Претражи Живе Речи Утехе

Житељи Деспотова су прославили своју храмовну славу – Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Није могуће тачно одредити када је сазидан данашњи храм у Деспотову. Зна се да је године 1787. подигнут наос храма. Касније је сазидан звоник и покривен даскама. Такође је познато да је у Деспотову постојао богослужбени живот и пре 1787. године. О томе сведочи антиминс из 1728. године. Иконостас, који је је осликао Јован Исајиловић из Даља, има изузетну уметничку вредност. Године 1871. звоник је обложен бакром. Од 1958. године храм се налази под заштитом Покрајинског завода за заштиту споменика културе и од великог је значаја. Радост поводом славе храма и његове значајне годишњице употпунио је долазак Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихија, викара Епископа бачког, на вечерње богослужење. У склопу вечерњег богослужења владика Исихије је благословио славски колач и осветио кољиво, а потом је освештао новобновљени часни крст за звоник храма, уз саслужење бројног свештенства и ђаконства. Овом великом догађају присуствовао је и господин Бранислав Шушница председник Општине Бачка Паланка. На вечерњем богослужењу и чину освећења крста, певао је црквени хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, којим је дириговала Снежана Жујић. Владика Исихије се обратио верном народу, честитавши храмовну славу у име Преосвештеног Владике Иринеја и у своје име, подсетивши на личност светог Јована, Претече и Крститеља, највећег од свих рођених од жене. Надлежни парох презвитер Никола Темеринац је захвалио Епископу Исихију што је благоизволео осветити часни Крст Светојовановског храма, који ће својом силом чувати и бранити све житеље Деспотова. Ово је била прва посета Епископа мохачког господина Исихија, викара Епископа бачког, једном храму у Епархији бачкој. Извор: Епархија бачка View full Странице

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служио је у недељу, 24. јуна 2018. године, у новосадској Саборној цркви, свету архијерејску Литургију и свечани чин хиротоније архимандрита Исихија (Рогића) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа мохачког Исихија (Рогића), викара Епископа бачког -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Повезана вест: Наречење високодостојног архимандрита Исихија (Рогића) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког Светејшем су саслуживали Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Епископ росошански и острогошски г. Андреј, Високопреосвештена господа митрополити: црногорско-приморски Амфилохије, загребачко-љубљански Порфирије и прашки Михаило, Преосвештена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, брегалнички Марко, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, моравички Антоније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, бачки Иринеј, и архимандрит Исихије, новоизабрани Епископ мохачки. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Методије, изабрани Епископ диоклијски, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Тихон, игуман манастира Студенице, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Козма, игуман манастира Букова, Иларион, игуман манастира Драганца, свештенство из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Епархије бачке, заједно са четири ђакона. Молитвеног учешћа узео је умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије. Појали су хор Саборне цркве Свети Георгије и хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Поред сестре, брата и пријатеља Епископа Исихија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа Епархије бачке, богослужењу су прусуствовали г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији, угледне личности јавног и културног живота, и представници медија. Предајући жезал у руке новорукоположеног Епископа мохачког, Патријарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом Епископу и да с љубављу и вером напаја поверено му стадо Христово. Данас се понавља и обнавља света Педесетница. Дух Свети који је Апостоле некада изабрао и надахнуо благодаћу Божјом да буду учитељи свега рода људскога, добили су дар да истину коју је Господ Христос објавио речју и животом својим, објаве роду људскоме, тај исти Дух Свети који је некада апостоле учинио апостолима, сада је изабрао и посветио новога Епископа, нашег драгог брата Исихија, да буде проповедник благе вести јеванђељске. Ту истину коју су апостоли проповедали, задатак је и обавеза свих нас епископа, и новога Епископа Исихија, да објављује и да учвршћује у нашем народу, навео је поглавар Српске Православне Цркве. Патријарх је подсетио да је реч људска успешна, али да је најуспешније дело људско. Реч проповедана народу Божјем и потврђена својим личним животом јесте најбоља потврда саме истине коју смо сви ми позвани да прихватимо и да учинимо темељем нашега живота. Народ очекује реч од Цркве. Многи данас говоре али се очекује да се чује реч Цркве Христове, јер је то реч не једног времена или нараштаја него реч Божја. Нека вам Господ, Који вас је изабрао, Дух Свети, надахне вером Својом, да