Претражи Живе Речи Утехе

На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег. Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније. Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке

САТЕЛИТ МОСКВЕ ИРИНЕЈ БАЧКИ КАО ЛАВ РИЧУЋИ ХОДИ И ТРАЖИ КОГА ДА ПРОЖДЕРЕ Панајотис А. Андриопулос Директан напад против Васељенске Патријаршије, али и Јеладске цркве, извршио је овога пута Епископ Српске цркве бачки Иринеј (Буловић), поводом признања Аутокефалности Украјинске цркве. Овај његов запаљиви текст објављен је на сајту бачке Епископије, али и на сајту Српске Патријаршије, као да тобож Патријарха Иринеја и генерално Српску цркву представља сателит Москве, бачки Иринеј. Наравно, његов текст већ кружи интернетом и на грчком језику, посебно на русофилским веб локацијама, под насловима као што је овај: „Српска Православна црква: Признање расколника од стране Грчке продубиће раскол“, где се јасно види да Бачки сматра себе за глас и мишљење Српске цркве. Он сам добро зна да има јерараха који нису на његовој линији. Да видимо главне елементе текста бачког: 1. Поводом Свете Литургије у храму „Ахиропиитос“ у Солуну, наводи да је Архиепископ атински и целе Грчке г. Јероним, не у својству Предстојатеља, (јер, како пише, Фанар није признао пуну и савршену аутокефалију јеладској цркви), већ у својству председника Синода, практично признао такозвану Православну Цркву Украјине (састављену од украјинских расколничких група, без мишљења Онуфријеве канонске цркве) помињањем лажног митрополита кијевског и целе Украјине Епифанија Думенка, на Светој Литургији, као Предстојатеља, тј. његово име уписано је у Диптихе Јеладске цркве. 2. Ово дело, тврди, јесте последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у целом Православљу. 3. Он понавља из саопштења цркве из Москве, да ће Москва прекинути Општење са онима који су у општењу са расколницима, и да признање Епифанија значи брисање имена Архиепископа атинског из Диптиха Руске цркве. 4. Одговорност за евентуални наставак и продубљивање раскола, који је изазвао Цариград, а не Руска црква, сносиће и Грчка црква, која дејствује по упутствима Фанара, Вашингтона, и Господ зна кога све још. 5. Није касно да се Архиепископ Јероним, који има простора за маневар, заустави и не допринесе још већем и болнијем расколу у Православној Цркви. Није касно да се сам сети и друге подсети на светоотачку изреку, да ни крв мучеништва не може да опере грех раскола. 6. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх“ заправо означава првог епископа византијске „васељене“, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене“, односно планете Земље, како суштински гласи – по бачком - савремена новаторска и неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије. 7. Став Српске Правослaвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Из горе наведеног сасвим се јасно види да је бачки апсолутно на линији Москве, одапињући претње и против Грчке цркве (да ће сносити велику одговорност итд.) уколико буде признала Аутокефалију Украјине. Да видимо, међутим, и предисторију бачког Иринеја. Пре годину дана (септембра 2018) светлост дана угледао је текст бачког у вези црквеног питања у Украјини. Школован у Грчкој, српски јерарх се јавно ставио на страну Московске Патријаршије, рекавши нам да говори: „по савести