Претражи Живе Речи Утехе

Без Хришћанства Европа нема будућности Изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога” Од ИН4С - 19/12/2019 Фото: dpa/Gian Ehrenzeller Цркве у Немачкој масовно напуштају вјерници. Шта ће се десити са Европом ако Европљани не буду више знали како се зове Човјек са Крста и које је значење Крстова по врховима брда Европе ? По свим расположивим прогнозама ће број крштених Хришћана у Централној Европи рапидно опасти. Поставља се питање, да ли ће овај религиозни заокрет донијети са собом и велике политичке последице. Централна Европа тиме запада у лом свој културе. Што се понајбоље види управо сада, пред Божић. И наравно да се мора поставити питање: зашто религија -конкретно вјера у Господа Исуса Христа- овако копни. Многи ће на то одговорити: због католичке цркве. Јер клеца за модерном, јер у њој жене нису изједначене са мушкарцима па не могу бити ни ђаконице а камо ли бискупице. Јер због целибата све мање има свештеника који би народ подучавали вјери и славили је у миси. И јер је сексуално искориштавање малолетних особа од стране католичког свештенства довело до губитка повјерења у цркву. Исус Христос, један од четири “ауторитета” човјечанства Протестанти немају већину од ових “препрека”, али њихове цркве су још празније до католичких. Нити се скоро ико у јавном дискурсу и сјећа да протестаната још и има, за разлику од католика. Стога изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога”. Било би више него корисно да се у Европи политичари и социолози запитају: мијења ли ово слабљење религије и вјере у Бога на дуже стазе друштвено и политичко размишљање и дјеловање грађана. Јер ово слабљење значи и заборављање фундаменталног извора европске цивилизације: хришћанске вјере. Свидјело се то коме или не: европска слика о човеку и друштвени поредак Европе одлучујуће почивају на Старом и Новом Завјету: на Јеврејству и Хришћанству. Још прецизније: на 10 Мојсијевих Божијих заповјести и људским правима проистеклим из Беседе на Гори Господа Исуса Христа. По Карлу Јасперсу, утемељивачу егзистенијализма, Исус Христос је један од четири “ауторитета” човјечанства, у које он још убраја и Буду, Конфучија и Сократа. А по Теодору Хеусу, првом предсједнику СР Њемачке (од 1949 до 1959) је Европа саграђена на три брда: грчком Аеропагу мислилаца, римском Капитолу правника и у јерусалимској Голготи, на којој је умро и васкрсао Човјек, који је солидарност међу људима у игру увео као врховну норму живљења. Јесте да се мирно може констатовати да у западним уставима постоје све фундаменталне норме и Јеврејства и Хришћанства. Али устави не дају смисао живота, не мотивишу. Они само утврђују оквир понашања. И наравно да данас држава не смије да подстиче религију: држава и религија морају да остану раздвојене. Али грађанин, као политички субјект, итекако може да подстиче религију, да је поспјешује. Као и цивилно друштво. И било би добро да то чине јер тиме дају људима стабилност у људима достојној религији. А све ово никако није само ствар владика и теолога, одговорних за цркву и вјеру: јер ни они сами не могу пуно тога покренути. Исус Христос Европска слика човјека почива на Хришћанству Стога се данас у Европи, оваквој Европи, слободно може постави питање: што би се десило у будистичким и муслиманским земљама ако тамошње становништво више не би имало спознаје о томе ко је Буда или ко је Мухамед ? Шта би се десило у Индији, ако Индијци не би више знали ко је и зашто подигао њихове храмове ? Шта би било од Кине у којој Кинези не би више појма имали шта од њих тражи Конфуције ? Да то и драстично изговоримо: шта ће остати од Европе ако Европљани више не буду знали како се зове Човјек разапет на Крсту ? Ако не буду знали зашто је усправљен Крст на куполама и звоницима цркава? И на раскршћима, на врховима брда и планина Европе? Централна заблуда стога гласи да пуно људи мисле да је религија чисто једна приватна ствар. Стога у школама и универзитетима младе људе не треба само добро образовати него их прије свега добро научити историји. Они требају да знају да европска слика човјека, са свим његовим људским достојанством и људским правима, фундаментално почива на Хришћанству. И просветитељству. Неодвојиво. Ако тога не буде, Европа се неће моћи одупријети кинеској идеолошкој свесвјетској доминацији. Свидјело се коме или не: небројна мајсторска дјела литературе, музике, архитектуре Европе се не могу појмити без Хришћанства. Јер васколика култура Европе почива на три Јевреја: Мојсију, Исусу Христу и његовом апостолу Павлу. Аутор: Eberhard baron od Gemmingena, језуит, директор њемачке редакције Радио Ватикана1982-2009. Превод: Мирко Вулетић Извор: Ди Велт

Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протојереј Никола Пејовић Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не...

Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Ваљево: Велика молитвена свечаност у Храму Светог Нектарија Егинског у част његовог небеског заштитника- Дан у коме је Свети Нектарије Егински уписан у календар светих, и ове године, окупио је мноштво верног народа у први храм посвећен прослављеном чудотворцу на територији Српске Православне Цркве. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва Епархије ваљевске и архимандрита Доротеја, старешине манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска, Епархија британско – скандинавска), као и молитвено учешће свештенства из Епархије шабачке и монахиња манастира Рожањ, који такође припада овој епархији. Благослов Преподобног Оца Јустина на данашњу свечаност донела је мати игуманија Гликерија са сестринством манастира Ћелије. У Храм Светог Нектарија Егинског и овога пута слило се мноштво народа. Да молитве надалеко познатом чудотворцу принесе, у част и славу његовог имена, које је Господ прославио због врлинског живота и чијим молитвама дарује исцељења од најтежих болести. Сабрати се на Светој Литургији и другим богослужењима најлепше је на овом свету. Време проведено у молитви, према Светим оцима и учитељима Цркве, јесте време уписано у вечност. Свети Нектарије и сви свети Божји људи су заклопили своје телсне очи и отишли у вечност. Господ их је примио да духовним очима гледају славу Његову, казао је у празничном слову Епископ ваљевски Г. Милутин. Свети Нектарије духовним очима има право да погледа и на земљу и на нас. Тело му почива у кивоту и чека васкрсење мртвих. Он по благодати Божјој, погледавши на нас овде у светом храму и све оне који му се моле, моли Христа Бога да благодаћу Својом излечи. Молитвама светих Господ Христос је вечни лекар. Такође, браћо и сестре, важно је да читамо све што је Свети Нектарије писао. Не само он, већ и други Свети оци – беседио је Епископ Милутин. Читањем светоотачких списа, наша душа додирује душу светитеља чије дело чита. Било да је то Свети Владика Николај, Отац Јустин, Свети Нектарије… Свето писмо је најлепша књига и док је читамо разговарамо са Христом Господом и сједињујемо се с Њим. Такође, Свети оци упозоравају на могућа искушења након читања дела мудрих људи, чији дух није у заједници са Духом Божјим. Наравно, подсетио је Владика Милутин на речи Светих отаца, да јеретичке књиге никако не треба читати, јер дух јеретика може прећи на читаоца. Ове године завршени су радови на Храму Светог Нектарија, поделио је Владика Милутин са својом духовном децом радост због овог богоугодног дела. Градња је трајала дуго, али без застоја. Када Господ види нашу жељу, ако треба тако да буде, онда нема никаквих проблема. Народ са свих страна долази да се поклони његовим светим моштима. Он им помаже као и Свети Владика Николај и Отац Јустин. Данас славимо 99 година од упокојења Светог Нектарија. Догодине се навршава 100 како је егински чудотворац отишао у наручје Божје. Ако Бог да, најавио је Владика Милутин, следеће године крајем маја, уочи празника Светог Оца Јустина, биће освећен Храм Светог Нектарија. Када освештамо храм, можемо отићи Владики Николају и Оцу Јустину да се радујемо са њима, а они у Царству Божјем да се радују са Светим Нектаријем. Три светитеља, велика Божја угодника у малом граду Ваљеву… Да Господ помогне да довршимо још неке ситнице и благослови све који су даривали и најмање, као и оне који су даривали много. Пред Богом је то све исто, свак даје према својим могућностима – рекао је Владика Милутин. Он је похвалио ревност и труд свештеника Александра Филиповића, који служи при Храму Светог Нектарија и чита молитве за све који се обраћају светитељу из различитих потреба. Владика Милутин захвалио је свима који су данас дошли у најмлађи градски храм, посебно мати игуманији Гликерији и ћелијским сестрама које су донеле благослов Оца Јустина, сестрама из манастира Рожањ, свештеницима суседне Епархије шабачке, великој добротворки храма Наталији Ковачевић, која је донела благослов Егине и других грчких светиња овде у „нашу малу Егину“… Никад не смемо да заборавимо да се молимо Богу, нити да након молитве говоримо ружно и недолично. Тад се молитва „не прима“, закључио је Епископ Милутин. По Литургији, на платоу испред храма преломљен је славски колач и освећено жито и вино. Обраћајући се учесницима сабрања, игуманија ћелијске обитељи мати Гликерија присетила се свог првог одласка у манастир на Егини пре тачно четрдесет година. Велика је то светиња. Али, нагласила је она, овај храм је драгуљ града Ваљева и вредно је дивљења што га имамо. Данас тога можда нисмо свесни, али бићемо, поручила је мати Гликерија на данашњој свечаности у част Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Извор: Епархија ваљевска / радио Источник

