Претражи Живе Речи Утехе

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион стигао је 25. септембра 2018. године у Београд. На аеродрому Никола Тесла високог госта дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубански др Профирије и Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић и Преосвећении Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У среду, 26. септембра 2018. године, с почетком у 12 часова, у свечаној дворани Ректората Универзитета у Београду биће организованa свечанa промоција Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева) за почаснoг доктора Универзитета у Београду. На предлог Православног богословског факултета Сенат Универзитета је донео одлуку о додели почасног доктората за допринос научно-богословском истраживању и напретку теолошке мисли на српском говорном подручју Митрополиту волоколамском г. др Илариону (Алфејеву). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Вероучитељи Православне Епархије тимочке су, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, а уз подршку Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије, били у четвртак, 30. августа 2018. године на студијском путовању у Београд. Ово путовање препозато је као добар пројекат за унапређење верске културе, верских слобода и толеранције и прилика за обавезно стручно усавршавање вероучитеља. Путовање у српску престоницу пружило је епархијским вероучитељима прилику да се боље упознају са радом СПЦ, посете Спомен-храм Св. Саве, Музеј СПЦ, Саборну цркву, Цркве Ружицу и Св. Петку на Калемегдану и манастир Раковицу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свакако најдрагоценије је било непосредно упознавање са радом Јеврејске општине у Београду кроз сусрет са рабином г. Исаком Асиелом и кроз посету Београдској синагоги „Сукат Шалом” и Јеврејском историјском музеју. Исто тако вредно је било и упознавање са радом Исламске заједнице кроз посету Бајракли џамији и Факултету исламских наука, као и кроз сусрет са муфтијом нишким Елдином еф. Ашћерићем, муфтијом мачванско-подрињским Мехмедалијом еф. Велијем и главним имамом Бајракли џамије Раманаданом еф. Мехмедијем. Гостопримством и посвећеношћу домаћина на овом путовању, а на опште задовољство свих вероучитеља циљеви овог пројекта су постигнути. Протојереј мр Игор Ивковић Извор: Епархија тимочка View full Странице

Данас смо се сабрали у овом Светом дому Мајке Божије да започнемо прослављање дана Пресвете Богородице у Земуну у једном од најстаријих језгара наше свештене и Богом чуване Архидијецезе београдско-карловачке. Сабрали смо се на дан њеног Успења, управо на онај дан који је вековима торжествено прослављан са друге стране Дунава и Саве и по коме је Београд и назван Богородичиним градом. Наши преци су од самих почетака управљања Београдом у њему неговали и развијали култ Пресвете Богородице. Знамо да је међу црквеним средиштима у пограничним пределима српске државе највећи успон својевремено доживела управо Београдска Митрополија. Саборну цркву у њој изградио је краљ Стефан Драгутин, који је до своје смрти управљао Београдом. У њој се чувала чудотворна икона Свете Богородице као највећа светиња Белог Града. Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић је обновио митрополијску Цркву свог новог столног места, посвећену Успењу Богородичином – призидао јој је певнице и богато је украсио. Храм се налазио у Доњем граду, у подножју калемегданског брега. У непосредној близини подигнута је резиденција београдског Митрополита, који је у деспотово време носио титулу Егзарха свих српских земаља. Његов хагиограф је за култ Богородице Успенске записао: „И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као на кедарском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше и олакшање њима даваше.“ Београдска Митрополија имала је посебну улогу у време српских сеоба у Угарску, нарочито после 1459. године. Међутим, кад су Турци освојили Београд (1521.), Саборна црква је међу првима претворена у џамију. Прогнани Срби, стражарно спроведени у Турску, понели су своје светиње – икону Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава VI). Насељени у близини Цариграда, на простору који је касније назван Београдска махала, они су као успомену на београдску Саборну цркву изградили нову, опет посвећену Успењу Богородичином. У самом Београду, митрополијска Црква је коначно уништена почетком XVIII века. Аустријска војска је после освајања града (1717.) потпуно променила лик Доњег града – порушени су и остаци цивилног насеља и велика џамија, у ствари, београдска Саборна црква. По аустријском пројекту, на њеном месту требало је подићи доњу жупну цркву. Замисао није остварена, а једно значајно култно место српског народа привремено је изгубљено. А, у овом, данас, обновљеном и украшеном Храму произнећемо беседу о празновању Пресвете Богородице и небеским патронима храмова и богомоља наше Архиепископије. Но, пре тога да скренемо пажњу на једну занимљиву чињеницу. Зидове овог Храма осликао је Андреј Васиљевич Биценко, руски емигрант, који је завршио Ликовну академију у руском Петрограду, да би потом сликарство предавао у Првој српској гимназији банатског Петрограда. Биценко је посебно поштовао Пресвету Богородицу – те је осликао поред ове Богородичине цркве и Цркву Рођења Пресвете Богомајке на Калемегдану – Ружицу, као и иконостас у крагујевачком Саборном храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице. Његову велику љубав према Богородици видимо и из необичног избора архијереја литурга које је насликао у олтару Цркве Ружице – сви су они александријски архијереји – а александријски пастири и богослови, као што знамо, су најзаслужнији за формулисање православног учења о Богородици. Међу њима је наравно и Свети Кирило Александријски – који је највише допринео дорматској прецизности теотокологије Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, јуна и јула 431. године. Кирилове познате речи – „Сва наша борба за веру коју смо водили састоји се у тврђењу да је Света Дјева – Богородица“ – одјекују и са зидова храмова које је Биценко осликао. Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова, Њени су канони, богородични и крстобогородични Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за њено име – покров, полагање појаса, њене чудотворне иконе у целом Православном свету. Неки од њих спадају у категорију великих празника. То су: Рођење Пресвете Богородице 8. септембра, Ваведење Пресвете Богородице 21. новембра, Благовести 25. марта, Сретење 2. фебруара и Успење Пресвете Богородице 15. августа. Поред њих, прослављамо и празнике који су везани за живот Пресвете Богородице: Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Покров Пресвете Богородице 1. октобра, Полагање појаса Пресвете Богородице 31. августа и Полагање ризе Пресвете Богородице 2. јула. