуду: како су ноге способне за кретање иако су свезане погребним повојима. Јер, оно што је укрепљивало беше јаче од онога што је спутавало. Због чега је Онај ко је намеравао да изврши [слично] дело, сматрао да је догађај достојан суза? Зар није очигледно да је, у свему подржавајући нашу слабост, затворио неизбежно страдање у извесне мере и границе, предупређујући одсуство саосећања (што је зверски), али и не дозвољавајући да будемо склони великом болу и плачу? Изливајући сузе за пријатељем, Он је и сам показао заједништво са људском природом и избавио нас од крајности у једном и другом, заповедајући нам да не будемо слаби пред страдањем, али ни безосећајни пред жалошћу. Господ је трпео глад пошто би се сварила чврста храна, осећао је жеђ када би се исцрпела влажност у телу и замарао се када би услед пешачења претерано напрегао мишиће и жиле (Јн.4,6, премда напор није заморио Божанство, него је тело осећало промене које по природи следе). Он је исто тако допустио и сузе, дозволивши да се испоље обележја која су природна телу. Када се услед жалости испуни испарењима, мождано удубљење се обично ослобађа влажног бремена кроз очне дупље, као кроз неке канале. При неочекиваној несрећи појављује се неки шум у ушима, вртоглавица и помрачење у очима, а глава се потреса од паре која се подиже услед сабирања топле влаге у унутрашњости. Облаци се изливају у кишне капи, а згуснутост испарења се, мислим, излива у сузама. Због тога ожалошћени налазе извесно уживање у изливању суза, с обзиром да се плакањем неосетно ослобађају онога што их оптерећује. Стварни опит потврђује истинитост реченога. Ми знамо да су се многи ун недаћама уздржавали од проливања суза, услед чега су их погађале неке неизлечиве болести, удари или одузетост, док су други у потпуности испуштали душу, с обзиром да се њихова снага, као слаба потпора, рушила под теретом жалости. Може се видети да се пламен гуши сопственим димом, који нема где да оде, већ се шири око њега. И животна сила се исцрпљује и гаси уколико жалост себи не нађе излаз. 6. Стога они који су склони прекомерном жаљењу не треба да указују на сузе Господње са [намером] да оправдају сопствену страст. Храна коју је јео Господ не би требало да нам послужи као повод за сластољубље, него, напротив, као најузвишеније правило уздржања и умерености. Ни [Његове] сузе нам нису понуђене као закон који прописује да плачемо, него као мера достојна поштовања и као најтачније правило у складу са којим смо дужни да, остајући у границама природе, одмерено и долично подносимо несрећу. Због тога ни женама ни мушкарцима није допуштена склоност према јадиковању и неумереном плакању. Приличи, уосталом, унеколико се жалостити и излити нешто суза у време несреће, премда тихо и без ридања и вапаја, без цепања сопствене одеће и посипања пепелом, као и без свих других сличних недоличности, допуштених људима који нису научени небеским [стварима]. Онај ко се очистио божанственим учењем треба да се, као неким чврстим зидом, огради правом речју, те да одважно и снажно одбија од себе нападе сличних страсти, не допустивши им да у гомилама преплаве скрушени и попустл3иви део душе, [сматрајући] га неким ниским местом. Плашљивој души која се нимало не крепи уздањем у Бога својствено је да се прекомерно мучи и да пада под теретом несреће. Црви се лакше рађају у меком дрвету. И жалост се лакше укорењује у људима нежније нарави. Зар је Јов имао дијамантско срце? Зар је његова унутрашњост била начињена од камена? Он је у кратком периоду изгубио десеторо деце. У време весеља уништена је радост у његовом дому с обзиром да се ђаво обрушио на њихову кућу. Он види трпезу помешану с крвљу. Он види децу која су рођена у разним временима како умиру у једном тренутку. Он, међутим., не плаче, не чупа косу, не испушта никакав недоличан глас, него произноси славно и од свих опевано благодарење: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Зар је он био безосећајан човек? Да ли је могуће? Он сам за себе каже: Ја сам плакао због сваког угњетеног (Јов 30,25). Да ли је можда Јов лагао? Међутим, Истина сведочи о њему да је, поред осталих врлина, био и истинит. Јер, речено је: Беше човек непорочан, праведан, богобојажљив и истинит (Јов 1,1). Ти, међутим, јадикујеш уз помоћ песама које су и сачињене ради нарицања и настојиш да жалосним напевима мучиш своју душу? Дело драматурга је измена сцена и одеће глумаца који се појављују на позорници. И ти мислиш да онај ко плаче треба да има одговарајући изглед, тј. црну одећу и разбарушену косу, те да у његовом дому мора да буде тама, нечистота, пепео и жалосно нарицање којим се непрестано обнавља болна рана у души. Препусти, међутим, слично поступање онима који немају наде (уп. 1.Сол.4,13). Ти си, напротив, научио да је о онима који су умрли у Христу (уп. Отк. 14.13) [речено]: Сеје се у распадљивости, а устаје у нераспадљивости, сеје се у немоћи, а устаје у сили, сеје се тело душевно, а устаје тело духовно (1.