Претражи Живе Речи Утехе

Руси са посебним потребама били гости храма Свих Светих на В. Пијеску Од ИН4С 04/10/2018 Пише: Протојереј Јован Пламенац Црквена заједница при храму Свих Светих на Великом Пијеску код Бара прошле године је угостила дјецу са посебним потребама и њихове пратиоце из Херцеговине, укупно тридесет. Ова црквена заједница је мала, на богослужења се сабира у малој дрвеној цркви, коју је сама направила, својим рукама и својим средствима. Она је на остацима цркве с почетка 4. вијека, чији процес обнове је започет. Трошкови боравка на Великом Пијеску гостију из Херцеговине подмирени су средствима која је сабрала црквена заједница при храму Свих Светих. Дао је ко је колико могао. Највећи терет, ипак, поднијели су Мијо и Нада Шћепановић у чијим апартманима, недалеко од цркве, су гости смјештени и у чијем дому је припремана храна за њих, гдје су и обједовали. Видјевши колико је среће приуштила својим гостима из Херцеговине, црквена заједница са Великог Пијеска одлучила је да сваке године, крајем туристичке сезоне, по истом моделу, организује сличну акцију. Планирала је да за ову годину позове сиромашну дјецу са Косова и Метохије, из енклава. А онда, зимус, на одмор на Велики Пијесак, дошли су Виктор и Ала Гавришев, љекар и професорица музике из Москве. Чули су звона са цркве и дошли на Литургију. На обједу након службе испричали су о готово нестварном подухвату првенствено протојереја Леонида Царевског и свештеник Лава Аршакјана, који, поред још неких садржаја, при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову у Подмосковљу, воде бригу о Дому слијепоглувих и Образовно-рехабилитационом центру за аутистичне особе. Крштење на Великом Пијеску Позив дјеци са Косова и Метохије одложен је за наредну годину. Тридесеторо слијепих, глувих и аутистичних из Пучкова на тиватски аеродром слетјело је 26. септембра. На путу ка Великом Пијеску, свратили су на Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Већ наредног дана, на Крстовдан, домаћини су их одвели у манастире Дајбабе, Ждребаоник и Острог. У Ждребаонику их је дочекао Митрополит Амфилохије, посветивши им обиље пажње и љубави. Острошко братство им је припремило ручак. У повратку, обишли су Саборних храм Христовог васкрсења у Подгорици. Наредна три дана искористили су за боравак на плажи, обилазак Бара и посјете богослужењима. Током Литургије у недјељу 30. септембра у храму Свих Светих крштена је Марија Урусова. Она једина у групи није била крштена. У понедјељак 1. октобра имали су посебан угођај крстарења Скадарским језером. У манастиру Старчева горица, својим подвижничким духом, дочекао их је јеромонах Григорије, почаствовавши их разним плодовима његових воћњака и баште, зготовљених на његов начин. Аутистични, глуви и нијеми Алексеј, који лијепо слика, на броду је написао: „Ја нећу да се вратим у Москву“. Слабовиди Алексеј „кормилари“ бродом Дан пред повратак у Русију, били су гости Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Дочекали су их старјешина Храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и свештеник Александар Орландић. Етно група Дарови Светог Јована Владимира извела је пригодни програм, а потом су они показали како умију да пјевају и играју. Дом слијепоглувих у Пучкову је образовно-рехабилитациони комплекс, у којем његови штићеници уче Брајево писмо, рад на рачунару (уз помоћ посебне опреме), вјештине самоопслуживања, оријентације у простору и друштву, занате и друго. Слепоглуви људи не живе у Дому стално, већ долазе на обуку у трајању од 1–2 мјесеца. Овај Дом до сада је оспособио више од 500 слијепоглувих особа из цијеле Русије. На Храму у Бару Образовно-рехабилитациони центар за аутистичне особе одржава редовну наставу која обухвата терапеутске вјежбе, цртање, рукодјеље иглом… Ове двије иституције при храму Казанске иконе Мајке Божије у Пучкову функционишу без државног учешћа, прилозима добротвора, појединаца и организација. Са њиховим штићеницима раде волонтери, који имају своје породице и своје послове, и који су по правилу високообразовани. Како плодови њиховог труда и молитви изгледају у пракси било је упечатљиво видљиво ових дана у Црној Гори. Живе у огромној љубави која прелива на људе са којима су у додиру, са лакоћом, некако мекано, помажући једни другима и међусобно се удопуњујући. Они функционишу