и искрено“, завршавајући свој текст реченицом: „Написах и своју душу спасих“. Али, колико је искрен Епископ бачки? Познато је да је свим силама (ноктима и зубима) покушавао да поништи учешће Српске цркве на Светом и Великом Православном Сабору. Српска средства јавног информисања, неколико дана пре сазивања Светог и Великог Сабора, говорила су о покушају пуча у цркви, објављујући информације по којима је бачки Иринеј покушао да спречи учешће Српске цркве на Сабору, да би тако задовољио Руску цркву. Још је у истој објави помиње се писмо Архиепископа охридског г. Јована Патријарху г. Иринеју, којом оптужује епископа бачког за покушај црквеног пуча. На крају је Српска црква учествовала на Светом и Великом Сабору, после утицања млађих јерараха, који су изоловали бачког Иринеја. Међутим, епископ бачки је дошао на Сабор, али је одмах после издао један „ферман“ објашњавајући нам зашто није потписао текст „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“. Уз све речено, он је јуна 2018. био домаћин Генералне Скупштине Савета Европских цркава (КЕК), у свом седишту у Новом Саду. Дакле, примио је Европске Цркве као „црквене заједнице“, како је карактерисао све цркве, осим Римокатоличке, у свом тексту? Једини се он из Српске цркве у последње време често јавно изражавао о својој „забринутости“ око чињенице да је Васељенска Патријаршија разговарала са факторима из Украјине о питању Аутокефалије. Наравно да је он састављач писма које је Васељенском Патријарху послао Патријарх српски г. Иринеј о украјинском питању, које је било објављено уочи посете Патријарха московског Кирила Фанару (31.8.2018). Исти он који у свом скорашњем тексту жели да нас убеди да је „начин изражавања по питању Украјине еклисиолошки и канонски непрезицан, понекад и доводи у заблуду, независно од добре намере већине изреченог“. Шта хоће коначно бачки Иринеј? Готово да је читав његов став годинама унапред испланиран из чисто политичких разлога, макар се супротно тврдило. Јасно је говорио 2014., поводом санкција Европске Заједнице Русији: „Имају право да верују да никада нећемо бити против Русије, то никада нећемо урадити. Сигурно да последице ових наших одлука нису увек пријатне за нас, али шта ми ту можемо да урадимо?“. На другом месту у својим изјавама наглашавао је: „Запад је преварио Горбачова и прве постсовјетске руске вође. Обећали су да се НАТО неће ширити по целој Немачкој. Такође је било договорено да ће неће ширити у источној Европи и у бившим Совјетским Републикама. Према томе, њихови поступци показују да желе да покажу своје присуство близу Москве, и сасвим је јасно да моћна Русија реагује на то“. Да ли, дакле, ико верује да бачки Иринеј жели цркву далеко од „политичких интервенција“ или да он није сателит Москве? Биће да он сам треба озбиљно да се запита да ли, пишући оно што пише, спасава своју душу… Он, који је некада говорио: „Родио сам се као Србин, а умрећу као Јелин“, изгледа да ће умрети као Московит. http://fanarion.blogspot.com/2019/10/blog-post_38.html?m=1 Ο ΔΟΡΥΦΟΡΟΣ ΤΗΣ ΜΟΣΧΑΣ ΜΠΑΤΣΚΑΣ ΕΙΡΗΝΑΙΟΣ ΩΣ ΛΕΩΝ ΩΡΥΟΜΕΝΟΣ ΖΗΤΕΙ ΤΙΝΑ ΚΑΤΑΠΙΗ Του Παναγιώτη Αντ. Ανδριόπουλου Ολομέτωπη επίθεση εναντίον του Οικουμενικού Πατριαρχείου, αλλά και της Εκκλησίας της Ελλάδος, αυτή τη φορά, εξαπέλυσε ο Επίσκοπος της Σερβικής Εκκλησίας Μπάτσκας Ειρηναίος (Μπούλοβιτς), με