Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архим.'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Авва Исак Сирин каже: „И ја кажем да су они који су мучени у Геени погођени бичем љубави“. Како је горко и сурово ово љубавно мучење! Овако изгледа у паклу. Божја љубав! Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну, у име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Када се говори о правима и дужностима, о обавезама, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва.Када супружници говоре о правима међу њима, ту нема љубави. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо урадили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно лоше. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Онe који су волели и онe који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, то му говори неписани закон љубави , који поништава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Да волим оне који воле мене? То ништа не значи. Да волим све и свакога. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не желим више да живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. О чему причам? Једем Га и пијем Га често, као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постанете одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. На ову љубав је мислио авва када је рекао: воли и чини шта хоћеш. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће Христово, живот ће вам мирисати на Христа, а ваша смрт - на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алате“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако вам срце не омекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав свакога смести и нико није сувишан. Господ тражи од нас срце, а наша света Црква нас подсећа на то у недељу Суда, јер заборављамо да смо као хришћани призвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „ко има срце може се спасти“. https://pavelpapadopulos.wordpress.com
  2. Готово нико не види твоју сузу. Готово нико не види твоју тугу. Скоро нико не види твој бол. Али сви виде твоје грешке и спремни су да те оцрне као немилосрдне судије. Ово је истина са којом је свако од нас позван да се суочи. Зато не задржавајте се на речима људи. Очи људи траже мане и страсти да оптуже и осуде, не гледају у срце да виде дубину човека. Они не траже поводе да опросте, да се загрле, да сажале, већ да разапну и понизе. Људи ће лако кривити јер не желе да се суоче са сопственим грешкама и гресима. А питање је, зар не би требало једног дана да постанемо људи. Да ли смо и ми једна од оних група људи који олако оговарају и осуђују своје комшије? А то говоримо зато што много пута осећамо да смо и увређени и невини и жртве клевета и оговарања, а истовремено постајемо клеветници и оптуживачи других, јер не знамо ни њихов бол, ни њихово покајање, ни живот њихов. Зато у свој живот треба да уложимо пажњу и разборитост, молитву и ћутање, како бисмо престали да чекамо да прокажемо другога за било коју његову грешку, и да будемо спремни да брата покријемо разумевањем и љубављу. Тако ћемо придобити другог, тако ћемо му користити, и тако ћемо се заштитити од разорне страсти осуде. Буди благ према другима, да би Бог био попустљив према теби. Јер је сам Господ рекао да ће оном мером којом судимо, њоме и Он судити нама. *** У Цркви, нажалост, владају „прописи“; правила су обожена; „спољашње добро сведочанство“ постаје само себи циљ, индивидуална морална чистота постаје идол. Хришћани траже „видовите свештенике“, фанатичне моралисте, „харизматичне старце“ који ће их духовно водити. Зато и не слушају свог пароха. Понижавају његове речи, његов рад, његову службу. Не цене његово присуство јер делује људскије, слабије, истинитије, обичније него што би требало да буде. Слушају само славне свештенике, монахе, игумане, архијереје који себе истичу као поседнике истине, мудрости, „светоотачког учења“. Наша грешка је што не тражимо Христа, већ нешто што би нас узбудило, као пророчанство, чудо, старца са дугом брадом. Да смо тражили Христа, онда бисмо слушали и нашег пароха, ценили бисмо његов труд. Тада бисмо читали Јеванђеље, не тражећи дубоко богословље, већ као књигу која садржи Истину живота, начин живота, „тајну“ нашег спасења. Тада бисмо брата гледали са попустљивошћу, са праштањем, с љубављу. Тада би наш живот мирисао на аутентичност а не лицемерје, етос а не етику, понизност а не себичност, човекољубље а не тврдоглавост, исправан суд а не осуду, побожност али не пијетизам, саосећање, а не равнодушност, на доброту, не на порок, на стрпљење, не на кукавичлук. Хајде да се мало самокритикујемо и престанимо да осуђујемо друге, ко год да су, шта год да су урадили. Свако ће бити одговоран за свој живот, своје понашање, своје изборе. Одговорићемо Христу, а не неким наводно изабраним расоношцима и мирјанима који су поставили судове вере, мерећи духовност сваког по својим страсним и антихришћанским критеријумима. https://www.bogonosci.bg
