Претражи Живе Речи Утехе

Америчка амбасада у Београду већ неко време настоји да путем разних маркетиншких форми "реалаксира" односе између "нас и њих", који су, као што знамо трајно нарушени одлукама америчанске политичке елите у последња три десетљећа, а нарочито током НАТО агресије на нашу земљу пре двадесет лета. У том смислу, медијски најефектније изгледају видеоклипови који се у закупљеним терминима емитују на нашим телевизијима, односно тизер-билборди од којих свакако највећи онај који је красио "Генексову" кулу на Новом Београду. Садржај и тема тих радова, са елементима онога што се данас зове "мотивациони говор" је у најкраћем да се широј српској јавности прикаже како је "један од нас" у неком тренутку, својим радом и ангажовањем допринео афирмацији не само нашег, но и више - америчког друштва у целини. За сада су кроз те маркетиншке форме (видео-спотови, билборди), "обрађени" Михајло Идворски Пупин, Никола Тесла и Мира Траиловић, као и чињеница о давању почасти српској војсци у Првом светском рату и државна прослава Видовдана у Вашингтону, Њујорку и Чикагу 1918. године. А јуче се појавио нови спот, посвећен Милојку Вучелићу и седморици српских инжењера ангажованих у америчком свемирском програму на врло високим функцијама. Како о Милојку, тако и још по неком од "Српских Аполо Седам", писао сам на теми: "Српски Аполо СЕДАМ" чинили су: Славољуб "Сем" Вујић, дипл. инж. електротехнике. У програму Аполо био задужен за комплетну палету електронских управљачких система, тзв. авионику, а на Аполу 11 који је људе одвео на Месец, главни и одговорни за безбедан излазак ракете носача Сатурн у орбиту... пуковник авијације пилот Пол Дуић, ветеран Другог светског рата са 300 сати налета на Пацифичком војишту и преко 4000 сати укупно. У програму Аполо обављао дужност менаџера логистике. Данило Бојић, дипл. маш. инж. У програму Аполо радио на системима за сапасавање у случају нужде, а у Аполу 11 био водећи конструктор лунарног модула "Орао".. Милојко "Мајк" Вучелић, дипл. маш. инж. Директор програма Аполо у мисијама 11 и 13. Најважнијим и најузбудљивијим у читавом програму. поручник авијације пилот Милисав Шурбатовић, ветеран Другог светског рата и припадник ЈвУО. У програму Аполо био у тиму инжењера који су развијали структуру лунарног и командног модула. Петар Галовић, дипл. инж. електротехнике. Радио у тиму електроинжењера на програму Аполо. Дејвид Вујић, индустријски менаџер. Један од портпарола НАСА-е и у програму Аполо координатор пројекта... Милојко Вучелић је од свих Срба, најдаље "догурао" у НАСА. Заправо, не хтевши да занемарим рад осталих наших стручњака, отприлике ваздухопловства гледе и доприносу Срба изградњи америчке авијације, истичу се тројица "наших". Михајло Пупин као оснивач НАКА-е из које је касније настала НАСА, Вељко Гашић, пројектант авиона Ф-5 и директор пројекта бомабрдера Б-2, те напослетку Милојко Вучелић, који је био Директор програма Аполо у две најпознатије мисије. Апола 11, када су први астронаути алунирали на Месец и Апола 13, када је након удеса модула, руководио спашавањем астронаута и њиховом безбедном повратку на Земљу, који је опет урађен према његовом ранијем пројекту. Нажалост, став према Србима у америчкој јавности је допринео да се Милојково име нигде не помиње у чувеном блокбастеру Рона Хауарда "Аполо 13" од пре фртаљ века. За утеху, Амери овим спотом донекле исправљају грешку.