„А кад виде Он народ многи попе се на гору и седе. И приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи... Ви сте светлост свету не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“. (Мт. 1, 1-2, 14-16). Заиста зачуле су се ове речи Светога Јеванђеља и засијала је јутарња светлост у васкрсни дан недељу и запевала се песма и обасјала нас је Литургијска радост на гори изнад села Горњи Степош када се сабрао верни народ око свога Владике Давида у недељу 20. октобра. Први пут од кад је храм Свете Петке сазидан и од кад се народ окупља у њему служена је Света Литургија којом је началствовао Владика Давид. На месту са ког се пружа поглед на Наупаре и Буковицу и са кога се Јастребац види као на длану стоји овај храм попут града на гори. У овом маленом храму сабрао се верни народ на Свете мученике Сергија и Вакха око свога Преосвећеног Епископа коме су саслуживали архијерејски намесник крушевачки протојереј ставрофор Будимир Којић, јереј Стефан Поповић протођакон Андрија Јелић а чтецирао вероучитељ Марко Цветковић и теолог Марко Живанчевић, уз појање вероучитеља Милана Вешковца и верног народа. Владика Давид поучио је у беседи свој народ обративши им се очинским речима храбрења да издрже на крстном путу којим наш народ корача. По Светој Литургији припремљена је трудом црквеног одбора трпеза љубави за све присутне на којој се продужио разговор о овоме храму и месту у коме се налази, а помало се и запевало јер се радост не да сакрити као ни светлост. Потом је Владика Давид праћен неколицином мештана и свештеника обишао место за изградњу новог храма у Горњем Степошу где се раговарало о радовима који предстоје. Извор: Епархија крушевачка

На празник Светих мученика Сргија и Вакха, а у 18. недељу по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. За пјевницом су одговарали Дејан Томовић и Маја Томић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља отац Младен се обратио вјерном народу истичући да је човјек, створен по лику и подобију Божијем, дужан да тај лик Божији у себи сачува до краја свог живота. „А чувамо га тако што ћемо чинити добра дјела, што ћемо се молити Господу и сачувати тај лик, и ући у Царство Божије. Добра дјела без Господа, морамо знати, не можемо никако чинити. Без помоћи Божије, без Његове благодати, ми сами својим моћима не можемо ни један корак учинити, а камоли добра дјела.“ Да је то тако говори нам и данашња јеванђељска прича када је Господ рекао Симону Петру, након што је ушао у његову лађу и приповиједао народу Јеванђеље, да у дубину баци своје мреже и да ће уловити доста рибе. Симон је, иако је сву ноћ са друговима узалуд покушавао да улови рибу, послушао Господа и уловили толико рибе да су двије лађе напунили. „Ово нам говори да без помоћи Божије, без благослова Божијега, без благодати Његове ништа не можемо урадити и учинити. Узалуд наш неки труд, јер ако нема Господа који нам помаже, не можемо заиста урадити ништа добро. Зато увијек треба да имамо то на памети када учинимо неко добро дјело, да се тиме не гордимо и да то нама не буде на гордост, која је први гријех и од кога сви други гријехови долазе, него да увијек имамо на памети да нам Господ у томе помаже и да је то Божије дјело. Да Бог у нама и благодат Његова то чини.“ Само таквим размишљањем сачуваћемо се од гордости и избјећи замке ђавоље које он нам причињава и преко помисли и преко људи. И тако ћемо се спасити, поучио је отац Младен. Подсјетивши да данас наша Света црква слави и Свете мученике Сергија и Вакха, који су страдали почетком четвртога вијека у данашњој Сирији, свештеник Младен Томовић је нагласио да наша Црква и наш народ имају велико поштовање за ове Божије угоднике. „Има више Цркава посвећених Светом Сергеју и Вакху. У нашем народу се и славе Свети мученици Сергије и Вакх као крсна слава. Познат као Срђевдан, како наш народ зове овај свети празник и ове Свете мученике. Нека би Господ дао да њиховим молитвама и нама подари живот вјечни. Нека би дао да и ми сачувамо себе, сачувамо свој лик, тј. лик Божији у себи, и тако уђемо у царство Оца и Сина и Светога Духа. Амин“, казао је у свом пастирском слову јереј Младен Томовић Вјерници који су постили, који ништа нису јели ни пили од поноћи, и који, како је нагласио отац Младен, у миру живе са свима, приступили су и причестили се Светим тајнама Господњим. Сабрање је, као и обично, настављену у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, 14/27. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, протојерејâ: Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског и Петра Тривуновића, пароха у Чуругу, јерејâ: Драгана Јеремића из Епархије шабачке и Немање Дишића из Епархије браничевске, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је, између осталог, истакао: Данас света Православна Црква слави Празник који наш народ једном речју назива Крстовдан. Пуни назив гласи нешто другачије, проширен и конкретизован, будући да је више празника и дана у току Црквене године посвећено Часном и Животворном Крсту Господњем, а Крст се спомиње и у скоро свакој богослужбеној химни. Данашњи Празник Уздизања Часног Крста, као и сваки празник, има две димензије – историјску и духовну. Нема Васкрсења без Распећа, а и Распеће нема никакав смисао ако иза њега не следи Васкрсење. Господ је неправедно осуђен и бива предан римском намеснику Понтију Пилату да Га разапне на Крст, али Његовим Распећем Крст више није знак срамоте, него постаје оживотворавајућа сила, знак и оруђе нашега спасења. Господ говори: ,,Ко хоће да иде за Mном, нека узме Крст свој и иде за Мном”. Сама и најсветија Тајна Евхаристије врши се знаком Крста и благодаћу Духа Светог, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку. У току свете Литургије, владика Иринеј рукоположио је ђакона Живка Рајиновића из Жабља у свештени презвитерски чин, а владика Исихије рукоположио је у свештени ђаконски чин ипођакона Слободана Ђурђића, вероучитеља из Новог Сада. После отпуста свете Литургије, владика Иринеј је честитао Празник свима присутнима, призивајући благослов Божји, Животворну силу Часног Крста Господњег и Спасоносну благодат његову, на све људе овога света. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Велики хришћански празник Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи, у суботу 21.септембра 2019. љета Господњег. Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Милош Цицмил берански парох, а саслуживали су му протојереј Душко Дринић из Прњавора и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о. Сергије, који је подсјетио да је Пресвета Богородица својим дјелима и својим животом рекла више од свих светих. – Данас на овај велики празник славимо дан рођења Пресвете Богородице, чији су живот и служба Богу живоме надвисили чак и бестјелесне небеске силе – рекао је о. Сергије. Он је подсјетио да је Пресвета Дјева једина у свим временима и у вјечности, која је у себе смјестила Господа нашег Исуса Христа. – Без Пресвете Дјеве овај свијет и сва времена били би у очају, страшном простору. Јер, Она је родила Христа Спаситеља нашег, преко Ње се оваплотио Господ наш Исус Христос који је узео људску природу и постао Богочовјек, да би нама људима дао могућност да и ми обожимо свој живот и да по благодати Његовој и Његовим енергијама, постанемо сједињени с Њим – казао је о. Сергије. Свети отац наш Василије је исто човјек, као што је и Света Богородица, казао је о. Сергије. – Видите до којих висина је Господ подигао Њу, која је дала свој живот у службу Богу и кључне ријечи њене су ”Ево слушкиње Твоје, нека ми буде по ријечи Твојој”. Она тако одговара арханђелу који јој јавља благу вијест да ће родити Господа нашег, Спаситеља, Сина и од тих ријечи ми треба да се учимо. Ове ријечи су сва наука и оно што треба да знамо – закључио је о. Сергије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду, 11. септембра 2019. године, када се наша Света Црква молитвено сећа и празнује Усековање главе светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Каленићу. Преосвећеном су служивали: протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Радосав Јаћимовић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Овом приликом Преовећени је чином крштења увео у Цркву Христову Јована, сина јереја Александра и супруге Александре Јаћимовић. По прочитаном Јеванђељу Преосвећени је у надахнутој беседи на самом почетку подсетио да се данас прославља празник Усековања главе светог Јована Крститеља и Претече Господњег. “На данашњи дан цар Ирод је због своје гозбе наредио да се одсече глава светог Јован Крститеља. Због чега је он одсекао главу Јовану? Због страха, јер је знао да неправедно живи, а знао је да је Јован Крститељ проповедао кајање. Човек који мења пролазно за непролазно, коме је стало више до светске славе он је спреман на све. Њега хвата страх јер зна да не живи у истини. Јер кад би човек живео у истини, он би се и смиравао и слушао, а ко не живи у истини Јеванђеља он и не слуша и он се плаши од истине Христове. Зато је и Јован Крститељ био посечен јер је проповедао правду Божију и живео по правди Божијој. Он је и жигосао оне који живе неморално, каквим животом је и Ирод живео јер је хтео да узме снаху себи за жену. То се десило пре две хиљаде година, али на жалост имамо случајева да се дешава и данас. То нам показује шта се дешава када човек остане глув на проповед Христову, проповед Јеванђеља. А проповед и Христова и Јована Крститеља почињу речима: “Покајте се јер се приближило Царство Божије”. Што нам говори да се не заваравамо да ћемо без покајања заслужити Царство. А покајања нема без смирења, а са смирењем долазе и све врлине хришћанске”, истакао је Владика Јован. Говорећи о животу светог Јована Крститеља, преосвећени је нагласио да је Јован био у потпуности посвећен ономе који долази после њега - Господу нашем Исусу Христу. Говорећи о Божијем промислу страдања витлејемске деце, Преосвећени се осврнуо да промисао Божији постоји за сваког од нас, али да уколико ми промишљамо промислом својим, ту нема места промислу Божијем. “Јован Крститељ је човек који је живео на крају Старога Завета и на почетку Новога Завета. А то Ново, то је Господ. Свети Јован је веза онога што су пророци прорицали и онога на кога је указивао Крститељ. Људи су мислили да је он Христос, али им Јован каже да је он дошао да крштава покајничким крштењем, а да за њим иде онај који је већи од њега, коме он није достојан ни пертле на обући да разреши. Он ће крштавати Духом и Истином, а та истина је Он сам – Христос”, рекао је Епископ Јован. Преосвећени се осврнуо на чињеницу да и ми данас учествујемо у крштењу малог Јована, малог растом, али човека. Он је данас водом и Духом Светим крштен за живот вечни и постао је богат тајном крштења. Данас прима две свете највеће тајне, тајну крштења и причешћа. Зато је у древним временима крштење било једино могуће на Литургији, јер ако се човек не причести после крштења остаје без круне. На самом крају Преосвећени је позвао све да се помолимо Богу и светом Јовану да нам он својим молбама подари да се кајемо и преображавамо и покајањем задобијемо живот вечни. Преосвећени је позвао да се помолимо и за малог Јована, који је данас духовно рођен, да сачува благодат Духа Светога. Литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом. Извор: Епархија шумадијска

У уторак, 27. августа 2019. године, у периоду претпразништва Успенија Пресвете Богородице, када наша Црква слави светог пророка Михеја, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово. Епископу су саслуживали: протојереј Горан Ђерковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Урош Костић. Након прочитане јеванђелске приче у којој се Господ обраћао књижевницима, фарисејима и лицемерима, Епископ Јован је верницима протумачио Господње речи рекавши: Звучни запис беседе “Читајући Јеванђеље ми често, браћо и сестре, застанемо на некој речи јер нам се учини као да је никад нисмо прочитали, а у ствари јесмо. Данашње Јеванђеље нам говори да има људи различитих врста, у смислу да припадају овом табору или оном, како би рекао наш народ. У време Христа постојали су фарисеји, књижевници, садукеји, лицемери... Који су то људи? То су они који се пред другима претварају да су бољи него што јесу. У контексту овог данашњег Јеванђеља, видимо да су се ови људи увек позивали на неки закон, а прави закон је правда, милост и вера. Ово троје јесу душа закона. Као што је душа претежнија од тела, тако у закону је ово троје претежније од свега. Шта раде ови људи? Они проглашавају оно што је споредно за главно, а главно проглашавају за споредно. Зар ми не живимо у таквом времену? Зар не живимо у времену где су вредности обезвређене? Данашњи човек дозвољава да га неко води и најгоре је што такав човек тада не проверава себе. Ови људи - фарисеји, књижевници, лицемери, сврставају се у оне који неће да изваде брвно из ока свога, а хоће да ваде трн из ока другога. Лицемерје мери само лице споља, зато се такви људи зову лицемери, док “лепота кћери цареве је изнутра”, како каже премудри Соломон. И заиста, џабе нам је што се перемо споља ако се изнутра не чистимо. Онај који је очишћен изнутра, он нема потребу да се чисти споља. Зато је важно да схватимо да без божанске правде, без божанске милости, без божанске вере човек се претвара у пустош, у “леш човечности”, како каже један свети отац. А кроз правду, милост и веру, у човека силазе божанске силе које га непрестано обесмрћују и обожују. Речи данашњег Јеванђеља: “Вођи слепима који цедите комарца а прождирете камилу”, указују на то да лицемери оно што је ситно претварају у крупно, а мало претварају у велико. Мерила таквим људима су потпуно изврнута, изопачена. Ненормално узето је за оно што је нормално. Зато наш народ каже, браћо и сестре, “чега се паметан стиди тиме се луд поноси”. Четвородневни Лазар, којег је Господ васкрсао, се само једном насмејао у току свог живота и то када је видео како неки човек краде грнчарију. Када га је ђакон упитао зашто се насмејао, епископ Лазар је одговорио: “Зато што блато краде”. Свети Јустин за лицемере каже да такви људи иду на глави, а мисле ногама. А може ли нога да мисли? Не може. Данас када се каже да треба да се реформише човек и друштво, људи углавном помисле на спољне реформе, а шта вреди ако свест човека не реформишемо? Каква је корист од таквог закона? Дакле, све се то тако чини зато што се у суштини не познаје човек. Који човек? Боголики човек којег је Бог створио по лику и подобију своме. Зато, браћо и сестре,треба чешће да читамо Свето Писмо да молимо да нам Бог открије смисао тих Христових речи које су нам потребне у овом животу. Јеванђелски принцип гласи да се човек реформише изнутра, да би споља испао реформисан. Другим речима, човече, не претварај се да си другачији него што јеси, не заваравај друге јер друге можемо преварити, али Бога не можемо преварити. И сваки који тако покушава не зна да је прво преварио себе, да је прво обмануо себе. Е зато треба да се чистимо изнутра. “Џаба нам је прати чашу споља, кад је прљава изнутра”, како каже Господ у данашњем Јеванђељу. Човек не може да се чисти изнутра без љубави, труда, подвига, без смирења. Нема човека без дара Божијега, али је страшно када човек злоупотреби дарове Божије”, истакао је Епископ Јован. “Зато се помолимо Господу да нас не сврста са овим књижевницима и фарисејима и лицемерима, него да нам каже: “Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога”. Е наш живот треба да буде такав да се трудимо да уђемо у радост Господа свога. Радост Божија кад уђе у човека она га носи, он је радостан што је у Богу и што има Бога у себи и што је Бог са њим. Бог вас благословио.”, закључио је Владика Јован благословивши верни народ. Извор: Епархија шумадијска