Христову Цркву учвршћујете. Драги Владико, прими жезал овај, да напасаш поверено ти стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем, казао је у беседи Светејши. Уследило је обраћање новоустоличеног Епископа мохачког, Његовог Преосвештенства г. Исихија, који је истакао да са страхом и трепетом посматра свештенодејство које се данас одвија. Моје срце је испуњено радошћу и трепетом јер сам промислом, благовољењем и милошћу Божјом удостојен ове надумне духовне и неизрециве Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина сам током свога живота био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародаваоцу свих добара, што је својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овог благословеног служења. Та иста божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, заједно са вашим часним гласовима браћо архијереји, и полагањем ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пренесем пламен духовне ризнице коју сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности, које су својим етосом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску, и нашу помесну Светосавску Цркву, навео је Епископ мохачки. Владика Исихије је подсетио на значај епископске службе. Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у сваком човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјега и да свакоме служим као једноме од најмање Христове браће. Ова служба не значи давати много него ништа не задржавати за себе, непрестано се ломити и изливати, увек се дајући, а никада не нестајући, уз чврсту сигурност присуства Духа Утешитеља, нагласио је викар Епископа бачког. Свечаност поводом хиротоније Епископа мохачког, настављена је трпезом љубави у новосадском хотелу Шератон. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм View full Странице

„Иди из земље своје и од рода својега и из дома Оца својега у земљу коју ћу ти ја показати” (Пост. 12, 1). Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвешенства, драга у Христу браћо архијереји, Господо великодостојници државе и друштва, часни оци презвитери и ђакони, најпреподобнији монаси и монахиње, драга браћо и сестре, благословени народе Божји! У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка View full Странице

У навечерје четврте недеље по Педесетници,10/ 23. јуна 2018. године, под сводове Светогеоргијевског саборног храма у Новом Саду, сабрала се пунота свете Православне Цркве. Повод за ово свечано сабрање било је наречење архимандрита Исихија (Рогића) за Епископа мохачког. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свечани чин наречења служио је Светејши Патријарх српски господин Иринеј, уз молитвено учешће Блажењејшег Митрополита Чешких земаља и Словачке г. Растислава, Епископа росошанског и острогошског г. Андреја, Високопреосвештене господе митрополита: загребачко-љубљанског Порфирија и прашког Михаила, Преосвештене господе епископа: сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, врањског Пахомија, шумадијског Јована, зворничко-тузланског Фотија, ваљевског Милутина, горњокарловачког Герасима, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, брегалничког Марка, моравичког Антонија, бачког Иринеја, умировљеног зворничко-тузланског Василија, и архимандрита Исихија, новоизабраног Епископа мохачког. На богослужењу су били присутни и архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Иларион, игуман манастира Драганца, Тихон, игуман манастира Студенице, Козма, игуман манастира Букова, као и архимандрит Данило из Митрополије загребачко-љубљанске. Појао је хор Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Архимандрит Исихије је пред сабрањем прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, изабрао за Епископа мохачког. Будући да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противречим, казао је новонаречени Епископ мохачки, који је потом служио вечерњу службу. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија, намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм View full Странице

Хиротонија Епископа мохачког Исихија (Рогића), викара Епископа бачког обавиће се у недељу, 24. јуна 2018. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, са почетком у 9.00 часова. Претходног дана, у суботу, 23. јуна 2018. године, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења, са почетком у 18.00 часова. Свету Литургију са чином архијерејске хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење више епископа и свештеника. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Животопис архимандрита Исихија (Рогића) новоизабраног викарног епископа мохачког, викара Епископа бачког ИЗВОР: ЕПАРХИЈА БАЧКА ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице

Ваша Светости, Ваша Еминенцијо, Ваша Екселенцијо, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, уважени учесници и гости Генералне скупштине Конференције европских Цркава, Срдачно вас, у име свештенства, монаштва и верних православне Епархије бачке, као и у своје име, поздрављам и желим вам добродошлицу. За православну Епархију бачку, а са њом у истој мери и за домаће Цркве Реформације, представља изузетну част и задовољство што имамо прилику да – по мери својих могућности, али искрено и братољубиво – будемо домаћини свима вама који сте са различитих страна „старог континента” дошли ради разговара на различите теме које се тичу хришћанске мисије у савременој Европи. Те теме су зналачки уоквирене поруком коју је Сâм Господ наш Исус Христос упутио Својим апостолима: „Бићете ми сведоци” (Дела ап. 1, 8). Овај тренутак је свечан и радостан, између осталог и зато што је нашој отаџбини Србији, која се одвајкада налази на размеђу Истока и Запада, дата прилика да током рада Генералне скупштине остварује оно што јој је вековно призвање. Србија и наш град, Нови Сад, кроз векове свог постојања јесу место сусрета, дијалога и сарадње међу Црквама, религијама, народима и културама. Наша радост је утолико већа што ћете ви, представници различитих хришћанских Цркава Европе, једни друге упознавати са оним што је данас – као и увек, уосталом – најпотребније и најважније, а то је питање: како ми, савремени хришћани, сведочимо Христа Господа, Распетога и Васкрслога? Драги пријатељи, – ви који сте у Србији већ били и чија лица са радошћу и љубављу поново гледамо, и ви, нови пријатељи, које стичемо захваљујући речима Господњим које су вас по први пут упутиле у Нови Сад, – наредних дана имаћете прилику да се осведочите да у Новом Саду, другом по величини граду у нашој земљи, већински српски и православни народ живи у узајамном прихватању, поштовању и духовном прожимању са припадницима других религијских и етничких заједница. У овом делу Србије живи двадесет и пет нација. Стога ми себе видимо као Европу у малом. У Новом Саду, поред храмова већинске Српске Православне Цркве, видећете и храмове Римокатоличке Цркве и Цркава Реформације, затим велику и дивну синагогу, а своје молитвено место имају овде и наши суграђани муслиманске вере. И то је део и начин нашег сведочења Христа Господа. Увек имамо на уму да је „Бог који је створио свет... створио од једне крви сваки народ човечанства” (Дела ап. 17, 24–26), како је апостол Павле говорио на Ареопагу. Имајући свест о томе, прави хришћанин у сваком човеку, независно од његове вере, етничке припадности, боје коже и социјалног статуса, препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру. Добродошли у Србију! Добродошли у Нови Сад! СПЦ View full Странице

На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Архимандрит Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. Архимандрит Исихије говори енглески и руски језик. Извор: Епархија бачка View full Странице

Борба против свега најчвршћег и најпостојанијег у нашој Цркви увек креће из за тако нешто већ одлично увежбаних медија. А када се иза неког од таквих текстова потпише новинарка ”Блица” Жељка Јевтић, све добија јасан, недвосмислен оквир: зна се и одакле ветар дува и шта се, у ствари, жели постићи оваквим медијско-пропагандним пројектом. Тако је већ годинама, уз исти потпис и на увек исти начин. Мењају се само датуми и, евентуално, фотографије овако нападнутих владика - а најчешћа мета „Блицових“ напада је управо владика Иринеј, пером дотичне новинарке, уз директне подстицаје „са стране“. Он је, већ дуго, опсесивни објекат њихове мржње и константних покушаја да, како год знају, окрену читаву нашу јавност против њега. Матрица је увек иста. Појављује се обавезно некакав фантомски „извор из Паријаршије“, који, наравно, не жели да открије свој идентитет, али је зато много причљивији чим крене да „открива“ шта ће се све догодити у најскорије време у Српској Православној Цркви, а посебно уочи годишњих седница Светог Архијерејског Сабора. Тада се овај прљави извор просто распомами и креће да бестидно вређа, лаже и измишља што више ствари против владике Бачког Иринеја и свега што је с њим у вези на било какав (нарочито измишљен и преувеличан) начин. И тако стално, из године у годину. Са често скоро идентичним текстовима који се углавном разликују само по датумима објављивања. Чак су и наслови исти или потпуно слични, попут изнова исповраћаних и преписаних речи, клевета и најмонструознијих оптужби упућених на ову адресу, пут Новог Сада. Владика Иринеј је, по оваквом опису, „сива еминенција“ СПЦ, човек који „у својим рукама држи све конце дешавања у врху Цркве“, неко ко ”даноноћно скупља своје гласове и гласаче”, понашајући се „као политичар“ или неко томе сличан (и још гори). А кад се хиљаду пута понови иста лаж, она почиње најнаивнијима и најострашћенијима међу читаоцима да изгледа као истина, много уверљивија и утицајнија од онога што се стварно догађа око нас. Кога то па занима у оваквим, систематски понављаним и увек истим медијским операцијама? Кога још интересује истина у памфлетским текстовима квази-новинара сличних онима из најцрњих дана најоштрије титоистичке послератне цензуре? Или у нечему сличном ратној пропаганди типа Си-Ен-Ена и њему сличних канализационих, снајперски усмерених медијских канала? Улоге су овде унапред подељене, сви ликови приказани крајње плошно и поједностављено, а главни негативци су ту да застрашују читаоце који се усмерено