  3. Прича из Манастира Св. Антонија у Аризони. Пре неколико месеци један наш српски ходочасник дошао је у Манастир Св. Антонија у Аризони, којег је основао Свети Старац и Исихаста Јефрем Филотејски - ученик Св. Јосифа Исихасте. Била је субота и он је, као и сва братија, за ручак јео неку мрсну храну са сиром и јајима. Када је дошло време за вечеру свим ходочасницима је била постављена мрсна вечера, опет са сиром и јајима. Међутим, монаси су вечерали нешто на води. После вечере тај наш брат Србин питао је садашњег игумана Манастира јеромонаха Пајсија зашто су монаси вечерали на води а мирјани мрсну храну. Игуман му је кротко и са љубављу одговорио: "Брате, нама је благослов старца Јефрема да суботу вече једемо на води, да би се што боље спремили за Причешће". На те речи брат Србин је рекао: "Јао оче, и ја сам сутра желео да се причестим. Значи ли то да сутра за мене нема Причешћа? Игуман му је опет кротко и са пуно смирења и љубави одговорио: "Драги брате, наравно да можеш, јер наш вечерашњи пост на води јесте само нама лични благослов старца Јефрема, а не благослов за вас мирјане. Ви сте имали благослов да мрсите јер то је благословено у суботу. Међутим, ми смо монаси, и имамо завет послушности, па ручак мрсимо, да би смо испунили опште правило Цркве, а вечеру постимо на води да би смо као монаси били послушни нашем старцу Јефрему и да би смо из љубави према Богу принели и неку малу лепту монашког подвига. Тако да ћемо се сви сутра причестити. И ви који сте мрсили и ручак и вечеру и ми који смо мрсили ручак а постили на води вечерас. Нашег брата Србина је много обрадовао тако смирен, мудар и човекољубив одговор јеромонаха Пајсија, садашњег игумана Манастира Св. Антонија у Аризони. Тако раде сви свети старци. Они су благи и снисхидљиви према људима а строги само према себи. Показујући на тај начин истински етос Еванђеља Богочовека Исуса Христа. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.
  4. Праведност о којој Господ говори у четвртом блаженству не тиче се ниједне посебне врлине, већ је свеобухватан појам који садржи сваку врлину. Пре него што пређемо на анализу овог блаженства, сагледајмо најдубље значење појма врлине кроз проницљиво виђење старца Емилијана Симонопетриског :„Врлина долази од Бога, то није наше достигнуће. То је улагање од Бога. У исто време, међутим, врлина изражава и мојe људскo саучесништво у борби да стекнем и одржим своју пуну заједницу са Њим. Врлина је моје непрестано окретање Богу. То ме чини способним да Га видим, да будем задовољан с Њим, да уживам у Њему, да Га апсорбујем. О врлини могу да говорим када живим онако како је мило Богу, када сам Богу угодан и Бог је мени угодан. Када је Он мој одмор и ја постајем Његов починак. Када неко постигне безбрижност и ћутање, када његова једина брига постане Бог, тада ће стећи способност да остане непристрасан. Он ће спознати пут светости, безгрешности, царства Божијег“ („Речи ходочасника. Тумачење о Авви Исаији“). Оно што се дешава са нама је парадокс - иако осећамо своју трагичну егзистенцијалну празнину и одсуство живота, немамо жељу да их пронађемо и уживамо у стварном животу. Немамо ту жељу, немамо ту чежњу. Патимо од губитка апетита. Суштински проблем греха лежи управо у овом недостатку апетита за животом, а не у кршењу неких заповести. Губитак апетита! Егзистенцијална празнина! Са овим блаженством Господ долази да манифестује и задовољи дубоку потребу чежње, очекивања и засићења. Он је наша храна. Он је наш живот – „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1,4). Св. Јован Златоусти се обраћа народу и своја учења не развија на високом философском нивоу, већ их прилагођава практичним потребама свакодневног живота људи, како би их приближио и надахнуо