Претражи Живе Речи Утехе

На Свети и Велики четвртак, Његова Светост Патријарх срспски г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у храму Светог Великомученика, Победоносца и Чудотворца Димитрија на Новом Београду. Извор: Српска Православна Црква / Телевизија Храм View full Странице

Од аутора Александра Диклића, чији смо претходни телевизијски серијал "испратили" и на нашем Форуму, стиже нови телевизијски документарни пројекат под називом "Рајх у Београду". Кроз полусатних 12 епизода водиће нас: - аутор Александар Диклић, - др доцент Алексеј Тимофејев, - историчар Јован Мирковић, и новинар Божидар Николић. "РАЈХ У БЕОГРАДУ“, појасниће нам мало познате податке о прагерманској религији, о настанку „светог немачког римског царства“, као и трагичне последице нацизма и монструозног трећег РАЈХА. "Рајх у Београду" ће бити емитован на ТВ Студију Б, матичној кући Александра Диклића од јесени 2017. године. РАЈХ у БЕОГРАДУ, је телевизијски серијал од 12 епизода, а до марта 2018. године, аутор планира и издавање истоимене књиге. http://www.skordisk.rs/rajh_serija.html Свакако ћемо и овај серијал пратити на Поукама

Иду избори за локалну скупштину у Београду. Према ономе што можемо да прочитамо, Бели се продо, напредњаци купују карте за непостојећи метро, Радуле стандардно луд и пљује опозицију уместо власт, Шапић се препуцава са Радулом и брани се да не прави култ личности, Ђилас каже да ће сад да уради све боље него онда кад је мого да ради, убачена лажна Доста је било листа... Или је све ово погрешно написано? Шта мислите о целом галиматијасу? Да ли гласати и за кога? Да ли постоји решење и које је, да нам сваки следећи избори не личе на брод лудака?

„Династија Немањића је сва била предана Богу, окитила је нашу Србију дивним црквама и манастирима. Ми смо заиста благословен народ и много нам је Бог даровао, а када смо с Богом ко ће против нас“, рекао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј на светој архијерејској Литургији у храму Светог Симеона Митроточивог на Новом Београду. Патријарху су саслуживали свештници храма, Саборног храма заједно са намесником земунским и и новобеоградским протојерејом ставрофором Божом Бакајлићем. Старешина храма протојереј Радић Радичевић захвалио се Патријарху на служби и кумовима славе и том приликом су проф. Др Драган Буђевац и Младен Рајковић даровани граматом Патријарха Иринеја за допринос приликом изградње храма, који је још увек у процесу изградње и украшавања. 17. Фебруар 2018 - 19:39 View full Странице

