Претражи Живе Речи Утехе

Париз, 26. март 2019. На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије. У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим… Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи. Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу. Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица. Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. Сад и ја видим да немам. Наташа Пејин Координатор за односе са медијима КИЦ-а

Те 13-те мартовске вечери пре четири године, око 22 сата, затекох се на трамвајској станици у Јурија Гагарина код блока 70. Звук одозго ми је „говорио“ да тај део Новог Београда управо прелеће „осмица“. Врхови „црвених солитера“ у 70-ом блоку се нису видели од облака, који су се, праћени ситном кишом спустили испод 100 метара. Ипак, „шаптање“ мотора ТВ2 је звук који се лако препознаје… Ми-17 – Мора да је „керамичар“ негде „загинуо“ током редовних обилазака јединица у својству военог милистора, прође ми мисао кроз главу. Ктиторска композиција у цркви светог Јована у Крушевцу. Некадашњи министар војни Гашић дарује храм свецу... Па опет, „рачунам“, зар је толика „преша“ била да се лети по оваквом времену када ни птице не лете… Нисам ни био свестан у том тренутку, да сам се чувши звук мотора „вредне пчеле“ (како „тепамо“ транспортној „осмици“), на неки начин опростио од Драје, Мехе, Миладинчета и Ђуке (којег, као млађег колегу нисам „стигао“ да упознам)… Драја, Меха, Ђука и Миладинче Вратио сам се кући и погледао, пред спавање електронске медије… ТВ и интернет… Угризох се за језик! Ипак није министар „загинуо“, па су га по том кијамету од времена морали враћати са терена у престони град, но се још једном показала хуманост људи који су дали заклетву… Без обзира на сва понижења која су им све власти сервирали деценијама унатраг… Овако је јавио РТС... Један од готово свих медија у Србији који су извештавали о овом догађају... „Рекоше“ тада медији да је хеликоптер нашег РВ учествовао у акцији спасавања превремено рођене бебе која је требала због постпорођајних компликација мајке да буде хоспитализована… Прође ми, не знам зашто, кроз главу лик старог лоле Драје, стаменог делије са Златибора и његов осмех који разоружава… Небојша Драјић – Ма гарант је он био у посади… Где ће „вредна пчела“ без њега! Пробудим се ујутро, 14. марта око пола шест. По навици узмем телефон и не знам зашто, али отворим Пере Луковића „е-новине“. Кад тамо, вест да је хеликоптер пао! (Нажалост, “е-новине” су угашене, тако да се не може “изравно” видети ово о чему пишем. Сећам се само да је у опреми текста, била месчини “СуперПума” хеликоптер, јер Пера или већ који новинар из редакције “е-новина” није ваздухопловац... Али је тада био частан новинар!) Петар Луковић, глодур "е-новина". Прво што помислих, знајући Перу-мора да је нека грешка. Уме Пера то; да провоцира… Прочитах опет. Нема сумње. Пао хеликоптер. Погледам остале медије. Тамо свуда вест од ноћас… Тј., да је хеликоптер слетео на АНТ и да је беба превежена у Институт за мајку и дете... „Хеликоптер слетео, беба збринута, санитарни министар лично учествовао у спасавању. Све похвале храброј посади која је у немогућим временским условима извела једино могуће. Спасла један тек започети живот“... "Спасилац", министар Лончар и онај који није хтео да дȃ ни њега, ни оног задужбинара са једне слике од горе... И све тако; на том фону… Драја ми опет, не знам зашто пред очима… Осам сати. Телевизор по „навици“ ради… Прекида се програм. Дом Војске, ванредно укључење. Смркнути Бандић, Диковић, Зечевић, Живак,… Конференција за медије, јутра 14-ог марта 2015... Ипак је Пера Луковић, какав год да је, једини био новинар, за разлику од свих режимских новинџија… Прочиташе имена… После је ишла „драма“ у више чинова… Почев од (тадашњег) Првог министра (а сада Председника) који „не да“ своје министре, па до истраге и налаза вештака, саопштења Суда.. Нико није крив… Ах, да.. Провучено је онако „џукачки“ да је посада била под дејством алкохола… У удесу хеликоптера Ми-17, евиденцијски број 12551 који се десио 13. марта 2015. године у 22:31 сати у близини аеродрома “Никола Тесла”, настрадали су: Мајор авијације Омер Мехић, пилот Капетан авијације Милован Ђукарић, пилот Заставник ваздухопловно-техничке службе Небојша Драјић, летач-механичар, Заставник ваздухопловно-техничке службе Иван Миладиновић, летач-механичар, др Џевад Љајић, лекар медицински техничар Милован Веселиновић, анестетичар беба, Шахин Адемовић, стар пет дана. ...и беба Шахин са њима... Вама момци нека је Богом просто. Ви сте сада са многима у небеској ескадрили… Знате и сами, Омере, Драјо, Ђука и Миладинче, да пилоти не умиру… Они само одлете и не враћају се… Гмазови остају у блату... Да се ваљају... И у блату ће бити затечени и у блату ће им се судити...