као савршена заједница, као примјењена Литургија. Слијепи и глуви играју уз музику, аутистични се радују заједничкој игри… Они осјећају вибрације и простор око себе и одлично се сналазе, што сами што уз спонтану помоћ оних око себе. Свјетлана, избјеглица из Лугањска, волонтер, машински инжењер, све вријеме прстима, „знаковним језиком“, Лени која не чује и слабо види, која је непосредно уз њу, објашњава што људи око њих говоре и раде: на излету, у колима, за ручом, па и на Литургији. Маша истовремено прстима невјероватно брзо „типка“ по прстима Љубе која нити види нити чује, преносећи јој оно што њој „говори“ Елена, и тако обје постају активни чланови колетива. Са опроштајне вечери У дому Шћепановића сваке вечери било је весело. Једне вечери сви, и гости и домаћини, прославили су Димин рођендан. Посебно весело било је посљедње вечери, на којој су размијењени и дарови. Гости из Пучкова су за вријеме свог седмодневног боравка на Великом Пијеску израдили прелијепу таписерију коју су подарили домаћици Нади. Долазак слијепоглувих и аутистичник из Пучкова на Велики Пијесак показао је како на добру узраста добро. Малој црквеној заједници великог срца при храму Свих Светих да буду ваљани домаћини обилно су помогли Српско културно друштво Слово љубве, Стево Ђуровић из Вирпазара и Национални парк Скадарско језеро. При повратку са крстарења, на отвореном језеру, по таласима, броду на којем су били гости из Русије пришао је чун који је возио Врањинаш Улићевић и његова ћерка је у њега убацила повеликог крапа. Била је то филмска сцена. Улићевићи убацују крапа у брод Непосредно пред повратак у Русију, гости су својим домаћина уручили коверту са прилогом који су сакупили између себе. Био је то дар који је било веома тешко примити и – немогуће одбити. На тој љубави и 1700 година старим темељима узрасти ће храм Свих Светих и уз њега Центар који ће имати посебну мисију помагања људима у њиховом духовном, културном, моралном и биолошком животу. View full Странице

„Ријетки су храмови у свијету као што је Храм Светог Јована Владимира у Бару, саграђен у славу Божију који је крштен и миропомазан светом руком јерусалимског Патријарха Теофило III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божије и тако постао један од најзначајних мјеста у Европи и широм свијета. Овај храм се тога удостојио а заједно са њим и сви они који се сабирају и који ће се у њега сабирати“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас током литругијске бесједе која је служена поводом друге годишњице освећења овог Саборног храма. Митрополит је казао да је 1000 година од мученичке смрти Светога Јована Владимира управо запечаћено освећењем овог величанственога храма: „Кроз овај храм прославља се име Божије, име Оца и Сина и Духа Светога и чествује се име Светога великомученика Јована Владимира сараспетога Христу и у Тајни крштења, али и у тајни његовог животног мучеништва и страдања.“ Говорећи о значају Светога Јована Владимира покровитеља овога светога храма и овога града, Митрополит је подсјетио да и Свети Јован Крститељ и Свети Јован Владимир у својим рукама држе посјечене своје главе: „Такав је значај Светога Јована Владимира, покровитеља овога светога храма и овога града, покровитеља нашега народа, онога који обједињује собом и својом жртвом, попут самога Господа, Исток и Запад. Овдје је на овим просторима управо пројављено то јединство Истока и Запада, јединство Цркве Истока – све до јерусалимског Патријарха који је освешатао овај храм, и јединство Цркве Запада у оним временима када је Црква Истока и Запада била једна, вјерна апостолском и Христовом предању све до 11. вијека када је дошло до несрећног раскола Западне цркве, Римске патријаршије.