свакога. Он каже: „Када Господ говори о праведности, мисли на врлину супротну похлепи. Многи мисле да ће кроз среброљубље бити задовољни. Али Господ каже да ће на крају похлепни све изгубити; и материјално и духовно изгубиће онтолошку димензију живота“ (Говор 15 о Јеванђељу по Матеју). Када волимо и тежимо праведности, када избегавамо похлепу и експлоатацију, бићемо задовољни. „Пазите и чувајте се себичности, јер се живот човеков не састоји у умножавању имања“ (Лука 12:15). Све ствари, чак и новац, нису саме по себи добре или лоше. Од нашег односа према њима, од наше процене зависи да ли ће нам открити дубљу сврху, да ли ће нам дати живот, или неће имати апсолутно шта да нам кажу и биће за нас празне речи. Посебан изазов утилитаристичкој перцепцији ствари модерног човека представља јединствена реч Никоса Г. Пенџикиса: „Молим се да ми ствари дају живот!“ Оно што ме занима пре свега је истина ствари. А ствари морате одбацити да бисте их стекли“. Овај смерни човек је разумео тајанствени логос (односно онтолошки смисао) живота који се крије у свему, проучавао је учење о „логосу бића“ Светог Максима Исповедника и са страхопоштовањем се према њему односио. Схватио је да, ако се не ослободи опседнутости стицањем и поседовањем материјалних ствари, неће моћи да ужива у њима као даровима од Бога. Имамо јадну и рационалну перцепцију ствари која нам не дозвољава да се удубимо у њихов најдубљи логос. Гледамо на њих из веома површне перспективе, као на предмете који ће задовољити нашу жељу и среброљубље. Ако смо посебно паметни и надарени, користимо све своје способности да бисмо стекли све више добара искоришћавањем других. Ако смо преосетљиви, јако нас иритирају и најмање неправде које нам други наносе, а које нам ускраћују стицање жељених добара. Св. Јован Златоусти наставља своје тумачење и упоређује блаженство глади и жеђи за праведношћу са следећим блаженством милостиње. „Господ благосиља оне који показују ревност за правду. Подстиче их да се одрекну пљачке, експлоатације и среброљубља, јер их удаљују од милостиње, доброчинства и саосећања”. Само они који су гладни и жедни за врлином праведности биће испуњени изнутра, биће задовољни. Обистиниће се Христове речи: „А ви тражите Царство Божије, и све ће вам се ово додати“ (Лк. 12,31). Док доживљавамо пуноћу живота који нам Бог даје и трајно се обогаћујемо Његовом бескрајном милошћу, постајемо способни да покажемо милост према ближњему. Ко чезне да се труди у врлини праведности, нема смисла да то чини у име неке хуманистичке целисходности, већ у име царства Божијег, у име личности Христове. Хуманизам тече у уским границама и у једном тренутку ће се исцрпити. Хришћанин је позван да антропоцентризам претвори у теоцентризам, односно да Богочовека учини средиштем свог живота. „Иштите најпре Царство Божије“ значи: сваку врлину, сваку духовну делатност, да би била стварна, да би била здрава, била исцелитељска, није довољно чинити само ради врлине. Иза вршења врлине, током њеног упражњавања и након тога, увек мора да стоји упућивање на царство Божије и очекивање од њега. Св. Григорије Ниски обухвата више теоријски значење блаженства: „Гладан сам и жедан праведности значи да сам гладан и жедан сваке врлине; не само због врлине поштења и поштовања других, нити само због одбацивања похлепе и пљачке. Библијски концепт правде не значи једнаку расподелу добара и људских права. У концепт праведности укључена је универзална врлина. Када кажемо: „јер је праведан Господ, правду воли“ (Пс. 10, 7), мислимо да је Он сам Добар, Љубав, пуноћа свих врлина“ (Реч 4 о блаженствима). Гладан сам и жедан за праведношћу, значи гладан сам и жедан за милошћу Божијом, гладан сам и жедан самог Господа. Он ће ме напунити. Јер када будем гладан и жедан за милошћу Божијом, прихватићу је и моја животна потреба ће бити задовољена. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се; јер сваки који иште добија, и сваки који тражи налази, и ономе који куца отвориће се“ (Мт. 7,7-8). Господ нас позива: „И последњег великог дана празника Исус стаде, подиже глас и рече: ко је жедан, нека дође к мени и пије“. Ко верује у Мене, кроз утробу његову, као што је речено у Писму, потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7,37-38). Живот је чежња и жеља за милошћу Божијом! Сваки човек има велику чежњу за Бескрајним, иако не зна где и како да се оријентише, где и како да Га тражи. Ова чежња постаје рана која му пробија срце и оставља га гладним. Докле год лаже самог себе и уноси неке опијате у свој живот, покушавајући да заборави ову чежњу, поништаваће сваку могућност да се духовно развије, да нађе Бога и да се спасе. Велика опасност за нашу душу је отказивање ове неутољиве чежње, јер кад немамо чежње, не можемо да тражимо Бога. Ово је наша велика болест, наш велики грех: пристајање на осредњост, прихватање конвенционалности. Глад и жеђ за Божјом правдом значи да сам упорна особа. Желим да покријем огромну и бесконачну празнину коју имам у себи. Желим да се бол и чежња савладају и преобразе у снагу за живот. Нека смрт постане васкрсење. „Усудио бих се да кажем“, наставља свети Григорије Ниски, „да Господ приноси Себе својим изгладнелим слушаоцима!“ Он сам постаје „хлеб који силази с неба“ и „вода жива“ (Јн. 6,58; 4,10). Благо ономе ко осети овај бол, ову празнину, зато што је фаворизованији од онога који живи у осредњости која је садржај његовог постојања. Измучени и сломљени човек, чак и када бол постане израз његовог повређеног егоизма, увек ће почети да тражи и задовољава своју најдубљу егзистенцијалну чежњу. Бог многе од нас хвата и привлачи чак и кроз нашу себичност. Подсећа нас кроз нашу трагедију да имамо потребу, али и право, да се лечимо, да се изнутра испунимо. Обично идемо у цркву, приближавамо се Христу да бисмо решили своје проблеме. Одбијамо да признамо да све почиње од наше себичности. А онда Христос долази и отвара пред нама нове могућности и хоризонте а ми идемо ка личном сусрету са Њим. Њему поверавамо све, чак и наше болесне жеље, да са њима чини оно што Он сматра да треба. Избегавање похлепе и практиковање праведности утиче на све аспекте нашег свакодневног живота и односа. Духовни живот се не тиче једног аспекта нашег духа, већ је свеобухватни егзистенцијални догађај. Он обухвата целу личност. Наша је одговорност да саберемо све расуте делове наших живота и посадимо их у Тело Христово да постанемо живи чланови Његове Цркве. Тада ћемо почети да схватамо праведност према нашој браћи као саосећање и милостињу, а не само као избегавање похлепе. Правда значи не искоришћавање другог. Да га поштујемо као слику Божију, јер има јединствену вредност. Када га не поштујем и искоришћавам, када га посматрам као ствар која емоционално задовољава мој нарцизам, онда грешим. Пошто смо ускогруди, схватамо концепт правде као равномерну расподелу наших добара, права и потреба, одбрану истине и одбрану од неправде и клевете сматрамо правдом, а за критеријум узимамо своју паушалну логику, а не однос према другом. Постоји једна фундаментална разлика између световног и духовног погледа на ствари. Секуларни приступ је индивидуалистички; не поштује личност и став, већ само личну корист. Духовни приступ је усредсређен на особу; занимају га пре свега личност и став. Праведност је плод става; није предуслов става. Јер праведност захтева знање, а знање се рађа у ставу. Као и врлина; није предуслов за спасење, већ је плод спасења и даје нам се кроз лични однос са Христом. Врлина се стиче и чува испуњавањем заповести, као испуњење воље нашег љубљеног Господа. Отац је прави васпитач ако са својом децом дели добра према њиховим могућностима, потребама и пријемчивости. Разлучивање и образовање о исцељивању рађају се кроз познање другог. Свештеник не чини добро ако епруветом мери грех, ако за критеријум има закон, а не посебне потребе и способности човека. Шеме и закони не могу постојати у Цркви јер немају лековито дејство. Добар лекар, да би изабрао праве лекове, не води рачуна само о болести, већ пре свега о пацијенту. Излечење зависи не само од дијагнозе болести, већ и од процене његовог психосоматског стања и могућности целог организма. Исто радимо и са духовним болестима. Да бисмо излечили грешника, потребно је да развијемо лични однос са њим, да се ставимо у његову кожу, разумемо његове снаге и слабости како бисмо му пружили одговарајући третман. Ако на прво место ставимо поштовање личности и однос према њој, развијаћемо концепт правде као саможртвовања, као жртве за другог. Супротно томе, порицање личности и односа са другима озбиљно нарушава правду. https://www.bogonosci.bg/правдата-като-всеобхватна-добродете/