и унапред предвиђено згражавају и у тако испровоцираним коментарима показују очекивани отпор „једном оваквом сумњивцу“. Да би изазвали отприлике овакав коментар: „Шта, бре, тај бачки владика хоће, да иза завесе овако заверенички руководи нашом Црквом, све бранећи најгоре међу епископима да би тако одржао своју гласачку машину“. Па се онда дода пар изанђалих фраза о наводном „екуменизму“ и „некритичком односу према римском папи“, те о некаквом његовом „хипнотичком утицају на српског патријарха“ (који, као такав, апсолутно не постоји, нити је постојао). И стави се, уз све то, каква пробрана фотографија (рецимо, са модерним наочарима за сунце или међу епископима који га пажљиво слушају док говори) да зачини и забибери већ наметнути и лукаво изнуђени ефекат. Пошто владици Бачком Иринеју не могу да нађу никакав криминални или ма какав други конкретан грех, онда на њега пребацују туђе грехове и оптужбе, као да им је он заправо крив за све лоше што се догађа у црквеним стварима и у животу Србије уопште. И то је, након неког времена, постало опште место и нешто што се, за многе, подразумева. Шта њих брига како стварно изгледа живот и радни дан владике Иринеја, колико је ту напора и знања уложено у последњу одбрану и безусловно одржање наше Цркве (па и Отаџбине) у најтежим могућим околностима. Јер је озбиљним људима, посвећеним својој мисији, неупоредиво теже да поднесу овакве бруталне клевете, моралистичко лицемерје и стални притисак од стране одређених медија (и људи који им некритички верују), него да буду прогоњени као у времену некадашњих комунистичких напада на Цркву и њено свештенство. Сада треба издржати на ногама „праведнички гнев“ масе острашћених „бранилаца православља“, који су вешто и лукаво доведени у стање позива на линч и безусловну мржњу према „том Иринеју“. Увек је лакше кад у вас озбиљни зликовци упере пушчане цеви, него данашњи господари дела јавног мнења – уверљиво пласиране лажи и отровне клевете. И привлачније је бити мученик за веру, него представљати, а по данашњим обичајима, пожељну и покретну мету за увреде, исмевање и инсинуације свих врста. Од којих се не можете бранити, јер је то испод нивоа свих оних који реално немају зашта да се правдају ма коме. И тако добисмо измишљени лик „свемоћног и лукавог лобисте својих и ко зна чијих личних интереса“, што повремено, по потреби, укључује или искључује ту своју дресирану „гласачку машину“ вешто употребљених грешника на чијем дугачком репу он, тобоже, држи своју ногу и тако ”диригује ситуацијом у читавој нашој Цркви”. А све то по очигледној наруџби и жељама једног другог владике и новинара из њему блиских и организовано наклоњених медија. Треба изопштити и уклонити ауторитет једног Иринеја Буловића да би се лакше роварило и сплеткарило по нашој Цркви, јер се тако уклања важан део последње, непоколебљиве одбране њеног достојанства и независности. И бар су за корак онда удружени непријатељи свега српског и стварно православног ближи свом мрачном и разорном, изнад свега нечасном циљу. Ко год је заиста упознао владику Бачког Иринеја зна какав он непосредни ауторитет собом носи и представља. Као да разговарате са једним од оних древних и сваког поштовања достојних архијереја из времена Светог Саве или деспота Стефана Лзаревића. Толико ту има унутрашње снаге и несумњиве, моћне и дискретне духовне харизме. А још ако га боље и дуже познајете, схватате колико само ретких знања и драгоцених врлина овај српски епископ поседује, на нашу срећу и корист свом роду и Цркви. Зато се, из свих оружја, већ дуго „пуца“ на овако изузетног и духовно непопустљивог владику, да би, затим, било лакше утицати – кроз медије, дезинформацијама и усмереним аферама – на оно једино што је остало као аутентична овдашња друштвена институција, истинска одбрана наше духовне слободе и оног отаџбинског српства које, као што видимо, многима смета. Кога је ту још брига за истину и право стање ствари, кад ваља утицати на ток и одлуке Сабора који је пред нама. А, пре свега, треба створити утисак у јавности да у нашој Цркви наводно постоје некаква два табора: старе и „морално сумњиве“ владике (које наводно води, окупља и организује др Иринеј Буловић) и оне „модерно настројене“, по укусу „Блица“ и свих његових миљеника и господара. А све то преко произвољног лупетања наводног „извора из Патријаршије“ и одговарајуће новинарске острвљености на човека на коме нам с правом завиде све помесне православне Цркве. На оног ко представља чврсту стену упорног недопуштања мешања медија и свих за то непозваних у живот, рад и устројство наше Свете, мученичке и одасвуд распете (не по први пут) Српске Православне Цркве. Знам ја да они неће успети, ни уз сву помоћ оног ко нас све искушава и упорно насрће на нашу душу. Ни медији ни ускомешано поднебесје неће успети да сруше оно што сам Господ (а због нас) држи и чува. ФБ профил Драгослав Бокан View full Странице