“ Црква Божија Светога Јована чува то изворно хришћанско јединство, првих 10-11 вијекова и наставља да га чува и проповједа, и да га свједочи и овим светим храмом: „Исток и Запада, Сјевер и Југ, мушко и женско, Грк и Јевреј, роб и слободњак, све то престаје да постоји и обједињује се уз Христу Исусу јединоме Творцу неба и земље и све је призвано да се крсти у име Божије и да се запечати Духом Светим Животворним, да постане једно и заједно и у времену и вјечности“, истакао је владика Амфилохије. Поновио је да је освећење овога храма и његов раст велики догађај јер се преко њега освештао Бар и да је он призив на Божију љубав свих који живе у овоме граду а то потврђује и Црква Свете Тројице на Румији коју, они који су испуњени богомржњом и братомржњом, покушавају да сруше: „Срушили су је управо и они који су били испуњени мржњом према Христу као Богу љубави у 16. вијеку па је она васкрсла. Долетјела је на Румију црква посвећена Светој Тројици да и оданде свједочи Оца и Сина и Духа Светога, да призива на љубав и заједништво вјечно и непролазно свако људско биће на овим просторима. Зато је васкрсла црква на Румији и зато је васкрсао и Свети Јован Владимир и његово присуство кроз овај свети храм. То је велики Божији дар и догађај и за ова град, Црну Гору, и за сву Европу, читав свијет. “ Високопреосвећени Митрополит је казао да је овај храм у Бару, као и онај на Румији, знамење свјетских димензија. У архипастирској проповједи Митрополит је подсјетио да Христос никада није толико био гоњен и прогоњен из људскога живота као данас у свијету. Али, с друге стране, никада се име Његово није толико проповједало и свједичило широм свијета, на свим земаљским језицима, као данас: „Свуда се проповједа Свето јеванђеље и свуда се крштавају људска бића и примају печат дара Духа Светога, постају чланови Цркве Божије, те заједнице вјечне непролазне. Рађају се Духом Божијим за вјечни и непролазни живот.“ Подсјетио је да је крштење облачење у Христа у Његову живоносну силу: „Тајном крштења тјелесно рођени од оца и мајке, они се рађају за вјечни непролазни живот, за вјечно непролазно Царство Божије. Постају заједничари не само земаљске тјелесне заједнице (породичне, људске) него заједничари вјечне Божије заједнице – Цркве Христове којој припадају и припадаће милиони људи кроз вјекове и која се данас проповједа свуда по свијету у свим земаљским народима.“ Током Литургије Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је крстио малу Ксенију. Свечаност поводом друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару почела је синоћ промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова. Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних Православних Цркава. Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. Колико је свечаност била импозантна, као и број вјерника, најбоље свједоче ријечи Патријарха српског господин Иринеја да га посебно радује присуство великог броја народа: „Ја мислим да је ово највеће присуство народа, бар у последње вријеме, на једном мјесту, и то око храма и његовог освећења!“. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година. Крст годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара. Изградња Саборног храма почела је 2002. године, по величини је највећи православни храм у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Видео Саборно крштење у Бару 7. априла 2018. - 19:56 Видео запис саборног крштења на Велику суботу у Храму Светог Јована Владимира у Бару : View full Странице

Отворено писмо оца Јована Пламенца председнику Бошњачке странке и потпредседнику Владе Рафету Хусовићу преносимо у целости Господине Рафете Хусовићу, предсједниче Бошњачке странке и потпредсједниче црногорске Владе, да ли је Бар 1878. године ослобођен или окупиран? Да ли је мој чукунђед војвода поп Илија Пламенац ослободилац или окупатор Бара? Да ли ја данас, у Бару, живим у ослобођеном или окупираном граду? Данас, све чешће, од муслимана у Бару – новопридошлих, не старосједилаца – чујем да је Бар 1878. године, уласком црногорске војске у њега, окупиран. Не знам да ли је тај став ушао и у уџбенике школства данашње, постокумунистичке, мондијалистичке Црне Горе, идентификоване као дукљанске, односно монтенегринске, утемељене на начелу „како си се писа“? А и ако још није, то би био само логичан слијед мондијалистичког ид(е)ологизирања црногорског школства, које је као доктрину прихватило немањићку власт у Зети (претечи Црне Горе) као окупаторску, Светог Саву и Његоша као идеологе и промотере геноцида, аутентични српски језик као туђински и аутентично ћирилично писмо као туђинско, америчку ратно-наркотичку творевину Косово као државу, промискуитет и педерастију као мјеру демократије, односно материјалистички дух Запада као божанство. Кажете, г. Хусовићу, да више немате воље ни да прођете поред Сат куле у Подгорици („вакуфа Османагића“) откад је на њу враћен крст. Да Вас подсјетим, крст