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био Други Дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове Даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице. Може се без икаквог преувеличавања рећи да је свеколико црквено поштовање Дјеве Марије, Мајке Божије израсло из тајне те, за Хришћане, сасвим јединствене ноћи, када је Дјева Марија у јаслама крај Витлејема родила Господа Исуса Христа и када је слика Мајке са Дететом на рукама постала и заувек остала главна, најдубља и најрадоснија слика наше вере, наше наде и наше љубави... Другим речима, сви празници којима Црква празнује Мајку Божију, све молитве које Јој Црква упућује и сва љубав којом Је Црква воли, извиру дакле, из празника Рождества Христовог. Празник Успења – Уснућа Пресвете Богородице празнује се од IV века, у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века. Црква данас прославља уснуће односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота. Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ’И после Рождества – Дјева, и после смрти – жива’ пева Црква гледајући ту икону и додаје: ’Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! ... И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Смрт је постала ’зора тајанственога дана’. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближава неизбежном прагу смрти – у празнику Успења – отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.“ Постоjи један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. Први тактови тог ритма отпочињу у самом имену нашег града. Његова белина неумитно асоцира на беле хаљине благодати Божиjе у коjе се одеваjу новокрштеници. У ту свету и велику хришћанску белину оденуо се и наш Град када jе у своjа недра примио благовест Христову и када jе из тог сусрета Града и Јеванђеља процветао грозд храмова и манастира. Таj ритам, та музика, та песма нова говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Они не само што казуjу њихова имена (jер су само нека остала позната и запамћена у људском уму) већ пре и изнад свега саопштавају њихове намере и жеље, њихово разумевање вредног и битног и говоре о њиховим небеским узорима, приjатељима и помоћницима. Таj говор, та песма, таj ритам, та порука и то казивање скривени су у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда. Пођимо сада редом, jер броj светиња у граду ниjе мали. Два наjугледниjа дома у Београду имаjу своjе цркве. Наравно, реч jе о два двора и њиховим дворским капелама – о Двору Патриjарха српског и старом Двору краљевске породице. Над патриjаршиjском Капелом молитвено бди истински отац српског национа, Свети Симеон Мироточиви, а краљевски дом jе препоручен молитвама Светог апостола Андреjа Првозваног. Док се налазимо у згради Српске Патриjаршиjе, с прозора њеног источног крила посматрамо главни, западни улаз првопрестоног Храма града Београда, катедрале Архиепископа пећког, Митрополита београдског и карловачког и Патриjарха српског, посвећене Светом архангелу Михаилу. Стакло замагљено нашим дахом ствара, на тренутак, слику из прошлости – враћамо се 166 година уназад и видимо кнеза Милоша и Митрополита Михаила како започињу подизање те велелепне грађевине. Разгонимо визиjу. И пред нама се усправља обновљен и украшен прве катедре достоjан Храм. Дворови и катедрале… Тако очекивано за престоницу. А где су jоj молчалнице и монашке ћелиjе? Ни у томе не оскудева Београд. На териториjи свештене београдско-карловачке Архиепископиjе постоји и немали броj манастира. Пет светих обитељи – мушких и женских манастира – молитвено бди над нама. Два архангелска манастира, као два духовна крила, штите наш град: jедан – Светог архангела Гаврила – налази се у Земуну, а други – Светог архангела Михаила – у Раковици. Раковички jе древниjи, подигнут у XIV веку на авалском путу, изнад села Раковице, а потом је, у XVI веку, премештен на данашњу локациjу. Земунски, као и већина земунских светиња, потиче из XVIII века. Посебно место међу београдским манастирима заузима Метох Српске царске Лавре Хиландара – мушки општежитељни Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима. Та светиња, коjа је видљиви символ невидљивог али суштинског, преображаjног деловања Манастира Хиландара, наjважниjег српског Манастира изван Србиjе, истински jе свенародни дом. У њему сваке недеље изузетно велики броj Београђана налази три постављене трпезе: трпезу литургиjску, за коjом се причешћуjе, трпезу гостољубља, за коjом обедуjе, и трпезу духовне поуке, за коjом се храни предавањима и поукама. Ту смо многе молитве оставили за напредак и процват пожртвованог братства. Два последња манастира у низу, али никако не и по значењу, посвећена су Пресветоj Богомаjци, тоj, по светогорском предању, омиљеноj заштитници монаха и монахиња, а по вековном искуству Београђана, и њиховог Града. То су Манастир Рођења Пресвете Богородице у Раjиновцу из XVIII века и Манастир Ваведења Пресвете Богородице у самом Граду. Манастир Ваведење, како се у народу назива, имао jе велику улогу у буђењу и развоjу православне духовности и вере у Београду током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У њему су као jеромонаси служили и из њега за епископе изабрани четворица еминентних владика Српске Цркве: Амфилохиjе Митрополит црногорски и приморски, Иринеj Епископ бачки, Атанасиjе умировљени Епископ херцеговачки, и Игнатиjе Епископ браничевски. Када грађанин Београда на велики празник Духова, то јест Пресвете Троjице, зажели да оде управо у ону цркву коjа jе посвећена том значаjном догађаjу и да у њоj на посебан начин доживи празнично расположење, наћи ће се у великоj недоумици. Може се слободно рећи – у наjвећоj од свих могућих. Празнику Свете Троjице посвећено је наjвише храмова на териториjи београдско-карловачке Архиепископиjе – укупно шест цркава. Две су подигнуте у XX веку, она у Београду и она у Кумодражу, а четири потичу из XIX века – цркве у Рипњу, Ритопеку, Гроцкоj и Заклопачи. Нека онда оде у наjближу. А наjбоље је да пође у своjу, парохиjску. Наши београдски преци и ктитори његових богомоља одлучили су да великим Христовим празницима посвете четири храма: Вазнесењу Господњем jедан у Београду и један у Жаркову, а Преображењу Христовом jедан на Видиковцу и други на Умци. На себи своjствен начин, Христу jе посвећен и Храм