Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'атанасије'.
Found 175 results
-
Драга браћо и сестре, драга децо. Ево дана када Бог благовести спасење роду људскоме, Адамовске, грешноме, роду изгубљеноме – спасење свему свету, свој творевини Божијој, видљивој и невидљивој. У језику нашем Благовест је превод грчке речи „Јеванђеље“. „Ево шта је Јеванђеље“, каже Свети Григорије Палама, монах Светогорски и Архиепископ Солунски, а понавља са тим речима све претходне Свете Оце, све Апостоле, целокупно Јеванђеље Христово: „Јеванђеље Божије јесте долазак Сина Божијега и оваплоћење и очовечење Његово, и давање, онима који Му верују, вечног и бесконачног живота“. На данашњи Празник, браћо и сестре, и драга децо, збива се најважнији догађај у историји света, можеморећи важнији од стварања света, од оног првог стварања. Данас је друго и коначно, есхатолошко, вечно стварање Божије. Данас Бог постаје Човек. Данас Творац постаје Своје Створење, да би Своје створење – човека, учинио Богом, Сином Божијим, братом Својим, сином Небескога Оца, у Духу Светоме, Животворноме Утешитељу. Зато је изабрана најчистија, најчеднија, најбоља од свих нас – Пресвета Дјева Марија. Богу посвећена од утробе мајке Своје,живот провела у Храму служећи Богу, и удостојила се, као крин усред трња, као најлепши цвет у калу ове земље, која је долина плача, да чује данас радосне вести: „Радуј се, Благодатна Господ је с Тобом!“ Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Радуј се, Пресрећна и Благословена, јер, ево, Господ је с Тобом, и онда – с родом људским. И на почетку је Господ био с нама, али у растојању, јер Адам је шетао у Рају и Адам је са Њим разговарао, али још није био Господ сједињен с нама у једно. Требало је да човек расте и узраста, да се тако усавршавајући се сједини с Богом, а он је окренуо путем ђавољег савета. Ђаво је понудио човеку тобоже обожење: „Бићеш Бог ако поједеш тај плод од тог дрвета“. Лажно обећање, јер нема тога плода којим се може постати Бог. И што је још значајније: нема тога начина да се нешто узме, одвоји, отме од Бога, па да онда тако постанеш Бог. То је прва магија, тај ђаволов први покушај магијског „спасења“ човека, - то је ђаво предложио. „Лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44) – лажно је обожење предложио, кажу Светитељи. Али, је то човека заголицало. А зашто га је заголицало, зашто је, наиван и још неискусан, повео се за тим предлогом? Зато што је човек и створен да постане једнак Богу, али једнак у љубави, у сарадњи, у загрљају вечне љубави и радости, вечне благодати са Богом, а не у отмици. Није Бог завидио човеку што ће постати раван Њему; за то га је и створио. Него је ђаво завидљивац дошао као шаптач, опадач, клеветник (дијаволос на грчком и значи: клеветник) и почео да му представља Бога као завидљивога, сујетнога. Као што су многи овога света, и владари и многи други, који су се наметали за спаситеља, били лажни спаситељи овога света и човека. Али, то је човека заголицало, јер га је такнуло у оно за шта је био створен. Лажни пут је, међутим, човек изабрао, а грех и зло јесте само обмана и превара – лажни пут. У сваком греху, у свакој лажи има нека мала црта или делић истине или добра, али је то злоупотребљено и употребљено на зло. Јер, нема апсолутнога зла, нема апсолутнога греха. Све је добро штоје Бог створио, али човек то добро злоупотребљава, а још пре њега ђаво; као нека болест, као рак који употребљава органски раст ћелија па их окреће против самих ћелија, или неке друге болести. Такво је зло и грех. Ђаво је навео човека и он изгуби то од Бога обећано, и у њега заложено вечно спасење, вечно обожење, вечно усиновљењеБогу, богосиновство и богоизједначење у љубави. И долази, после низ вековаи миленијума, Син Божији на данашњи дан! Данас Гаврил благовесник благовести Пресветој Богородици ту радост: да је Син Божији одлучио да постане Син Човечији, Бог да постане човек, да би човека учинио Богом и сином Божијим. И трепти Гаврил, Арханђео Првоврховни крај Престола Божијега, како да принесе ту вест Светој Дјеви Марији. Трепти и Пресвета Богомајка, Девојка чедна, која се заветовала Богу у трајном девичанству, и Бог је испоштовао Њен завет, па је остала Вечна Дјева. Али, и Она се чуди: „Како ће то бити да ја родим Сина Божијега, Спаситеља?“ – „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те“, вели Њој Арханђео. И Она онда, Чиста, честита душа, одмах изговара: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“ То је данашњи Празник, и то је догађај Благовести. И то је прослава овога Храма, и Слава вас и свих нас, браћо и сестре и драга децо. Зато што Син Божији постаде Човек, постаде Богочовек. Како вели наш дивни песник Алекса Шантић у оној познатој песми: „Ми знамо судбу... Ми пут свој знамо – пут Богочовека“. Наша је вера у Богочовека, наша је вера у Свету Тројицу, и зато се крстимо са три прста, и благосиљамо са три свеће. То је знак Свете Тројице, видљиви, светлосни, живи знак, и њиме благосиља сваки Епископ свој народ, а њиме и сваки хришћанин благосиља себе са три прста. Али један од Свете Тројице, Син Божији, постао је Човек и остао Бог, и Он је вечни Богочовек, и то су ове две свеће које приказују да је Он истовремено и Бог и Човек; и то су ова два прста која састављена држимо заједно. Овом руком, којом се благосиљамо у име Оца и Сина и Светога Духа, ми показујемо веру нашу, и ево свеће – то је чиме вас Владика благосиља.[а] Хвала Богу и добрим људима што смо данас дошли овде да овај Празник прославимо, Празник Благовести, Празник спасења свега рода Адамова, сваког народа, сваког људског бића, све творевине Божије, свега света. Радост је наша покрај свих зала, у нама и око нас, покрај свих грехова и злодела, у нама и око нас. Сваки је од нас, како је говорио велики Достојевски, „крив за све“, јер смо сви учествовали, улагали у грех старог Адама, нашег „сверодног“ родоначелника; и да смо били на његовом месту исто би мање-више поступили, као штосе показује да поступамо мање-више у животу. Али је радост наша Благовест данашњег дана, и Празника, и догађаја: да је Бог дошао да спасе свет, и да има спасења овоме и оваквоме свету, јер има Спаситеља. Зато увек будимо радосни, будимо надоносни, пуни наде. Очистимо зло из себе, грехе од себе и око себе, колико можемо. „Прво срце своје поправљајмо“, како јеговорио један од нових Светитеља нашега времена, Старац Силуан Атонски, за кога је Владика Николај Жички рекао још 1938. године, када га је видео у Светој Гори: „Овај Божији човек је Светитељ“. Рекао је тај Старац Силуан да је свет као једна пирамида, на врху које је Бог, али кад човек хоће да поправи свет, онда свет личи на преврнуту пирамиду, па она тачка, онај врх, на који је постављена пирамида, то је наше срце; и ако наше срце исправимо, онда ће оно почетида зрачи и да се цела пирамида света препорађа и обнавља. Тако треба прво почети од себе, од свога срца, и онда ће и свет око нас бити бољи. Нека би данашњи Празник обновиосрца наша, осветио срца наша, као што је овај свети Храм освећен пре 120 година. Наши побожни, благочестиви преци, уз сарадњу ондашњих својих суседа, чији су потомци наши данашњи суседи, су овај Храм подигли и посветили га Благовештењу – „главнини нашег спасења“, како каже данашњи тропа. Та главнина је основни капитал, да употребимо ту страну реч, од кога је почело наше спасење. Син Божији постаде данас Син Дјевин. И зато Гаврил благовести, а и ми са њим: „Радуј се, Благодатна! Радуј се, Облагодаћена! Радуј се, Обрадована! Господ је с Тобом!“ И преко Тебе са нама, у свету и историји, и тако у Њему свет има спасење, јер има Спаситеља. То је вера наша, то је пут наш, то је будућност наша. Зато смо, понављам, и поред свих невоља и зала, нарочито ових последњих година, радосни и надоносни, пуни наде, јер је Господ са нама, и Мајка Божија је са нама. Нека би овај Празник Благовести био благовест = блага и радосна вест спасења целоме свету, благовест сирочићима и сиротима, и сирочадима, и рањенима, и уцвељенима, и онеправдованима, и прогнанима, и избеглима, и свима који су жедни и гладни правде Божије и Царства Божијега, како вели Господ. А свако људско биће, браћо и сестре, жедно је правде Божије и Царства Божијега, али може да усмери своју жеђ на другу страну. Слободан је човек да ту жеђ покуша да утоли на неким другим изворима, да је загаси са неким другим средствима: неко знањем, неко богатством, неко отмицом, неко злочињењем. А да се никад не угаси та жеђ, доказ је онај десни разбојник крај Голготског крста Христова, који је био разбојник, али, кађе видео Господа како страда, препознао је у Њему Праведника и Спаситеља и није дао ономе разбојнику са леве стране, који је остао непокајан, да ружи Господа, него се Господу обратио молитвом: „Помени ме, Господе у Царству Твоме“! И онога часа је био у Рају: „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају“. Бог је зато дошао у свет да нас спасе; и нема тога греха, или тога пакла,од кога нас Бог не може спасити. Само да помогнемо