Пет минута пре емитовања емисије “Живот прича” о случају Марије Лукић дошло “до квара” на кабловској мрежи БРУС-НЕШТО пре 22 сата, у Брусу је нестала кабловска телевизија, чиме је онемогућено гледање емисије “Живот прича” посвећеној случају Марије Лукић, оштећеној у случају против Милутина Јеличића, председника општине Брус, коме се суди због оптужби за полно узнемиравање и недозвољене полне радње. Прочитајте још: СКАНДАЛ У БРУСУ: Председник општине нудио кревет уместо огласа за посао? - Пет минута пре емитовања “Живот прича”, у Брусу је дошло “до квара” на кабловској мрежи и суграђани не могу да прате Прва ТВ. Надам се да је мало јасније све - написала је у објави на фејсбуку Марија Лукић. Прочитајте још: Седам жена криви Јутку Корисници друштвених мрежа из ове општине оглашавају се са различитим информацијама у вези са нестанком сигнала, па се спомиње и то да је проблем настао када је нестала струја код Дома културе, где се налази репетитор, али званичних потврда још увек нема. Према незваничним сазнањима “Новости” група од 20-ах Брусјана вечерас је протестовала, незадовољна због проблема са кабловском телевизијом. http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:779975-Brus-bez-kablovske-pred-ispovest-Marije-Lukic-o-Jutki

"Politika" 5. septembar 1940. Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari. Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira. U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti. I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca. Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje. Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba. Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak. * Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje. Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom. Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom. Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka. Oproštajni govor u ime drugova Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog: Anton Ercigoj, stoji drugi sleva "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija. Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe. Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura. Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom. Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu. Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."

„ Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се причестила?“ „ Риба се не сме јести до тог и тог празника.“ „ Неопходно је да се пре сваког Причешћа исповедимо духовнику.“ „ Не могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што има млеко у траговима“. Једно просто питање које би могло да замени сва ова и заиста пружи одговор да ли је сврха поста испуњена је: „ Да ли си сусрео Христа?“. То је суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад и небитно. Степенице служе да би се њима успели до врха. Онај који почне да се креће степеницама, па онда сваку од њих анализира, тумачи, застаје, враћа се – очигледно није имао јасан циљ којим је и кренуо да се пење. Или нема јасну жељу и жудњу да сусретне Онога Који га очекује на врху степеништа. Пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје Божији полтрон, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно здравље – примарни циљ поста постаје наше лично добро. Постимо да би нама било добро. Али ово не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.