Нерукотвореног лика Господњег у Зуцама. Празницима Пресвете Богородице посвећено је седам храмова: Рођењу Пресвете Богородице три (на Калемегдану, у Раjиновцу и Великоj Моштаници), Ваведењу Пречисте jедан, Покрову Преблагословене два (у Београду и Баричу) и Успењу Славне Владичице jедан (у Умчарима). Због те велике љубави према Богородици Београд се и назива Богородичиним Градом. Свети апостоли такође су били омиљени патрони приликом изградње православних цркава у Београду и околини. Превагу, наравно, има празник Светих апостола Петра и Павла, којем су посвећене три цркве – у Београду (из XIX века), Винчи и Врчину. Апостолима и jеванђелистима Марку, Луки и Jовану посвећени су храмови у самом центру Београда, Кошутњаку и Крњачи, као и онај на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Раковица jе удомила Храм Светих апостола Вартоломеjа и Варнаве. И многи светитељи су патрони београдских храмова: хришћански владари и воjсковође, попут Светог цара Константина и царице Jелене или Светог Александра Невског, небеске воjсковође, као што jе Свети архангел Гаврило, библиjски хероjи – пророк Илиjа (како онаj из Цркве у Мириjеву тако и онаj малопожаревачки) или Мариjа Магдалина белопоточка. Омиљени патрони код Срба су летњи Свети Никола (вишњичка и остружничка црква), као и Света Петка (Црква на Чукаричкој падини и Црква у Рушњу). Свима њима се сваке недеље и о празницима свиjаjу побожни Београђани на молитву и духовну утеху. Потпуно jе природно да народ коjи jе своjу историjу наjчешће писао крвљу обагреним пером, као и да Град чиjа jе глава неброjено пута овенчана мученичким венцем, велики део своjих наjсветиjих грађевина посвети управо мученицима. Тако небо изнад Београда свакодневно чуваjу Свети архиђакон и првомученик Стефан (коjи се наjвише задржава изнад Великог Села), Свети великомученици Георгиjе и Димитриjе, Света великомученица Недеља и Свети великомученик кнез Лазар, коjи нас одводи до следеће омиљене категориjе београдских патрона. То су, као што претпостављате, свети из нашег рода и из наших краjева, наша крв и наше име. Тако у том хаџилуку по београдским светињама, с поштовањем и љубављу, полазимо од Храма Сабора српских светитеља на Карабурми, мученичким стопама Светог Jована Владимира, ка чудотворцима Светом краљу Стефану Дечанском и Светом Василиjу Острошком. Онда стижемо до наjпознатиjег београдског Храма, оног коjег градимо већ 107 година и коjи све то време изграђуjе, обнавља и преображава све нас. То jе, наравно, Храм Светог Саве на Врачару. У сенци тог монументалног здања стоjи богомоља посвећена такође светом Сави – мали Храм Светог Саве. Ta Црква jе подигнута 1935. године на месту некадашње Капеле посвећене Спаљивању моштиjу Светог Саве (1894. године). Београд се моли и за своjе болесне и покоjне суграђане. Тако су у болницама подигнуте капеле светим лекарима: апостолу Луки, Светим Козми и Дамjану. Па онда сви заjедно, и ови небески и земаљски лекари лече и исцељуjу, чудотворе и благодаре Богу, извору сваког здравља. А оне коjи су у Христу уснули, таj велики, огромни подземни Београд, таj Београд на гробљима и у гробљима, чуваjу Свети Никола, мученик Трифун, великомученик Димитриjе, Jован Крститељ, апостол Тома, великомученик Прокопиjе и Jован Милостиви, сваки у свом храму. У казивању о светим храмовима Београда посебна пажња мора се поклонити староj Тврдињи и њеним црквама. Оно што jе Jерусалим међу другим патриjаршиjама, то су београдске калемегданске цркве за остале храмове у граду. Место поклоништва, колевка хришћанства у Београду, купjељ многих поновних или свише рођења, одлагаоница река суза покаjања, гроздилиште завета – Црква Рођења Пресвете Богородице, познатиjа као Црква Ружица, и Капела Свете Петке представљаjу истинско духовно jедро Београда. Посебну чар и свештени трепет изазива чињеница да jе иконостас Цркве Ружице насликан Светом руком свештеномученика Рафаила Момчиловића, монаха, сликара и исповедника. Тако његове боjе и свете ликове окружују многе знане и незнане, мученичке и хероjске кости бранилаца Београда, коjе свуда око ових цркава почиваjу и чекаjу архангелске трубе да устану у слави велике и последње победе. С торњева београдских цркава, оних ближе ушћу, виде се, у овом тексту незаобилазне, светиње Земуна. Стара Црква Преноса моштиjу Светог оца Николаjа из XVIII века, чиjи jе иконостас чудесно насликао Димитриjе Бачевић, сва jе, као и њен патрон, окренута води. Окружена старим рибарским насељем, наднесена над снажни ток Дунава, зидова украшених библиjским мотивима везаним за воде, на jединствен начин показуjе снажну свест о jединству тзв. сакралног и профаног простора и дешавања. У њоj jе то, тако дивно и тако истинито остварено. Њена нешто млађа савременица – Црква Рођење Пресвете Богородице – за њом не заостаjе ни лепотом ни значаjем. Наравно, и Земун jе jедан од своjих храмова из XIX века посветио Светоj Троjици. Постоjи, како рекосмо, један ритам коjи дамара у ткиву Београда, тешко ухватљив за ненавикло око и слух. Ритам храмовски, молитвени – ритам светости. И таj ритам, та музика, та песма нова, говоре много о бившим Београђанима онима коjи сада живе у њему. Таj говор скривен у црквама, храмовима, богомољама и светилиштима Београда сада, када се спустило вече и када долази ноћ, привремено напуштамо. Иако не видимо све београдске цркве, чуjемо звук звона с њихових торњева и знамо да оне постоjе. И ми – захваљуjући њима. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Два расклопљена ловца "миг 29" стигла су на војни аеродром Батајница авионом руског ваздухопловства "Антонов 124". План је да делови свих шест ловаца стигну у Србију до петка, 6. октобра. Спутњик је раније писао да ће испорука шест авиона кренути из Авијацијског завода у Луховицама поред Москве. "Мигове" је дочекао министар одбране Александар Вулин са неколико официра Војске Србије и техничарима, који ће убудуће своје радно време посветити искључиво тим моћним машинама које већ неко време са нестрпљењем ишчекују. Руски "мигови" недавно су освежени новом бојом у авио-заводу у Москви, а након тога растављени, како би у деловима били допремљени у Србију. Са "миговима" стижу и руски техничари, који ће радити на склапању авиона заједно са српским колегама, јавља Спутњик. Свечаност је пратио дефиле јединица Војске Србије. "Мигови" имају нове ознаке – боје српске тробојке. Очекује се да ће авиони "миг 29" из Русије јавности бити показани 20. октобра, на прослави Дана ослобођења Београда. Потом следи ремонт ловаца чији детаљи, због специфичности уговора, нису познати.