αφορμή την αναγνώριση της Αυτοκεφαλίας της Εκκλησίας της Ουκρανίας. Το σχετικό, εμπρηστικό, κείμενό του δημοσιεύθηκε στην ιστοσελίδα της Επισκοπής Μπάτσκας, αλλά και στην ιστοσελίδα του Πατριαρχείου Σερβίας, ωσάν ο Πατριάρχης Ειρηναίος και γενικά η Σερβική Εκκλησία να εκπροσωπείται από τον δορυφόρο της Μόσχας, Μπάτσκας Ειρηναίο. Φυσικά το κείμενό του κάνει πλέον τον γύρο του διαδικτύου και στα ελληνικά, ιδιαίτερα στους φιλορωσικούς ιστότοπους, με τίτλους σαν κι αυτόν: «Σερβική Ορθόδοξη Εκκλησία: Η αναγνώριση των σχισματικών από την Ελλάδα θα εμβαθύνει το σχίσμα», όπου φαίνεται καθαρά ότι ο Μπάτσκας θεωρείται ως η φωνή και η γνώμη της Εκκλησίας της Σερβίας. Ο ίδιος γνωρίζει πολύ καλά ότι υπάρχουν κάποιοι ιεράρχες οι οποίοι δεν στοιχούνται στην γραμμή του. Ας δούμε τα κύρια σημεία του κειμένου του Μπάτσκας. 1. Με αφορμή τη Θεία Λειτουργία στο Ναό της Αχειροποιήτου στην Θεσσαλονίκη, αναφέρει ότι ο Αρχιεπίσκοπος Αθηνών και πάσης Ελλάδος Ιερώνυμος όχι με την ιδιότητα του Πρώτου της Συνόδου, (διότι όπως γράφει το Φανάρι δεν αναγνώρισε πλήρη και τελεία αυτοκεφαλία στην Εκκλησία της Ελλάδος), αλλά με την ιδιότητα του Προέδρου αυτής αναγνώρισε πρακτικά την επονομαζομένη Ορθόδοξη Εκκλησία της Ουκρανίας (αποτελούμενη από Ουκρανικές σχισματικές ομάδες και άνευ της γνώμης της υπό τον Ονούφριο κανονικής Εκκλησίας) με την μνημόνευση του ψευδομητροπολίτου Κιέβου και πάσης Ουκρανίας Επιφανίου Ντουμένκο κατά τη Θεία Λειτουργία ως Προκαθημένου, δηλαδή το όνομά του περιελήφθη στα Δίπτυχα της Εκκλησίας της Ελλάδος. 2. Αυτή η ενέργεια, υποστηρίζει, είναι το έσχατο βήμα προ της αβύσσου ενός βαθύτερου και επικίνδυνου σχίσματος στην καθόλου Ορθοδοξία. 3. Επαναλαμβάνει τα του ανακοινωθέντος της Εκκλησίας Μόσχας, ότι, δηλαδή, όποιος κοινωνεί με τους σχισματικούς η Μόσχα θα διακόψει την Κοινωνία και ότι η αναγνώριση του Επιφανίου σημαίνει διαγραφή του ονόματος του Αθηνών από τα Δίπτυχα. 4. Την ευθύνη για την πιθανή συνέχιση και εμβάθυνση του σχίσματος, το οποίο προκάλεσε η Κωνσταντινούπολη και όχι η Εκκλησία της Ρωσίας, θα φέρει και η Εκκλησία της Ελλάδος, η οποία ενεργεί κατά τις οδηγίες του Φαναρίου, της Ουάσινγκτον και ο Κύριος γνωρίζει ποίων άλλων. 5. Δεν είναι αργά, ο Αρχιεπίσκοπος Ιερώνυμος, έχει περιθώριο κινήσεων για να σταματήσει και να μη συμβάλει σε ακόμα μεγαλύτερο και επώδυνο σχίσμα στην Ορθόδοξη Εκκλησία. Δεν είναι αργά να υπενθυμίσει στον εαυτό του και στους άλλους το πατερικό ρητό ότι το αίμα του μαρτυρίου δεν ξεπλένει την αμαρτία του σχίσματος. 6. Εάν ο Αθηνών και την τελευταία στιγμή δεν ανανήψει θα είναι συνυπεύθυνος ενώπιον του Θεού, της Εκκλησίας και της ιστορίας, μαζί με τον Πατριάρχη Βαρθολομαίο, ο οποίος δυστυχώς λησμόνησε ότι είναι ο Επίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, σήμερα Σταμπούλ- πρώτος στην τάξη και ότι ο τίτλος Οικουμενικός Πατριάρχης υποδηλώνει ακριβώς τον πρώτο Επίσκοπο της Βυζαντινής Οικουμένης, και όχι Επίσκοπο όλης της Οικουμένης, δηλαδή ολόκληρου του πλανήτη, όπως κατ' ουσία ορίζει – κατά τον Μπάτσκας - η σύγχρονη και καινοφανής «και θα πω ανενδοίαστα», σημειώνει, «μη ορθόδοξη εκκλησιαστικο-πολιτική ιδεολογία του Οικουμενικού Πατριαρχείου. 