Отужна, етички и људски крајње поразна, али већ и монотона пракса немачко-швајцарског таблоида Blic, у народу већ прозван Бљуц, да уочи редовних годишњих заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве пласира различите лажи и сомнабулне, болесне маштарије, настављена је и ове године. Наиме, у данашњем штампаном издању прво перо Бљуца, извесна Жељка Јевтић, потписује чланак под насловом „Иринеј бачки жели да рехабилитује блудне владике”. Без намере да демантујемо овај од првог до последњег слова лажни текст, подсећамо уредништво и власнике Blitz-Бљуца, да у Србији и даље постоји правни систем и да функционишу судови. Kao и у случају неколико претходних клеветничких и лажних чланака, и овог пута уследиће одговарајућа законска санкција, а на основу тужбе Епархије бачке. Знамо да су људи с оне стране морала и части, са унапред одређеним задатком да изазову саблазан и неповерење према Цркви, како би српски православни народ и његова Отаџбина постали лакши плен домаћих и страних мешетара, у свој демонски план укалкулисали законске санкције српских судова. Знамо и да надокнада за клеветничке текстове на насловној страни Бљуца у еврима, конвертибилним маркама или другој валути није мала, али да по вечитом курсу износи тридесет сребреника. Због те трагичне накнаде Епископ бачки Иринеј дубоко жали и оне који су сребренике дали и оне који су их примили. Жали их, моли се за њих, да се покају и исповеде свој грех. Док не буде сувише касно... Из Канцеларије Епископа бачког Извор: Епархија бачка View full Странице

View full Странице

У суботу, 7/20. јануара 2018. године, када света Црква празнује Сабор Светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј, на дан прославе свога Крсног имена, началствовао је светом архијерејском Литургијом у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење господе епископâ: врањског Пахомија, крушевачког Давида, нишког Арсенија и Епископа далматинског Никодима. Звучни запис беседе Епископа нишког Арсенија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Пригодном беседом верном народу се обратио владика Арсеније, истакавши следеће: Свети Јован је први пример аскете, монаха подвижника, последњи пророк Старога Завета, први апостол Новога Завета, први мученик који је своју главу положио за Христа. На крају свог обраћања, Епископ Арсеније је честитао славу Епископу Иринеју, као и свим свечарима који на данашњи дан прослављају свог заштитника. Током свете архијерејске Литургије, обављена су два чина рукоположења. Епископ крушевачки Давид рукоположио је у чин презвитера ђакона Предрага Делића, а Епископ далматински Никодим је рукоположио у чин ђакона Влада Поповића. Након свете Литургије, у Владичанском двору, Епископ шумадијски Јован је благословио славски колач и кољиво. Извор: Епархија бачка View full Странице

Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорене на празник Светог Игнатија Богоносца на литургијском сабрању у врањском саборном храму поводом крсне славе Епископа врањског Пахомија. Свако има дар да може да љуби ближњега. Ако нема могућности да му помогне у његовим неким животним невољама и страдањима, може Богу да се помоли за њега, ако ништа друго. Можда је то највећа подршка. Све је то велико зато што се, кроз то, огледа Христова љубав. Бог својом љубављу држи у животу свет и све људе свих времена, истакао је Епископ бачки. View full Странице

1. Недавно сте се вратили из Москве, са Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, сазваног ради обележавања стогодишњице обнове патријарашке службе у Русији и избора светог исповедника Тихона за првог Патријарха московског и све Русије после епохе Петра Великог. У Москви сте били као члан пратње нашег Патријарха. Колико Вас је охрабрила порука патријарха Кирила да Српска Православна Црква треба да сачува канонско јединство у свим својим историјским пределима? Да ли је та порука, по Вашем мишљењу, јасна подршка чврстом ставу Српске Православне Цркве поводом неканонске одлуке Бугарске Цркве да под своје окриље прими непризнату Македонску Православну Цркву? Сабор у Москви и укупна прослава јубилеја били су заиста величанствени, са учешћем готово свега руског епископата и делегацијâ скоро свих аутокефалних Цркава, најчешће на челу са патријарсима или другим поглаварима, такође уз учешће руске државе и руског председника, јавности града Москве и многобројних верника. На Литургији у Храму Христа Спаситеља саслуживало је око четири стотине педесет православних епископа. После овога кратког уводног коментара о природи посете Предстојатеља наше помесне Цркве и његове пратње Москви одговорићу укратко и на Ваше питање. Став Патријарха московског Кирила који наводите није нов: то је његов традиционални принципијелни став како у односу на Српску Православну Цркву тако и у односу на све Православне Цркве. Ако би било ко у православној васељени одустао од таквог става, његов поступак би могао да постане динамит под читавим здањем канонског и организационог устројства Православне Цркве у целини и да озбиљно угрози њено јединство. У овом контексту тај став даље значи, по логици и аутоматизму, и подршку нашој Цркви по питању раскола пониклих на њеном канонском подручју, а пре свега по питању „Македонске Православне Цркве” која у расколу истрајава, ево, већ пуних пола