себи, и немојмо очекивати од других; као што и дете ако не једе, ако се не креће, ако не учи, ако не плива, ако се не моли, неће моћи нико други да то уместо њега ради. И да вам кажем да ја уобичавам, од како сам дошао у ове страдалн, распете крајеве, да говорим: „Неће Бог да помогне дембелима, ленштинама, и хвала Му“. Јер би онда било некорисно такве нас помагати. Треба помагати онима који хоће себи да помогну, и Бог то хоће. ЈернећеБог, као тиранин овог света, да се намеће. Бог није пропагандиста, Он не врши пропаганду, нити се намеће. Он је као тихи лахор, као овај пролећни ветар развигорац, и као сунчеви зраци, и као влага благе кише што отвара латице света, и као влага благе кише што отвара латице цвета, тако Бог хоће да отвори наше срце љубављу Својом. Хвала Му штоније насилник, Који не верује у силу, и не делује као силан, иако је Свесилан и Свемоћан. Зато човек треба да отвори своје срце, као што је Спаситељ рекао: „Ево Ме пред вратима свакога срца, и куцам; блажен је онај који отвори: Ући ћу, и вечераћу са њим“. Зато помозимо себи и немојмо очекивати само од другога и других. Потребно је да сви свима помажемо, нарочито ви свештеници, а још више ми Владике – одговорност је наша далеко већа. Таква је и одговорност оних који руководе народом. Али, тиме није укинута одговорност свакога од нас: да своје срце отварамо за добро, за Божије зраке љубави, за влагу топлоте Божије, за Божије куцање, за Божију вечну љубав. Зато нас је створио и зато нас неизмерно, неодступно, „непокајиво“ воли (Рим. 11, 29). Зато је Син Божији постао Човек. Има ли веће радости од тога: да смо деца Божије у Христу, да смо деца Мајке Божије, сабраћа Христова, деца Небеског Оца! То је благовест данашњега Празника, и ту радост нико нам не може одузети, и ту слободу деце Божије нико нам не може погазити, ту наду будућности, ту светлост, ту радост, тај вечни живот, нико нам не може одузети. Нека је срећан Празник Благовести, и Празник освећења овога светога Храма. На крају, кад будемо резали славски колач, поздравиће вас изасланик Његове Светости Патријарха Павла, Преосвећени Владика Новосадско-Бачки Господин Иринеј. Ја вас сада поздрављам Празником Благовести, свесветским и свеспасоносним Празником, Празником све творевине Божије, свга рода људскога и још, додатно, Празником освећење звона Благовештењскога Храма у лијепоме Дубровнику. Бог вас благословио и Мајка Божија штитила и руководила. Амин, Боже дај! http://crkva.se/razno/atanasije_na_blagovesti_lat.htm -
Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити. Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима. Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу? Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души. Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији. Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви. Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде. Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4). Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо. https://mitropolija.com/2022/01/31/mitropolit-atanasije-limasolski-mir-boziji-je-veliko-blago/ -
У житијима светих видимо да човек чак занемарује заповести ради разборитости. Једноставна заповест, на пример, "не лажи", учињена непромишљено, значи да ћете повредити многе људе у свом животу. Када неко дође и пита: Овај, који је малочас разговарао са тобом, да ли ме је оптужио? Јеси ли рекао нешто против мене? Па, можда је рекао ствари против њега. Безобзирно поштење захтева да му кажете: да, окривио те је! Међутим, шта тражи разборитост – да му кажеш: Не, брате мој, он те није оптужио, већ напротив, изговорио је много лепих речи о теби, хвалио те, овај човек те воли и говори најлепше речи о теби. Је ли то лаж? Ако судимо споља, то је лаж. Али ако расуђујемо и духовно, као што су чинили свети, онда је истинито, благословено и неопходно, јер истина је да сви треба да будемо уједињени у Божјој љубави. Свети оци кажу да се свака врлина мора вршити свесно. Шта ово значи? На пример, ћутање је врлина и свети оци кажу: волите тишину изнад свега, она ће вам помоћи да уђете у духовни простор. Тако је, тишина је заиста велики кључ који отвара многа врата Божијим тајнама. Међутим, можете ли замислити ако муж или жена примени тишину, шта ће се догодити? Чим жена почне нешто да ти прича, ти јој кажеш: Ћути! Не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Дете почиње да ти говори, а ти: не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Пример још једне врлине. Христос је рекао: не скупљајте блага на земљи! Али, имате ли снагу вере да сносите последице свог поступка? Нисте сами у кући. Ако постоји заједнички договор у целој породици да све продате и живите као птице небеске, не брините се и бавите се молитвом, да, заиста је ово добро дело. Међутим, мораш имати и снаге да без роптања сносиш последице својих дела, јер врлина није само у чињењу једне ствари, већ и у подношењу свих њених последица. На пример, када постите, морате и да подносите немоћ, односно да не можете да стојите на ногама или вам се заврти у глави. Морате имати ту снагу да наставите, без обзира на последице ствари које чиниш. Врлина разборитости покрива читав спектар духовног ратовања и истовремено је веома опасна. Зашто? Јер, док с једне стране пазимо да не паднемо у претерану жестину, са друге можемо пасти у опуштеност. Не идите у крајност! Морамо, дакле, пронаћи средњи пут, то је права разборитост. Средњи и царски пут који те не баца ни у једну крајност. То се може постићи разборитошћу искусних духовника и зато је потребно послушање. Не можемо да спознамо духовни живот читајући књиге. Не можете узети књиге Отаца, читати их и живети духовно, ово није могуће. Читајте колико желите, слушајте колико год беседа хоћете , али не можете напредовати ако не станете пред духовног лекара, изложите му свој духовни пут и прихватите његов мудар савет о путу ваше борбе. Много пута чујемо како људи говоре: Оче, пре свега здравље! Здравље на првом месту! Сећам речи старца Пајсија, који ми је једном рекао: "Болест ми је донела више користи него здравље! Када сам био здрав нисам био толико користан као када сам био болестан." Говоримо Богу: Боже мој, дај нам оно што је добро и корисно за душу нашу. И одмах долазе искушења, болести, туге и преокрети, а ми кажемо, па, зар се за то молимо? Да, то је оно за шта се молимо. Јер се молимо за добро и корисно душама нашим. Бог је мудрији од нас и зна шта нам треба. Ово није фатализам, већ напротив, најисправнији третман судбине. Сећам се када су млади дошли старцу Пајсију и рекли му: Оче, моли се да нађемо неке добре девојку за брак! А старац рече: Добро, децо, а шта ће бити са лошим девојкама?! Сви желите добре девојке, а шта ћемо са лошим? Неко мора да узме лоше, а ово привидно спољашње зло је велико добро, јер освећује и духовно помаже. Дакле, оно што је добро и корисно за нашу душу може бити лоше, погрешно и супротно од онога што желимо. Малопре смо рекли да се често молимо: Боже, дај нам здравља! Ако нам здравље заиста духовно користи, онда је оно добро и корисно, али ако, уместо да нам духовно користи, оно нас духовно уништава и чини робовима греха, онда је болест пожељнија. Сваки дан говоримо – хоћемо слободу! Слобода је добра ствар, али само онда када се користи на добар начин. Иначе ће постати инструмент који ће нас духовно уништити. И новац је добра ствар, лепо би било да смо сви богати, да имамо пара, да можемо да градимо храмове, друштвене установе, манастире, да нема сиротиње. Али он постаје зло и катастрофа ако се не користи у добре сврхе. Под овим мислим да не треба да судимо споља, јер све што тражимо од Бога, све молбе у нашој молитви су захтеви који утичу на духовни живот и треба да нам помогну у духовном животу. Другим речима, 20 година напорне молитве има више вредности за Бога него да добијете нешто за шта се молите. Као и када се у тешкоћама, болестима, и искушењима каже Хвала Богу - то има велику моћ! "Хвала Богу!" рече Јов и посвети се. Разлучивање нас наводи да ставимо духовне наочаре и видимо ствари како нас учи Свети Дух и да бежимо од две крајности — строгости и опуштености — које нас уништавају. Такође нам помаже да стекнемо здрав ум, којим на крају разабиремо шта да тражимо од Бога... https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/ адаптација Поуке.орг-
- 2
-
-
-
- разборитост
- лимасолски
- (и још 6 )
-
У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“. Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању. Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост. Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше. Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог. Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави. Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања. Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело. Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом. Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели. Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек. Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога. Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло, чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/-