  5. Људи долазе на исповест и признају да је дошло до раскола у њиховим односима са другима. Они признају свој грех, признају своју страст, завист и антипатију коју осећају према другима, чак и мржњу која се рађа у њима. Они разумеју да је оно што осећају погрешно, они разумеју да је потребно лечење, али не покушавају да промене своје стање. Много пута се присећају и праве менталне сценарије и имагинарне разговоре са људима које им се не свиђају, са којима су се свађали, завиде им, па падају у бес, очај, тугу. Ви их саветујете како да промене своје јадно стање, али они вам одмах одговарају: „Не могу, оче, покушавам, али не могу!“. Грешка је, међутим, у томе што човек покушава да се ослободи симптома свог егоизма, а да не напусти сам егоизам, односно не жели да се понизи. Дакле, разлог свему томе је тај што човек не жели да се понизи. Нажалост, у животу ових људи не постоји „не могу“, већ постоји „нећу да будем понижен, нећу да изгубим, нећу да будем други, не могу да не будем у центру пажње, не желим да ме игноришу, желим да истакнем своју корист, желим да моје достојанство сија, желим да победим, желим да будем слављен…”. Све ово може звучати екстремно, али да ли је заиста тако? Доживимо себе... Ако желимо да се бавимо правим духовним радом, открићемо да сваки раздор са другима, свако осећање зависти и антипатије према другима има за свог оца нашу себичност, жељу да се осећамо снажним, одличним, супериорним, а за мајку – недостатак кајања. Не можемо превазићи своју злобу према другима осим ако нисмо вољни да се понизимо. Без понизности увек ћемо завидети, увек ћемо негодовати, увек ћемо (лако) осуђивати и гледати са висине на друге, увек ћемо негодовати. Страшно је то што узнемиравамо и повређујемо друге, али ми мучимо и себе. Као да желимо да живимо у тузи и угњетавању. Зато свети оци с правом кажу да и ако егоиста има све најбоље, осећаће недостатак и имати тугу у срцу. Насупрот томе, понизна особа се осећа испуњена радошћу, чак и ако нема много ствари у овом животу; широко јој је срце, зато свакога прима. Не постоји „Не могу да волим свакога“, постоји „Не желим да се понизим“, чија је последица да не могу да волим. Понизност је потребна. Да схватимо да нисмо толико важни и да нам нико ништа не дугује. Племенитост је потребна. Племенитост понизности. Не да вас други стављају на последње место и да то прихватите (наравно и то је нешто), него да сами себе стављате на последње место. То је понизност. Онда, ако вас на крају ставе мало испред, осећате се почашћеним и захвалним. Али ако себе стално стављате на прво место и инсистирате на томе да сте увек на првом месту, па понекад на другом месту, осећате се увређеним и повређеним. Да ли желите да стекнете љубав? Желите ли да се ослободите злобе, антипатије, зависти, туге? Одговор је: понизите се. Тада ће се ваше срце отворити за све. Тада ћете на све гледати као пријатеље, а не као непријатеље, као сараднике, а не као конкуренте. Учините себи услугу, молим вас! Оставите свој его по страни јер је штета трпети врелину мисли (а то је пакао), док вам се даје остатак благодати. Наш живот је ружичаст. Не пребивајте у трњу! Постаните мирисни цвет за друге! https://pravoslavenhram.com/смирението-–-да-поставиш-себе-си-на-последно-място/478
  6. Велики црквени раскол 1054. године јан 26, 2022 Митрополија.цом, Богословље Велики раскол који се десио 1054. године у почетку између древне Римске цркве и Константипољске патријаршије и заједно са њом и осталих древних патријаршија, Антиохијске, Александријске и Јерусалимске представља један од најтрагичнијих догађаја у историји једне Свете саборне и апостолске цркве. Сам разлог Великог раскола је вишеслојевит и треба да се посматра из више аспеката да бисмо могли имати једну реалну слику о томе немилом догађају који се догодио пре хиљаду година. Узроци су пре свега црквени и политички мада у позадини имају свој национални, као и културолошки карактер. Никако не треба заборавити у времену након Миланског едикта 313. године догодио сусрет две велике цивилизије и културе у окриљу Цркве, јелинске и римске. Након Миланског едикта Римско царство са Царом Константином Великим (272-337) почело је полако да усваја хришћанство као државну религију, што се званично десило у доба цара Теодосија Великог (347-395), који је 390 године царским Едиктом прогласио хришћанство за једину званичну државну веру у читавом Римском царству. Може