Претражи Живе Речи Утехе

Имам дебату да ли постоје особе које воле бели крем? Питање од стране великог обожаваоца црног крема. Зашто се производи бели крем кад сви једу и воле црни? Интересује ме да ли неко воли искључиво бели крем?

Још једна животињска врста,збрисана је са ове планете,заувек... Последњи мужјак белог носорога угинуо је у суданском резервату... Браво напредна цивилизацијо ,кад ће самсунг 10...

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је узело неколико десетина хиљада Срба и припадника других јужнословенских народа. Russia Beyond покушаће да вам приближу откуд толико велики број Југословена у револуцији и по којим критеријумима су бирали страну. Октобарска револуција, чија се стогодишњица сада обележева представља један од највећих догађаја двадесетог века. Пошто је у Русији у то време на снази био Јулијански календар, прва социјалистичка револуција у историји света остала је упамћена као октобарска, иако се по данас важећем календару одиграла 7. новембра (25. октобар по Јулијанском календару) 1917. године. Октобарска револуција представља кулминацију хаоса у који руско друштво упада након Фебруарске револуције, када је под крајње сумњивим и до данас не сасвим разјашњеним околностима, са власти збачен цар Николај Други Романов. Октобарска револуција представљала је увод у крвави Грађански рат, који је потрајао више од 5 година. Процењује се да је на обе зараћене стране погинуло преко 2,5 милиона војника, којима када се дода број страдалих од глади, немаштине и терора који су спроводиле обе зараћене стране, као и разне аутономне наоуружане групе, долази се до бројке од 10 милиона. У Октобарској револуцији и грађанском рату који је уследио, запажено учешће имали су Срби и други народи бивше Југославије. Борили се су се на обе стране, а процењује се да их је било око 40,000. Цар Николај извршио смотру српских добровољаца Октобарска револуција догодила у трећој години Великог рата. Срби из Босне и Херцеговине, Хрватске и Војводине били су војне обвезнике аустроугарске армије. Војни врх Жуто-црне монархије из разумљивих разлога мобилисане Србе уместо у борбу са војском Краљевине Србије, слао је углавном на Југозападни фронт (против Русије и Румуније) и италијанско ратиште, где им је командовао један од најбољих аустроугарских официра, фелдмаршал Светозар Боројевић, Србин са Баније. Маршал Боројевић иако се није директно борио против српске војске, био је уз генерала Стјепана Саркотића (одговорног за рушење Његошеве капеле на Ловћену), једини аустроугарски официр чија је молба за пријем у Војску Краљевине СХС 1918. године одбијена. Већина Срба у аутроугарску војску била је мобилисана против своје воље, и често су се без борбе предавали руској војсци. Од српских ратних заробљеника већ на лето 1915. формиран је Српски добровољачки одред, чију је смотру у Одеси извршио сам цар Николај Други. Процењује се да је током 1915. из Русије као подршка Србији упућено неколико хиљада добровољаца, бивших аустроугарских војника. Улазак Бугарске у рат пресеца овај коридор и српски добровољци боре се од тада заједно са Русима у Румунији и Галицији (део територије данашње Украјине). Цар Николај на смотри српских добровољаца у Одеси Број српских доборовољаца значајно је порастао након Брусиловљеве офанзиве (јун-септембар 1916), током које је аусторугарска армија претрпела фаталне губитке. Око милион аустроугарских војника избачено је из строја, а преко 400.000 су заробљени, од чега велики број су били Срби и припадници других народа бивше Југославије. Продор који је осмислио генерал Алексеј Брусилов био је најзначајнији руски војни успех у Првом светском рату. Интересантно је такође да се Брусилов, најуспешнији царски генерал у Првом светском рату, 1920. године придружио бољшевицима и у септембру месецу исте године потписао апел упућен официрима и војницима Беле армије, који је позивао на прекид грађанског рата и предлагао пуну амнестију. Тито одбио да се придружи српским добровољцима Снаге српских доборовољаца уочи Фебруарске револуције нарасле су биле на око 40,000 бораца, што је било довољно за попуну две самосталне дивизије. Ове једнинице биле су отоворене и за аустроугарске ратне заробљенике из реда осталих јужнословенских народа. У марту 1915. у руско заробљеништво пао је и каплар Јосип Броз. Он одбија могућност да се придружи српским добровољачким јединицама и бира заробљенички логор, уз принудни рад на одржавању Трансибирске железнице. Након збацивања цара Николаја, морал у двема српским добровољачким дивизијама није се разликовао много од осталих јединица руске армије. Харали су недисциплина и дезертерство, што је довело до ниховог значајног осипања. На ратне заробљенике и српске добровољце посебну пажњу су обратили бољшевици. Унутар дивизија формирани су војнички комитети - совјети, а активно су дељени и пропагандни комунистички леци на српском језику. Комунистичка агитација, с обзиром на социјалну структуру војника, преко 80% су били радници и сељаци, имала је значајног успеха. Активна комунистичка пропаганда На врхунцу Руског грађанског рата, у Царицину се 1918. године публиковао тројезични часопис „Интернационалист“, на мађарском, немачком и српском језику. Уредник овог издања био је грађанин Аустроугарске, Србин из Сомбора Лазар Вукичевић. Исте године у Москви је лични Лењинов пријатељ др Вукашин Марковић покренуо часопис на српском језику „Револуција“. Марковић је у Русију доспеo као студент медицине, узео активног учешћа у револуцији, након чега се вратио у родну Црну Гору. Тамо због револуционарне делатности долази у сукоб са законом, а из цетињског затвора бежи у Русију. Београдска Политика 1927. године пише да „после успеха кантонских бољшевичких трупа совјетска влада је послала Кинезима др Марковића за главног политичког комесара.“ Др Вукашин Марковић са Лењинове десне стране у црном капуту, Црвени трг 1918. Најпознатији Србин у Октобарској револуцији био је Алекса Дундић. О биографији легендарног хероја Руског грађанског рата пре Октобарске револуције има мало веродостојних података. Познато је само да је након заробљавања код Луцка (данашња Украјина) приступио Српској добровољачкој дивизији. Током грађанског рата борио се раме уз раме са иконама револуције Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим. Познати писац Исак Бабељ у књизи „Црвена коњица“, описује га као „Србина храбријег од свих“. Дундић гине пред сам крај рата у окршају са Пољацима код града Ровно (такође данашња Украјина). У више градова Русије данас постоје улице које носе име Алексе Дундића, укључујући Москву и Санкт Петербург. Посвећено му је неколико позоришних представа и филмова, укључујући и југословенско-совјетску коопродукцију из 1958, у којој улогу Дундића тумачи Бранко Плеша. Неки од Срба постали су касније жртве система за који су се у Октобарској револуцији борили. Један од таквих био је Владимир Ћопић, потпуковник Шпанске републиканске армије, командант 15. интернационалне бригаде „Линколн“, страдао је 1939. у Стаљиновим чисткама. Две године раније стрељан је и комдив (чин у рангу генерал-потпуковника) Данило Сердић, командант 3. коњичког корпуса Белоруског војног округа, носилац Ордена црвене заставе. Комунистички историчари после Другог светског изнели су тврдње је чак половина српских доборовољаца прешла на страну бољшевика. Те оцене су вероватно претеране и мотивисане биле дневно политичких потребама, по којима је владајући комунистички систем требало ретроактивно популаризовати. Ипак, Срби који су се борили на страни бољшевика били су услед ефикасне комунистичке агитације и пропаганде неупоредиво мотивисанији, од оних који су били на страни Беле армије и сродних групација. Југославија последња признала СССР Временом су се српске јединице интегрисале са интервенционистичким снагама Антанте које су подржавале владу адмирала Колчака. Када је формирана Влада Краљевине СХС српским јединицама је упућена званична инструкција да се потчињавају команди француског генерала Жанена. Српске једнице на страни снага контрареволуције дејствовале су на северу Русије, у Архангелску је постојао посебан српски одред. Срби су 1918. ратовали такође у Сибиру и на Далеком Истоку, заједно са Чехословачким корпусом, јединице формиране од аустроугарских заробљеника чешке и словачке националности, по сличном моделу као и српске дивизије. Српске јединице на страни контрареволуције повукле су се из Русије преко далекоистичних лука заједно са осталим снагама Антанте у другој половини 1918. Белогардејска елита у Србији. Барон Врангел седи други с лева, поред њега је митрополит Антоније Храповицки. Током Грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, градовима које су контролисали снаге контрареволуције. У Белој гарди, делу чувеног руског писца Михаила Булгакова, помиње се да су у Кијеву почетком 1919. наде противника бољшевика и Петљуриних украјинских националиста (претеча данашњих бандероваца), подгревале гласине о искрцавању српске војске у Одеси. Регуларна српска војска није дошла у помоћ контрареволуцији, али последња земља на планети која је признала СССР била је Краљевина Југославија. То је урађено тек у предвечерје Другог светског рата, 25. јуна 1940. године. Игор ДАМЈАНОВИЋ