Кор.15.42-44). Зашто плачеш због онога ко је отишао да промени одећу? Немој плакати ни због себе, сматрајући да се лишаваш неког помоћника у животу, с обзиром да је речено: Добро је [већма] уздати се у Господа, неголи уздати се у човека (Пс.117,8). Немој жалити ни због њега, сматрајући да је претрпео несрећу, с обзиром да ће га ускоро пробудити небеска труба те ћеш га видети где стоји пред престолом Христовим. Према томе, остави малодушне и непристојне узвике: „Авај, какво неочекивано зло. Ко је тако нешто могао да очекује. Зар сам очекивао да ће земља покрити најмилије лице“. При сличним речима [човек] мора поцрвенети, чак и кад их други говори, с обзиром да смо и сећањем на прошлост и искуствима из садашњости научени нужности природних страдања. 7. Пошто смо васпитани речју благочашћа, нас неће изненадити ни превремена смрт, ни друге неочекиване несреће. [Навешћемо један] пример. [Рецимо да] сам имао младог сина, јединог наследника имања, утеху старости, украс породице, цвет међу вршњацима и потпору куће. Међутим, смрт га изненада коси у најлепшим годинама. Онај ко је до недавно представљао сладак звук и најпријатнији призор за родитељске очи, постао је земља и прах. Шта да чиним? Поцепаћу одећу на себи, почећу да се ваљам по земљи, да јецам и да јадикујем и показаћу се пред породицом као дете које вапије и дрхти под ударцима? Или се, напротив, нећу чудити ономе што се десило с обзиром да ћу обратити пажњу на неизбежност догађања, тј. на неумољивост закона смрти који се подједнако распростире на све узрасте и раздваја све што је сједињено. Према томе, нећу силазити с ума као онај ко је погођен неочекиваним ударцем с обзиром да сам већ одавно научио да сам и сам смртан и да сам имао смртно чедо, да ништа људско по природи није постојано и да ништа не остаје заувек. Напротив, данас само путем рушевине показују обележја некадашње величине чак и велики градови, коју беху славни по блиставости својих здања и моћи својих житеља, те знаменитости околине, тргова и свега осталог. Лађа која се више пута спасавала на мору, која је безброј пута пловила и превезла на хиљаде трговачких товара, на крају пропада због једног налета ветра. Војске које су много пута у биткама побеђивале непријатеље, с променом среће постају тужан призор и поруга. Достигавши велику моћ и подигавши себи и на копну и на мору мноштво победничких споменика и сакупивши огромна богатства од плена, читави народи и острва бивали су или уништени временом или су, доспевши у заробл5еништво, слободу заменили за ропство. Ма које од великих и неподношљивих зала да поменеш, у прошлом животу [људског рода] ћеш већ наћи истоветне примере. Тежине разликујемо према приклањању теразија и својства злата испитујемо трењем о камен. Ни м:и никада нећемо прећи границу благоразумности уколико се будемо сећали мере на коју нам је указао Господ. Дакле, ако ти се некад догоди нешто непријатно, превасходно среди свој разум и немој се препуштати смућењу. Потом себи олакшај садашњост надом у будућност. Они који имају болесне очи одвраћају поглед од исувише блиставих призора, умирујући их гледањем цвећа и зеленила. Ни душа не треба непрестано да гледа несрећу, нити да се препушта садашњим недаћама. Напротив, она свој поглед треба да пренесе на сагледавање истинских добара. Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стан.у да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће. Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима припремљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да ли си прогнам из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уколико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жалошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уколико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саветује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом (Мк. 9, 29). Ово је спасоносан пропис највећег Лекара душа људских. Ово је лек опробан и доказан. И другог лека сумашествију нема. А каква је то болест? То је присуство и господарство злог духа у човеку, опаког злог духа, који се труди да коначно упропасти и тело и душу човекову. Дечка, кога је Господ ослободио од злог духа, бацао је овај опаки дух час у ватру, час у воду, само да га погуби. Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он немоћан, потпуно немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли, зли дух бива испуњен страхом неописаним. Мирис молитве и поста он не подноси никако. Благоухани божански мирис гуши га и раслабљава до крајње изнемоглости. У човеку који само мудрује о вери, демону је пространо место. Но у човеку који почне искрено се молити Богу и постити, са стрпљењем и надом, демону постаје тесно, претесно, и он мора да бежи из таквог човека. Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. О Исусе благи, Лекару наш и Помоћниче у свима бедама, укрепи нас силом Духа Твога Светога, да се можемо држати спасоносног прописа Твога о посту и молитви, ради спасења нашега и наших ближњих. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети владика Николај (из ”Пролога” за 21. фебруар) Извор: Ризница литургијског богословља и живота