У недељу 11. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Црној Трави. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, протојереј Миомир Јефтић, протојереј Марко Адамовић, јеромонах Никита (Адамовић), јереј Милан Ристић и протођакон Стеван Кричка. Велики број верника окупио се данас у Црној Трави. После дуго времена овде се обавља Света Литургија сваке недеље, а око храма и парохије брине свештеник Миомир Јефтић. Преосвећени владика је по други пут служио у овом светом храму од доласка за првојерарха Епархије нишке. Извор: Епархија нишка

У недељу, 21. јула 2019. године, када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у селу Араповац, надомак Лазаревца. Епископу је саслуживало свештенство колубарско-посавског намесништва. Благољепију богослужења је допринело појање “Србских православних појаца”. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/arapovac21072019.mp3 Владика Јован је, тумачећи прочитано Јеванђеље, напоменуо окупљеним верницима о томе како је страшно када човеком овладају нечастиве силе. “Без Бога човек постаје налик животињи, па и гори од ње. Али човек није створен за то да буде обиталиште нечастивих сила и зла, већ обиталиште Духа Светога и добра. Велика је радост бити Божији човек, човек без сујете, гордости и зла у себи. Ово је могуће само ако у себи имамо веру и жељу да будемо са Богом”, поручио је Епископ Јован. У наставку своје посете колубарско-посавском намесништву Преосвећени Владика је пререзао колач у храму Покрова Пресвете Богородице у Барошевцу, поводом дана Светог великомученика Прокопија, славе рудара предузећа “Колубара”. Овом свечаном чину присуствовали су министар енергетике у Влади Републике Србије господин Александар Антић, директор ЕПС-а Милорад Грчић, представници руководства и синдиката ЕПС-а, огранака РБ Колубара, као и челници општине Лазаревац. Овом приликом Владика Јован је у храму Свете Петке у селу Петка венчао господина Немању Радоичића, теолога из Ћелија, са његовом изабраницом, госпођицом Јеленом Пантелић из Вреоца. Извор: Епархија шумадијска

„Први пут у историји некрштени људи, који не знају шта је Црква, хоће да стварају своју тзв. црногорску цркву. То никад није било, нити ће бити, ако Бог да! Шта ћемо да радимо са 45 мученика Јермена, Светим Антонијем Печерским, великим чудотворцем кијевске Русије, које данас прослављамо, и другим светим Божијим људима! Зар они нијесу Црква Божија? Зар не припадају Цркви зато што нијесу тзв. црногорска црква“, казао је данас Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Свете архијерејске литургије коју је служио у манастиру Михољска Превлака код Тивта. Владика је поручио да су све то Божије душе на којима је саграђена Црква Божија, које су сијале сјеме Божије, које и данас сије Црква Божја, широм васељене. Питајући каква је то црква без Бога и против Бога, Митрополит је рекао да треба да се уразуме они који су потомци светих Божијих људи (Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца….) и да се врате часноме Крсту коме су они служили. „Дај Боже да и они који су се одрекли Христа Бога и мисле да могу на Марксу и Енгелсу, Брозу и њиховој идеологији да граде цркве, да се и они уразуме и врате Богу и светињама. То је моја молитва“, истакао је владика поручујући да је Божије вјечно сјеме моћније и јаче од демонског. Осврнувши се на тврдње данашњих властодржаца да се Митрополит бави политиком, владика је казао да је то „политика“ којом се бави Црква Божија од апостолских времена. „Црква Божија, а и Митрополит Амфилохије, труди се да сјеме Божије сије по људским душама“, казао је владика подсјетивши да је то свето сјеме сијао и у Грчкој, гдје је прије 51 годину примио свештенички чин од Митрополита Прокопија са Кефалоније, затим у Француској, Бугарској, Русији, а у посљедње вријеме са владиком буеносајреским-јужноцентралноамеричким Кирилом и по Латинској Америци. Високопреосвећени је нагласио да тамо прибирају Цркви Божијој наше људе, поријеклом Бокеље, Црногорце и Херцеговце, који су тамо отишли прије 100 година, као и друге који су жедни и гладни истине Божије. Томе у прилог навео је да је у Перуу прошле године крсто пет Инка, читаву једну породицу. „Црква Божија сије сјеме Божије широм васељене и никада више није сијала колико данас. Нема ниједног земаљског народа гдје се не сије сјеме Цркве Христове. Оно је неуништиво и неугасиво, а Црква Божија непобједива ни врата паклена неће је надвладати.“ Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поручио да је улога светиња Божијих и Цркве светосавске кроз вјекове била, и тако ће бити до краја свијета и вијека, да сију сјеме Божије призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Друга смрт“ (библијски термин који је Лакан елаборирао у вези са смрћу Антигоне) није смрт тела него смрт имена.[1] У свом смртном часу тело би, уколико би га уопште било могуће одвојити од имена, умирало за себе – у том се смислу каже да свако умире сам, иако не знамо „да ли се бол живота завршава у камену“ (Lacan, Ethics of Psychoanalisis). Име, пак, увек умире или преживљава за друге, за друштво у чијем симболичком поретку заузимамо своје сигурно/несигурно место. Али и само друштво које је неми сведок наше друге смрти може умрети. Зар нисмо видели и пре коначне смрти реал-социјализма XX века многе примере „друге смрти“? Зар нисмо били сведоци урушавања Совјетског Савеза у оквиру ког су се одвијале друге смрти многих великана револуције чија су имена лако брисана из званичне историје а ликови стругани са фотографија, који су олако искључивани из постојања а потом и васкрсавани кроз рехабилитацију? Има ли у историји наде у икакву постојану правду? У складу са упозорењем Валтера Бењамина: „Способношћу да из прошлости распири искру наде обдарен је само онај историчар који је прожет свешћу да ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“. (Валтер Бенјамин, Историјско-филозофске тезе) Такође, зар је данас мало приче о смртној опасности по живот друштва слободног тржишта, са епицентром у САД-у? Током хладног рата она је долазила од совјета, па затим у макартијевској ери од домаћих комуниста, потом преко исламиста, ИСИС-а, избеглица, да би се круг опет затворио са Русима који се праве да више нису совјети? Страх се увукао у срце „слободног света“, баш како је некада Франци Блашковић певао о садашњем папи емеритусу „Бјеше ли га страх од Криста? Од Жидова? Комуниста?“ У процесу легитимизације суровог неолиберализма, сама меритократија више не може да оправда систем у ком се из мора сиромашних уздижу јахте тек неколицине богатих. Да би сиромаси, те они којима прети сиромаштво, и даље послушно одржавали богаташе на површини, неопходан је страх. У глобалном капитализму „непријатељ је међу нама“, он више не вреба са друге стране гвоздене завесе. Он више није из неког другог система, већ је, слично Јеврејину у предратној Европи, хетерономни елемент нашег система. Заправо, он је алергија у нашем систему. Реч алергија етимолошки потиче од грчке речи алос (ἄλλος), Други. Непријатељ је дакле Други. Јеванђеље каже „љубите непријатеље своје“. У светлу овога што смо рекли, то значи волите не своју реплику, већ Другог, и ономе што вам је најдаље будите ближњи, јер и у нама је странац. То је новозаветно раскривање старозаветне заповести „љуби ближњег свог као самога себе.