Представници Срба из осам држава региона окупиће се крајем године у Скупштини Србије у потрази за одговорима како сачувати национални и културни идентитет нашег народа. Састанак је иницирао Миодраг Линта, председник Одбора за дијаспору и Србе у региону, који сматра да је то прилика да се чује, не само шта све мучи близу два милиона наших сународника у окружењу, већ и да се дође до предлога решења како би се побољшао њихов статус. Одбор ће окупити све релевантне представнике Срба из региона, посланике, председнике политичких и културних организација, Српске православне цркве, медија. Са друге стране, седеће представници институција Републике Србије које се у оквиру својих надлежности баве том проблематиком. Од осам држава региона најбољи је положај српског народа у Мађарској и Румунији, где се поштују њихова права, али и издвајају средства за очување националног и културног идентитета, у осталих шест држава: Албанији, Македонији, Словенији, Црној Гори, БиХ и Хрватској, Срби се суочавају са дискриминацијом, каже Линта за Спутњик. „Најтрагичнији положај је у државама у којима смо имали крваве оружане сукобе, пре свега у Хрватској и Федерацији БиХ. Ту је веома тешка ситуација, велики је број нерешених проблема у вези са обновом кућа, повратком имовинских права, употребом српског језика и ћирилице, информисањем на матерњем језику, образовањем… Проблем је и неспремност Загреба и Сарајева да процесуирају ратне злочине против Срба“, каже он. Линта додаје да у атмосфери у којој се ћути о српским жртвама није реално очекивати да се поштују ни људска, ни национална права Срба. Питање њиховог положаја у региону, поред питања Косова и Метохије, уласка у ЕУ, стратегије демографије и развоја економије требало би да буде дефинисано као једно од најважнијих државних и националних питања, предлаже Линта. „Сматрам да би требало озбиљно размислити о томе да се оснује посебна институција, Министарство за Србе у региону или Државна канцеларија, у којој би требало да се ангажују стручњаци из разних области који би се системски бавили том тематиком, различитим мерама и активностима помагали наш народ у овим државама и предлагали Влади и државном руководству које мере да предузме“, каже председник Одбора за дијаспору. Линта подсећа да Србија већ има Управу за дијаспору и Србе у региону, чији запослени, како каже, раде коректно, али да она већ четири године нема првог човека, ни његовог заменика, иако је Одбор за дијаспору више пута тражио од представника Министарства спољних послова да именује људе који би на себе преузели део овог посла од националног значаја. Линта додаје да је иницирао и серију састанака са надлежним министарствима која имају додирне тачке са том проблематиком, а ускоро ће тражити и састанак са премијерком Аном Брнабић. Извор

У насељу Карабурма ниче нови храм - посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу, потврдио је за Слово љубве о. Живадин Протић и појаснио - са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја основан је Грађевински одбор за градњу новог храма у овом насељу, у парку код биоскопа "Славица": "Десет чланова Одбора (чија имена наводи у разговору), стручњака оданих вери и Цркви, 7. јуна 2018. су одржали прву седницу. Звучни запис разговора Храм ће бити грађен по пројекту архитекте проф. др Љубише Фолића, спољне површине 300 квадратних метара и исте толике и крипте. Идеја за храм на том месту, у парку поред биоскопа, стара је, али је била спутана и сада се пружила прилика да се исправи та неправда", навео је протојереј-ставрофор Живадин Протић, старешина цркве Сабора српских светитеља на Карабурми. На питање када би се могао очекивати завршетак градње, прота је пожелео да буде наравно што пре, а подсетио је да се за девет година навршава 600 година од престављења Св. деспота Стефана, те да би и тај рок могао бити идеалан за подизање храма и можда будућег духовног центра који би такође могао да никне крај Храма посвећеног првом Београђанину, Светом деспоту Стефану Лазаревићу. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Његова Милост г. Јустин Велби, Архиепископ кентерберијски и примас Енглеске, предстојатељ Англиканске заједнице, допутовао је 2. јуна 2018. године у Београд. У његовој пратњи налазе се Бискуп Гиблартара др Роберт Инес, Бискуп Ебсфлита др Џонатан Гудал, саветник Архиепископа и службеник Савета за јединство хришћана др Вилијам Адам. На аеродрому „Никола Тесла“ Његову Милост и пратиоце, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, дочекали су високодостојни архимандрит и изабрани Епископ мохачки; Исихије (Рогић), ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха; и проф. др Богдан Лубардић, члан Међуправославне богословске комисије за вођење дијалога са англиканима. Дочеку Архиепископа кентерберијског г. Јустина, који се први пут налази у посети Српској Правсолавној Цркви, присуствовао је и амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији г. Денис Киф и англикански капелан у Београду Робин Фокс. У наставку, висока делегација Англиканске Цркве отпутовала у храм Светог Саве на Врачару, где ју је срдачно дочекао и поздравио предстојатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост г. Иринеј, са Високопреосвећеним Митрополитом загребачко-љубљанским г. Порфиријем, високодостојним архимандритом и изабраним Епископом ремезијанским Стефаном (Шарићем), свештенством храма Светог Саве и другим високим црквеним и државним личностима. У просторијама Парохијског дома храма Светог Саве на Врачару вођени су званични разговори. Његова Милост је истог дана оптутовао у Нови Сад, где ће учествовати у раду Скупштине Конференције европских Цркава. У недељу, 3. јуна 2018. године, у 16.15 часова, у дворану Лион у Мастер-центру у Новом Саду, биће одржана конференција за медије у оквиру Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Присутнима ће се обратити Архиепископ кентерберијски г. Јустин Велби, поглавар Англиканске заједнице, и отац Хеики Хутунен, генерални секретар Конференције европских Цркава. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Поводом обележавања 15. фебруара – Дана државности Републике Србије, данас је на Савској тераси на Калемегдану извршена почасна паљба са десет плотуна из шест артиљеријских оруђа у складу са наређењем које је тим поводом дао председник Републике Србије. Паљби, коју је извео гардијски батаљон Војске Србије, присуствовали су министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са сарадницима, као и бројни грађани. Ове године, почасна артиљеријска паљба изведена је истовремено, у 16 часова, на Калемегдану, Нишкој тврђави и Петроварадинској тврђави. Почасној паљби, у Нишу присуствовао је потпредседник Владе и министар унутрашњих послова Небојша Стефановић и командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, а у Новом Саду председник Покрајинске владе Војводине Игор Мировић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић и командант Прве бригаде КоВ бригадни генерал Жељко Петровић. Србија обележава Дан државности на велики хришћански празник Сретење, обележавајући годишњицу Првог српског устанка под вођством вожда Карађорђа. На исти дан, 1835. године донет је и први Устав српске кнежевине, познат и као Сретењски устав, који је Србију дефинисао као независну кнежевину подељену на округе, срезове и општине.

Бивши високи функционер СФРЈ Азем Власи изјавио је у Београду, на међународном скупу Београдски стратешки дијалог, да је "независност Косова неопозива и неповратна", али да је потребно и корисно нормализовати односе, пре свега, како је рекао, на добробит Срба који живе на Косову. Власи је додао да верује да ће се односи Београда и Приштине нормализовати за најдуже око годину и по. Упитан када ће у Приштини на сличном панелу моћи да се постави питање о прогону Срба са Косова и рушењу српске баштине на Косову, Власи је одговорио да се слични скупови већ организују и да, тврди, Срби могу да изнесу своја становишта о свему томе. Позвао је студенте са универзитета у Србији да дођу у Приштину и да се сами увере да могу да поставе таква питања. "Баш синоћ, на једном скупу у Приштини, Рада Трајковић је свашта рекла о косовском руководству, и нико је, верујте, није мрко погледао због тога", рекао је Власи. Говорећи на данашњем панелу на тему "Југославија - пропуштена прилика или политичка илузија", он је на питање о улози Косова у распаду СФРЈ рекао да је та покрајина само "искоришћена као детонатор". "Нисмо рушили Југославију, а да смо и хтели то, нисмо имали ту моћ", рекао је Власи.

Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Правславне Цркве Питање број један данас: Косово и Метохија Не ради се само о територији већ о бићу и идентитету српског народа Епископ бачки и портпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић изјавио је, поводом најављеног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, да термин „унутрашњи” није најсрећнији израз. „Пре бих рекао да се ради о свесрпском дијалогу, па је он, у том смислу, и унутрашњи и спољашњи и због тога је веома важан”, изјавио је у емисији „Седмица” Радио-Београда 1 епископ бачки и потрпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић. Он је истакао да је питање Косова и Метохије Гордијев чвор и да захтева суштински и свенародни одговор. „Због тога је позив на дијалог сасвим уместан и користан, јер никада једна група људи, било која, – политичка, научна, уметничка, – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине. То не можемо чинити чак ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини. Значи, добро је ослушнути разне гласове и мишљења“, рекао је Буловић. „Сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора се заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко „црвених линија“, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива. Дакле, дијалог је користан јер може да покаже шта народ мисли“, казао је портпарол СПЦ. „Али, дијалог мора бити слободан, искрен, не сме бити ограничења, не сме ничији став унапред бити оквалификован“, одговорио је Иринеј реагујући на изјаву министарке Зоране Михајловић о СПЦ и ставу Патријарха. На питање какав је став СПЦ заузела пред почетак дијалога, епископ бачки је рекао да је његово апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању КиМ него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија. „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење“, рекао је епископ бачки и додао: „Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен“. „Шта би био излаз? Да се унутар постојећих граница створи јак механизам који би обезбедио најширу могућу аутономију“, сматра Иринеј Буловић. Он је објаснио да се на светској сцени ситуација променила и да је знатно повољнија него пре петнаест или двадесет година јер „Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку; једноставно, мора да преговара”. „Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“, рекао је Иринеј Буловић за „Седмицу”. Он се осврнуо и на пароле „Каталонија = Војводина“. „Све је то због фотеља и ситних амбиција појединих политичара“, рекао је. „Узнемирујуће јесу, као што човека узнемирава зујање комарца: тако и ово. Јесте непријатна појава, али у животу ништавна. Наиме, ако је Каталонија организовала референдум, нека дотични изволе да организују референдум о статусу Војводине, па да видимо који је то проценат који ће их подржати“. Извор: Српска Православна Црква/Епархија бачка View full Странице

Тумански светитељи походе Београд Свети Зосим и Јаков Тумански у наредном периоду боравиће у Београдским храмовима на Миријеву, у Жаркову и у храму Светога Саве на Врачару Из манастира Тумана, који датира из 16. века и који је у народу последњих година познат по чудима која се дешавају над моштима Св. Зосима Чудотворца и Св. Јакова Новог, у цркву Св. Пантелејмона у Миријеву стигле су мошти ових великих Божијих угодника. Том приликом Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију са бројним свештенством АЕМ и јеромонасима браничевског манастира, на челу са игуманом оцем Димитријем Плећевићем. Велики број верника поклонио се моштима у овој београдској светињи, а на крају их је речима поздравио Патријарх поучавајући их о животима Св. Зосима и Св. Јакова над чијим нетрулежним телима се свакодневно дешавају чуда. „Светитељи тумански су посетили Београд, нама на духовну корист, да би обновили наше знање о њиховом светом животу и да би се могли угледати на праве духовне личности које говоре више својим животом него речима“, рекао је Патријарх додавши да се нада да ће наши светитељи помоћи да очувамо Косово. Мошти туманских светитеља биће у Вазнесењском храму у Жаркову од 18. до 29. септембра. Линк и аудио снимак беседе патријарха Иринеја, на страници радија "Слово љубве" Такође, доносимо и вест, са сајта манастира Тумане. У прилогу, следи распоред богослужења у цркви светог исцелитеља и великомученика Пантелејмона, у Миријеву. Мошти Туманских светитеља у Миријеву Са благословом Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја и Преосвештеног Епископа Браничевског Г. Игнатија, делови моштију Преподобних Зосима и Јакова, Туманских Чудотвораца, боравиће од 14. до 16. септембра у храму Св. Пантелејмона у Миријеву. 14. септембар 2017. године 08:30 дочек Његове Светости Патријарха Г. Иринеја 08:45 дочек моштију св. Зосима и св. Јакова 09:00 Света Архијерејска Литургија 17:00 Акатист св. Зосиму и св. Јакову 18:30 предавање о светитељима и чудима која се дешавају код моштију Петак 15. септембар 2014. 09:00 Света Литургија 17:00 Акатист светитељима Субота 16. септембар 09:00 света Литургија 16:30 Вечерње 17:00 Света Тајна Јелеосвећења View full Странице

[Илустрације су преузете из монографије The Christian Heritage of Kosovo and Metohija] 1. Преосвећени Владико, у данашњем савременом, постмодерном и мултикултуралном друштву, намеће се потреба правилног разумевања традиције и односа према предању, оној у којој смо рођени и коју наслеђујемо. Ову потребу можда и највише осећају млади људи пред којима се, чини се, као никад пре налази лепеза различитих традиција и предања у својим крајностима. Како Ви то видите, посебно у светлу Видовдана? Одговор: Оштроумни оксфордски православни епископ, Калист Вер, иначе почасни доктор Универзитета у Београду, рекао је да „традиција није у томе да нешто понављаш, него да будеш веран истој на стваралачки начин“. За нас хришћане, традиција (или предање) је пре свега литургијско преношење Тајне Христа унутар Цркве као богочовечанске заједнице. С једне стране, нема ничег узбудљивијег од тог преношења „живог живота“ и убризгавање истог у нове нараштаје живих чланова православних парохија, нпр. у Земуну, Паризу, Требињу или Њујорку. Било речито или ћутке, све то открива једну богочовечанскустварност у историјском и културном контексту. С друге стране, наше предање је пребогато симболима и врло је сложено садржајима. Неко је приметио да православни имају тако богату и слојевиту традицију да не знају како да рукују њоме. У томе има истине, али то богатство су дарови наших доброчинитеља, „знаних и незнаних“; то предање је један пример „православног капитализма“. Треба пазити да критеријум није форма (обрасци) него садржај (јеванђелски Христос). Француски писац Кристијан Бобен је рекао: „Оно што