се рећи да од тада па све до Великог раскола два велика народа, две велике културе, два велика језика латински и јелински су се испреплитали у животу и Цркве и Византијског царства. Са осамостаљивањем Римске цркве која је 754. године постала Папска држава дошло је до делимичног прекида односа између две кулутре и цивилизије а ускоро и до Цркве Рима са Источним црквама. Захваљујући каролиншком краљу Пипину Малом (714-768) који је освојивши Равенски егзархат (који је био дио Источног римског царства=Византије), Римска црква је добила све те земље на дар а то је потврдио и повељом цар Карло Велики 774. године. Тим чином Римска црква добила је сва права над Равенским егзархатом и то је допринело оснивању Папске државе. Са оснивањем Папске државе Римска црква и њене папе су постале неовисне од византијског цара и тиме су уједно добиле огромну моћ која је са временом расла. С друге стране константинопољски патријарси су били у доброј мери овисни од источних римских царева што се погото очитовало у време иконоборства који је потресао Цркву у 8. и 9. веку, када су богоборни цареви Лав III Исавријанац (717 – 741), цар Константин V Копроним (741 – 775, Лав V Јерменин (813– 820) и цар Теофило (829-843) прогонили Цркву уништавајући иконе, фреске и мозаике док је у томе периоду Римска црква било потпуно слободна и тиме се сачувала од иконоборачке јереси.[1] Утицај византијских царева осећао се на константиопољским патријарсима све до пада Византије, а тако и за време Великог раскола, када су цар Констатнин IX Мономах (1042-1055) и Патријарх Михаил Кируларије (1005-1059) били политички супарници, што је потом коштало Патријаха Михаила прогонства са трона цариградских патријарха за време цара Исака Комнина (1057-1059).[2] Историјске околности у време Великог раскола Историјске оклоности у којима се тада налазила Римска црква и остале древне патријаршије нису биле истоветне. Наиме, Папска држава (Stati della Chiesa) је била у непрестаним унутрашњим политичким превирањима и војним нападима од стране Нормана (Викинга) коју су 1053. године потукле папску војску код Цивитатеа и заробили Папу Лава IX (1049-1054) ставши га у кућни притвор у граду Беневето у области Кампања. С друге стране Византијско царство је тада доживело својеврсну културну ренесансу за време цара Константина IX Мономаха, који иако не исувише политички способан ипак је сачувао унутрашњи политички мир и безбедност граница Источног римског царства. Тадашњи константинопољски Патријарх Михаило Кируларије је био бивши државни службеник са великим управљачким способностима, али не толико широког богословског образовања како сматра енглески византијски историчар Стивен Рунсиман (Steven Runciman).[3] Преостале три древне патријаршије биле су под управом муслимана, наиме Антиохијска патријаршија је била под управом Калифа Абдллах ал-Каим Биамрилах (1031-1075) Абасидског калифата (Сунити) док је Александријска и Јерусалимска патријаршија била под управом седмог калифа Фатимидског калифата (Шити) Абу Тамим Мад ел Мустаншир би-Илаха (5. јул 1029 – 10. јануар 1094), који је био најдуговечнији калиф у историји ислама. Тадашњи антиохијски Патријарх Петар III (1052-1056) је био велики богослов и уједно један предстојатељ Цркве који се истицао благошћу и помирљивим тоном за разлику од енергичних Папе Лава IX и Патријарха константинопољског Михаила Кируларија. Патријарх александријски је био Георгије II (1021-1052) који је изабран за патријарха за време ученог Калифа Али аз-Захира (20. јун 1005 – 13. јун 1036) за чије је време обновљена Црква Светог гроба у Јерусалиму, која је у више наврата била спаљена од фанатичних муслимана. Што се тиче Јерусалимске патријаршије због недостатка информација није сигурно да ли је у време Великог раскола Патријарх Јерусалима био Софроније II (1040-1059) или Патријарх Јоаникије (+1084). Недипломатски однос Рима и Константинопоља У свим тим тешким историјским околоностима за Цркву када је једино била слободна Константинопољска патријаршија подиже се нова бура на Цркву и то изнутра под призмом нових учења и богослужбене праксе које је увела Римска црква и тиме уносећи неспокојство међу древне патријаршије које су путем својих посланица реаговале на иновације Папе Лава IX. Сам Папа Лав IX био је познат као велики реформатор у Римској цркви који се на Синоду у Латерну 1050. супроставио литургијским новотаријама и осудио јеретичко учење Беренгара од Турса (998-1088) о Евхаристији и трансупстанцији, наиме Беренгар и његови ученици су одрицали истинско Христово присуство у Светој евхаристији.