“ Тело и друштво – изворишта бола и задовољства; задовољства у болу, бола као задовољства; sex and violence, лично као политичко, љубав као политика: има ли ту места за политику као љубав? Има ли места за солидарност? И Фуко је наш Сексуалност је повлаштена тачка Фукоове приче која се протеже кроз читав његов каснији рад. „Хистерија, феномен заборава, феномен субјекта који се не препознаје, који је могао да заборави део своје прошлости или део сопственог тела“: такво место непознавања своје (сексуалне) жеље је место на ком се „усидрила психоанализа“. Међутим, незнање сексуалности од стране самог субјекта праћено је нечим што је за Фукоа много значајније: феноменом вишка знања о сексуалности у друштву. Знања које је интензивно и екстензивно у својој хиперпродукцији различитих теорија. Психоанализа би рекла да ова друштвена продукција постоји управо зато да би субјекти и даље заборављали своју жељу. Фуко се пита не представља ли психоанализа, која се издаје за рационални темељ знања о жељи, и сама део ове хиперпродукције? „Дискурс о модерној сексуалној репресији добро се држи несумњиво зато што га је лако држати“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Овим речима Фуко описује буржујску конформистичку црту у дискурсу, по њему наводне сексуалне „еманципације“, који почев од свог патријарха Фројда врши и функцију нормализације. Модерни еманципаторни дискурс који намерава да ослободи сексуалност, тј. репресивна хипотеза према којој је, све до новијих времена, практично све до Фројда, секс непрестано потискиван, за Фукоа је, у ствари, део те исте („репресивне“) праксе коју денунцира, а која је притом добрим делом само-легитимизирајућа фикција тог критичког наратива. За Фукоа, лево од Фројда стоји „бескомпромисни“ Вилхем Рајх. „Обелодањује се, отуда, Фројдов конформизам, нормализујућа функција психоанализе, оно силно снебивање пред силном Рајховом жестином и све последице интегрисања које потичу од ‘науке’ о сексу и помало мутних метода сексологије“. (Мишел Фуко, Воља за знањем). Иронично је то да је „силна Рајхова жестина“ – коју Фуко узима за парадигму стварне критике супротне „Фројдовом конформизму“, а коју можемо узети као метонимијски сажетак сексуалног ослобођења кроз „слободну“ сексуалну праксу – на крају била опредмећена не у некој социјалној, научној или сексуалној револуцији, него у конзумеристичкој производњи апарата за сексуално ослобођење и лечење свих болести, акумулатору „оргонске енергије“ изуму који је Рајх успео да прода малтене свакој америчкој породици (па је тако у Рајховом оргонском акумулатору донекле опредмећен „Антисексус“ апарат из романа Андреја Платонова), све док га америчка агенција за храну и лекове није стрпала у затвор као преваранта. Тако је Рајх умро у затвору, свакако не као конформиста, али не баш ни као револуционар, већ као надрилекар. На крају се показало да је, можда, буржујски Фројд у ствари тај који је је више лево од и од Рајха и од Фукоа. За разлику од фројдовског субверзивног песимизма, фукоовски „еросни“ витализам више погодује новим условима неолибералне реорганизације света. Дистракција критичке пажње од усмерености на класну борбу – која ипак траје и када се на њу не обраћа пажња – кроз наратив свепрожимајуће дифузне и неухватљиве микромоћи водила је фокусирању на тзв. „идентитетску политику.“ Па тако, док леви интелектуалци и активисти, ухваћени у диспозитиве идентитетских борби, сматрају да посипају трње по путу капитала, они у ствари на њега бацају цвеће, макар то биле трнове руже. Такву „субверзију“ неолиберализам чак и подстиче, чинећи је безазленим украсом на корпоративном оруђу „невидљивог“ класног рата „кнезова таме“ против „презрених на свету“. У својим чувеним предавањима из 1978-1979. насловљеним Рађање биополитике, чији би прикладнији наслов био „рађање неолиберализма“, Фуко се уопште не бави насловном темом већ настанком и развојем неолиберализма и то без икакве критичке дистанце од неолибералних канонских списа, које узима здраво за готово – без да ружичасте прокламације неолиберала пореди са њиховом црном праксом. Штавише, након окончања курса, Фуко у сажетку тврди да неолиберализам не можемо посматрати као неостварену утопију, већ као „оруђе за критику стварности“!!! Дакле уколико неолиберална идеологија није у складу са реалношћу утолико горе по реалност! Због свега тога, Фуко би, против своје воље, могао бити постхумно одликован орденом заслуга за неолиберални капитализам. Али ордење је демоде, Трампа интелектуалци не занимају, а Сорош је на умору. Ни реиздавање истог стања у новом паковању више није сигурна брана промени. Једном те истом, у вртлогу понављања, у неком тренутку прети оно сасвим Друго. У светлу такве антиципације неолибералне обојене револуције губе боју, а Фукоова мисао постаје више црвена. Данас, ако смо још „Марксови“, и Фуко је наш! Секс и моћ Уколико Фукоов рад није тек незаинтеросавана дескрипција бескрајних игара моћи, или још горе, пуко излагање конфликтних перспектва ових игара (при чему је и његов увид само још једна од таквих перспектива, још једна шара у идејном калеидоскопу самодовољног универзитетског дискурса), уколико „воља за знањем“ самог Фукоа ипак резултира ангажованим а не индиферентним знањем, уколико се реалне последице таквог знања не своде само на делегитимизацију датих „истина“ које нам поробљавају душу и чине је тамницом наших тела, уколико отварају врата за могући пут из тамнице, али не у другу сличну тамницу већ на светлост слободе, укратко речено: уколико је Фукоова теорија ипак и еманципаторска пракса, онда је њен идеални резиме и савршени програмски сажетак парола „секс без закона и моћ без краља!” „Секс без закона“ значи одбацивање репресивне хипотезе која сексуалност темељи на забрани, која је или утемељујући закон или инхибиција, и последично сексуалну слободу види у одбацивању забране, па се слободна љубав онда своди на прекорачивање друштвених норми. Међутим, као што је познато, за Фукоа моћ није само репресивна већ и продуктивна. Производећи задовољство, или како би то рекли Негри и Харт, производећи сâм живот, она никада није просто концентрисана искључиво у рукама једне хегемоне силе која немоћне поданике тлачи. У различитим сразмерама, моћ прожима све чланове друштва различито позициониране у променљивим, политичким, економским, сексуалним односима те исте моћи. „Она се јавља као једна веома згуснута тачка кроз коју пролазе односи моћи: између мушкараца и жена, младих и старих, родитеља и потомака, васпитача и ученика, свештеника и лаика, између чиновништва и становништва“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Моћ без краља била би моћ без темеља, дакле моћ без суверенитета. Субјективни искорак ка томе може се састојати у сазнању да „нисмо под законом, него под благодаћу“. Што у овом случају значи да уживање у закону или у таквом прекршају закона какав сâм закон омогућава (на њега рачуна, па га чак и подстиче као своју имплицитну подршку, јер „демократска“ власт се легитимише кроз опозицију, „перверзне“ сексуалне праксе или фантазми одржавају нормирану сексуалност, итд.) није једина опција. Дакле, могуће је и уживање изван закона – сексуална моћ која никоме не пркоси, револуционарна политика која премашује конситутивну моћ закона и не обазире се на њу, итд. Истински револуционарна моћ не би била суверена. Суверенитет подразумева остварење фантазије о јединству кроз (насилну) унификацију мноштва засновану на конститутивном искључивању свих оних који се не уклапају у замишљену слику јединства „државе“, „нације“, „народа“, „револуције“, „демократије“, итд. Принцип суверености Фуко сматра остатком монархије. „У суштини, упркос разликама у епохама и циљевима представа о моћи остала је удружена с монархијом. У политичкој мисли и анализи, краљу још није одрубљена глава“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Жалац капитала у телу мноштва Како извести револуцију која би изашла на крај са краљевом главом, парцијалним објектом тајне жеље данас оличеном у демократском суверенитету? Како би изгледала симболичка кастрација демократије кроз демократску трансформацију економије? Уколико се, како сматра Фуко, друштвена парадигма од 18. века све више помера од брака ка сексуалности, онда то значи да живо тело какво је „више однос него ентитет“ (How Bodies Come to Matter, Interview with Judith Butler) постаје основни механизам друштвене размене. „На крају, ако је диспозитив брачног везивања чврсто скопчан са економијом услед улоге… у преношењу или кружењу богатства, диспозитив сексуалности повезан је са економијом путем многобројних и суптилних преносника, од којих је, међутим, најважнији тело – тело које продукује и које троши“. (Мишел Фуко, Воља за знањем) Очигледно овде имамо посла са чувеном „биополитиком“, а њено порекло је пролетаријат. Како објашњава Паоло Вирно: „Не-митолошки извор механизма експертизе и моћи који Фуко дефинише као биополитику, може се без оклевања пронаћи у начину постојања радне снаге. Практични значај потенцијала као потенцијала (чињеница да се он купује и продаје као такав), као и његова неодвојивост од непосредне телесне егзистенције радника, прави је темељ биополитике“. (Paolo Virno, A Grammar of the Multitude) Данашње „укључивање саме антропогенезе у начин производње“, што је по Вирну „догађај који радикализује антиномије капиталистичке друштвене формације“, као и упорно инсистирање капитала на немогућем пројекту приватизације друштвености – оставља нас са утиском да нам је украдена сâма наша људскост. „Нико није толико сиромашан као они који виде да је сам њихов однос према присуству других, то јест, сама њихова комуникативна способност, њихово поседовање језика, сведено на плаћени рад“. (Ibid) Ипак, актуелни облик капиталистичке производње – „пост-фордизам“ – је како тврди Вирно, „завистан од општег интелекта и мноштва, и на свој начин захтева оно што је типично за комунизам (укидање рада, распуштање државе). Постфордизам је комунизам капитала“ (Ibid). Зависност капитала од заједништва које се за разлику од старе радне снаге појединаца не може отуђити и продати треба искористити. Док се радна снага против капитала борила штрајком тј. обуставом рада, заједништво мноштва интензивирајући кроз општи интелект свој стваралачки рад може произвести обиље друштвености која ће као лавина затрпати командне центре капитала. Партизанским преобликовањем команде у комуникацију, мноштво доводи у питање не само форму државе већ и сопствени суверенитет. Будимо уверени да нисмо суверени Сувереност унифицира, док плуралност онемогућује конзистентност суверенитета. Зато је неопходно изумети институције какве ће очувати плуралност и избећи односе доминације. У последњој књизи Скупштина, Харт и Негри су јасни: „Плурализам значи раскид са сваком фетишистичком концепцијом политичког јединства“, зато „изузетак суверене моћи мора бити замењен ексцесом, то јест, преплављујућом природом друштвене производње и сарадње“. Напустити сувереност не значи одрећи се формирања институција, већ једноставно „оставити иза себе, са једне стране, суверене односе моћи и доминације, а са друге, мандат за јединство“. Капитализам у данашњем стадијуму је у доброј мери заснован на алгоритамском извлачењу вредности из сâме друштвене сарадње и репродукције заједничког живота, тј. на експлоатацији општег интелекта – дакле онога што је по самој дефиницији друштвено а не приватно. Голи живот постао је економска активност која производи вредност. Али сâм живот јесте вредност која се не може приватизовати, сем непосредном робовласничком доминацијом: вредност која у кооперацији аутогенезе опет производи вредност. Капитализам више нема старо, мефистофеловским уговором остварено, суверено право на живот пролетера, јер данашњи „пролетери“ су у ствари лумпенпролетери који, иако немају ништа, ипак нису капиталу продали своју радну снагу, па он сада само споља паразитира на голој снази њиховог живота. Корумпирана капиталом, моћ „краља“ одржава вампиризам тог истог капитала ван-економским политичким средствима као црном магијом. Иако се економија све више базира на ономе што је по дефиницији заједничко – на кооперативној производњи самог живота – паразит што буја у политичкој средини где је суверено право на приватно власништво и даље светиња исисава виталне сокове из дружевног живота. Да би друштво полако било очишћено од овог паразита, неопходно је функционално организовати мноштвеност у радикално демократске институције какве би превазишле суверенистички фантазам о јединству, јер, како тврде Харт и Нерги, приватно власништво је и сâмо израз и еманација суверенитета. Под крилима анђела Великог Совјета Да ли нам историја даје примере таквих радикално демократских тела која превазилазе уврежени оквир суверенитета и распирују наду у будућност? Не-суверена институција која би подстицала друштвеност и подржавала плуралност свакако би подсећала на већа, на совјете који су у СССР-у раних 1920-их или у Шпанији 1930-их нехијерархијски институционализовали процесе друштвено-економске трансфомације. Али тада је на раменима радника и сељака организованих у совјете најпре никао краљевски врат нове аристократије – бирократије, да би се убрзо појавила и глава новог краља – вође у служби народа, која је и у Шпанији посекла многе револуционарне главе. Како би се убудуће избегао сличан сценарио, по којем мноштво увек формира тело суверена, неопходно је очувати „радикални дуализам“ у односу на институције буржујског система капиталистичке производње и државне управе. У случају да социјалистичке антикапиталистичке снаге негде освоје државну власт, било „револуцијом“ или изборном већином, институције совјета и већа не смеју се прелити у нови државни апарат, већ се мора очувати предизборна или предреволуционарна „дуална власт“. Совјети морају очувати аутономију у односу на парламент и владу, као и у односу на партије, укључујући хегемони савез владајућих прогресивних снага. Совјети су жилав институт. Чак ни Стаљину није било лако да их маргинализује и централизује. По Хани Арент, све до почетка тридесетих година, они нису били партијски. „Године 1927, 90% чланова сеоских совјета и 75% њихових председника нису били чланови партије; извршни комитети округâ састојали су се од 50% чланова партије и 50% људи који нису припадали партији, док је од делегата у самом Централном комитету 75% било у партији.“ (Хана Арент, Извори тоталитаризма) Хобсовски модел друштва, где подједнака несигурност уједињује мноштво у тело апсолутног суверена Левијатана на кога појединци преносе свој суверенитет и кроз пођеднаку потчињеност (тржишту и праву) себе виде једнакима упркос драстичним разликама чак и у погледу основних животних услова, утемељен је на страху. Солидарност је алтернатива страху „јер савршена љубав изгони страх“. (1Јн 4, 18) Значи алтернатива квази-демократским институцијама буржоазије или црвене буржоазије јесу совјети – већа која се не преливају у суверене институције страха: владе, парламенте, партије, судове. На тај начин ће мноштво, организовано у совјете, као да је у пустињи, чувати дистанцу од Левијатана, све док га не прогута. По речима псалма, „ти си размрскао главу Левијатана и дао га народу у пустињи за храну“. (Пс 73, 14) Извор: Теологија.нет

Данас, на Петровдан, празник Светих Апостола Петра и Павла, Свјатјејши Патријарх српски Иринеј служио је Божанску Литургију у Храму посвећеном овим светитељима у Топчидеру. Патријарху је саслуживало свештенство Архиепископије београдско-карловачке у присуству јереја Владимира Марковића, старешине Топчидерског Храма, др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама и бројног верног народа. "Данас браћо и сестре овај свети храм и сви храмови у целој Цркви Православној славе два велика света имена. Два велика света Апостола – то су Петар и Павле. Добро познати нашем народу" - поучио је верни народ Свјатјејши Патријарх српски. "Они су били ученици Христови, који су науку Христову, науку Јеванђелску пронели широм тадашњега света. Истина, било је ту још 12 великих Апостола и 70, такозваних, малих Апостола и сви су они ту били на делу Божијем, али ова два Апостола се посебно истичу међу њима, а посебно Свети Апостол Павле" - рекао је Патријарх Иринеј говорћи о животу и делима Светих Апостола Петра и Павла. "Оно што су Апостоли проповедали другима и себи, то су потврдили и живот својим. То је оно што је многе људе тога времена утврдило у вери" - рекао је Патријарх и додао: "Да су Апостоли саградили себи палате и не знам каква уживања светска – нико им не би поверовао" - поручио је Патријарх. Он је истакао да су сви Апостоли пострадали за име Христово и жртвовали свој живот за оно што је највредније – за Христа и истину његову и тиме запечатили своје Јеванђеље и своју проповед међу народима. "Они су основали цркве браћо и сестре, на њима почива Црква Христова коју су они утврдили и која постоји до дана данашњега и постојаће до краја света и времена. Ми ништа не можемо против истине, јер истина је моћна и снажна, а истина коју су они проповедали, јесте Божанска истина. То није истина људска, ни ума људскога. Оно што је Бог открио, Апостоли су прихватили и саопштили народу, основали Цркву и ево као што видимо, поред многих гоњења кроз читаву историју Цркве и данас постоји Црква" поручио је Патријарх, истакавши да је после сваког гоњења, страдања и проливања крви Хришћања, Црква увек излазила као победник, са већом силом, снагом и својим присуством у свету. "Ето браћо и сестре, данас славимо две велике личности наше Цркве, а они су учинили да се у Цркви појаве многи свети људи, велики људи који