века (1967 – 2017). Што се пак тиче спорне одлуке Бугарске Православне Цркве, треба напоменути да њен садржај јесте познат из медијских извештаја и коментара, али да она још није званично достављена ни Васељенској Патријаршији, ни Српској Православној Цркви, ни осталим сестринским Православним Црквама. Притом морам да дâм једну исправку: у тој одлуци се не каже да Бугарска Црква „прима под своје окриље” споменуту Цркву у расколу него да је вољна да покуша да за њен излазак из статуса неканоничности посредује, на молбу, код других Православних Цркава. Бугарска Црква је ипак свесна чињенице да се не сме огрешити о свеправославни консензус нити о свој полувековни солидарни православни курс, а поготову да не сме у служби једног раскола да себе доведе у опасност да поново и сама доспе у раскол и са Мајком Црквом у Цариграду и са другим Православним Црквама, јер је и сама седамдесет година била у расколу због етнофилетизма и најбоље зна какав је ужас бити у расколу са браћом и сестрама по вери. Епископи суседне православне земље, Бугарске, налазе се између Сциле и Харибде: Сцила је притисак политичких власти и јавног мњења, којима итекако одговара ирационална иницијатива из Скопља јер се њоме имплицитно прихвата званично државно-црквено бугарско гледиште по којем су Македонци органски део бугарске нације („То је наш народ”, изјавио је бугарски патријарх Неофит), а Харидба је ризик било каквог „флертовања” са било каквом расколничком организацијом, а такву је Бугарска Црква донедавно имала и „у сопственом дворишту”. Посматрајући ствари из овог угла, имам утисак да је Синод Бугарске Православне Цркве дао прилично опрезну изјаву, препуштајући ствар, чини ми се, времену, томе „мајсторском решету”, и свеправославној одговорности. 2. Како се, у овом тренутку, може објаснити и протумачити то што је, на захтев тзв. Македонске Цркве, Бугарска Патријаршија званично прихватила улогу “Мајке Цркве” и главног заступника македонских интереса у борби за самосталност Цркве у тој земљи ? Коме иде у прилог таква напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије? Као што следи из досад реченог, Бугарска Патријаршија јесте, једнострано и неканонски, узела на себе улогу „посредника”, па и „арбитра”, али није себе прогласила за „Мајку Цркву” како јој је из Скопља галантно понуђено. Понуђена „трампа” – ви нама аутокефалију, без обзира на друге Православне Цркве, а ми вама титулу наше Цркве Мајке... – била би крајње необична да није просто невероватна. Није ту главни проблем што је понуда уствари непоштена будући да Скопље тражи све (волшебни прелазак из раскола у регуларност, без покајања и било какве канонске процедуре, и, као „мираз”, још и аутокефални статус), а заузврат не нуди ништа. Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив? Историјски токови су увек чудни и бурни. У нашем случају постојао је период када се Црква српских земаља налазила у саставу Охридске Архиепископије, па период када су Црква са седиштем у Охриду и Црква са седиштем у Пећи живеле напоредо као аутокефалне сестринске Цркве, па период у којем су обе биле укинуте и претворене у епархије Цариградске Патријаршије, па период у којем Српска Црква поново стиче аутокефалност (1879), потврђену, по уједињењу покрајинских Цркава (1922), и најновији период, у којем се Охридска Архиепископија налази под јурисдикцијом Српске Патријаршије у општепризнатом статусу најшире црквене аутономије. Да ли ће се ту шта, када и како мењати, то остављамо будућности. Сигурно је, међутим, да о улози Бугарске Цркве као Цркве Мајке у односу на Скопље не може бити речи. Ту скоро, 14. децембра, Свети Синод Јеладске (Грчке) Цркве званично је изразио своју забринутост због мешања Бугарске Цркве у јурисдикцију друге Православне Цркве, тојест Српске Цркве, што представља, како се даље наводи у саопштењу из Атине, „чин противан свештеним канонима и Предању Цркве, којим се превиђају канонска овлашћења и водећа улога Васељенске Патријаршије, што може бити почетак немилих догађања”. Ако би неко на све ово казао да се не гледа на данашње него на некадашње канонско устројство и ако бисмо прихватили такву бесмислену могућност, резултат би опет био исти: у прошлости смо сви – Москва, Пећ, Охрид, Трново, односно Софија, и тако даље – имали само једну Цркву Мајку, а то је Велика Христова Црква у Цариграду. У вези са овом проблематиком питате ме и коме иде у прилог напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије. Наводим, ево, само неке кругове којима она иде у прилог: расколничким покретима широм Православља, од Грчке до Украјине и од Аустралије до Америке; екстремним унијатским и ултраконзервативним срединама у Римокатоличкој Цркви, посебно ригидним противницима курса папе Фрање, који, сви у глас, злурадо тврде да пример Православних Цркава показује како нема јединства Цркве без папског апсолутизма; мондијалистима и „верским реформаторима” који снују и кују планове о разбијању историјских религија, а најпре хришћанства, и о успостављању једне, синкретистичке, „светске религије”; једном речју, непријатељима Цркве и вере. 3. На какав је пријем у Русији и у Руској Православној Цркви наишла изјава Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја да „очекујемо помоћ Господа, али и наше братске Русије, да сачувамо нашу свету земљу Косово и Метохију “ ? Ево питања на које је могуће дати најкраћи могући одговор: Патријархова изјава је наишла на изузетно добар пријем. Подсећам на антологијске изјаве руских црквених и државних челника да они нас Србе неће издати осим у случају да ми сами себе издамо и да неће пропустити Тачијеву лажну државицу у Уједињене нације осим у случају да то ми претходно омогућимо пристанком на ултиматум САД и ЕУ, па ма то било и у увијеној форми „обавезујућег споразума” двеју страна да неће једна другу ометати на путу у међународне организације. 