- 2
-
-
-
- разборитост
- лимасолски
- (и још 6 )
-
У данашњем Јеванђељу о Страшном Суду Бог нам открива како ће доћи у слави да би судио свету, и да ће све бити обновљено у свом истинском положају. Још каже да ће критеријум на Суду бити љубав, коју смо показали према нашој браћи. Господ нам је описао ту страшну слику Свог последњег Суда. О овим темама Он говори сликовито, јер се ништа на овом свету не може упоредити с тим догађајима који се приближавају. Кад Он, на пример, говори да ће сести на Престо славе Своје (Мт. 25,31), то не значи да ће постојати некакав дрвени или златни престо на коме ће седети. Неће бити ни леве и десне стране, како би Бог једне поставио са десне стране, а друге – са леве. Ипак, на тај начин Христос нам открива слику будућих догађаја, колико је то могуће према нашим људским способностима. У Јеванђељу Он каже да ће, када дође у тај дан и седне на Престо славе, сабрати народе пред Собом, као пастир своје стадо, и да ћe разлучити овце на десну страну, а јарад на леву. Овце су незлобиве, невине и, да тако кажемо, благородније од коза, које се сматрају непослушним и дивљим. На тај начин Бог раздваја људе и ставља једне са десне стране Себи, а друге са леве. Господ једнима каже: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што Сам, вели Господ, био странац и примили сте Ме, био Сам сиромах и помогли сте Ми, био Сам наг и оденули сте Ме, био Сам у тамници и посетили сте Ме, био Сам болестан и побринули сте се за Мене, и тако даље. Наравно, људи питају: „Али када смо Те видели гладног, жедног, у тамници, као странца, када смо учинили све то о чему говориш?“ Он ће се окренути и грешницима, онима са леве стране, који ће Га упитати: „А када смо Те, Господе, видели гладног, и нисмо ти дали да једеш, када смо те видели као странца и нисмо те увели у свој дом?“ итд. Христос им одговара врло озбиљним речима које представљају кључ за разумевање суштине овог јеванђелског текста. Он каже: „Онда када то учинисте својој браћи, Мени сте учинили“. Другим речима, од тренутка када сте научили да у лицу другог човека видите Мене, све што чините за њега, односи се и на Мене, на Христа – средиште подвижникове љубави. Разговор се завршава речима: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25,46). Историја људског рода завршава се уласком праведника у вечно Царство Божије, а оних за које се, нажалост, испостави да су се удаљили од Бога – у вечну одвојеност и отуђење од љубави Божије. Данашњи јеванђелски текст – то је, у суштини, веома радосна благовест, иако делује врло строго. Зашто радосна? Зато што нас Господ уверава да све постојеће има крај. Христос нас данас уверава да је лик овога света пролазан – да све пролази и ништа не остаје. И шта год се у овом свету догађало, Господ ће доћи да то просуди и оцени. Дакле мудрост и пажња сваког човека састоје се у томе да, ради Царства Божијег, своје садашње стање може да преокрене себи у корист. Свак од нас може да окрене у своју корист оно што тренутно има: радост или тугу, срећу или несрећу, независно од тога је ли млад или стар, богат или сиромашан. Последња реч у историји света припадаће Христу. Кад Господ дође са славом, свакоме ће дати по правди и све ће распоредити на право место. Кад би се нашем животу одузео његов продужетак у Царству Божијем, овај би свет заиста био театар апсурда. Људи се често и с правом питају: „Откуд толико неправде на свету? Зашто млади људи напуштају овај свет, зашто мала деца умиру услед глади, болести, остављени зашто?“ И све изгледа тако, као да праведни заиста остају ускраћени, као да је правда дословно заборавила на нас. Наш свет је апсурдан, а његово главно обележје је неправда. Понекад осетиш да те гуши, хтео би страшно да се побуниш, да разрушиш овај свет. Зашто? Зато што се неправда коју видиш никако не може схватити и објаснити. Како ћеш објаснити неправду човеку кога су увредили, који гладује, страда, умире, болује, губи ближње како ћеш том човеку објаснити шта се догађа, ако му се одузме свест о вечном Царству Божијем и осећај тога Царства? То је просто немогуће. Без вечности човек се дословно гуши у својој свакодневици. Христос нас пак уверава да овај живот има продужетак, који је такав, да ће садашњост, како кажу Оци, бити – као да никада није ни постојала. Светитељ Јован Златоусти вели: „Немој се дивити садашњости, јер је живот овога света позориште; представа се завршила – завршило се све. И не поводи се за оним што видиш, него гледај изван, да пронађеш реалност“. Светитељ Василије Велики такође упућује дивне речи хришћанима: „Пази, јер си путник, а не житељ, ти идеш, а не живиш у овоме свету, у пролазу си, дакле не заваравај се, да седнеш негде и кажеш: ‘А, овде ми је добро, остаћу ту!‘ Тада ћеш“, каже, „бити налик ономе ко се укрца на брод да би негде путовао, али се заборави, и брод почне да му се допада, па крене да на њему уређује себи дом“. Но, ти ћеш сићи са њега у одређеном тренутку, нећеш остати тамо. Треба се припремити, јер ово је само тренутак нашег живота, и то краткотрајан. Радосна вест данас прочитаног Јеванђеља је оно о чему се говори у Символу вере: „Чекам васкрсење мртвих“. Реч „чекам“ значи: са силном жељом ишчекујем тај час када ће Господ доћи, и када ће за нас наступити правда. Ми не чекамо Христа да би казнио неправедне, не, ми Га чекамо зато да би наступила Његова правда у овом свету. Реална неправда догађа се не само онда када поступамо неправедно према другима, него и када поступамо неправедно сами према себи, лишавајући се благодати Божије. Када смо лишени благодати, онда заиста поступамо неправедно према себи. Стога је Христос наша правда – Он нам даје Своју правду и Своје присуство. Господ данас као да брише садашњост, као да подиже завесу и показује нам будућност, да нас садашњост не би сломила, да нас не би потопила у депресију и очајање, пошто се надамо на Царство Божије, надамо се на вечност, и знамо да садашњост – није све: продужетак је – у Царству Божијем. Други аспект. Кад види данашњи јеванђелски текст, човек би могао да помисли како Господ говори о некаквом социјалном систему који се стара о сиромасима, гладнима, заточенима и болеснима. Наравно, Јеванђеље садржи и социјалне аспекте, јер су дела хришћанина – пре свега, дела љубави. Христос указује и на обележје по коме се Његова љубав разликује од љубави света: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40). Он Себе ставља на место сваког човека који стоји пред нама и представља нашег брата. Један старац-авва каже: „Блажен је човек који на све људе гледа као на Бога. Ако си видео брата свога видео си Господа Бога твога, у лицу брата видео си Самог Бога“. Јер човек који љуби Бога у својој чистоти већ реално види другог човека не у његовим страстима, него онаквим каквим га је створио Бог, он гледа спољашњост али види красоту створену по образу Божијем, он љуби човека и види како је диван и значајан. Хајде да се присетимо нечега, не бисмо ли схватили како огроман значај Црква даје човеку. Ми то видимо у њеном свеукупном приступу сваком човеку, али ово је нарочито видљиво у Светом Писму. Након стварања човека Бог је, видевши Адама, рекао: Ево, Адам поста као један од Нас (Пост. 3,22). Бог је дословно похвалио Себе и усхитио се Својом творевином, јер је у човеку видео Свој лик. Као што вам је познато (јер већина од вас су родитељи), кад имате дете, оно је налик на вас и ви му се радујете пошто у детету видите себе. Гледаш то дете и кажеш: „Личи на мене, има моје црте“ – и добро вам је, срећни сте. Дете је – слика свог родитеља. Чак и у философији наши древни преци говорили су о томе како је значајно и дивно створење-човек, када је заиста човек. То јест, када је у њему она лепота с којом га је створио Бог, он је изузетно добар, леп, диван. Зашто? Зато што поседује сву лепоту лика Божијег. – Али, он има још нешто… Друго што му је дао Бог, то је – могућност богосличности. Зато нам Христос каже, да бисмо били слични Богу: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески, и милостиви као и Отац ваш што је милостив (Мт. 5,48; Лк. 6,36). Кад човек заиста буде искористио лик Божији, када се буде подвизавао и уподобио Богу, онда ће на људе гледати као што Благи Бог гледа на своја чеда, не правећи никакве разлике и не показујући никакву ситничавост и пристрасност, јер за Бога нема никакве разлике у Његовој љубави према људима. Ми смо ти који правимо разлике: љубимо Бога један мало, други више, један донекле, други потпуно. Као савршен, Бог ипак све нас љуби једнако, јер Он је наш Отац. Тако и човек Божији љуби све једнако, без изузетка. Ово нас доводи до критеријума који Христос данас објављује, како нас не би оставио у нејасном положају и како не бисмо нагађали: „Када умрем, хоћу ли бити са Богом? А где ћу се налазити после смрти? Шта ће бити са мном на Суду Божијем?