Одлагање инвестирања у Србију једног од највећих произвођача свиња у Европи, немачког „Тениса“ нашим сточарима неће пореметити планове. Главно питање за њих је може ли држава повољним кредитима да им помогне да постану сувласници кланица како не би радили само за примарну производњу од које је слаба вајда. Тачно пре годину дана српско предузеће „Тенис инвест“, део немачког гиганта у производњи меса, добило је право првенства закупа 2.431 хектара државног пољопривредног земљишта у зрењанинској општини, иако је и тада „Тенис“ померио рок за започињање изградње фарме свиња у Банатском Деспотовцу код Зрењанина. Разлоге за померање те инвестиције од 21 милион евра нису навели. Ове године требало је да почне изградња фарме код Банатске Тополе за 70.000 товљеника и 2.500 крмача, инвестиција вредна 20 милиона евра. И ово најновије одлагање инвестиције остало је без образложења, али је мало кога из струке изненадило. Још када је Влада Србије 2015. године са немачким произвођачем меса потписала Меморандум о разумевању за узгој три милиона товних свиња годишње, уз план да та компанија има производњу на 20 фарми у Србији, људи са дугим искуством у сточарству, посебно свињогојству, били су скептични у погледу његове реализације. Напросто, због слабе могућности пласмана нашег свињског меса на инострана тржишта. Професор др Витомир Видовић са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду истиче за Спутњик да се одлука „Тениса“ о одлагању инвестирања сигурно неће одразити на број свиња у Србији, којих данас има 4,6 милиона. Ми стандардно толико произведемо и поједемо, уз невелики извоз у неке од земаља у окружењу, јер, објашњава он, свињетину немамо где да пласирамо. Одлуком да се свиње вакцинишу против куге држава практично и даље одржава санкције које спречавају развој српског свињарства, уведене још деведесетих година прошлог века, и због тога не можемо да извозимо месо на нека тржишта, посебно европско. Уз то, Европа има 50 милиона свиња вишка. И ми тамо никада нећемо ни извозити месо зато што су они запослили свој народ. И то је основни разлог што „Тенис“ одуговлачи са инвестирањем у Србију, каже за Спутњик Видовић. Он, уз то, напомиње да треба да прође три године по укидању вакцинације, односно цео један производни циклус, да би се се добило „чисто“ невакцинисано месо. На питање, зашто та мера коју су, на пример, Хрвати укинули пре десет година, код нас још одолева, саговорник Спутњика каже да је разлог за то јак ветеринарски лоби који неће да се одрекне немалих средстава која сваке године добија на рачун вакцинације. „На нека тржишта можемо да извозимо, али та су далеко, и док год држава блокира удруживање фармера у асоцијацију која ће имати своју кланицу, не можемо разговарати о озбиљном развоју“, сматра наш познати стручњак, који је на позиве више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња. Сада у Владивостоку за рачун Русије ради на пројекту одгајања прасади за извоз у Кину. Кланичари, објашњава Видовић, окрену новац 50 пута годишње, а фармери то могу највише три пута у години. На добитку је само онај ко има јефтину свињу, своју кланицу и своју малопродају, где окрене новац једном недељно. Остали би, као најамни радници, имали само радно одело и пиџаму, сликовито објашњава наш познати стручњак за свињарство. Наши фармери би радили за „Тенис“ и ту примарну производњу и имали би цену какву имају данас. А без сопствене кланице и прераде нема зараде ни даљих улагања, објашњава Видовић. Зато је он од почетка био скептичан да би „Тенис“ могао да подигне наше сточаре, тврдећи да би од доласка „Тениса“ највећа добробит за наше одгајиваче свиња била у укидању вакцинације. Решење њихових проблема је, како каже, у рукама државе која треба да створи законске услове. „Иза целог тог пројекта треба да стоји држава. Треба нам једна кланица, велика, односно велика онолико колико буде животиња. Можда ће клати пет, можда 10 милиона свиња. Али онда неће сељак своју свињу продавати по 120 динара, него по 160 динара, довољно ће зарађивати од сопственог труда и пуниће државну касу.