је у Јеванђељима добро јесте управо то што их никада нико није прочитао“. Не може се Јеванђеље „прочитати“ или сасвим појмити. Стога је пред свима нама једна узбудљива, често трагична, борба за oпит, за доживљај, за право искуство, за ,,искуство Истине“. Традиција је зависна од прошлости, садашњости и будућности, али је важно њено садашње живљење, почевши од јутарњег буђења. Наша молитва је, тако мислим, есхатолошко умивање наших очију за виђење правих ствари које нам долазе као залог из будућности. Било да смо велики или мали, богати или убоги, смирено се кајемо пред Живим Богом, на начин како се умивамо ујутру или како једемо свој свакодневни хлеб. О томе нам сведочи видовданска етика потекла на заветној постојбини Српске земље – Косову и Метохији. Свест да се послужи Богу и роду, покретала је не само моћне и богате да подижу Цркве и Манастире, него и прости народ да их гради и поново, из рушевина и пепела, обнавља и подиже. У овом смислу, несебичну љубав и бригу према Косову показивао је посебно проф. Душан Батаковић, тај витез српске дипломатије и доајен српске историографије, који нас је уочи овог Видовдана прерано напустио, преселивши се у вечни живот. Критеријум шта је у нашем чувању и обогаћивању традиције вредно а шта не – даће будућност. Понекад размишљам: утешно је то што није толико битно шта ће о нама рећи савременици, него како ће нас схватити нека будућа генерација. Ово није „одлагање одговорности“, него више ослањање на суд времена, које је најбоље решето, и на Божију правду која суди љубављу а не законом. 2. У једном од најзначајнијих есеја XX века, Традиције и индивидуални таленат, Т. С. Елиот је био врло опрезан када је говорио о значењу традиције. Као одлику традиције он је одбацио просто преношење облика или искуства из генерације у генерацију. Написао је моћне речи: „Традиција се не може наследити; ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом“. Шта заправо значи улазак у предање и усвајање традиције и коју улогу она има у животу сваког појединца? Одговор: Треба бити свестан потребе новог примања сопствене традиције и прилагођавања себе изворној, једном за свагда преданој, апостолској вери. Ту последњу реч нема појединац (био он теолог или не) него Црква. Међутим, Црква не сме да буде пуки јерархијски ауторитет који с врха диктира одлуке; Црква је заједница, црквена општина устројена као догађај заједничарења. Традицији су страни како усамљене индивидуе тако и изоловани ауторитети. Она надахњује, мења и освећује цело биће човека и све што оно ствара: погледајте израз црквених икона, мелодију химни и архитектонску одежду црквених здања – све са добродошлицом дочекује човека. Кад још постоје и свештеници отвореног срца за оне који куцају на врата храма, тада традиција постаје живот. Када тога нема… Мислим да су два момента битна. Труд јесте потребан, али благослови не долазе притиском на дугме, него изненада. Апостоли су чекали обећани силазак Светога Духа, али је Он ипак изненада сишао на њих. „И уједанпут (ἄφνω) настаде шум са неба као хујање силног ветра“ (ДАп. 2,2). Дакле, предање као изненађење. Осим елемента изненађења, ту је и моменат занетости. „Занео си ме љубавном чежњом, Христе, и изменио ме Твојом божанском љубављу“. Обратимо пажњу да Светитељи, попут оца Порфирија Кавсокаливита, говоре о еросу, опијености, лудости. Тај грчки старац Порфирије се простодушно молио једном светитељу: „Еј бре, свети Максиме, дај нам и Ти да доживимо ту свету лудост“! Желим да наша помесна Црква у овом народу још видљивије пружа зреле плодове утехе свакоме и да насићује сваку глад, од детета до зрелог човека. Да ли размишљамо о томе да у Цркви уметник може да пронађе најузвишенији склад (чули сте да је недавно португалски композитор постао српски ђакон?), да модерни философ открије мудрост, а биолог или психијатар – смисао своје науке? Црква не дарива само спокој у смирај дана, него осмишљава авантуру на отвореном узбурканом мору живота. И после свега тога можеш, попут Одисеја Елитија, да узвикнеш: „Боже мој, колико си само плавог потрошио да се заклониш од нашег погледа“! Када путујеш тим хоризонтима, тада схватиш да се и у српском поднебљу одвија вековечна тајна обновљења и покајања. 3. Традиција на првом месту обухвата осећање историје, али укључује не само оно што је прошло у прошлости, него шта је садашње у прошлости. То осећање историје приморава човека да не буде прожет само својим временом и генерацијом, већ је прожет осећањем да читава европска мисао, почев од Хомера и античких философа и у оквиру ње читава философија и књижевност његове земље, истовремено егзистирају и сачињавају један поредак. Одговор: Светосавски духовно-интелектуални универзум не уклапа се лако у дилеме „модернизма“ или „традиционализма“. У нашем случају, ради се у уласку у живе токове кирило-методијевског предања, надахнутог Фотијевим „раним византијским хуманизмом“. Дивно је то што наше наслеђе у историјском и философском смислу конституишу не само Свети Оци него и Хомер и класици. Ипак, треба знати да је хришћанство, у једном стваралачком процесу, преобразило класичну културу. Тако је демократска форма управљања у Цркви преображена у синодалну; поезија и философија су преточене у химнографију и литургијско богословље; уметност позоришта и искуство трагедије су преиначени у иконографију и тајноводство богослужења. Mutatis mutandis, чини ми се да данас не уочавамо ту потребу црквеног одговора на модерне изазове, попут либералне етике, симулације стварности, релативизма вредности, последица стреса, технологије, интернета, више-димензионалне структуре друштва. Мало ко зна у ком правцу ће гравитирати људско друштво у блиској будућности, али је проблем што одсуствује здрава запитаност о свему томе код националне и црквене елите. 