“ Да би уклонио те лажне дилеме и лажна оправдања, Он нам открива критеријум и износи пред нас једноставна питања. Он каже следеће: „Види, немој се узнемиравати, ако с љубављу поступаш са сваким човеком, и ако у сваком човеку видиш Мене, онда је то твоје спасење“. Из овога произилази да је љубав према брату – резултат љубави према Богу. Нећеш моћи да кажеш да љубиш Бога ако не љубиш свог брата. Не можеш рећи да си човек Божији, уколико ниси у стању да општиш са другим човеком. Општити не значи бацити му парче хлеба или дати нешто од свога сувишка, и при томе још направити себи рекламу типа: „Ето како ја дајем милостињу и делим новац“. Бог то неће. Бог делује по Своме, Он жели да имамо Његове црте. Наравно, људи имају потребу за хлебом, храном, новцем и другим стварима, али пре свега човеку је потребна љубав, која не представља нешто апстрактно, него најживље осећање које човек носи у себи. Ако упитамо шта је то човек, можемо дати једну просту дефиницију. Свето Писмо јасно каже: Бог је љубав (1. Јн. 4,8,16). А шта је човек? Ако је лик Божији, онда можемо да кажемо да је човек – љубав! Навешћу вам прост пример. Данас сви знате за најстрашнији бич који погађа омладину – за наркотике. Нажалост, сви се ми свакодневно сусрећемо са младим људима који су пали у вртлог порока, и налазимо се у страшној недоумици, јер видиш пред собом човека коме ни са које стране не можеш да приђеш. Као дим – можеш ли да ухватиш дим? Покушаваш да га ухватиш, али у рукама ти не остаје ништа. Чини ти се да видиш његове обрисе, али ухватити га не можеш. Када се бавиш младим људима који су одбацили све у животу и апсолутно их ништа не интересује, чак ни сопствени живот – такви се ни смрти не плаше, јер је његов живот гори од смрти – онда помислиш: шта да кажем том човеку? Шта да му обећам? Чиме да га дирнем? Јер њега дословно ништа не занима. Он је као болесник од анорексије: понуди га најукуснијом храном – погледаће је с гађењем. Он не жели да је види пред собом: тераш га да једе, а он неће. То је заиста нешто страшно. Признајем, када сам почињао да се бавим тим младим људима, много пута нашао сам се у оваквој недоумици: шта да им кажем, кад ништа не може да их покрене: ни новац, ни слава, ни посао, ни живот, ни родитељи – апсолутно ништа. Шта да кажем? Ипак, из свог малог опита увидео сам следеће: оно што заиста може да васкрсне чак и мртвог човека је – љубав. Зато светитељ Јован Златоуст каже: „Љубав је извор огња и живота“. Твоја љубав прелива живот у другог човека. Љуби брата свога од срца, истински, не очекујући од њега ништа и не тражећи ништа – баш онако као што Бог љуби тебе. А Бог не долази да би те осудио или макар да ти нешто каже, него само да би те оживео и угрејао Својом љубављу. Свету је данас потребна та љубав. Покажимо љубав према нашем брату, здраву љубав, која може да се изрази и кроз нешто материјално. Али чак и ако немамо ништа да му дамо, довољно је да га истински и на прави начин волимо. Данас многи људи имају све, али немају никога да их воли; они сами никога не воле, и мада се даве у изобиљу, ипак су несрећни. Јер одсутна је суштина живота, одсутан је његов реални смисао. Ко год да је човек, које год да је расе или вере, за Цркву он је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос. Сходно томе, Црква социјалну функцију врши покушавајући да узвишеним смислом испуни живот палих људи – она врши дело од народног, али и свеопштег, значаја. Црква, то је место које нам данас открива Јеванђеље – место где се као наша браћа појављују и Христос и онај ко у себи носи Његов лик. Ако смо чеда Цркве и ако љубимо Христа, ми не можемо да не љубимо свога брата: ко год да је он, које год расе или вере, за Цркву је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос, човек кога је створио и у овај свет довео Бог. Зато не треба да говоримо: „А како учи Црква на ту и ту тему, и какво је њено мишљење о етничким питањима?“ Црква кроз Јеванђеље говори већ две хиљаде година. Она није чекала да се појави ОУН нити друге институције које се баве људском правдом. Црква увек благовести љубав Божију у свету, и то да решење људских проблема јесу Сам Бог и Царство Божије: они су – одговор на све што човек трпи у свом свакодневном животу. Зато, браћо, кад говоримо о Царству Божијем, ми осећамо велику радост, која олакшава страдања овога живота. Када гледамо Христа ми видимо сву своју браћу. И када гледамо човека, сваког човека, ми видимо Господа нашег Исуса Христа, Кога ми, хришћани, љубимо – не само да верујемо у Њега, него Га и љубимо, и ишчекујемо час када ћемо Га срести. Најпре у лицу наше браће, а потом, у последњи дан – у Његовом вечном Царству. Молим се да у свима нама буде присутна та велика благодат Христова у нашим срцима, и да нас Господ удостоји огромне радости и снаге да ступимо у овај велики и благословени период Великог поста, да бисмо били смели борци против страсти и греха који обитава у нама, и да Васкрсење нашег Господа дарује радост и светлост читавом свету! https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolskibez-vecnosti-covek-propada-u-svakodnevici-beseda-u-nedelju-o-strasnom-sudu-mesopusna/ -
У Културном центру "Брана Црнчевић" у Руми ће у среду 29. марта 2023. године у 19 часова бити одржано још једно предавање из великопосног циклуса на тему "Поста и покајање", сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи протојереју-ставрофору Сретену Лазаревићу, архијерејском намеснику румском. Беседиће високопреподобни архимадрит Атанасије, игуман манастира Старо Хопово. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" -
Атанасије Кад год је падао у ватру Зарицао се да више неће; Почињао би једва чујним Монашким гласом; Али слушајући од себе Изношене и излизане фразе; Почињао је да се нервира И подиже глас; И како је подизао глас Подизао је и своју мисао; То га је бодрило Да говори све гласније; И кад би висином гласа Упалио светла у мозгу; Повезао вијуге И заждио сваку ћелијицу; И мисао му је достизала врхунац А из уста сукљао небески пламен; Како је говорио тако је и писао Почињао је мирно распредајући; Закукуљену и замумуљену Староставну повесницу; Али би му брзо сврцнуло Да скрене са стазе утаптане; И сјури се у фусноту Да изурла себе; Препознајући у данашњем времену Старозаветне људе и догађаје. Матија Бећковић https://mitropolija.com/2023/03/04/matija-beckovic-atanasije/ -
АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Αθανάσιος ο Μέγας) - свети, александријски Архиепископ, непобедиви бранилац никејског Православног исповедања вере у Свету Тројицу и један од највећих богослова Цркве Христове свих времена, због чега је и назван: "Велики", "отац Православља", "Стуб Цркве", "велика труба Истине", "Неупоредиви борац са прве борбене линије". Рођен је у Александрији у грчкој хришћанској породици. Школовао се у Александријској катихетској школи и у подвижничкој школи египатских монаха, где је за учитеља и духовног оца имао Св. Антонија Великог. Тако је постигао универзално образовање, како оно јелинско енциклопедијско, тако и Црквено богословско, које је сматрао важнијим од првог. Празнује се 2. маја и 18. јануара. Борба против аријанства Свети Атанасије се посебно истицао у познавању Светог Писма, а мисли се да га је знао напамет. Као такав, рано је запажен од александријског Епископа Александра, који га је око 318. године узео за свог ђакона, секретара и богословског саветника. У тој улози Атанасије је учествовао на Никејском сабору (325), који је осудио Арија и његово лажно учење, и усвојио, углавном захваљујући залагању Св. Атанасија, израз омоусиос (једносуштни) за Бога Сина у његовом односу према Богу Оцу. После Александрове смрти (328), Атанасије га је наследио на епископској катедри. Тада отпочињу и његова страдања за Православље, али и до тада нечувени богословски подвизи који су се завршили његовом коначном победом. Иако су васељенски поражени на Никејском сабору, аријанци су и после тога наставили борбу против Православља, посебно против израза "омоусиос" који је изражавао саму његову суштину. За кратко време показало се да је то, у ствари, био рат против Атанасија, јер је сва одбрана Православља пала на његова плећа. У почетку је наилазио на разумевање и подршку Запада, али је касније од свих био остављен. До краја су му били верни само Александрија и египатски монаси. Настојећи да га уклоне са катедре и коначно униште, предвођени Јевсевијем Никомидијским, аријанци су се нарочито служили клеветама против њега, интригама код императора и неправедним саборским суђењима. Тако је Атанасије пет пута ишао у прогонство, које је укупно трајало чак 15 година. Атанасије је веома мудро водио борбу са аријанцима. Са изузетном проницљивошћу и ширином сагледавао је право стање ствари међу Епископима и богословима, па је успевао да запази поборнике Православља и међу онима који формално нису прихватили израз "једносуштни", као и да открије лажно учење код неких својих следбеника, као што су били Аполинарије Лаодикијски и Маркел Анкирски. Дела И поред