на Сат кули је символ побједе црногорске над турском војском у ратовима од 1876. до 1878. године, које црногорска историографија назива Ослободилачким (таквим их доживљавају Црногорци). И символ – у Црној Гори – побједе православља над исламом. И да Вас подсјетим, нијесу Црногорци дошли у Црну Гору силом далеко бројније и опремљеније војске и ту Турцима наметнули православље. Подсјетићу Вас и да је, када је Црногорска војска, у ратним дјејствима 1878. године, од Турака преузела Бар, књаз Никола локалним Турцима (којих није било пуно) и локалном раније православном а по доласку турске војске, што силом што бенефицијама („потурчи се плахи и лакоми“), исламизираном православном становништву (којег јесте било пуно), понудио грађанску равноправност. Дао им је ријеч да им неће „длака са главе фалити“. И одржао је. Књаз Никола и његови Црногорци нијесу били злопамтила. Ширином своје православне душе прешли су преко чињенице да су исламизирани Барани издали не само свој род, него првенствено Христа. И да су се Турцима, који су новопридошли војном силом, ставили на услугу у борби против своје једнокрвне браће која су остала вјерна Христу. Милошћу књаза Николе и толеранцијом локалног православног живља, барски муслимани су били пуноправни грађани Црне Горе (иако Црна Гора тада није била дефинисана као грађанска држава, него као држава Срба: православаца, муслимана и римокатолика). Сасвим равноправно са онима чије су претке њихови преци издали и против којих су ратовали учествовали су у црногорској власти. Тек тада, након што је, 1878. године, црногорска војска од Турака преузела Бар, као „печурке након кише“, узраста чувена барска међувјерска толеранција, барски суживот „три вјере“. Тога док су Турци владали Баром није било. Барски муслимани одмах су постали и равноправни дио културног живота Бара. Већ 1881. године, само 3 године након што је црногорска војска преузела Бар од Турака, у овом граду основана је Српска народна читаоница, прва овдашња институција културе (док су Баром владали Турци, ту није било институција културе). Њен потпредсједник био је хоџа Шабић. Барски муслимани су редовно учествовали и у Румијској литији; за крстом Светог Јована Владимира су на Тројчиндан, заједно са барским православцима и римокатолицима, у православној литији, излазили на врх Румије. И након што је краљ Никола, 1916. године, напустио Црну Гору, барски муслимани остали су њени грађани равноправне могућности одлучивања о судбини државе у којој су живјели. Тако су Саид Дивановић и Суљо Петовић из Барског округа били учесници Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори („Подгоричке скупштине“) која је 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом. Барски суживот „три вјере“ његован је и касније. У вријеме Другог свјетског рата, у кафани на пијаци у Бару, петком, на пијачни дан, заједно су сједјели свештеник Павле Радуновић (тетак мог оца), надбискуп Никола Добречић и муфтија Муртеза Карађузовић, да би народу показали да треба да живи у међусобном разумијевању, да га не понесе хаос рата. Манифестација „Ходочашће у славу Старе маслине“, која символизује заједништво православног, римокатоличког и муслиманског живља подрумијског краја, већ више од деценије, одржава се на Мировици у Бару. Њени оснивачи и организатори су и православци и римокатолици и муслимани. Међу њима је и Суљо Мустафић (претпостављам да га познајете, г. Хусовићу). На тој манифестацији и ја сам, више пута, говорио. Да би ова манифестација опстала, данас највише труда улажу Војо Петровић и Мића Никочевић, моји парохијани, којима благосиљам славске колаче и прекађујем куће, Воју на Никољадан а Мићи на Митровдан. На моју велику жалост, барска међувјерска толеранција данас се враћа у вријеме свог претпочетка, у вријеме када су Баром владали Турци. А знате ли ко је за то „заслужан“? Поред ид(е)олошких (комунистичко-мондијалистичких) Црногораца, који су барско међувјерско сагласје настојали да подведу под „братство и јединство“ своје ид(е)ологије, углавном Ваши Рожајци! Господине Хусовићу, да ли је актуелно, и веома нападно, програмско насељавање Бара и његове околине муслиманским живљем (па били они Бошњаци, Муслимани или Албанци), ововремено ослобађање или окупација Бара? Откуд одједном толико новопридошлих муслимана у Бару и околини: из