4. Честа појава је дубок јаз између старе и младе генерације. Очито је да старије генерације енергично желе да задрже примат у тумачењу стварности, при томе неретко показујући своје слабости (острашћеност, прикривене или отворене претње, застрашивања, медијски рат, својеврсне хајке, увреде и сл.). Где су узроци томе и како се то превазилази? Да ли је то неминовност? Одговор: Христос је осудио сваку посесивну тежњу за ексклузивним тумачењем стварности којe су држали фарисеји. Интимно сам против „саморазумљивих ствари“, па тиме и против монопола ex cathedra у тумачењу истине. То је толико страно Православљу! Прикривене или отворене претње, хајке, уцењивања и сл. јесу пратеће манифестације живота света, али, видимо, и појединаца у Цркви. Како их превазићи? Треба погледати на Христа и унутар широког хоризонта Цркве – схваћене не просто као јерархије него као антрополошко-космичке тајне – сведочити на свом микро-плану холистичку слику Божијег света и творевине. Црква, а ту мислим и на јерархију, треба да помогне истицањем јасних критеријума код усвајања културних образаца. У прошлости, то је бивало уз помоћ теолошких критеријума. Данас мало ко о томе размишља. Например, да ли користити iPad у св. Литургији? Ако треба, под којим онда околностима треба? Замислите, читате молитву на вечерњи, а као нотификација искочи вам вест да је председник републике поднео оставку или да је „Звезда“ изгубила од „Партизана“! Или, ко данас брине о адиктивном понашању код свештеника? У Грчкој се одржавају симпосиони на тему терапеутских решења за психичку исцрпљеност клирикâ. Имате самозване гуру-интернет-саветнике по разним форумима који проводе огромно време бесомучно крстарећи по нету и умишљајући да помажу савременом хришћанину. Истовремено, ти исти „саветници верника“ дају оцене о „демонском“ интернету и слично томе, док су истовремено класичан пример овисника о нечему што још увек није сасвим јасно дефинисано. Да ли је савет који они дају за тренутну употребу или се дотиче дубљих слојева бића? И да ли је уопште могуће духовно помагати „са дистанце“? Када је негде средином VII века Св. Максим Исповедник писао дело Мистагогија, имао је пред собом цркву Свете Софије у Цариграду (или можда неку другу), па је рекао да је Црква слика Бога по томе што у њу улазе многи људи, жене и деца, различити по роду, врсти, нацији, језику, начинима живљења, узрастима, вештинама, обичајима, занимањима, наукама, достојанствима, судбинама, навикама. И каже он: сви они су међусобно раздељени и већином различити, али у Цркви се препорађају Духом, који свима омогућава да јесу и називају се хришћани. За таквом Црквом жудимо. 5. У појединим деловима света примећује се унеспокојавајућа појава: репресија над сваким ко другачије и слободно мисли, услед многобројних различитих идеологија. Како се носити и како одговорити на ове изазове и нимало лака искушења времена? Да ли смо и ми у сличној опасности? Одговор: Монопол на побожност је духовно опасна појава. Обратимо пажњу на то да се Христос није супротстављао блудницима, лоповима и сл. него ондашњем јудејском свештенству. У филму „Risen“, Пилат се после Христовог распећа обраћа јеврејским свештеницима следећим циничним речима: „Он више не представља претњу вашем монополу на побожност“ (Risen. Dir. Kevin Reynolds, LD Entertainment, 2016. Film). Једино несигуран човек прибегава репресији. Треба бити свестан два феномена. Први је да православни данас нису сасвим начисто с тим како се односити према животним реалијама, попут друштва, политике, интелигенције итд. Поједини имају негативан став према култури, други према науци, трећи према технологији… Од највише духовне јерархије очекујемо руковођење, пастирску благу реч, а не казне и прогоне. Уосталом, замислите да свештеници крену да имитирају лоше поступке епископа, где би нас то довело? А главна одлика јеванђелског приступа је преумљенски преображај личности. С друге стране, ваља бити свестан да култура, цивилизација (једном речју: контекстуалност), природно теже да све подведу под норме и појмове које оне „схватају“ као веродостојне и меродавне. Апсолутизовањем контекста долази се, поред осталог, и до вере у свемоћ људског знања, до утопијске занесености историцизмом и натурализмом, што све лако скончава у научном фактопоклонству. Међутим, Апостол Павле нас учи: „Tако, браћо моја, и ви умресте закону телом Христовим, да припаднете другоме (εἰς τὸ γενέσθαι ὑμᾶς ἑτέρῳ), Ономе који устаде из мртвих, да плод донесемо Богу“ (Рим. 7,4). За трансцендентно(г) се и не може лако отворити неко ко истинитост изводи искључиво из подударања стварности и ума (adaequatio rei et intellectus), неко ко унутар чврсте овостраности није начинио ниједан отвор за онострано. За то је потребан препород срца и ума, чиме се превазилазе закони греха. 6. У дијалогу друштва са светом и друштва са Црквом веома нам недостају једноставне, јасне, истините и охрабрајуће речи које искључују погрешно разумевање и тумачење. Другим речима, услед недостатка добронамерног и отвореног дијалога на свим фронтовима, као и унутарцрквеног дијалога, а онда и дијалога Цркве и света, како поспешити активнију улогу црквене јерархије да дезорјентисаном народу пружи аутентично мишљење Цркве по многим актуелним питањима данашњице? Одговор: Кажу да је Паскалова сестра, монахиња Пор Роајала, под притиском ауторитетâ да потпише образац противан њеним уверењима, у атомском миру своје келије забележила: „Пошто епископи имају храброст девојчица, девојчице морају имати храброст епископа.“ Дијалог је доста истрошена реч, али не треба од њега одустати чак и у ситуацији када је он пао на ниске гране. Осуђивање или кажњавање без сусрета и погледа у очи нема много везе са хуманошћу и личи на „лоше снове“. Болна зачуђеност Јованке Орлеанке због немилости моћника, посебно уверљиво показана у немом француском филму из 1928, La Passion de Jeanne d'Arc, остаће заувек као тужни показатељ страдања на правди Бога. Тон византијских канона је потресно снисходљив, посебно када се упореди са неким новијим одлукама. Нема сумње да постоје недобронамерни медији, али то не значи да симптом самозаштите и страх од лошег публицитета треба да држи људе спутане. Унеспокојавајуће да они који воле Цркву изнад свега због те љубави задобијају ране. 7. Свети и Велики Сабор 2016. дао је подршку концепту „теологија у јавној сфери“ када је у документу Мисија Православне Цркве у савременом свету рекао: „Црква има право да у јавној сфери прокламује сведочење свога учења“. Питање гласи: ако теолози неће наступати у јавности, ко ће то да чини? Одговор: Зна се, разни парацрквени и антицрквени портали којима је препуштено да шире полуистине и неистине без трунке савести? Сећам се када је средином осамдесетих година лист „Дуга“ отворио дијалог са Црквом, интервјуом Александра Тијанића са тадашњим јеромонахом Атанасијем Јевтићем, под називом „Отварање прозора“. Био је то први отворен и жустар дијалог у коме Атанасије није „увијено“ ни „у рукавицама“ описивао реалност него је критички – рекао бих, профетски – говорио о негативним појавама како у социјалистичком друштву тако и у црквеној јерархији. Сигурно да то није одговарало тадашњем црквеном врху, али Атанасије није претрпео санкције. Навео бих низ тема које сасвим наоправдано одсуствују како са црквене сцене тако и из дискурса теологије у јавној сфери: серија питања везаних за биоетичке дилеме (попут биомедицински потпомогнуте оплодње), полност (трансгендер, брак истополних, итд.), технолошки изазови (виртуелна реалност)… Постоји један „духовни аутизам“ и летаргија о којима се не говори. Ја их помињем не због прозивања било кога него због потребе да „што пре – то боље“ успоставимо дијагнозу ових симптома и почнемо да их третирамо као обољење у нади на излечење. На том пољу желим да истакнем улогу образовања и значај нашег Православног богословског факултета. Познато ми је да највећи број професора и асистената међу студентима подстиче здраву екстравертност теологије, што једино може довести до плоднијег дијалога са савременим светом и његовим изазовима – све то засновано на васељенскости Православља. Наш мото треба да буде сажет у речима docendo discimus(„учимо док друге научавамо“). Ако то не учине теолози, ко ће подстаћи стваралачки сусрет науке и теологије? Теолошки факултет је и својим статутом обавезан да настоји да интегрише утемељена научна и уметничка знања, противећи се самодовољности појединачних знања и бринући се за јединство и смисао целокупног божанског и људског знања. Наше полазиште не треба да буде у песимистичном ставу „наука је гробље бивших хипотеза“, како је рекао Мигуел де Унамуно. Уместо тог „трагичног осећања живота“, стоји радост и изненађење услед научног открића. Радије бих цитирао Џорџа Лихтенберга (немачког експерименталног физичара), који је рекао: „Чудно је да само изузетни људи долазе до открића која се другима касније чине тако лака и проста“. На улаз у свако училиште ставио бих следећи савет: „Ако хоћеш да будеш разборит (ἐπιγνώμων) и смеран, и да не робујеш страсти надмености, свагда тражи у постојећим (бићима и стварима) шта је то што се скрива од твог знања. И налазећи многе и различите ствари које су ти непознате, чудићеш се своме незнању, и смирићеш своје мишљење, и познавши себе схватићеш многе и велике и дивне ствари. Јер мислити да знамо, не допушта напредовање у познању“ (Максим Исповедник, Главе о љубави, 3, 81). Искрени став великог дела професорског кадра на Православном богословском факултету је у томе да теологија треба да прожме постојећа знања хришћанским погледом. Другачије неће моћи да оплемени свет у ком заједно живимо. 8. Како тумачите и гледате на чињеницу да Србију сваке године напусти преко 20.000 (словима: двадесет хиљада) младих, школованих, образованих људи? Један од кључних фактора лежи у великој незапослености, али и у изостанку државне стратегије шта ће са својим даровитим људима који се не дају подјармити под кров било какве па ни владајуће политичке идеологије... Одговор: Мислим да сте одговор већ дали, а да ли ће се тај крајње негативни процес зауставити показаће скора будућност. Постоји бојазан да даровитима овде нема места и тај одлив је већ постао пример лоше „традиције“. Треба да нас као друштво боле ране таквих људи. У сваком случају, ако се то већ не може зауставити, треба позивати те људе да у новој средини раде на пољима свог стваралаштва не заборављајући своје сународнике. 9. Какав је смисао теолошког образовања, с обзиром да су данас све више тражени програмери и тумачи нове дигиталне стварности? Одговор: Ако схватимо да је теологија потребна свима, па и програмерима, тада смо на правом трагу. Владимир Соловјев је рекао да „свако биће јесте оно, што оно воли“. Па никоме није стало да постане тек обичан „техничар“ — и да само помогне функционисање складног рада неког строја, који се лако може окренути против човека који је принц творевине и заробити га! Тумачи дигиталне стварности у свету информатике би могли да постану теолози под условом да им не затворимо врата, као да су некаква persona non grata за теологију. Савет који сам чуо из једног скита са Свете Горе је задивљујуће човекољубив: „Пружите сваком човеку могућност да прати сопствени пут и позив, да постане занатлија, научник, радник, ратар, предузимач, уметник, и да осећа да је све свето, узвишено, испуњено светлошћу, благодаћу и вечношћу – чак и оно што је пролазно, неважно, материјално – када је Богом благословено“. И да завршим опаском Светог Јустина Ћелијског, коју је записао у уводу Житијима Светих, да кроз та житија видимо како један ратар постаје – свети ратар; војник – свети војник итд. Рекао бих да на тај начин и један програмер може постати – свети програмер. Разговор водио ”Сербика Американа тим” http://eserbia.org/sa-culture/views/1188-nekad-i-sad View full Странице

Teреза Фуркадас, икона европске левице и „најрадикалнија часна сестра Европе” одржаће предавање 10. априла на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду, у оквиру програма Филозофског театра. Сестра Тереза припада реду каталонских бенедиктанки, магистрирала је теологију на Харварду и докторирала јавно здравство на Универзитету у Барселони. У својим предавањима оштро критикује капитализам и патријархалност католичке цркве, борећи се за права жена у црквеној и јавној сфери. Објавила је неколико студија на тему теологије и феминизма, а међу њима и књигу Феминистичка теологија кроз историју. Због свог активизма, става према католичкој цркви коју је пригласила „мизогином и патријархалном” и јавног подржавања права жена на абортус, добила је оштре критике Ватикана. Осим тога, једна је од најоштријих критичарки фармацеутске индустрије и ауторка књиге Злочини великих фармацеутских компанија. Заговорница је каталонске независности и активисткиња шпанског покрета „Индигнадос” (Огорчени). Супротстављајући се највећим ауторитетима данашњице стекла је епитет контроверзне часне сестре, а многи је сматрају једном од најутицајнијих интелектуалки европске и светске левице. Живи повучено са својим сестрама у самостану и ходочасничком реду Монсерат. TANJUG

Антирежимски протести у Београду 2. октобра! Српски народни покрет Наши подржаће предлог радника појединих фирми и пољопривредних произвођача да се у Београду 2. октобра на дан одржавања тзв. „Параде педера“ организују велики антирежимски протести због економске ситуације у земљи и политике коју води Влада Србије. Активисти Српског народног покрета Наши изаћи ће 2. октобра на улице Београда како би протествовали против режима Бориса Тадића и политике придруживања ЕУ чија је последица одржавање „Параде педера“. У циљу подршке обесправљеним радницима и сељацима активисти СНП Наши ће на више локација у Београду уредно пријавити протесте. Надамо се да режим Бориса Тадића неће и ове године прибећи масовним кршењем слободе кретања у Београду на дан одржавања „Параде педера“ што је 2010. за последицу имало ескалацију насиља. Полиција мора свим грађанима, 2. октобра, равноправно обезбедити право на слободу кретања и слободу окупљања. СНП Наши позива грађане да 2. октобра у што већем броју изаћу на антирежимски протест и да на миран начин искажу незадовољство актуелном ситуацијом у земљи. Позвамо све организације, странке, синдикате и друге да се укључе у организовање протеста 2. октобра и да пријаве своје скупове. Информативна служба СНП Наши http://nasisrbija.org/?p=2086