свих својих страдања, Св. Атанасије је био веома плодан писац са урођеним књижевним даром. Почео је да пише врло млад, још пре почетка аријанске кризе. Међу његовим делима на Црквеном плану васељенских размера, поред одбране никејског једносуштија, најпознатије је било одгајање нове никејске струје међу богословима Истока, предвођене великим Кападокијцима, коју је он побудио и подржао на чувеном Сабору исповедника у Александрији (362). Његова дела сачињавају неколико тематских целина: апологетску, догматску, историјско-полемичку, егзегетску и монашко-аскетску. Најзначајнија међу њима су: Реч против Јелина, Ο ваплоћењу, Три слова против аријанаца, Ο Никејском сабору, Томос Антиохијцима, Четири писма Серапиону ο Светом Духу, Посланица Епиктету Епископу коринтском, Живот Светог Антонија, Посланица 39. (Св. Сава је превео и унео у Крмчију), Писмо ο Сабору у Аримину (Риминију) и Селевкији, Апологија против аријанаца, Историја аријанаца, и многа друга. У Мињовој PG његова дела заузимају томове XXV - XXVIII, а постоје и многа друга комплетна и одвојена издања. Са богословљем Атанасија Великог отвара се нова епоха хришћанске богословске мисли, ефикасно крштавање јелинизма и тачно формулисање хришћанског учења ο Богу. Учење Светог Атанасија Атанасије је своје учење изложио у борби са јеретичким учењем Арија, који је робовао јелинским појмовима ο Богу. За разлику од овога, Атанасије у свом богословљу полази од Божанског Откривења, које постоји као жива стварност у Цркви. Он говори ο живоме Богу који се потпуно открио ваплоћењем Сина Божијег. Главни Атанасијев допринос је у одбрани божанства Бога Сина и Духа Светога, који су у томе равни Богу Оцу. Они су једносуштни (ομοούσιος) са Оцем. Да би објаснио како је Исус Христос - Бог, а не створење, Атанасије је морао најпре да објасни проблем твари, да говори ο унутарбожанском животу и Божијем односу према свету. Он повлачи разлику између Божије природе и Божије воље. Син се природно рађа од Оца и зато је Он једне природе - једносуштан с њим, а однос Бога према свету, његово јављање "изван" Себе јесте дело слободне воље Божије. Атанасије је јасно раздвојио теологију, која говори ο унутарбожанском животу, и икономију, која говори ο Божијем односу према свету. Осим тога, кориговао је недостатке хришћанских апологета који су то раније покушавали без довољно успеха. Спасење човека и његово природно назначење, по Атанасију, састоји се у његовом обожењу, а то се остварује кроз учешће човека у божанском животу у личности ваплоћеног Бога Логоса, који обожује човека Својим нествореним енергијама. "Бог је постао човек да би човек погао постати Бог", говорио је Атанасије. Атанасије није схваћен и прихваћен од оних богослова који нису успели да се ослободе свога неоплатонистичког и оригеновског наслеђа. Његово учење прихватили су и наставили кападокијски оци. http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Св._Атанасије_Велики -
Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/ -
Христово Преображење је празник, али то је пре свега догађај. И наша вера је вера-догађај, заснована на Личности и делима Христовим. Преображење је животни, спасоносни догађај Христовог живота на земљи, као и сва остала Његова дела од Рођења до Вазнесења. Догађај Преображења догодио се пре страдања Христовог, као пројава славе и светлости Божанске, да би апостоли после издржали Његово страшно страдање. Преображење је било предокус, предокушање Царства Небескога, почетак славе Христовог Васкрсења, Вазнесења и с десне стране Оца прослављења. Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божији и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, прогањан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу. Господ нас је створио за вечну славу. Ми смо срозали ту славу у себи и око себе, у свету нашем унутрашњем, и у свету нашем спољашњем, срозали је до смрти, до пропасти, до мрака, до зла и пакла. Али, зато је Христос дошао да нас од свега тога спасе. Син Божији је постао Син Човечији да нас поврати Богу и да нам дарује вечни живот у Царству Небеском, које је Царство Светлости и Радости. Преображење је једна од тих спасоносних страница-догађаја на Христовом спасоносном путу и делу делотворног и преображајног Богочовечанског Домостроја, предокушај и залог нашег спасења и светлог прослављења. Како је тешко бити човек, али како је радосно бити човек – кад имамо Преображење Христово на Тавору, и наше преображење у Њему, преображеном Богочовеку. То су чињенице наше вере, које данас прослављамо, и нису само људски, "верски" обичаји. Молим вас, драга наша духовна децо, да то почнемо да схватамо и да се у таквој делатној, догађајној вери трудимо. А ко се труди, и Бог му помаже. /.../ Преображење Христово било је и остало присутно у Цркви ради нашег преображења у Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете кад се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, као што је данас много наше деце ожалошћено што су остала сирочад, а после плача детету је лице ведро и светло – преображено. Тако се и душа и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла и обраћањем Богу Живоме и Светлодавном. /.../ Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на гори Тавору: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи! – за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сâм Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим. Али, драга браћо и драга децо, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: "Њега слушајте!" Вера у Христа и прослављење Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Очовеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима. Недавно је у Грчкој преминуо један свети Божији човек, отац Пајсије Светогорац. /.../ Недавно је преминуо и оставио као завет један Крст српском народу: "Сад Срби носе крст и ја им шаљем благослов." Он је једном приликом рекао мени једну велику истину и ја ћу вам је сада поновити: "Сва васиона, галаксије, универзум, сунчеви системи, све је то Божије, све је од Бога створено, Богу посвећено и Богу химну пева, све Бога слави. У једној од тих галаксија, у једном малом кругу једног Сунца, има једна мала планета, која се зове Земља, и на њој једно мало биће, које се зове човек, и у њему једно мало парче меса, које се зове срце. Но и тај мали комад меса, још је загађен упљувцима, нашим гресима, и тако је срце искрвављено, нечисто, запрљано. И сада, бедни човек се стиснуо око тог парчета још упрљаног меса, држи га себично заробљено, неће да га поклони Богу, а цела васиона је Божија! Колико смо, вели отац Пајсије, ми често мали и себични! А како је лако и једноставно дати срце Богу. Само дај срце Богу и све остало тбоје биће Божије." Ето, драга браћо и сестре, то значи послушати преображењски глс Божији са горе Тавора, послушати Христа, и тако празновати Преображење, учествовати у њему, преображавати срце своје од греха и таме у светлост и славу, од себичности и злобе у љубав и ширину таворску. И то срце дати Богу. Нека данашњи празник преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је и вечно носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Свога, Светлост и славу Царства Небеског, Таворску Светост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех уништи и да нас очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут – преображењско-голготски и крсно-васкрсни. /.../ Све заједничко што радимо и градимо, све што је на добро људи, на наше вечно спасење – нека се Преображењем Христовим преобрази. Нека Светлост са Тавора преобрази умове наше, срца наша, нека осветли ожалошћена срца удовица наших и сирочади наше. Нека преобрази физичку и умну снагу рањеника наших, нека преобрази све оно што је Бог створио и назначио за вечно и светлосно Преображење. Издржаћемо том преображајном Светлошћу и снагом Христовом све невоље и све крстове, и доћи ће сигурно после ове Голготе и Васкрсење. Само да идемо путем Христа Богочовека. То је наш песник православац, српски Херцеговац, најкраће и најбоље рекао: "Ми свој пут знамо – пут Богочовека!" Тај пут Богочовека води нас сигурно у Преображење, у светлост и славу Тавора, макар и ишао поново преко Голготе, праћен издајом људи, клеветама и злостављањима, ругањем и распећем. Засијаће и нама Светлост Божија Свевечна, молитвама Богородице, благодатном силом и љубављу Светлодавца Христа. http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=190-
- 1
-
-
- преображењу
- беседа
- (и још 4 )
-