Плава, Новог Пазара, са Косова и Метохије, највише из Рожаја? Од вас Рожајаца и других тако навалентно новопридошлих муслимана у Бар и око њега на јаде су и домицилни муслимани. Највише због тога што сте им младеж затровали. Откуд из Бара, црногорског символа међувјерске толеранције, борци у Исламској држави? Одакле вама муслиманима новац којим купујете Бар? Је ли неко од вас продао имовину у Рожају? А и ако јесте, колико квадратних сантиметара некретнине у Бару може купити за квадратни метар у Рожају? Није ли Рожаје град незапослених, град сиромаштва, град запостављен у црногорској економији, дио Сјевера Црне Горе који је антипод колико толико имућном Југу? Је ли вас ико икада у држави Црној Гори питао за поријекло новца којим купујете Бар и његову околину? Није ли то новац од дроге, као и онај којим је купљено Косово и Метохија? Идентичну ситуацију овој данас у Бару имали смо на Косову и Метохији прије 40, 30… година. Наравно да вас нико не пита за поријекло новца којим купујете Бар. Не пита вас зато што Бошњачка, као и друге националне странке такозваних мањинских народа у Црној Гори, већ годинама одржава Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића на власти. Не пита вас зато што је црногорска актуелна власт у вашој власти. Ако ви изађете из коалиције која је на власти, са власти оде и ДПС. И ту чињеницу, ту „благодат“, користитите безмјерно. Под своје узимате црногорске државне фирме, па и институције. Тамо запошљавате своје људе. Ко се посљедњих година запошљава у државним фирмама и институцијама у Бару? Углавном Рожајци и други муслимани! Је ли то ослобађање или окупација Бара, г. Хусовићу? У већ више мандата у којима на власти у Црној Гори одржавате ДПС, раскомотили сте се, пуни увјерења да вам се све може. Тако сте умислили и да можете да скидате крстове по Црној Гори. Јесте ли чули ону барску: „Не играј, море“? Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У Бару страдале маслине старе пола миленијума Од Агенције 31 август, 2017 Представници Друштва маслинара Бар, секретар Фахрудин Мујић и предсједник Ћазим Алковић, су заједно са маслинарима из Шушања Божом Шалтићем и Ивом Перајковићем обишли пожаром оштећене и уништене маслињаке у великом маслинарском комплексу „Плагари“. “Констатоване су огромне штете на стаблима маслина која су стара од 100 до 500 година, па и много више. Многа стабла су потпуно изгорјела и остале су само зелене гране пуне плодова, док су код појединих нагорјеле само поједине гране. Процјењује се да је штету претрпјело више од три стотине стабала вишевјековних маслина. Штета је огромна и ненадокнадива, нико више не може вратити стабла која су на овим теренима опстала више од 500 година. Штету су претрпјеле старе шушањске и спичанске породице Главановића, Перића, Шалтића, Паладина, Перајковића и многе друге, а посебно је жалосно било видјети потпуно сагорјели маслињак Надбискупије Которске, гдје је 40 стабала маслина потпуно унштено”, казао је Ћазим Алковић. Како су нагласили маслинари, штета би била много већа да није било пожртвованих ватрогасаца, полицајаца и војника, а посебно признање одају мјештанима који су били јединствени и спремни да се жртвују како би сачували сваку кућу и стабло маслине. Њих више од педесет је ноћ провело заједно са ватрогасцима и дало све од себе да се пожар обузда. “Показало се да су у Друштву маслинара били у праву када су говорили да је изградња путева кроз маслињаке јако значајна, не само за обраду маслина и примјену агротехничких мјера, већ и за заштиту од пожара. Да је у овом дијелу града било више маслинарских путева, штета би сигурно била значајно мања. И шушањски маслинари су се као и остали Барани радовали овогодишњем роду маслина и жељно чекали бербу, али на жалост стихија је учинила своје и уништала све а не само овогодишњи род. Тешко је било гледати нагорјеле гране пуне зелених плодова. Ако се узме да је свака маслина могла дати 30 килограма квалитетног плода може се закључити да је пропало десет тона плода односно у раној берби најмање тону врхунског маслиновог уља”, казали су из Друштва маслинара. Они се надају да ће Општина Бар и Министарство пољопривреде и руралног развоја након детаљне процјене штете на маслињацима опредјелити одређену помоћ и подршку како би посљедице пожара колико-толико биле ублажене. (БарИнфо)