7. Η θέση της Ορθοδόξου Εκκλησίας Σερβίας, η οποία καθορίστηκε συνοδικώς, δεν αλλάζει: Δεν αναγνωρίζουμε τους αμετανόητους Ουκρανούς σχισματικούς ως ανήκοντες στην Ορθόδοξη Εκκλησία, πόσο μάλλον ως κανονική αυτοκέφαλη Εκκλησία. Από τα παραπάνω γίνεται απολύτως σαφές ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος ευθυγραμμίζεται απόλυτα με την γραμμή της Μόσχας, εκτοξεύοντας απειλές και εναντίον της Εκκλησίας της Ελλάδος (ότι θα φέρει μεγάλη ευθύνη κ.λπ.) από την στιγμή που αναγνωρίζει την Αυτοκεφαλία της Ουκρανίας. Ας δούμε, όμως, και την προϊστορία του Μπάτσκας Ειρηναίου. Πριν ένα χρόνο (Σεπτέμβριος του 2018) είδε το φως της δημοσιότητας κείμενο του Επισκόπου Μπάτσκας σχετικά με το εκκλησιαστικό ζήτημα στην Ουκρανία. Ο ελληνομαθής Σέρβος ιεράρχης τάχθηκε αναφανδόν υπέρ του Πατριαρχείου Μόσχας, μας είπε ότι ομιλεί «κατά συνείδησιν και εν ειλικρινεία» και κατέκλειε το κείμενό του με την φράση: «Γέγραφα και την εμήν σέσωκα ψυχήν». Πόσο όμως ειλικρινής είναι ο Επίσκοπος Μπάτσκας; Είναι γνωστό ότι προσπάθησε με νύχια και με δόντια να ακυρώσει την συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο της Ορθοδοξίας. Ήταν αυτός που έσπευσε να μεταφράσει και να υπογράψει μάλιστα τη μετάφραση της απόφασης της Ι. Συνόδου της Εκκλησίας της Ρωσίας από τα ρωσικά στα σερβικά, για την μη συμμετοχή της στη Σύνοδο. Τα σερβικά Μ.Μ.Ε λίγες μέρες πριν την σύγκληση της Αγίας και Μεγάλης Συνόδου έκαναν λόγο για απόπειρα πραξικοπήματος στην Εκκλησία, δημοσιεύοντας πληροφορίες σύμφωνα με τις οποίες ο Μπάτσκας Ειρηναίος προσπάθησε να εμποδίσει τη συμμετοχή της Εκκλησίας της Σερβίας στην Σύνοδο προκειμένου να ικανοποιήσει την Εκκλησία της Ρωσίας. Μάλιστα στο ίδιο δημοσίευμα έγινε μνεία επιστολής του αρχιεπισκόπου Αχρίδος κ. Ιωάννη προς τον Πατριάρχη κ. Ειρηναίο με την οποία καταγγέλλει τον μητροπολίτη Μπάτσκας για προσπάθεια εκκλησιαστικού πραξικοπήματος. Τελικά η Εκκλησία της Σερβίας συμμετείχε στην Αγία και Μεγάλη Σύνοδο, μετά από την πίεση που άσκησαν νεώτεροι ιεράρχες, οι οποίοι απομόνωσαν τον Μπάτσκας Ειρηναίο. Όμως, ο Επίσκοπος Μπάτσκας πήγε στην Σύνοδο και αμέσως μετά εξέδωσε ένα «φιρμάνι» εξηγώντας μας γιατί δεν υπέγραψε το κείμενο «Σχέσεις της Ορθοδόξου Εκκλησίας με τον λοιπό χριστιανικό κόσμο». Παρ’ όλα αυτά, τον Ιούνιο του 2018 είναι αυτός που φιλοξένησε την Γενική Συνέλευση του Συμβουλίου των Ευρωπαϊκών Εκκλησιών (ΚΕΚ), στην έδρα του στο Νόβισαντ της Σερβίας. Άραγε δέχθηκε τις Ευρωπαϊκές Εκκλησίες ως «εκκλησιαστικές κοινότητες», όπως χαρακτήριζε όλες τις Εκκλησίες, πλην της Ρωμαιοκαθολικής, στο κείμενό του; Είναι ο ίδιος – και ο μόνος από την Σερβική Εκκλησία - που συχνά πυκνά το τελευταίο διάστημα εξέφραζε δημόσια τον «προβληματισμό» του για το γεγονός ότι το Οικουμενικό Πατριαρχείο συζητούσε με παράγοντες της Ουκρανίας για το ζήτημα της Αυτοκεφαλίας. Είναι φυσικά αυτός ο συντάκτης της επιστολής που έστειλε στον Οικουμενικό Πατριάρχη Βαρθολομαίο ο Πατριάρχης Σερβίας κ. Ειρηναίος για το Ουκρανικό και δημοσιοποιήθηκε μόλις την παραμονή της επίσκεψης του Πατριάρχου Μόσχας Κυρίλλου στο Φανάρι (31-8-2018). Είναι ο ίδιος που σε πρόσφατο κείμενό του, θέλει να μας πείσει ότι «ο τρόπος έκφρασης στο θέμα της Ουκρανίας είναι εκκλησιολογικώς και ιεροκανονικώς ανακριβής, όθεν και παραπλανητικός, ανεξαρτήτως της αγαθής προαιρέσεως της συντριπτικής πλειοψηφίας των εκφραζομένων.» Τι επιδιώκει τελικά ο Μπάτσκας Ειρηναίος; Μάλλον η όλη του στάση είναι προδιαγεγραμμένη εδώ και χρόνια και με καθαρή πολιτική