Божији човек мора бити мудар, не сме бити наиван. Под „мудрим“ овде, наравно, не мислим на мудрост овог света, већ на духовну мудрост. Мора бити паметан, пажљив, његове очи , као што се каже, морају бити широм отворене како би могао да изађе на крај са разним искушењима и изазовима и свим што стане пред њим. Јер у животу наилазимо на многе замке, разне околности и искушења сваког минута искрсавају на путу и ако се због своје наивности или небриге излажемо опасности, онда упадамо у клопку и штетимо себи духовно, трпимо зло. У „Отачнику“ се наводи да човек који се подвизава треба да буде мудрији од демона како би избегао њихово лукавство. Могу се видети многи људи који трпе зло не само у духовном, већ и у свакодневном животу због своје наивности. Ако знаш да је опасно, ако ћеш се преварити, упетљати, зашто јуриш тамо? Зато морамо бити благоразумни. На пример, говоримо: „Идем тамо и тамо“. Добро, ти ћеш отићи, али знаш да ћеш тамо видети лоше ствари и да ћеш нанети себи штету. Зашто онда идеш? Не иди. „Не, поћи ћу и бићу пажљив“. Добро, можеш ићи и бити пажљив уколико имаш такву силу. Али зашто да подмећеш себи, зашто да се излажеш искушењима без преке потребе? Боље би било да уопште не идеш, да не би било искушења, нити повода и провокација. То јест, треба да пребивамо у мудрости, како се каже на другом месту у Светом Писму. Божији човек треба да поступа са великом мудрошћу и трезвеношћу јер постоје клопке, искушења, наше немоћи, страсти и зато морамо да бдимо. Ко може молити Бога да му Он подари премудрост? Онај ко осећа да нема мудрости. Како ћеш молити Бога за оно што мислиш да имаш? И тај наш осећај, то духовно задовољство самим собом је огромна опасност у коју ми, црквени људи, често упадамо. Сматрамо за датост да знамо све, да немамо недостатака у духовном знању, благоразумности и мудрости и да су наша знања довољна за победу у духовној борби. Јер да би нам Бог нешто дао, морамо Га молити са болом, морамо осетити Његово одсуство. То је као када смо здрави, тада не умемо да ценимо своје здравље. Здрави смо, ни око чега се не бринемо, чини нам се да је природно, не водимо рачуна нити ревнујемо за здравље. Али када се разболимо, одмах узвикујемо: „Најважније је здравље!“ Многи тако говоре. Зашто и када они то говоре? Када се разболе, тада и говоре. Од здравог човека се то не може чути, он ни не сања да се икада може разболети, вероватно ни не зна шта значи болест. Прележали смо грип и прехладу, али од озбиљних болести нисмо боловали. А болестан човек, који зна колико је здравље драгоцено благо, жуди за њим и сваки дан се бори да га поврати. Он се подвизава пред Богом, тражи га, јер зна његову неодложност. Да би човек могао да моли Бога за мудрост, прво мора схватити да нема мудрости, да није мудар, нити благоразуман, да прави грешке, да мало зна. То јест, као што су говорили стари Грци, мора да схвати самог себе, да схвати да му је то неоходно, и онда ће спознати да се не може својим силама изборити. У секунди ће осетити патњу, срце ће му постати скрушено и са великим болом и сузама затражиће мудрост од Бога. Као неки човек, који док се обраћа молитвом „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, ако у молитви не осети неодложност Божије милости, не осети да је основна потреба у његовом животу то да га Бог помилује, неће изговорити ове речи са болом, већ овако: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Али када осети одсуство Бога у себи, своју окајаност, грех, осети да је отуђен од Бога, онда ће произносити молитву са великим унутрашњим болом и осетиће огромну потребу за Божијом милошћу. Тако се моли човек, тако тражи милост од Бога. У супротном, Бог му ништа неће дати, уколико не буде тражио срцем. А он не тражи свим срцем, не зато што не жели да тражи, већ јер мора прво да осети потребу за тим. Зашто су свети говорили свим срцем својим: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја?“ Тако и ми певамо свако вече на вечерњој: „Господи возвах к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи. Господи возвах к Тебје, услиши мја. Вонми гласу моленија мојего, внегда возвати ми к Тебје. Услиши мја, Господи!“ Разуме се, када је све добро, ми то не говоримо, оно тече као песма, али када осетимо одсуство Бога у себи и почињемо да тражимо, али не проналазимо Њега у себи, тумарамо у мраку Божијег одсуства и гинемо, губимо дах; када смо у безизлазној ситуацији, са свих страна притиснути и личимо на човека који се дави у мору изговарајући крик: „Упомоћ!“ свим силама, тада је то молитва, тада молимо Бога. „К Тебје возвах“, то јест, завапио сам ка Теби, „чуј ме, Господе!“ то показује интензитет снаге обраћања ка Богу. Тако се моли човек свим силама. Али, као што сам рекао, да бисмо се молили тако, морамо осетити потребу. Ако нема потребе, онда личимо на неког који говори: „Слушај, хајде ми помози мало, ако имаш новца. Ако хоћеш дај, ако нећеш немој! Није ми неопходно“. Треба препознати своју неразумност, недостатак мудрости, да ниси паметан, да мало знаш, да је мало шта у твојим рукама. Треба осећати потребу да те Божија мудрост окрепљује, и потребно је то осетити екзистенцијално, како би могао, када се обратиш Богу, да Га молиш: „Боже, силно Те молим: уразуми ме, дај ми мудрости да не грешим, да разликујем добро од зла, да чиним вољу Твоју, да не падам у заблуду и не одвлачим друге у исту.“ Да то изговараш са болом и свим срцем. Кад човек мисли да је свезналица, то је заиста блиско болести, и то је почетак безумља. Оци говоре да је почетак безумља веровати у своје свезнање. Ко каже: „Знам све“, тај је опасан човек. Почетак мудрости- увек трагати и никада никог не одбацивати. Бог нас може научити и кроз најпростије ствари, кроз нешто мало. Чак и од детета можемо научити уколико смо пријемчиви да чујемо нешто више од онога што хипотетички знамо. http://www.pravoslavie.ru/srpska/print92897.htm-
- 2
-
-
- атанасије
- лимасолски
- (и још 3 )
-
Митрополит лимасолски Атанасије недавно се састао са протојерејем Теодором Гињадзеом и осталим клирицима Цркве Светог Крста у Тбилисију како би разговарали о духовном животу и великим старцима двадесетог века. Свети Јосиф Исихаста Наравно, нисам лично познавао Светог Јосифа Исихасту. Рођен сам године у којој се упокојио … Иако сам знао све очеве који су му били блиски. Од 1973. године био сам у Братству монаха Ватопедског, где смо, наравно, често слушали о Светом Јосифу Исихасти и упознали све очеве који су били повезани са њим и који су били његова духовна деца. Он је наш отац и учитељ. И шта год да радимо у свом духовном животу, то покушавамо да то учинимо према његовом учењу и његовим благословима. И уверен сам да све што смо могли да урадимо, укључујући на Кипру, долази од Светог Јосифа Исихасте, све је постигнуто кроз његове молитве. Као и сви свети, Свети Јосиф Исихаста је својим животом и просветлио како своју душу тако и целу Цркву – посебно оне који воле Исусову молитву, монаштво и имају жељу да воле Христа целим срцем. За њих, Старац Јосиф је сјајна звезда, која осветљава и показује пут. Старац Јефрем Аризонски Упознао сам старца Јефрема из Аризоне 1976. године у манастиру Филотеј. А пошто је био духовни брат о. Јосифа Ватопедског, имали смо и веома блиске односе. Могу једноставно да кажем да смо живели са њим много година. Месец дана пре његовог упокојења отишао сам у Аризону и могу вам рећи да је наш последњи сусрет био најважнији за мене. Тада сам посебно осетио и схватио колики је овај човек велики светац. Био је оличење непрестане молитве. Непрестано се молио, показујући нам пут такве молитве. Био је веома топао човек пун милости. Био је испуњен духом самопожртвовања и љубави према сваком човеку. Био је и изванредан духовни исцелитељ. Где год је била потребна духовна „операција“, он је то урадио без икакве сумње. Старац Јосиф Ватопедски Ватопедски Старац Јосиф је био мој духовник, са њим сам живео много година. Почео сам да комуницирам са њим када сам имао петнаест година. У почетку бих му писао писма, а он би одговарао. И почев од осамнаесте године живео сам са њим у манастиру на Светој Гори. Био је то човек који је заиста волео свог духовног оца, свог Геронду Јосифа Исихасту. Имао је дар задивљујућих суза, способност покајања, која је произашла из велике љубави према Христу. Такође је имао невероватан дар богословља. Приликом његовог одласка Господ му је подарио велику благодат и прославио га задивљујућим стањем на његовом упокојењу. За живота је претрпео многа искушења и много клевета. Цео живот је провео у плачу, али се после упокојења насмејао, по Спаситељевој речи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). Свети Јефрем Катунијски Немогуће је описати о. Јефрема Катунакијског — он је сјајна особа. Само анђели могу да га опишу. Могу само да кажем да га је наш духовник Јосиф Ватопедски заиста волео, а и са његовим братством смо имали веома живо дружење. Могу директно рећи да је о. Јефрем био пророк, само не у смислу да је могао да прориче будућност, већ у смислу да је непрестано осећао Божанску благодат, и видео Христа и анђеле. Он је међу највећим светитељима наше Цркве. А наши оци су га сматрали директним наследником светог Јосифа Исихасте. Када је о. Јефрем је служио и ја сам био ту, или кад сам ја служио, а он је био ту, увек сам имао велико осећање страхопоштовања пред њим. Имао сам осећај да је као Мојсије, који стоји пред Богом на планини Синају. Када је служио Литургију, имао сам јасан осећај да само он и Христ стоје један испред другог, и нико други. Био је веома једноставан