4. У Србији је у току тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Да ли сте задовољни током и развојем тог дијалога? Какав исход очекујете и да ли би тај исход требало да буде обавезујући за руководство наше земље у преговорима са међународном заједницом? На ову тему сам у последње време подоста говорио и писао, па не бих желео да понављам своје ставове. Користим ипак прилику да подсетим на то да би, по мени, синтагма свенародни или свесрпски дијалог више одговарала његовом смислу и садржају него израз унутрашњи дијалог. Његовим током не можемо бити ни задовољни ни незадовољни јер он само потврђује дубоку подељеност наших елита, полуелита и псеудоелита: широк је дијапазон од исказаних веома мудрих, разборитих, са националног становишта одговорних мишљења (пример: разговор у Матици српској) до плитких, неразумних и неодговорних изјава појединаца који иду дотле да нападају Србију што се већ одавно није „ослободила” тога, како они себи дозвољавају да се изразе, „косметског баласта”. Притом се не чудим појединим ликовима из нашег шареног партијско-политичког калеидоскопа, али се чудом чудим једном признатом универзитетском професору, иначе правнику, и једном познатом академику, иначе песнику. Али шта ћемо – свако је слободан и властан да говори у своје име, а садржајем реченога говори о себи. Исход ће бити као и досадашњи ток – разногласје. Али већ сада се дâ видети шта заступа већина Срба. Стога сматрам да ће државно руководство морати да озбиљно узме у обзир већински став српског народа. Лично не верујем да наш народ може да погази сâмо своје биће, свој идентитет, и његов извор, формиран на Косову и у Метохији и нормиран као Косовски завет, духовна вертикала и историјска самосвест. 5. Да ли су правда и истина о страдању српског народа на Косову и Метохији привремено „закопани“ и има ли наде да истина о свим злоделима једном васкрсне? Правда јесте закопана и остаће закопана све док сила отима земљу и градове и док међународна заједница, односно Запад, истрајава на својим решењима, која су се већ показала као бумеранг (Блиски Исток, Каталонија...) и тек ће се показати као бумеранг, свуда у свету. Истина, међутим, уопште није закопана нити може да буде закопана. У окриљу наше Цркве она је увек громко сведочена, почевши од извештајâ негдашњег епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха, преко капиталног великог зборника „Задужбине Косова”, чије је друго, допуњено издање недавно изишло на српском и, паралелно, на енглеском језику, затим кроз многобројне књиге и текстове владике Атанасија (Јевтића), митрополита Амфилохија и многих других аутора, преко званичних обраћања Сабора, Синода, Његове Светости Патријарха, и тако даље. Затим, наши најбољи научници, књижевници, песници, новинари, ствараоци и прегаоци уопште – сви се, свако на свој начин и по своме дару, изјашњавају о Косову и Метохији. Не могу да прећутим ни многе руске научнике и писце, као ни њихове колеге из западних земаља, којих има много више него што мислимо и који истинољубиво, поштено и храбро износе истину о догађајима на Косову и Метохији и предлажу путеве разума и разрешења. Могао бих набрајати и даље, али нема потребе. 6. На недавном Округлом столу о Косову и Метохији у Матици српској, упутили сте препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив „Стара Србија“. Колико је и у политици име важно, сведочи, на пример, и дугогодишњи спор између Грчке и Македоније у вези са називом ове бивше југо-републике. Рекли сте тада: да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га називале у прошлости наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији... Молим Вас да то своје размишљање поновите за читаоце „Новости”. Ви сте га већ у сажетом облику поновили. Хвала вам за то! Ово је, међутим, прилика да ваше читаоце и нашу културну јавност уопште, па и наше политичаре, подсетим на једну драгоцену, али, нажалост, незапажену књигу, која оправдава моје скромно мишљење о терминолошкој неодговорности „модерних” Срба. То је „Атлас Старе Србије: европске карте Косова и Метохије”, из пера др Мирчете Вемића и Младена Стругара, са додатком „Свеопштег словара” Јохана Јакоба Хофмана у преводу Весне Никчевић са латинског на српски језик. Књига је објављена истовремено у Београду и на Цетињу 2007. године као издање Светигоре, издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске. У свом предговору митрополит Амфилохије с пуним правом наглашава: „Чак и у вјековима турскога ропства (...) оновремене европске карте и лексикони неподијељено су свједочили о Косову и Метохији као о природном и неодвојивом дијелу српске земље...” Исто, у Уводном слову, констатују и аутори указујући на чињеницу да је на старим картама, укључујући и оне из доба османлијскога продора на Балкан, „недвосмислено и неспорно приказано да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка”. Стога оправдано закључују: „...