сијају својим светим животом, који осветљују тај пут Христов и позивају многе, и онда и данас, да тај Христов пут следимо и ми, као што су га следили Свети Апостоли и многи Свети Оци Цркве наше Православне" - рекао је Патријарх. Његова Светост је поучио верни народ да када долазимо у Свети Храм морамо да знамо да је Господ у њему. "Можемо се ми свуда Богу молити и треба да се молимо и у њиви и на радном месту, али Црква је најпогодније место да се заједнички Богу помолимо, јер се у Цркви најбоље доживљава и открива Господ наш и даје благодат своју која нас просвећује, учи и води путем његовим" - казао је Патријарх Иринеј. Патријарх је подсетио верни народ и на значај Свете Тајне Исповести: "На жалост, по мало је заборављена Света Тајна Исповести, али она је велики дар Божији. Сви смо ми људи подложни греху. Зна Господ какви смо ми по природи својој, зато нам је дао Свету Тајну Исповести да све оно што урадимо по слабости и немоћи својој духовној, онда када се искрено исповедимо, када дамо обећање да то више нећемо чинити - то је опроштено, избрисано из наше животне књиге. Зато поред Светога Причешћа не заборавимо Свету Тајну Исповести. Није срамота рећи оно што чинимо по својој слабости и немоћи! Треба да се стидимо греха, а не њенога исповедања. Зато је Господ поставио, не анђела да нас исповеда, већ је ставио свештеника који је исто тако подложан тим слабостима и немоћима. Зато без сваког стида и срама отворимо срце своје и слободно исповедимо са покајањем оно што смо учинили, замолимо Господа да нам то опрости и Господ заиста опрашта тамо где је покајање" - поучио је Патријарх српски Иринеј верни народ сабран у топчидерском Храму Светих Апостола Петра и Павла данас на Петровдан. Извор: Телевизија Храм

Поменути Косово, значи поменути кућу, окућницу, манастире, светиње, браћу и сестре, све што је било, што бива и што може бити. Косово, једино, непоновљиво, непролазно, сједињено са свим временима, није затрло траг, оно и дан данас гради нове трагове, по којима сви подједнако газимо, сви ми који заједно стојимо на Косовској Голготи. Косово са Видовданом је читава Српска историја, оно није обично поље, обична земља, оно је више од тога, оно је Свето и Апостолско мјесто, нових Светолазаревских апостола, који и данас са те земље која се причестила њиховом крвљу проповједају живога Бога. Косово “очињи вид”, ријечима митрополита Амфилохија “тобом видим што други не виде”, представља јединственост и привилегију, да и ми који чувамо Косово као зеницу ока свога, смо превазишли ограниченост других и дијелом добили улизнице за Царство небеско. Облачећи “ново рухо” по ријечима Светог владике Николаја Велимировића, тако и 1389. године Српска војска се обуче заједно са својим кнезом Лазаром у најсветије рухо у ону живу истинску свјетлост коју ниједна тама не може да обузме вјековима. Косово је Светиња, свако помињање божура јесте једно велико Амин, јесте потврда неуништивог, потврда душе, потврда словјесности која скончање не прихвата као садржину свога бића. Видовдан, косовски Логос, јесте и Српски празник над празницима, Кнежева глава једно ново распеће, ипостас чије ријечи требамо истински да слиједимо “Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијек”, својим примјером је ове ријечи Свети Косовски Кнез и обистинио. Не одступајући од борбе са Османским царством, Српска војска није одступила од борбе за живот бесмртни, вјера се није поколебела. Кнежева клетва остаде непресушни извор. Као што “Васкрсења не бива без смрти”, тако Косовским распећем “Видовдана не бива без Косова”. О Косову говорити није лако, а са Косовом разговор водити Десанка Максимовић преточи у своје стихове са којима ћу завршити: “Нико те, Косово, не оплака сем потомака твојих планина и твојих река и твојих облака. Нека ти је судбина лака. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саборни храм у Нишу обележио је храмовну славу - Силазак Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, а Преосвећеном Владики су саслуживали свештеници Саборног храма протојереј Ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић и свештеници из других нишких храмова: протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, свештеник у пензији, протојереј ставрофор Добривоје Митровић из храма Светог Илије у Нишкој Бањи, протојереј-ставрофор Јован Илић из храма Светог Пантелејмона, јереј Дарко Китановић из храма Светог Луке, војни свештеници јереј Иван Ганић и јереј Ђорђе Димић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верним народом, а учешће у Светој служби узели су градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, начелница Нишавског округа г-ђа Драгана Сотировски, председник Скупштине града мр Раде Рајковић, представници војске Србије, председници градских општина и других јавних и културних институција града Ниша. У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика је говорио о сведочанству апостола Луке о данашњем празнику на који је "... Црква Христова конституисана, и Дух Свети непрестано од тога дана пребива у Цркви. Без Духа Светога нема ни Литургије, а нема ни Цркве. Дух Свети је онај који чини могућим и присутним овде и сада Царство Божије и који нам даје могућност вечног живота." Благољепију торжествене Литургије допринело је здружено појање хорова Бранко из Ниша и гостију из Пољске - хора "Muzyka Cerkiew", са катедре за дириговање конзерваторијума "Фредерик Шопен" из Варшаве. Овај хор наступа на овогодишњем фестивалу Музички едикт, чиме је Фестивал незванично и отворен, а гости на Светој Литургији били су и хорови из Мексика, Белорусије и САД. Извор: Епархија нишка

На Спасовдан, дана 06. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Архипастиру су саслуживали: јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, парох доброводски и ђакони Радован Арсеновић из Трпиње и Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Трпињи! Нека вам је срећан овај дивни празник, који можемо назвати и празником радости. Велика је радост за све хришћане јер се овим празником потврђује икономија нашега спасења, потврђују се сви догађаји од Рођења, па до Страдања и Васкрсења. Као круну свих ових догађаја дочекаћемо празник Педесетнице који јесте Рођендан Цркве. Црква у личности Господа Исуса Христа има своју Главу, свог Оснивача. Христос је страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења. Христос је страдао из љубави према човеку, никако другачије него из превелике бриге и љубави коју Бог има према човеку. Падом смо се одвојили од заједнице са Богом, а Страдањем и Васкрсењем Христовим поново је отворена могућност човеку да обнови заједницу са Живим и Делатним Богом. Христос није васкрсао само зато како би нама показао своју силу и моћ, него да би показо какву љубав Бог има према човеку и да загреје наша срца како бисмо и ми имали љубави једни према другима. Тајна Васкрсења и Вазнесења је у томе да изграђујемо међусобну љубав, ону божанску љубав којом Бог љуби човека. Бог нас воли и љуби без обзира какве грехове чинили, својом неограниченом љубављу Бог нас кроз Тајну покајања грли и сједињује у заједницу Цркве Божје. Човек не може бити себичан, Господ нас није томе учио. Не може човек себе постављати на место Христово, на место Судије Васељене и да сматра како су сви други у заблуди. Ту онда нема нити љубави нити Цркве која нам је остављена као залог да бисмо кроз Тело и Крв Христову приступали Вечној Заједници. Не можемо бити себичан народ без љубави. Бог има љубави да нас воли овакве какви јесмо, грешни смо и ходимо земљом чинећи лоша дела. Почевши од мене првога, не могу се ни ја издвојити без обзира на службу коју имам. Зрно покајања мора бити и у мени, зрно љубави да волим сваког човека. То онда вреди и прелива се на све остале. Нека нас овај дан научи да љубимо једни друге, да не будемо себични него људи Христови који следе Јеванђеље. Јеванђеље Христово је у овом свету преточена љубав Божја, кроз Јеванђеље се учимо врлинама, трпљењу и љубави. Учимо се како је живети у Цркви Божјој, да не бисмо били индивидуалци не желећи заједницу. Морамо имати заједницу са Црквом Божјом јер кроз Цркву тече Јеванђеље изливајући се на душу свакога човека. Јеванђеље буди и снажи и крепи, оно треба да буде темељ нашега живота. Требамо да разумемо речи Јеванђеља како не бисмо отишли у гордост или прелест, како бисмо разумели Цркву и њену хијерархију. Зна се какве службе у Цркви постоје и каква су богоугодна дела у свакој од њих. Када то успемо бићемо народ на јеванђеоском путу, на путу љубави и милости Божје. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ”кирбај” овде у Трпињи која је заиста једна жива заједница у Христу, народ који је у Духу Цркве. Тако требате наставите да живите и за целу вечност. Амин. По одслуженој светој Литургији Преосвећени Владика осветио је и преломио славски колач са овогодишњим кумом господином Драганом Ристанићем чија је породица приредила послужење за све присутне. Трудом ЦО Трпиња приређен је и славски ручак како би у парохијском дому била настављена радост заједничарења. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Грачаница – „Има једна ваша слика. У кола је, да видите”, говорио је на лошем српском језику средовечни Албанац у Дому културе „Грачаница”. Историчар уметности Небојша Јевтић видео је на задњем седишту аутомобила уље на платну. Боје сликарске школе настале у Приштини, једва видљиви споменик на Газиместану, сликар је Љубиша Танасковић. Питање где је нашао слику није разумео, али је знао да ту слику може продати само Србима, „да се не баци”. На крају су се погодили око цене и уметничко дело је сачувано. Годину дана касније, тихи и уздржани стваралац и културни радник Љубиша Танасковић срео се са својим делом. У том сусрету није могао да сакрије дрхтање руку, није желео да има сведоке тог сусрета. Биле су задушнице, а он се срео и са својим радом и бившим животом. У њему је Љубиша, рођени Призренац, стигао да буде уметник, да студира лепе уметности у Лиону, да добије звање специјалисте ликовне уметности у Марсеју, да буде наставник и директор Галерије уметности у Приштини. За разлику од многих, он се трудио да буде невидљив и тих, да ради за друге, и око других. Кроз његову галерију прошли су Сава Шумановић, Мића Поповић, Драган Мојовић, Саво Ракочевић и сви значајни сликари Косова и Метохије. У свему је био човек града, зато је после рата одлучио да не иде из Приштине, а онда су га у Голешкој улици 5. августа 1999. отела тројица припадника Ослободилачке војске Косова. Слике из подрума у коме је био заточен остале су само за њега, а знање о томе ко га је отео било је део осмеха човека који је преживео. Остао је директор Галерије, сликар и уметник који за себе није урадио ништа. Годинама је писао Министарству културе да га разреше функције директора Галерије, чији су се радници претворили у расељена лица, а он је одржавао минимум рада. На задушнице је узео своју слику и отишао. Годину дана касније, умро је Љубиша Танасковић, тихо и никоме на терету. Његова супруга сакупила је сликарску заоставштину, и у марту ове године, у Кући Ђуре Јакшића у Београду, организовала изложбу „ Свет моје слике”. Око те слике скупио се један нестали град, његови сликари, писци, свештеници, урбани свет, расељена породица. На централном месту стајала је она пронађена слика и уметникова и породична жеља да се у Грачаници, у Дому културе организује ова изложба. Са позивним писмом из Грачанице, са списком радова и печатом Куће Ђуре Јакшића стигло се до прелаза Јариње и повратка уметника у завичај. Љубазни цариник Ђингиз узео је папире и отишао, затражио најаву изложбе из Општине Грачаница, и кад му је објашњено да ће најава одмах стићи, уз осмех је рекао да се она мора слати Министарству, а да Министарство обавештава њега: „Процедура!”. Објашњења, молбе, позивање на раније проласке са сликама завршавају се смиреним позивањем на законе. Сати пролазе, а сликар Љубиша Танасковић ни мртав не може у свој завичај. На најбесмисленијој од свих болесних балканских граница, која раздваја један свет, једну културу и њено схватање, уметност не пролази. Мора се назад у Рашку, у дом професора Владана Виријевића и Дејана Котурановића, директора Центра за културу „Градац”. Ту ће Љубиша „сачекати” повратак у завичај, а цариник Ђингиз је завршио свој посао. На Јарињу, усред кањона, у пустари – пландишту дивокоза – уметност неће проћи. Ове границе, које се сваким даном дограђују и опремају средствима заштите, пропуштају дрогу, оружје, криминалце и кријумчарење људи, али су херметички затворене за пролаз нормалних вредности. Годинама књиге не могу стићи на Косово и Метохију. Неки невидљиви етнички поштар, специјалиста за литературу и библиотекарство, негде у Приштини, враћа или баца књиге на српском језику и ћирилици. За протекле четири године у грачанички Дом културе стигла је књига писца и новинара Војкана Ристића из Врања и часопис „Луча” из Суботице. Ристићев роман „Енглески издавач” штампан је латиницом и чудног је имена, а „Луча” је танка као писмо, па су промакли цензору у Приштини. Како је могуће да су се 1539. године, осамдесет година после Гутенберга, овде штампале књиге, а данас они који баштине то наслеђе не могу добити књигу на свом језику и писму? Невидљива гвоздена завеса је око нас, од 24. новембра 2018. Срби на Косову и Метохији су једини европски народ који нема право на новине. Забрањено му је читање новина. Уведене су таксе, и свет што је у Османском царству имао гласило, које се звало „Цариградски гласник”, више не чита штампу на своме језику. Та штампа је део живота, на гробљу у Гораждевцу, на фотографији је човек, испред ког се налази неотворена „Политика”, с њом испод руке је отет Ђорђе Цвијановић у Приштини, 1999. године. Пре Другог светског рата, у селу Сврачак код Вучитрна, излазило је „Сељачко коло” уредника Адама Прибићевића, имало је 4.000 претплатника, читали су га и Албанци. У доба, како то данас Албанци тврде, српске превласти, уочи сукоба 1999. године, Албанци су имали 18 дневних, недељних и месечних публикација, данас их имају једва седам, са свеукупно 3.000 продатих примерака, док се српски лист „Јединство” дели бесплатно по гетима, готово илегално. Граница је по својој природи средство репресије, на њој су чувари бесмисленог система, и заштитници антивредности. На њој је љубазни цариник Ђингиз на Јарињу подржао отмицу Љубише Танасковића из 1999, деценију касније учествовао у продаји његове украдене слике и коначно га, са свим што је урадио, после смрти зауставио на граници. Ђингиз мора једном отићи, он је данас мера наше слободе. Стално и непрекинуто одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба у институционални гето, око њега се налазе службеници које систем усмерава да доврше оно што је оружје започело. Како је могуће да се двадесет година од рата некоме може забранити сусрет са сликама? Проблем је мало дубљи, јер наша култура и духовност овде чувају изузетне слике, још од 13. века и од тада су оне наша најважнија галерија. Хектари фресака су већи и важнији од свега што смо урадили и што и данас можемо да покажемо. Због тога су после свих препрека, административних прелаза или граница, слике Љубише Танасковића ипак стигле у Грачаницу. Светлост и љубав Меморијална изложба Љубише Танасковића „Свет моје слике” отворена је синоћ у Галерији Дома културе „Грачаница”. Родна Средска и оближњи Призрен, али и Приштина су више од онога што се очима може видети – они су дубоко лична химна вечне љубави, они су најдубља мисао која обликује и одређује читаво биће, уткана светлост и мистична ватра духа, што трансформисано у ликовну азбуку веома речито проговара из Љубишиних слика, рекла је о Танасковићевим сликама историчарка уметности Весна Тодоровић. Изложбу је отворио писац Петар Сарић. Живојин Ракочевић Извор: Политика

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велике Ремете на Фрушкој Гори, гост Епархије будимљанско-никшићке, одржао је 30. марта 2019. године, у Црквено-народном дому у Никшићу предавање на тему „Васкрсење не бива без крста“. Предавање је започето молитвом Светом Духу. Протојереј Остоја Кнежевић, старешина никшићке Саборне цркве, најавио је предавача. Поуке, које је архимандрит Стефан произнио о значају Крста, предобразу Крста у Старом Завјету и страдању Господа Исуса Христа на Крсту, наишле су на велико интересовање публике. Предавању су присуствовали: протојереј-ставрофор Драган Крушић, игуман Пивског манастира јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Косијерева архимандрит Арсеније (Самарџић), мати Катарина из манастира Подмалинско, мати Евангелија из манастира Вазнесења Господњег у Драговољићима, монаштво Жупског и манастира Острога, као и верни народ Никшића. Извор: Српска Православна Црква