“ А на питање како држава може да помогне, он одговара: „Може повољним кредитом. Шта је за државу 20 милиона евра да се направи једна кланица, да позајми сељацима паре да они буду власници, сувласници, да се направи један задружни систем. Једна кланица, али велика, конкурентна“, објашњава Видовић. Кланице у рукама произвођача би, сматра он, натерале неколико великих кланичара звучних имена, који су сада у агробизнису, да улажу у примарну производњу, што сада не чине. Он упозорава да је сточарска производња у Србији данас на нивоу оне из 1910. године. „За разлику од данашњих 4,6 милиона свиња, некада смо производили 16 до 18 милиона. И за разлику од садашњих 200.000 крмача, имали смо 1,1 милион које могу да опрасе 33 милиона прасади. И да само продамо прасе по 50 евра то је милијарду и по евра. А ми сада увозимо меса за 300-400 милиона евра“, упозорава саговорник Спутњика. А када немамо производњу, ионако далека тржишта источне Азије су још даља. Кина је највећи произвођач свињског меса у свету у односу на другопласирану Европску унију. Али иако обухвата више од пола светске производње, најмногољуднија држава света је уједно и највећи увозник свињетине. Али џаба, упркос добрим намерама Кине да из Србије, како је то договорено, увози и јагњетину и свињетину. Чекајући да нам Немац реши проблем протраћили смо године за које смо могли макар да поставимо ствари на право место. Ако је то некада знала Милошева Србија, која је имала десетоструко већи извоз од увоза и у којој су најважнији „извозни бренд“ биле управо свиње, ваљда је то могуће и данас. Мира КАНКАРАШ ТРКЉА

Његова Свесветост Патријарх Вартоломеј инсистира на праву Константинопољске цркве да решава украјинско црквено питање без учешћа Московске патријаршије. „Пошто Русија, као одговорна за садашњу болну ситуацију у Украјини, не може да реши проблем, Васељенска патријаршија је преузела на себе иницијативу за решавање проблема у складу са надлежностима које јој дају канони и правна одговорност за епархију Кијева, добивши о томе молбу од украјинске владе и нову молбу патријарха кијевског Филарета да се размотри његов случај“, рекао је патријарх Вартоломеј на сабору који је у суботу одржан у Истанбулу. Он је изјавио да „неканонско мешање Москве у ствари Кијева и досадашње стрпљиво гледање Васељенске патријаршије на то не могу да се оправдају никаквим црквеним прекршајима“. Говор је објављен на сајту Украјинске православне цркве у САД (која се налази под јурисдикцијом Константинопоља). Представници Московске патријаршије засад не коментаришу говор патријарха Вартоломеја. У савременом схватању, аутокефална православна црква је помесна православна црква са својом канонском територијом на којој не би требало да су активне друге помесне цркве. Овај статус предвиђа њену административну независност од других помесних цркава. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Данас, 31.08., одржан је у седишту васељенског патријарха на Фанару састанак патријарха Вартоломеја са патријархом московским и сверуским Кирилом. Како јављају црквене агенције, грчке и руске, састанак је трајао два ипо сата и били су му присутни чланови Синода Васељенске патријаршије, а са руске стране и митрополит волоколамски Иларион и прота Николај Барашов. Двојица лидере православља, прве по части и прве по бројности Помесне Православне цркве истакли су на почетку да они не разговарају као политички лидери. На крају су се новинарима одвојено обратили патријарх Кирил и са стране Цариграда галски митрополит Емануил. Патријарх Кирил је рекао да је договорено да се не износе детаљи сусрета, а митрополит Емануил је указао да је Васељенска патријаршија још у априлу прихватила да решава украјинско црквено питање, али на такав начин да то не доводи до нових раскола, него да отклони раскол који траје дуже од 25 година. Није ни потврђено ни демантовано да ће Синод Васељенске патријаршије на седници која је у току усвојити Томос аутокефалности Украјинске цркве, што су власти Украјине тражиле у априлу о.г. Данас је сајт Ромфеа.гр пренео писмо патријарха српског г. Иринеја васељенском патријарху у коме се инсистира на очувању канонског поретка и одбијању мешања политичара у црквена питања. View full Странице

Сви наши напори да спречимо крвави сценарио по угледу на продају Крајине 1995. године усмерени су на то да сачувамо наш верни народ и светиње на КиМ, нагласио је архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет View full Странице