човек, али свакога ко му је био на служби обузимало је осећање да је он највећи светитељ и задивљујући човек молитве. Такве ствари се не могу пренети речима. Гледао сам га како служи толико година, али мој утисак о њему никада се није променио. Док је био жив, састајали смо се скоро сваки дан. Служио сам са њим много пута, и често смо разговарали… Понекад ми је чак и писао писма, ишао сам код њега, а он би ме исповедао. И упркос нашим живим и блиским односима, увек сам имао посебну трему пред њим – то није био психолошки страх. Његова личност ми се никада није чинила једноставном и обичном – имао сам снажан осећај да стојим пред Христом. Никада нисам видео Господа, али сам видео човека који је био сличан Христу. Старац Пајсије Светогорац Могло би се рећи да је Свети Пајсије био посебан светогорски цвет, са посебним мирисом. Савремени очеви, сваки од њих, имали су неку врсту посебног мириса различитог од осталих. Свети Пајсије је био један од највећих подвижника, пустињака и исихаста. Био је то човек који је својим великим подвижничким трудом пронашао Бога и прославио Га својим светим животом. Као резултат тога, Господ га је великодушно наградио великим духовним даровима. Укрепио је и утешио многе људе, и монахе и мирјане који су га свакодневно посећивали. Свети Порфирије Кавсокаливијски Десет пута сам видео светог Порфирија. Први пут у Кавсокаливији, 1985-1986; последњи пут у Атини. Свети Порфирије беше велико сунце које је обасјало сву Атину. Такви светитељи су прилично ретки у нашој Цркви. Чак сам неколико пута питао Светог Пајсија где је о. Порфирије добио тако невероватне дарове. А он би ми говорио да је имао највећу чистоту душе и смирење, а Господ му је дао ове духовне дарове да може служити другима. Могу рећи да је све што смо својим очима видели у разговору са њим или што смо чули од других потпуно недокучиво за људску логику. Он сам није записао своје речи које су објављене у књигама. Састављени су из аудио записа његових говора и проповеди. Његова учења су најприкладнија за савремене људе који живе у свету. О. Харалампије Дионисијски и Арсеније Пустињак О. Харалампије Дионисијски и Арсеније Пустињак такође су били из нашег братства. Многи можда не знају за њих, али били су велики старци. О. Арсеније је био саслужитељ Светог Јосифа Исихасте. Он је заиста био велики подвижник. Имао је задивљујућу смиреност, детињу једноставност и непрестану молитву срца. Његово срце и ум су увек били са Христом и Старцем Јосифом. О. Харалампије је био нећак о. Арсенија, и одликовао се тиме како се приморавао у духовном животу, у подвижничким трудовима. Био је и физички веома јак. Био је то човек који се марљиво трудио у умној молитви. Он је истински волео тај труд и приморавао се у духовном животу до свог упокојења. Мало је подвижника попут њега. Нека нам њихове молитве буду од помоћи. Св. Софроније (Сахаров) Ми волимо све ове очеве, јер су савремени светитељи. Године 1990. о. Јосиф Ватопедски и ја смо отишли и посетили Светог Софронија (Сахарова). Ако ме сећање не вара, остали смо у његовом манастиру три дана. Могу рећи да сам у његовом лицу видео савршеног човека у Христу. Сусрет са њим дао ми је живо искуство о томе како Христос чисти и исцељује човека. Био је пример духовно исцељеног човека. Био је то човек задивљујуће племенитости и запањујуће мудрости. Божанска благодат је увек пребивала у његовом срцу. Свети Јаков (Цаликис) Евијски и архимандрит Емилијан (Вафидес) Симонопетритски О. Јосиф и ја смо такође отишли да посетимо Светог Јакова 1990. После тога сам га посетио још неколико пута. Био је то човек чудесне милости и радости. Он је увек био преплављен Божанском благодаћу, иако је то стање скривао својом детињом једноставношћу. Сви су били испуњени радошћу што су били с њим и осећали како је обилно награђен Божанским даровима. Имао сам благослов од о. Јосифа да се исповедим код о.Јакова. Једном, када сам отишао код њега на исповест и пао на колена, пре него што сам успео било шта да кажем, испричао ми је цео живот. Открио ми је све моје слабости и страсти. Онда ме је упитао: „Желиш ли још нешто?“ Рекао сам: „Не, оче. Шта бих друго могао да пожелим?” Што се тиче о. Емилијана, он је био невероватно сунце које је сијало на Атосу. Посећивао сам га много пута, и са о. Јосифом и сам. Имали смо веома добар однос. Био је невероватно мудар и племенит човек. Имао је веома велику унутрашњу аскезу, коју је крио на све могуће начине и све је радио без икакве буке. На њему није било ништа споља приметно; споља је изгледао као аристократа. Могло би се међу нама рећи о. Емилијан је био носилац духа Светог Јосифа Исихасте. Стекао је дар трезвености. Био је веома велики подвижник, живећи у манастиру као у осами, у пустињи. Био је испуњен непрестаном унутрашњом радошћу, и Христом. Архимандрит Георгије (Капсанис) Током протекле године открио сам архимандрита Георгија (Капсаниса). Дозволите ми да и вама насликам његову слику… Био је невероватан човек — срдачан старац, скроман, испуњен сузама, мудрошћу и разборитошћу. Прецизно је исповедао догмате наше вере, темељно је разумео суштину црквености и са великом смиреношћу и задивљујућом племенитошћу носио ова предања која су нам Свети оци предали у Цркви. Поред ових врлина, био је велики теолог са академске тачке гледишта. Могло би се рећи да је архимандрит Георгије био мерило вере православне. Био је чудесно обучен у благодат и био је велики пастир. Нека нам његове молитве помогну! Желим да вас Господ сачува и заштити, јер сви који буду живели побожно у Христу Исусу биће прогоњени (2 Тим. 3,12). Нека вам Господ подари стрпљење у искушењима, и сачува и заштити у свим духовним пословима који се обављају у вашој епархији и парохији. https://mitropolija.com/2022/05/30/mitropolit-limasolski-atanasije-o-savremenim-grckim-podviznicima/- 2 коментара
-
- 2
-
-
- грчким
- савременим
- (и још 4 )
-
Митрополит Атанасије Лимасолски: Мир Божији је велико благо
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити. Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима. Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу? Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души. Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији. Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви. Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде. Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4). Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо. Митрополит лимасолски Атанасије -
„Ако се после, у току даљих ратних сукоба, може говорити о међусобној кривици у међусобном убијању, у Брадини се то не може казати, јер је недужни народ сатеран из својих околних села у то село, које је постало други Јасеновац, друга Глина, други Пребиловци. И почели су убијати и затирати и прогонити Србе као звери, а народ је био у збеговима, без могућности да оде где даље. Одозго Иван седло, доле Неретва, около планине, а свуда непријатељ. Треба их именовати: на челу мање групе – Хрвати, а огромна већина – муслимани. Затирали су Брадину, и данас је затиру, али ви не дадосте, драга Браћо Мученици, да се име Брадине затре. Почивасте под земљом, ево, шест година, и даде Бог да непријатељ заслепи и да не види да ће злодело изаћи на видело”. „Знали смо за масовне гробнице, за Мученичку Цркву Брадинску, која је нова Глинска Црква. Знали смо за гробнице пред њом и око ње, и северно до Иван седла, и јужно до мученичких Челебића, али, и када смо то говорили, говорили смо кришом, да непријатељ не ископа ваша тела и не уништи их. И изгледа да је мало фалило да се то оствари. Али, ето, Промислом Божјим данас сте овде изашли из земље, и ви сте сведоци Васкрсења Христовог!” Потом је напаћеној родбини, мајкама, родитељима, деци, сродницима, рекао да су они на Небу живи, и овде присутни. „Вама нека буде утеха од Бога, утеха кроз сузе, кроз плач, али нека кроз њих провејава радост наде у Васкрс”. Први епископски дани су у знаку приче о малом дечаку, живом мученику – Жарку Куљанину. „Син Стева и унук пострадалог јунака српског Сретка, који као дете није ни проходао, а ни прогледао добро. Као биљчица је на рамену мајке, и он сведочи о страдању великомученичке Брадине”. У чисто српском селу више Коњица (у Брадини је била свега једна хрватска кућа), под Иван седлом, на путу за Сарајево, 26. и 27. маја 1992. године, упале су хрватско-муслиманске снаге, њих 3.000 наоружаних. „Тада су хрватско-муслиманске усташе сатерали 16 околних српских села у Брадину, све Србе, близу 3.000 жена, деце и људи. Неки су Срби имали пушке и борили се, али узалуд; само неколико њих пробило се из обруча и отишли су за Калиновик. Онда је ту неколико стотина Срба побијено, а преко 2.500 српског живља сатерано у тунел под Иван планином и онда у логоре у Коњицу, Челебићима и у Бутуровић пољу. Ту су их тукли, клали и убијали, а жене силовали. До данас имамо набројано преко 240 жртава у Брадини и околини, шеснаест српских села је потпуно уништено, а ускоро и свих 26 коњичког краја”. Тих ратних година Владика Атанасије је говорио о малом Жарку Куљанину где год је стигао: у Београду, Грчкој, Женеви, Америци…. Убили су му оца, пред очима Бранке, Жаркове мајке, убили му деду Сретка и ујака, а Бранку су у седмом месецу трудноће стрпали у затвор у Коњицу! „Кад је она, од страха, болова и мука – знате како је свака трудница преосетљива – почела да се у затвору порађа, лекар муслиман, одвео ју је у самицу и кад се породила намерно је закаснио да пресече пупчану врпцу. Дете је ослепело у недостатку кисеоника; кад се родило, није имало инкубатор, и тако је то данас једна ретардирана биљчица на рамену своје мајке, једва испушта слабе гласиће; дете је скоро слепо. То је прави мученик! Двоструки мученик. Кад сам се срео са Бранком Куљанин, сада избеглицом у Београду, рекао сам јој: ‘Немој, сестро, да плачеш, ти си жива мученица, а твој Жарко је двоструки мученик’.” Пред светским званичницима Владика Атанасије је говорио да и и ми Срби жалимо за малом Алмом, сарајевским муслиманским дететом. „А да ли за српчетом Жарком Куљанином жали ико у хришћанској Европи? Да и не говорим о лицемерним Енглезима, Немцима или такође о муслиманима!”