Четворокњижје „Љетопис новог косовског распећа" Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преведено на руски језик. Издавачи: „Светигора“ и Руски институт за стратешка истраживања. Издавачка кућа „Светигора“, у сарадњи са Руским домом у Београду, организовала је на дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2018. године, промоцију књиге „Љетопис новог косовског распећа“ Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вече је почело видовданском химном црногорског књаза Николе „Онамо, `намо“ у извођењу а капела састава Србски православни појци, а потом је приказан филм „О Косово, грдно судилиште“ у режији православне Немице Ксеније Хајнбухер, која је студије режије завршила у Немачкој, а данас живи на Валаму. У овом документарном филму потресно сведочанство о страдању невиних и недужних Срба на Косову и Метохији казују преживели сродници, као и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Филм је титлован на руском језику. Уводно слово о књизи, која је поменик новог косовског страдања и још једног новог сведока косовске Голготе, а у којој су пописани Срби, нови страдалници и мученици, казивао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. „До Крима и Владивостока стигла је вест да су Светигора и Руски институт за стратешка истраживања објавили књигу митрополита црногорско-приморског Амфилохија Љетопис новог косовског распећа на руском језику, и то одмах по објављивању на српском језику. Част да напише прослов овој књизи припала је г. Александру Конузину, донедавном амбасадору Руске Федерације у Србији, и историчарки Јелени Гусковој. Књигу су превеле гђа Наталија Лукина и гђа Светлана Луганска," истакао је крстоносни прота Џомић и додао. „Све оно што се на великомученичком Косову и Метохији догађало и што се догађа од нових и старих агарјана, посебно од 12. јуна 1999. године до дана данашњег, изнето је у овим књигама." Ово аутентично сведочанство преведено на руски језик јесте и најцеловитија хроника и, како каже протојереј-ставрофор Џомић, она је и „жртвопис за све што се догађало на нашој новој свенародној голготи; ово је књига о чојству и јунаштву, али је и књига о нечовештву и кукавичлуку...“ Духовна сазерцања и понирања у дубину нашег косовског распећа чине још једну потку ове књиге изложену кроз духовна Митрополитова размишљања и о онима који су пали у грех отимања и грађења некакве своје куће на хиљадама убијених Срба. „Од речи и реченица Митрополитових у косовско-метохијским књигама само су потресније фотографије Митрополита који је са свештеницима, присутним протојерејим-ставрофорима Радомиром Никчевићем, Миљком Корићанином, Радивојем Панићем и другима, у то време сакупљао убијене Србе, распала људска телеса по косовско-метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела, почев од силоване и преклане Марице Мирић до других имена невиних жртава, чија је имена Митрополит сачувао од незаборава у овој књизи,“ казао је отац Велибор Џомић и додао да књиге предочавају оно што се данас једва и стидљиво предочава јавности - лицемерје војних снага које су током те 1999. године запоселе и окупирале Косово и Метохију. Мр Живојин Ракочевић је казао: „Већ три деценије постоје три јединствене књиге које у нашем времену прате проблем Косова и Метохије: прва књига је Од Косова до Јадовна умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, у скоро поновљеном деветом издању; друга књига је Задужбине Косова и Метохије, коју је приредио Живорад Стојковић са сарадницима 1987. године. Пре неколико година ова књига је доживела енглеско издање (Епархија западноамеричка, епископ Максим). Прошле године се појавило треће проширено издање Епархије рашко-призренске, по благослову Владике Теодосија. Трећа књига је Љетопис новог косовског распећа, дело које вечерас испраћамо на пучину руског језика. Са научне стране, дело је несумњиви документ, историјски извор, друштвена анализа контролисаног хаоса, дефиниција и одговор на питање сукоба великих сила, као и манифестација њихових односа на територији која је послужила као историјски преседан и прекретница. Духовност, европски хришћански концепт, православни и светосавски развој, српски косовски завет - дубоко су преиспитани у овим књигама, и то: у односу Бог - личност, ја - други, ми - идеологија и глобализација." О књизи је говорио и новинар из Америке Срђа Трифковић, који је навео да је књига безвремено сведочанство и хроника крвавих догађаја, стварних у времену, те и да Срба једва има у траговима, како на Космету, тако и у Хрватској и Федерацији БиХ. Академик Матија Бећковић је рецитовао своје три песме Косово поље, Лазар и Амфилохије. На крају се обратио митрополит Амфилохије, прво изразивши велику захвалност Руском дому на указаном гостопримству, наводећи да су Руси и Русија увек бранили Косово и Метохију, при чему је поменуо и руског конзула Шчербина, који је, како је рекао, у турско време убијен на скоро истом месту где и лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливер Ивановић. „Косово и Метохија постаје место где се проверава судбина, не само Срба и браће Албанаца, него и модерног света, Европе и Америке“, казао је Високопреосвећени Митрополит и додао: „Уверен сам да је цар Лазар био и биће победник“. Митрополит Амфилохије је подсетио и на велику жртву руског цара Николаја Другог који је настрадао јер је устао у заштиту тадашње Србије и Црне Горе. Према Митрополитовим речима, они који су некада бомбардовали Србе, бомбардовали су их и сада, угрожавајући достојанство и својих држава, Америке и Европе, и настављајући безумну нечовечну политику, што се посебно одразило на Косову и Метохији. Да подсетимо: Митрополитови дневнички записи из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његови текстови, есеји и интервјуи о Косову и Метохији били су инспирација за два филмска остварења: „Ви идите - ја нећу“ редитеља Хаџи Александра Ђуровића и „Косово - универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића. Представљању књиге присуствовали су архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве у Београду; протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка; Миљко Корићанин, старешина цркве Светог Георгија; Димитрије Калезић и Радивој Панић, као и бројно београдско свештенство, ђакон Саво Лазић из Епархије шабачке, где је ова књига недавно такође представљена. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко- информативне установе Светигора; Светлана Луганска, преводилац; г. Симо Спасић, председник Удружења за киднапована и убијених на Косову и Метохији; Ранко Ђиновић, косовско-метохијски писац; Никола Живковић, новинар и публициста из Берлина; гђа Љиљана Булатовић, новосадски новинар; Милијана Балетић, представници Удружења српских домаћина, као и многобројни пријатељи и сарадници из Београда и других српских градова, из Републике Српске и српског расејања такође су били присутни. Вече је водила гђа Марина Рајевић Савић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Партизани предвођени комунистичком партијом су по уласку у Београд крајем 1944. године, заузели и краљевски комплекс дворова на Дедињу. Пуцали су у Бога у нападу безумља и, као Турци, прво оскрнавили православну фреску Исуса Христа. Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара". О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа. "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић. Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава. "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић. Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића. Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона". "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић. Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели. "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић. Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић. ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање. "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић. Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму. "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао". Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре". "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић. Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса. "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу. То је, додаје, тек један од вандализама. "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом. СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу. "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић. Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно. "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић. Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка. "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић. "ОМИЉЕНА ТЕМА" Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога. Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама. Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје. "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић. Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем. "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић. Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали. "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата. КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата. "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник. Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле. Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели. "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић. Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво. "Они морају бити осуђени", каже Ацовић. Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело". "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху. Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса. Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата. Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника. Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић. Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ mondo.rs View full Странице