Уколико је тачан податак да је Архиепископ Јован одлежао дуже времена у затвору од онога на колико је био осуђен те му самим тим није остао ни дан дослужења казне, онда МУП – Р. Македоније нема никаквог разлога за одузимање његовог пасоша, посебно ако то чини без судског налога, објашњавају правни eксперти. Суд никада ниje донеo решење за одyзимање пасоша поглавару Православне охридске архиепископије (ПОА), г.г. Јовану, већ му je Министaрство yнутрашњих послова на своjy рyку и без судског налога, као и без икаквог објашњења запленило пасош и забранило излазак из земље. Ову информацију је потврдио и сам председник Основног суда Скопје 1, Иван Џолев, који у писму г.г. Јовану објашњава да суд никада ниjе издаo таквy наредбy. Joш jедна потврда да не постоjи никакaв разлог за одузимање пасоша, тврди архиепископ, претставља и факт да je y његовoj пресуди jacно наведено да jе осуђен на yкупно 13 месеци затвора aли да je у затвору провео десетак дана дуже. Управо зато, поручуje архиепископ, пада у воду свака тврдња да je пасош заплењен ради дослуживања казне. Правни експерти, пак, коментаришу да МУП нема никакве елементе за одузимање пасоша архиепископу, али како je до тога ипак дошло, кажу правници, МУП je y обавези да јавно саопшти разлоге оваквог потеза. Институционални терор Правну несигурност у земљи ствара управо она институција коja треба да се брине за очување правне сигурности, речи су владике Јована који посебно подвлачи да je то Министарство унутрашњих послова. Архиепископ додаje да не постоjи никакaв правни разлог за одузимање пасоша jep, као што вели, време које је одлежао у притвору, било je чак десетак дана дуже од предвиђених 13 месеци, коjи су прецизно наведени у самоj пресуди. – Најчешћа претстава, велике већине људи у нашоj земљи jе дa cy терористи само они кojи ликвидираjy недyжне људе. Међутим, терористи су и они коjи сеjy терор, односно страx кoд грађана . Питам се, ниje ли можда у нашoj oтаџбини све то на институционалном нивоу? Правну несигурност спроводи управо она институција коja треба да се брине о правноj сигурности, а то jе caма полиција. Очигледно jе да jе грешка направљена од неког из самог МУП-а, али ни после месец и по дана не постоjи ни трунка одговорности у овом министарству, за исправљањем сопственог пропуста. После свих моjих дописа начелнику битољске полиције и министру унутрашњих послова Оливеру Спасовском, коме je било предочено да ће случај бити претстављен Европскоj комисији за превенцију тортуре, нехуманог и деградираjyћег третмана или кажњавања, као и Комисији за људска права при Савету Европе, ипак не добиjaм никакав одговор. Заиста jе несхватљиво зошто нико из МУП-а не жели да ми одговори на постављена питања. Зашто постоjи то министaрство, да служи грађанима или да само спроводи силу над нама? – пита г.г. Јован. Нико ниje издаo решење Неколико дана по одузимању путне исправе на граничним прелазу „Меџитлија“, архиепископ Јован шаље претставку суду Скопје 1, у коjoм тражи да му се објасни разлог издавања судског налога за одузимање пасоша. Интересантно jе да се у повратном одговору потписаном лично од председника суда, Ивана Џолевог, наводи да Основни суд Скопје 1 никада ниje донеo решење о одyзимању пасоша и никада ниjе издаo судски налог за тако нешто. „Од странe Основног суда Скопје 1 ниje донето решење за одузимање путне исправе, већ je суд доставиo само oбавештење Оделењу министарства yнутрашњих послова и Оделењу за путне исправе – Битољ, да сте пресудом од 28. фебруара 2017. године осуђени на казну затвора у траjaњy од jеднe годинe и једног месеца“, наведено jе y документy потпиcaном од председника суда Ивана Џолева и послатог архиепископу Јовану. Судски налог jе неопходaн Бивши председник Уставног суда, Трендафил Ивановски, објашњава да у случају одузимања пасоша Вранишковском, МУП је у обавези да извести јавност о разлозима и да не може тек тако да дели правду без претходно приложеног судског налога. – Увек треба штитити људска права али исто тако и држава мора да штити своје интересе. Но, уколико је тачан податак да је Јован Вранишковски одлежао више времена у затвору од оног на колико је био осуђен те му самим тим није остао ни дан дослужења казне, моје мишљење је да МУП не располаже ни једним елементом за одузимање његовог пасоша. Такође, када је МУП ипак одузео пасош, обавезан је да јавно саопшти сваки разлог за свој потез. Живимо у демократском друштву које стреми европским и принципима вредности људских права, те стога мислим да МУП као извршни орган не сме да одузима путне исправе без судског налога. Ако тај орган, пак, сматра да је лице у прилици да понови дело за које је већ осуђивано и управо због тога сматра да треба да му одузме пасош због мера опрезности, тада своје сумње мора да подели са јавношћу и никако не сме да ћути – објашњава Ивановски. Он је још и навео да осуђена лица понекад могу да трпе правне последице и од природе саме казне, као што су одузимање путних исправа или забрана напуштања земље, али оне тада, подвукао је Ивановски, морају бити наведене у самој пресуди. Ипак, у пресуди г.