Енглези су организовали експедицију хеликоптерâ у Сарајево да узму мало рањено муслиманче, рањену девојчицу Алму, „јер и она је дете Божје”. „Али, мука дође човеку кад види како страдају и српска деца, а Европљани то неће ни да чују, ни да знају, ни да признају. Да ли они знају, разумеју моје напаћено дете, мало Српче Жарка Куљанина, који је остао ретардирано дете, јер је рођен у муслиманском логору у Коњицу, и то у 7. месецу мајчине трудноће”. Сам Атанасије је спасавао децу других народности, било где у Херцеговини. „Сећам се хрватске девојчице Марије са Борака, коју сам извезао у нашим колима. Мајка јој је била рањена, отац рањен, а Срби спасавају њу и своје суседе”. А мали Жарко, параплегично дете у коме једино срце није било оштећено, постао је оличење новог Дечијег мартирологиона. Његов пример страдања би требало да буде пред очима свих, по речима Владике Григорија, ”како више ниједно дете не би искусило Жаркову судбину и како ниједно место не би доживело судбину Брадине!” Мали Жарко је преминуо децембра месеца 2020. године и сахрањен у Обреновцу. Остао је у свенародном памћењу захваљујући његовом Архипастиру – Атанасију Херцеговачком. Владика Атанасије и мали Жарко Куљанин | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM -
Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html View full Странице -
Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html -
Еви да и једну овакву тему отворимо, мислим да је већ добро време. Овде, `нако форумски, можемо да све то непроцењиво благо мало по мало сакупљамо и њиме гостимо душу. -
Митрополит Атанасије Лимасолски: Благодарност - кључ који привлачи Божју благодат
a Странице је објавио/ла Иван Ивковић у Поучни
Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ Званична презентација: https://otelders.org Facebook: https://www.facebook.com/otelders Instagram: https://www.instagram.com/otelders-
- 2
-
-
-
- митрополит
- атанасије
- (и још 7 )
-
Блаженопочивши Владика Атанасије (Јевтић): Православље – сабор са свима Светима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића) које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- блаженопочивши
- владика
- (и још 6 )
-
Владика Андреј: Ин мемориам - Епископ др Атанасије Јевтић (1938-2021)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње! Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу! У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве. Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен! Извор: Епархија аустријско-швајцарска -
Владика Атанасије : Прича о слепцу и мутавом
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто. Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха. Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага. Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула. Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich-а, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле. Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу. То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. „Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика. Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти? Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек. Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи. И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки. Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала. Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари. Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем. Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца. Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику. У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године. Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019. https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/ -
Најважније је да Хришћанин своју веру заживи. Вера је почетак нашег битија. У Посланици Јеврејима (3, 14), апостол Павле каже да смо постали заједничари Христови ако почетак нашега новога битија до краја одржимо. Вера је, у ствари, то ново хришћанско биће. Недавно је у Грчкој био један спор међу људима, а и они се споре, и хвала Богу, ако је то спорење искрено. И током тог дијалога, један теолог који зна Србе и српски језик, подсетио је да је отац Јустин стално говорио о вери. Он је теолог вере. То се поновило недавно у Калифорнији, у једном разговору, где смо опет рекли, код оца Јустина је много наглашена вера. Код њега је вера – Јеванђеље, вера – покајање, вера – спасење, вера – Христос, вера – Црква, вера – Литургија, вера – будући живот. Није тачно да ће вера престати у будућем животу, јер Апостол каже, сад остаје вера, нада и љубав, али је љубав највећа. Неће престати вера, неће престати чак ни страх Божији. То кажу велики светитељи. Нестаће овога страха кога љубав изгони напоље, страха као панике, страха кога смо сведоци око нас и међу нама. Остаће једно страхопоштовање, као кад видите дете, као кад мајка прилази детету, као кад прилазите ономе кога волите, као кад прилазите светињи, страхопоштовање које узбуђује. Иначе, свети Максим вели, ако би љубав била без тог страха, могла би постати дрскост, изгубила би ту со која и њу очувава да не постане дрскост. Не можете из љубави чинити све што хоћете. Постоји управо та со љубави. Христос – први Хришћанин Светитељи Христа називају вером. Он је први верник, први члан своје Цркве, првина своје Цркве, срце своје Цркве, глава своје Цркве. Али је врло важно, и први хришћанин. Несрећни Волтер је рекао да је први и последњи хришћанин умро на Голготи, мислећи да је једино Христос остварио то што је говорио. То није тачно. То би био случај једног интересантног човека, дубоког, искреног, једног усамљеника који се није остварио. У верницима, у онима који су се вером присајединили Христу, Христос је наставио да дејствује и сваки постаје непоновљиво поновљени Христос. То чини вера, вера поново рађа, препорађа. Зато је Господ говорио Никодиму о вери. Вера се, наравно, улива, прелива, резултира у крштење. Крштење је засемењавање нашега бића на тлу вере, да даље плодотвори. Није реч о магији, него даље да разрађујемо Духа, да дарове разрађујемо – и то је онда хришћански живот, хришћанско живљење. Тако је и са сваком другом чињеницом хришћанског живота, хришћанске вере, хришћанске Цркве. Апостол Јован, апостол љубави који није само апостол љубави, већ и апостол живота, каже: И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама (1. Јн, 1, 2). То је синоним за Сина. Господ је рекао – ја сам васкрсење и живот, ја сам пут и истина и живот. Овде код Јована је то посведочено. И мало даље каже: У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме (1. Јн 4, 9). Поводом овога, свети владика Николај негде је рекао, није Господ дошао само да поправи наш живот, да га улепша, да га прилагоди неким стандардима, него да буде наш живот. Зато је хришћански живот први дуг, први задатак Хришћанина. Све остало на том тлу може расти. Наравно, рекао сам, то остало мора да почива на вери у Христа, на вери у Живог Истинитог Бога. Покајте се и верујте у Јеванђеље. Све почиње тиме. Зато је најважније за нас Православне Хришћане данас, да почнемо да живимо хришћанским животом. Све остало ће доћи на своје место.
-
PREMINUO VLADIKA ATANASIJE JEVTIĆ: Umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački izgubio bitku sa virusom korona WWW.NOVOSTI.RS UMIROVLJENI episkop zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić preminuo je danas u 18 i 50 na kovid odeljenju Opšte bolnice... Преминуо епископ Атанасије Јевтић RS.SPUTNIKNEWS.COM Епископ Атанасије умро је од последица корона вируса.
-
Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово преосвештенство преминуо је у вечерњим часовима, у четвртак, 4. марта 2021. године, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно. Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.