Православни богословски факултет Универзитета у Београду свечано је обележио славу _ Светог Саву просветитеља српског. Славље је започето Светом литургијом у факултетској цркви Светог Јована Богослова. Потом је у Великом амфитеатру ПБФ одржана Свечана академија у присуству представника Универзитета, Римокатоличке цркве и бројних интелектуалаца, као и студената факултета. Овогодишњу беседу произнео је декан факултета протојереј ставрофор професор доктор Предраг Пузовић. Он је истакао три извора светости Светитеља Саве. То су његова вера у Господа Исуса Христа, опит Свете Горе Атонске, и утемељење Српске аутокефалне цркве чију 800. годишњицу почињемо да обележавамо од ове године. Његова Светост патријарх српски господин Иринеј у свом Поздравном слову нагласио је да је дан Светога Саве наш највећи национални празник јер смо Светим Савом везани за Господа Христа. Свјатејши патријарх је пожелео добродошлицу свима који су дошли у Богословски факултет као црквени дом у коме се на најбољи начин спремају будући служитељи наше Свете Цркве. View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. јануара 2018. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Епископ рашко-призренски г. Теодосије, игуман манастира Драганца архимандртит Иларион, старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј-ставрофор Бранко Топаловић и протођакон Дамјан Божић. Јереј Славиша Поповић беседио је сабраном верном народу. На крају свете Литургије, Патријарх је служио чин великог освећења Крстовданске водице. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће 19. јануара 2018. године, на Богојављење, свету Литургију у земунској Николајевској цркви, после чега ће предводити празничну литију до Земунског кеја, где ће освештати воде Дунава и присуствовати традиционалном пливању за Часни крст. На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиће у цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. СПЦ View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 14. јануара 2018. године Добротворном новогодишњем концерту Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. Прилог Радија Светигора Концерт је приредило Прво београдско певачко друштво у склопу прославе 165-годишњице постојања ове најстарије музичке институције у Србији. Протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду, отворио је концерт прочитавши Новогодишњу поруку Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Уследио је богат музичко-сценски програм у коме су, поред Првог београдског певачког друштва и његовог Дечјег хора, наступили и Певачка група „Крајина“, Црквени хор „Цар Душан“ из Штрпца, академик Матија Бећковић, Ансамбл народних игара и песама „Димитрије Котуровић“, Бора Ђорђевић, глумац Петар Божовић... Посебан аплауз многобројна публика упутила је амбасадору Републике Кине г. Ли Манчангу који је извео композицију на фрули. Концерту су присуствовали изасланик и генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, Епископ моравички г. Антоније, пуковник Стевица Карапанџин - директор Медија центра Одбрана, представници дипломатског кора (амбасадор Републике Кине г. Ли Манчанг , амбасадор Грчке г. Илија Елиадис, апостолски нунције г. Лучијано Суријани...), настојатељ храма Светог Саве на Врачару архимадрит Стефан, добротвори Саборног храма и Првог београдског певачког друштва и верни народ престонице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја Божићној служби присуствовао Преосвећени Епископ моравички Антоније. Англиканска заједница Пресвете Дјеве Марије у Београду, која иначе редовна богослужења одржава у капели у Вишеградској улици у Београду, по традицији, свечане божићне и васкршње службе савршава у Патријаршијској капели Светог Симеона Митропотичвог. Богослужењу које је почело 24. децембра 2017. године у 22 часа, уочи самог празника Рождества Христовог по новом календару, ипак је присуствовао велики број верника иако чланови те црквене заједнице - углавном запослени у дипломатској служби при појединим амбасадама - поводом божићних и новогодишњих празника радо отпутују у своје земље. Између осталих, служби су присуствовали амабасадор Уједињеног Краљевства г. Денис Киф и амбасадор Индонезије г. Хари Ричард Џејмс Канду са супругама. Свечану мису је служио англикански капелан у Београду пречасни Роберт Фокс, који је одржао свечану проповед на тему Мир према анђелској песми: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља“. Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријархов и старешина Подворја Српске Патријаршије у Москви, поздравио је чланове англиканске заједнице и честитао им радосне празнике Христовог Рождества. Богослужењу су присуствовали и протођакони Радомир Ракић и Стеван Рапајић, службеници Српске Патријаршије. У име Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама богослужењу је присуствовао заменик директора др Милета Радојевића др Марко Николић. Англиканска заједница у Београду традиционално, са благословом Патријарха српског, своју божићну и васкршњу службу савршава у капели Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призеренски г. Теодосије служио је 4. децембра 2017. године свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Прилог Радија Слово љубве Саслуживали су протојереји-ставрофори Милосав Глоговац, Драгомир Сандо и Стојадин Павловић, протосинђел Мардарије из манастира Светог Јована Богослова у Поганову код Пирота,, протојереји Мирко Видачек и Димитрије Касапис и ђакони Ненад Михаиловић, Драган Танасијевић и Немања Ристић. Овогодишњи домаћини славе били су г. Борислав и гђа Марија Апостоловски. Следеће године домаћин славе биће г. Никола Чукић са породицом. Поред многобројног верног народа, певнице под диригентским вођством Дивне Љубојевић, молитвено учешће су узели и ученици Математичке гимназије са својим вероучитељем Предрагом Ђукнићем чију школу је подигла велика ктиторка Персида Миленковић која је подигла и женски манастир Ваведења 1935. године. Епископ Теодосије се обратио часном сестринству манастира и верницима истичући чудесни тренутак који се десио 1999. године у манастиру Дечани пред иконом Пресвете Богородице. Свечаност је крунисана доделом Патријарашке грамате др Милети Радојевићу, директору Управе за сарању са црквама и верским заједницама Републике Србије. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи, служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић. У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример. – Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић. У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина. View full Странице