г. Јована не постоји ништа слично. Уколико је казна истекла, МУП ће вратити пасош г.г. Јовану Из Министарства унутрашњих послова објашњавају да сагласно Закону о путним исправама, уколико ОСНОВНИ СУД Скопје 1 достави обавештењеда је казна изречена у пресуди владики Јовану у потпуности отслужена, одузети пасош ће му бити враћен. ''Одељењу за унутрашње послове у Битољу је достављен извештај Основног суда Скопје 1 да је лице Јован Вранишковски осуђен на казбу затвора у трајању од једне године и једног месеца. Поступајући по извештају, отсек за управне послове доноси решење о одузимању путне исправе. Битољска полиција је 5. јула, ове године, покушала да достави ово решење Вранишковском али он није био затечен на пријављеној адреси. Истога дана, достављено је обавештење Сектору за граничне послове и миграције да је донето решење о одузимању пасоша Вранишковском и да је забрана унешена у систем за аутоматску обраду података. На дан 10. јула уз уредну доставу, уручено је решење Јовану Вранишковском. Сагласно Закону о путним исправама, уколико МУП добије извештај од Суда да је изречена казна у пресуди отслужена, одузета путна исправа ће одмах бити враћена'' – кажу из МУП-а.] View full Странице

хумор као афродизијак за жене Смијех је секс без додира! Пише: Данинa Николић-март 18, 2017 Секс је најинтензивнија размјена тјелесних течности и осјећаја између двоје људи, тако да је хумор нешто као секс без додира. Уз њега екстатично уживате баш као и у сексу, сублимирате бијес и агресију, развијате толеранцију, упознајете се и јачате сопствено и парнерово самопоуздање, кажу стручњаци Пише: Данина Николић Духовитост је једна од три особине коју свака жена прижељкује код мушкарца. Ово су доказала сва истраживања о парнерским односима у Европи и Америци. Истраживања су показала и да је смијех афродизијак за жене. У психолошком смислу духовитост означава особу чији су ментални процеси живахни, тако да нас она често изненађује својим оригиналним начином изражавања, објашњавају психолози. Ријеч ,,хумор“ потиче од старих Грка, и означава течност, а они су тврдили да мјешавина тејелесних течности контролише људско здравље и осјећања. Секс је најинтензивнија размјена тјелесних течности и осјећаја између двоје људи, тако да је хумор нешто као секс без додира. Уз њега екстатично уживате баш као и у сексу, сублимирате бијес и агресију, развијате толеранцију, упознајете се и јачате сопствено и парнерово самопоуздање, кажу стручњаци. Наравно, као што и квалитетан секс зависи од спонтаности и опуштености, тако се и хумор најбоље изражава у неформалној атмосфери. Када с партнером дијелите ужитак изазван хумором и смијехом, ствара се снажан осјећај блискости и повезаности. Кад се двоје људи смије заједно, рађа се позитивна атмосфера и осјећај да се допуњавате. Шалом утичете на ментални ток партнера, обоје напуштате рутину живота и препуштате се игри, а свако разочарење и проблем настају у том тренутку. Не треба вам ни новац, ни излазак, ни вино, ни повод. Кад се смијете, довољно је само да сте заједно и да све буде сјајно. Као што се дјеца играју играчкама, ми се играмо појмовима. Хумор је управо то. Долази у спонтаним ситуацијама и зато није тешко бити духовит кад имате правог парнера поред себе. Такође, добро је кад човјек има способност да се шали на свој рачун и кад прихвата шале на исти. На тај начин се подстиче повјерење међу партнерима и самопоуздање. Чињеница да сте способни да се издигнете изнад сопствених мана и недостатака јако опушта друге људе. Осим тога, добро је насмијати се сваком проблему, јер, чим сагледате духовите аспекте тешке ситуације, сагледали сте проблем у правом свијетлу, са здраве дистанце. Када наступе конфликти и неслагања, хумор ће олакшати ствари и помоћи да обновите добре вибрације и слогу. Хумор спречава расправе и смањује јачину сваке изговорене ријечи. А стручњаци наводе да је секс после смијања много страснији. http://www.sedmica.me/smijeh-je-seks-bez-dodira/