У Србији ће се 17. јануара одржати државна посета председника Русије Владимира Путина. Та посета је требало да се догоди још у октобру прошле године, на још једну годишњицу ослобођења Београда 1944. године заједничким снагама југословенских партизана и совјетске армије. Међутим, јесења посета Путина Србији је отказана, без званичног образложења разлога. Стручна јавност, како у Србији, тако и у Русији, повезивала је одлагање посете са кризом на Косову, која се у том тренутку налазила на тачки опасно блиској почетку грађанског рата. У таквој ситуацији долазак Путина у Београд и сусрет са српским руководством могао је испровоцирати неповратне последице. Током претходна три месеца ситуација у Србији, благо говорећи, није се ни најмање поједноставила. Српско-албански сукоб прешао је из фазе звецкања оружјем у фазу пасивне агресије — власти самопроглашене „Републике Косово“ увели су додатну стопроцентну царинску таксу на све производе које се у покрајину увозе из Србије, укључујући и лекове. А то је, фактички, увођење ембарга против српског становништва Косова, и ако са прехрамбеним производима за Србе још постоји какав-такав маневарски простор, лекови који се увозе из Србије једноставно немају чиме да се замене. Албанци или одбијају да испоручују лекове српским болницама и апотекама (које нису интегрисане у „косовски“ здравствени систем), или траже за њих цену која је три пута већа од тржишне. Представници међународног Црвеног крста издају инсулин за дијабетичаре, за којим влада велика несташица. При свему томе, Београд на ове потезе Албанаца нема чиме да одговори, јер се давно одрекао полуга којима би могао да утиче на ситуацију на Косову… О ширењу протеста у Србији већ смо писали. Констатујемо да народни протести против физичког насиља, корупције, и одсуства слободе говора који су почели у децембру не показују тенденцију осипања. За свих ових месец и по дана, сваке суботе на улице Београда излази најмање 50 хиљада људи (сами демонстранти тврде да их има 70-80 хиљада, а српска полиција, са упорношћу достојном сваке хвале, износи цифру од 10-12 хиљада — иако је довољно само једном погледати снимак протеста да би се видело да је реч о десетинама хиљада људи). Имајући у виду то да у српској престоници живи свега 1,2 милиона људи, то значи да је на улицу, фактички, изашао сваки двадесети Београђанин. При томе се пароле демонстраната све више радикализују, што је, у принципи, и логична ствар код сваке протестне делатности — потребно је стално појачавати степен негодовања, како се протести не би почели осипати. Али тема протеста, међутим, полако али сигурно прелази са „општељудске“ (слобода говора, права мањина и сл.) на чисто патриотску раван (територијални интегритет Србије, непризнавање Косова). Индикативно је како Александар Вучић реагује на народне немире. Његове дословне речи су: „мене не занима колико је људи изашло на улице. Нека их је десет хиљада, нека их је сто хиљада. И пет милиона да се скупи, ниједан захтев нећу испунити“. Након те изјаве, званични слоган протеста је са „Стоп крвавим кошуљама“ промењен на „Ти си један од пет милиона“. И управо у овом крајње компликованом тренутку на Балкан долази Владимир Путин. Патриотске организације које сарађују са владајућом Српском напредном странком (СНС) већ су најавиле да ће пред Храмом Светог Саве, који ће посетити руски председник, да га дочека „70 хиљада људи“. Бројка није случајна, и непосредно се односи на број демонстраната на улицама. При томе ће присталице Путина (и, подразумева се — српске владајуће партије) такође да прошетају центром града, од Трга републике до Храма Св. Саве, који се налази на ободу центра града. Очигледно је да је реч о Вучићевом „утуку“ на протесте, у коме главну улогу не игра толико сам Вучић, колико високи руски гост. Демонстрацијом блискости са Путином српски председник потпуно очигледно покушава да превазиђе кризу поверења у односу са бирачима, и да за себе тако обезбеди што већу легитимност. Узгред, кад већ говоримо о легитимности: у октобру прошле године Александар Вучић је изјавио да су Србији неопходни нови ванредни парламентарни избори. То ће бити најбољи одговор злим језицима који тврде да су он и његова Напредна странка изгубили подршку народа. Од тог тренутка су за ванредне изборе стигле да се изјасне многобројне утицајне личности — чланови политичког савета владајуће странке, градоначелници и др. Буквално пре неколико дана министар спољних послова Србије и лидер српских социјалиста (СПС) Ивица Дачић изјавио је да ванредни избори не доносе ништа добро јер „ремете редовне изборне циклусе“ и дезоријентишу бираче, али „постоје ситуације када се они не могу избећи“. Другим речима, и Вучићев савладар је на тај начин подржао идеју ванредних избора. У таквој ситуацији, 70 хиљада људи пред Храмом Св. Саве који кличу Путину и Вучићу могу и морају се тумачити, не толико као испољавање руско-српске блискости и узајамних симпатија, колико као почетак предизборне кампање Александра Вучића. Са Путином у главној улози. За крај — један куриозитет. Аутор ових редова је ове јесени учествовао у једној међународној конференцији у Београду, коју је отворио свеже изабрани градоначелник Београда Зоран Радојичић. У свом обраћању присутнима, градоначелник (разуме се, представник владајуће партије) изнео је мноштво високопарних речи о блискости Руса и Срба, да би два пута — на нескривено весеље присутних — руског лидера назвао „Александар Александрович Путин“. Лично мислим да градоначелника Београда том приликом речи нису издале, већ су га управо — одале. Да би добио већину гласова на изборима, и да би оправдао своју политику према Косову грађанима, Вучић у свом изворном облику више није довољан, потребан је неки хибридни „Александар Александрович Путин“ или „Владимир Владимирович Вучић“. Питање је само — да ли је то потребно Русији? Никита Бондарјев је доктор историје и доцент на Руском државном хуманистичком универзитету, аутор многобројних књига и чланака о историји Србије и руско-српским односима, од којих је на српски преведена „Мистерија Тито – московске године“. Оригинал текста на руском објављен на порталу Balkanist.ru. Превео са руског Никола Танасић.