Један коментар о Белом... Дејан Tiago Станковић, Београђанин на "привременом" раду у Лисабону, преводилац и писац, лауреат (између осталих и за роман „Есторил“) више књижевних награда, поводом јуче одржаних председничких избора, огласио се на свом Фејсбук профилу и прокоментарисао „феномен“ Љубише Прелетачевића Белог. Бели је шармом и ничим више одушевио публику од преко 300.000 људи. Бели је јуче дигао народ на ноге и доживео овације! Бели је очигледно показао у каквој скандалозној пародији живимо. Бели је доказао да није он кловн, да су кловнови други. Бели је објаснио свима да је ту неко озбиљно луд, а да то није он. Бели се није користио ниједним прљавим триком, осим уметношћу. Бели је ширио љубав. Бели је голорук омладинац који је продрмао земљу Србију. Бели је срушио мит круга двојке. Бели је узео више гласова од свих четника (мислим на Шешеља, оног Чачанина и малог Јеремића) и показао да нам је омладина исправна. Бели је показао ко је све зрео за политичку пензију, а притом се ником није замерио. Бели никоме није нанео никакву штету, иако су то многи предвиђали. Бели је то све учинио уз поштовање свакога и без иједног туђег динара. Стога предлажем да уметника, Љубишу Прелетачевића Белог пошаљемо на Бијенале у Венецију, јер Бели је јачи од Марине Абрамовић. Бели је показао да је уметност јача од зла. Бели је показао да ангажована уметност не мора бити памфлетска. Бели није фолирант, Бели игра срцем. Бели је уметник и по. Реално. Дејан Tiago СТАНКОВИЋ, ФЕЈСБУК