χροιά, κι ας διατείνεται το αντίθετο. Έλεγε ξεκάθαρα το 2014, με αφορμή τις κυρώσεις της Ευρωπαϊκής Ένωσης εις βάρος της Ρωσίας: «Έχουν δίκιο να πιστεύουν ότι ποτέ δεν θα είμαστε ενάντια στην Ρωσία, ποτέ δεν θα το κάνουμε. Σίγουρα οι συνέπειες των αποφάσεων μας αυτών δεν είναι πάντα ευχάριστες για εμάς, αλλά τί μπορούμε να κάνουμε για αυτό;» Σε άλλο σημείο των δηλώσεών του τότε, τόνιζε: «Η Δύση εξαπάτησε τον Γκορμπατσόφ και τους πρώτους μετά-σοβιετικούς ηγέτες της Ρωσίας. Υποσχέθηκαν ότι το ΝΑΤΟ δεν θα εξαπλωνόταν σε ολόκληρη την Γερμανία. Επίσης συνομολογήθηκε ότι δεν θα εξαπλωνόταν στην Ανατολική Ευρώπη και στις πρώην Σοβιετικές Δημοκρατίες. Ωστόσο οι πράξεις τους δείχνουν ότι θέλουν να κάνουν αισθητή την παρουσία τους πολύ κοντά στην Μόσχα, και είναι ξεκάθαρο ότι η ισχυρή Ρωσία αντιδρά σε αυτό». Πιστεύει, άραγε, κανείς ότι ο Μπάτσκας Ειρηναίος θέλει μια Εκκλησία μακριά από τις «πολιτικές παρεμβάσεις» ή ότι δεν είναι δορυφόρος της Μόσχας; Μάλλον πρέπει να προβληματιστεί σοβαρά ο ίδιος για το αν γράφοντας αυτά που γράφει σώζει την ψυχή του… Αυτός που έλεγε κάποτε ότι "γεννήθηκα Σέρβος και θα πεθάνω Ρωμιός", φαίνεται πως θα πεθάνει Μοσχοβίτης.

На Међународном сајму књига у Београду, 64. по реду, у дворани Иво Андрић (Хала 1А), 24. октобра 2019. године, са почетком у 19 часова, биће представљено дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја у преводу на српски језик. Дело је објављено 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

Црква Јеладе признала „Православну Цркву Украјине” 20. Октобар 2019 У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос). Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве. Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још. Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази. Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Епископ бачки Иринеј https://eparhijabacka.info/crkva-jelade-priznala-pravoslavnu-crkvu-ukrajine/15/57/20/10/2019/

VLADIKA BAČKI OBRUKAO SPC Nemušta pravdanja bojkota carigradskog patrijarha Željka Jevtić 14.10.2019. 20:07 FOTO: OLIVER BUNIĆ / RAS SRBIJA Sinod Srpske pravoslavne crkve bez ijednog valjanog razloga "lupio je šamar" prvoj među patrijaršijama - Carigradskoj. SPC je ušla u opasnu igru protiv nadmoćnijih od sebe samo jer je grupa vladika preuzela odlučivanje u Crkvi. Šta se događa? Prvi među patrijarsima, carigradski Vartolomej, organizovao je proslavu u čast Srpske crkve, njene autokefalnosti i hirotonije Svetog Save baš tamo gde se sve i dogodilo - u Nikeji, davne 1219. godine. Dvodnevna svečanost ovog vikenda posvećena SPC prošla je, međutim, bez SPC. Sinod Srpske crkve, u kojem su četvorica vladika i jedan član zamenik, krio je od "sopstvenih vladika", ali i vernika da poziv uopšte postoji. I to ne bilo koji poziv, već od patrijarha - koji odlučuje o autokefalnosti crkvi i koji je u nekoliko navrata štitio SPC. Poslednji primer je pre izvesnog vremena kada je poslao oštro pismo u Crnu Goru da tamošnja vlast ne preduzima radnje protiv Srpske crkve i da neće dobiti priznatu crkvu. Svečanost u čast SPC držana je, bukvalno rečeno, u toj istoj Crkvi u strogoj tajnosti iako su pismom patrijarha Vartolomeja pozvane sve vladike da dođu. I ne samo to - carigradskom patrijarhu na dva pozivna pisma vladike iz Sinoda nisu ni odgovorile