Ове су карте постале својеврсне српске тапије Косова и Метохије.” Са своје стране, питам и питам се: кад би Арбанаси или Албанци – упркос свему наши суседи и суграђани, унесрећени једнако као и ми – имали у свом поседу макар једну једину карту из предклинтоновских и предтачијевских дана са назнаком да је реч о њиховој, а не српској територији, да ли би они такву карту или такав историјски податак прећуткивали, као што ми Срби чинимо са десетинама карата и хиљадама историјских докумената, или би о томе даноноћно телалили широм „земље турске и ђаурске и влашкијех седам краљевина”, широм света? 7. Сличан пропуст, у вези са одустајањем од изворног имена Косова и Метохије, начинили смо и у случају Војводине... Апсолутно тачно! Броз и његови комунисти, виртуози у борби против свега што је српско, генијално су се досетили шта треба да ураде. У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског”; јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке” и шире у Србији 21. века). Шта је дакле ваљало учинити? Прво, требало је задржати и до апсурда проширити аутономију српске већине северно од Саве и Дунава унутар (боље рећи против) Србије, а назив области обесмислити. Просто као пасуљ: нема више Српске Војводине у границама Аустроугарске, али остаје Војводина (чија?) у границама Србије. Термин Војводина или Војводство, као и термини Кнежевина или Књажество, Краљевина или Краљевство, Царевина или Царство, односно Империја) не значе ништа без ближе ознаке или одреднице која је и чија област коју тако називамо, а то важи и за разне емирате и султанате, па и за пропали калифат такозване Исламске Државе. Војводство може бити Монако, Лихтенштајн или пак административна јединица у Пољској, али никада безимено Војводство in absoluto. Краљевина може бити Велика Британија, Белгија или Саудијска Арабија, али никада безимена Краљевина in absolutо. Царевина може бити Јапан, али никада безимена Царевина in absoluto. Емирати могу бити Арапски Емирати, а никако безимени Емирати in absoluto. И тако даље... Наизглед ситница, такорећи безначајна језичка зачкољица или заноктица, али није тако: резултат пропаганде и хистерије замало да није био стварање вештачке „војвођанерске” нације на уштрб Српства, по узору на „црногорску”, „бошњачку” и друге сличне творевине. Већ је од неких Срба, на нашу жалост и срамоту, створена аутономашка, тачније сепаратистичка, србомрзачка дружина, срећом малобројна... Слично је и са називом Санџак. Санџак, вилајет и слично турски су називи административних јединица бивше Отоманске Империје. Данашњи „Санџак” је у време османлијске власти уствари био Новопазарски (Јенипазарски) санџак, што ће рећи округ. Историјски, то је Рашка област. Напомињем да је краљ Никола црногорски део такозваног Санџака називао баш тако – рашка земља. Ако нам је то некаква утеха, сличних експеримената и процеса било је и другде у свету: Украјина (српски: Крајина), првобитна руска држава, поставши од центра периферија, изметнула се, захваљујући бољшевицима, а затим и постсовјетским „демократима”, миљеницима Запада, у антируску државу; некадашњи Руски Туркестан у Централној Азији еволуирао је у низ уситњених и завађених државица и парадржавица; настале су нове нације, попут Американаца и других... 8. Покушаји косовске „владе“ да, као засебна држава, постане чланица УНЕСКО, привремено су спречени. У каквом је данас стању српско црквено благо на КиМ? Оно што у међувремену није уништено сада је безбедно. 9. После неколико састанака Мешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције о тумачењу улоге кардинала Степинца у Другом светском рату и његовој евентуалној канонизацији, становишта двеју страна остала су неусаглашена. Али актуелни хрватски политичари и даље износе очекивања да ће Степинац бити проглашен свецем. Какав исход Ви очекујете, Ваше Преосвештенство? Као што је познато, свака страна – наша, српска, православна, и она друга, хрватска, римокатоличка – остала је, током и после дијалога, на својим позицијама. Чињеница да се хрватски политичари толико уплићу у то питање и да се упињу да у Ватикану „лобирају” за канонизацију Степинца довољно говори о природи и намени читавог „пројекта Степинац”. Какав ће бити исход, то заиста не могу да знам. Али једно знам: данашњи папа другачије схвата Цркву него каптолска средина у Загребу или пак бискупска већина у Хрватској. Уосталом, и у Хрватској се чују многи трезвени и опомињући гласови. Видећемо! Интервју дат г-ђи Јованки Симић Извор: Српска Православна Црква View full Странице