Црква Ружица: Молебан пред иконом Богородице Београдске У цркви Ружици на Калемегдану у недељу, 5. новембра 2017. године, у 17 часова, као и сваке наредне недеље у 17 часова, биће служен молебан Пресветој Богородици пред иконом која је урађена по узору на чудотворну икону Богородице Београдске, најавио је протојереј-ставрофор др Саво Јовић, секретар Светог Архијерејског Синода и духовник у цркви Ружици. Чудотворна икона Богородице Београдске однета је заједно са моштима Свете Петке у Цариград и нестала, те је ова сада урађена по њеној фотографији коју је даривао Његова Свесветост Патријарх цариградски, подсетио је прота Саво Јовић. приолог Радија Слово љубве Најаве View full Странице

На 62. Међународном Сајму књиге у Београду одржана је промоција пројекта "Душу нису убили. По први пут на једном месту о страдању српских цивила у Босни и Херцеговини у свим ратовима у 20. веку говоре очевици, страдалници, потомци и историографска грађа. Поред Патријарха српског Иринеја, промоцији је присуствовао и министар културе и просвете и Влади Републике Српске Дане Малешевић. Екипа документарног филма, предвођена аутором Миром Лолић Мочевић са историчаром Драгом Мастиловићем, пролази Босном и Херцеговином и преноси историјске податке, снима просторе најмасовнијих страдања, бележећи у каквом су стању спомен простори, а оном што се на тим просторима дешавало сведочиле су жртве из задња два рата и потомци страдалих из Великог рата. View full Странице