kako dolikuje. "Blic" je, međutim, pre dva dana otkrio i objavio ovaj skandal u SPC i tajnu grupice srpskih vladika. Na to se oglasio jedan od članova Sinoda, pretpostavljamo u ime Sinoda, portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović). U izjavi za medije upitan o događaju vezanom za Carigradsku patrijaršiju i činjenicu da nijedan vladika nije otputovao jer nisu ni znali, episkop bački je izneo nekoliko navoda. Problem je, međutim, što ne odgovaraju sadržini zvaničnih dokumenata. Vladika bački Irinej na početku svoje izjave praktično priznaje pisanje "Blica" da je bilo pozivnog pisma patrijarha Vartolomeja, a da je neodlazak vladika - odluka Sinoda. Dalje nastavlja o razlozima i kaže: - Razloga su dva - praktične teškoće, tek je završena višednevna proslava u Žiči, Peći i Beogradu, pa carigradski poziv nije bilo moguće ni saopštiti arhijerejima pošto je stigao uoči naše proslave, kao i načelni razlozi... - navodi vladika bački. Međutim, "Blic" poseduje oba pozivna pisma patrijarha Vartolomeja. Prvo je upućeno 5. septembra, a drugo 25. septembra. Proslava u Žiči počela je 6. oktobra, dakle 12 dana kasnije od upućenog pisma iz Carigrada. Ako bismo čak i banalizovali problem - nijedno pismo, a posebno carigradskog patrijarha, ne putuje 12 dana. Vladikama, međutim, nije saopšteno ni za prvo pismo poslato mesec dana ranije. Drugi pokušaj vladike bačkog je navod o tome šta Srpska crkva slavi. Tako on kaže: "Naša Crkva ne proslavlja, naime, 800. godišnjicu hirotonije Svetog Save u episkopski čin, a na tu proslavu nas poziva Carigradska patrijaršija, nego proslavlja 800. godišnjicu autokefalnosti naše Crkve. Hirotonija Svetog Save je, prema našem shvatanju, samo deo ukupnog događaja koji proslavljamo". "Blic" poseduje pismo, koje je sa potpisom patrijarha srpskog Irineja, a koje je poslato svim patrijarsima kao poziv da prisustvuju jubileju SPC. "Blic" prenosi deo tog pisma: FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Ovim bratoljubivim pismom čast nam je obavestiti vas da se 2019. navršava osam vekova od kada je Sveti Sava hirotonisan i potvrđen za prvog arhiepiskopa srpskih i pomorskih zemalja u Nikeji... Ovaj goržestveni čin koji je venac hrišćanskog prosvetljenja srpskog naroda naša sveta Crkva će obeležiti u sabornom duhu sa predstojateljima namesnih pravoslavnih crkava...", navodi se u pismu SPC upućenom između ostalih i carigradskom patrijarhu, gde se poziva na našu proslavu u Srbiji. FOTO: PRIVATNA ARHIVA U pozivu sa potpisom patrijarha srpskog Irineja za obeležavanje jubileja SPC govori se o proslavi rukopoloženja Save Nemanjića Dakle u ovom pozivnom pismu srpskog patrijarha uopšte se ne pominje reč "autokefalija" nego proslava rukopoloženja Save Nemanjića. Tako se i patrijarh Vartolomej u svom obraćanju srpskom patrijarhu pozvao na sadržaj tog pisma - pozvao na proslavu onoga što i SPC slavi. Ukoliko se carigradskom patrijarhu "uzme za zlo" što je pozvao na "pogrešnu" proslavu, onda podjednako nije jasno ni kako je takav isti previd mogao da se dogodi onom koji sastavlja pisma u ime srpskog patrijarha. Takođe, i da Sinod dopusti da se takav previd "pošalje u beli svet". Međutim, igri reči ili samim događajima, za kojima je posegnuo vladika, jednostavno nema mesta. Opšte je poznato i bar za života sadašnjeg carigradskog patrijarha neupitno izjednačavanje vrednosti hirotonije i autokefalije. Carigradska patrijaršija nijednog trenutka u novijoj istoriji nije postavila pitanje autokefalnosti SPC. U Carigradu nije postavljeno pitanje, primera radi, da je autokefalija data u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca koja, međutim, više ne postoji. Ali zato jesu poslate jasne poruke i to u nekoliko navrata po pitanju Crne Gore i Makedonije, koje su u duhu očuvanja teritorije SPC. Vladika bački Irinej navodi za medije da ukoliko neko od vladika i ode, "to će biti nezvanično, odnosno u svoje lično ime". Međutim, u oba pozivna pisma patrijarh Vartolomej zove patrijarha i odreda sve episkope, tako da ne bi bilo ni prirodno da je svakom episkopu slao posebno poziv. Odnos sa drugim patrijaršijama u SPC, a posebno bojkot prvog patrijarha, nije nikada bio u ovoj meri stvar jednog čoveka pa čak ni samo Sinoda, a da je Sabor sveden na one koji treba da "upale sveće". Bojkot prve među patrijaršijama ne sme biti odluka u kojoj ne učestvuje Sabor. Inače, pisma koja je poslao carigradski patrijarh sročena su u lepom i iskreno bratskom tonu. U njima je izraženo veliko poštovanje prema SPC, kojoj je na kraju Carigradska patrijaršija i ukazala čast proslavom, što do sada nije činila drugim crkvama. Narodski rečeno, kulturno je bilo odgovoriti na tu ljubaznost i čast. Mitropoliti Carigradske patrijaršije bili u Nikeji Bez SPC tokom vikenda u sklopu obeležavanja jubileja 800 godina autokefalnosti Srpske crkve, u subotu su jerarsi i sveštenstvo Vaseljenskog trona posetili drevni grad Nikeju (Iznik). Poklonici su u Nikeju stigli u podne gde su obišli ostatke hrama Uspenja Presvete Bogorodice u kome je, po mišljenju nekih istoričara kao i Sv. Justina Popovića, 19. avgusta 1219. rukopoložen Sveti Sava za episkopa. FOTO: GORAN SRDANOV / RAS SRBIJA Patrijarsi Vartolomej i Irinej uputili su pozive za svečanosti u bratskom tonu U ovoj pokloničkoj poseti učestvovali su sedmorica mitropolita Carigradske patrijaršije. Liturgijom je juče načalstvovao patrijarh Vartolomej. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Prevod pisma iz Carigrada Prvo podvučeno: svedoči da je patrijarh Vartolomej prvo pismo poslao 5. septembra Drugo podvučeno: radi većeg učešća Srpske crkve pomera datum na 12-13. oktobar Treće podvučeno: poziva svakog arhijereja pojedinačno Četvrto podvučeno: datum ovog drugog pisma je 25. septembar Drugi pasus: "Kao nastavak naših bratskih patrijaraških pisama od 5. septembra ove godine, želimo ovim pismom da obznanimo Vašem ljubljenom Blaženstvu da, želeći veće bratsko učešće svetih arhijereja i klirika Vaše vozljubljene najsvetije Srpske crkve, prenosimo vreme proslave na dane 12-13. dolazećeg oktobra". Treći pasus: "Stoga upućujući otvoreni bratski poziv Vašem Blaženstvu i svakom od svetih arhijereja pojedinačno, očekujući Vaše učešće u ovoj sveštenoj jubilarnoj proslavi, celivamo Vas svetim celivom..."

Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, на тему:"Положај жене у Цркви". Владика је ово предавање одржао 17. јануара 2002. године, у Патријаршији српској у Београду. Звучни запис овог надахнутог предавања преузели смо са званичне интернет странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке. View full Странице