[4] Иако је Папа Лав IX заступао исправан став о стварном присуству Господа Исуса Христа у Светој евхаристији ипак је пао у богословску заблуду уводећи бесквасни хлеб (хостије) у Свету литургију као евхаристијски хлеб. Тим чином је прекршио свештене каноне Цркве (Апостолски 70. канон, 48. канон Помесног лаодикијског сабора из 341. године и 11. канон Трулског пето-шестог Васељенског сабора 691-692. године у Константинопољу), а уједно и пао у древне христолошке јереси како наводе у својим посланицама Православни оци од 11. до 15. века, што ћемо и детаљно изложити у наставку. Наиме, Патријарх цариградски Михаил Кируларије сазнавши да Латини у Цариграду служе Литургију на бескваном хлебу (азима-хостије) наредио је 1052. године да се затворе сви латински храмови у византијској престоници. Латински трговици из Венеције, Пизе, Ђенове и Амалфија живели су у северном делу Цариграда наспрем Златног Рога и тамо су имали своје манастире и парохијске храмове са својим латинским свештенством. Одлуци Патријарха Михаила претходила је прво одлука римског Папе Лава IX који је први уз помоћ Нормана (Викинга) забранио у свим византијским храмовима православну богослужбену праксу и обичаје, како наводи професор Црквене историје Василије Фидас.[5] Ипак тврдња професора Фидаса није потпуно тачно, јер у посланици Папе Лава IX упућеној Патријарху Михаил Кируларију се наводи да „сте све наше Латинске цркве затворили, а од наших монаха сте отели манастире док истовремено снисходљивија и разумнија поводом овог питања Римска црква је оставила многе грчке манастире унутар и ван Рима да држе своје отачке обичаје“[6] Патријарх Михаил Кируларије нe имајући ширег богословског знања обратио се Архиепископу охридском Лаву, бившем хартофилаксу Храма Светог Софије,[7] да напише богословске посланице Папи римском Лаву IX, које су уздрмале односе између Римске и Константинопољске Цркве. Архиепископ охридски Лав упутио је три посланице Папи Лаву IX од којих се трећа сматра као велико богословско светоотачко наслеђе. Нажалост већ је прва посланица Охридског архиепископа Лава уздрмала односе за Римском црквом. У њој Архиепископ охридски наглашава на основу Светог писма и учења Светих отаца богословске забуде Римске цркве као и тада најновије увођења бесквасног хлебу као Евхаристијског хлеба у Светој литургији, наглашавајући да „кориштећи бесквасни хлеб (хостије) заједничаре са Јудејима“[8] и уједно позивајући Латине да се уразуме и да „постану, као и сви ми у православној и неупрљаној вери, једно стадо једног доброг и истинитог пастира Христа.“[9] Сам Папа Лав IX видно узнемирен, као одговор Патријарху Михаил Кируларију и Архиепископу Лаву у својој Посалници наглашава првенство Рима сматрајући да: „Константинопољска црква не поштује своју мајку, Римску катедру, која јој је по Светом писму родитељ, и да као неблагодарна ћерка ни по Божијим ни човечијим привилегијама није часнија нити славнија од Антиохијске и Александријске патријаршије које су достојанственије због врховних апостола, а да је добила друго место од Римске цркве, којe је захваљујући цару Константину подарила Цркви константинопољској друго место части, да би се кроз њу она прославила и да је цар Јустинијан тражио да се то потврди људским законом и сходно томе она (Константинопољска црква) никакве друге привилегије нема.“[10] Другу посланицу Папа Лава IX упутио је визатнијском цару Константину IX Мономаху, где наглашава да „папи као викару апостолске катедре припада привилегија изнад свих да надгледава све Цркве“[11] и на тај начин наглашава „папски примат“, тј. јеретичко учење које је супротно Православном саборном учењу где је римска папа био само „први међу једнакима“ епископима (Primus inter pares), а не „први изнад свих“ (Primus sine paribus) што подразумева папску универзалну јурисикцију, како наводи Митрополит волкомаски Иларион.[12] Такав оштар одговор Папе Лава IX само је распалио већ распаљене страсти код цариградског Патријарха Михаила Кируларија који налаже Архиепископу охридском Лаву да у следеће две посланице Папи Лаву IX подробније изложи православно учење о бесквасном хлебу: “Сви свештени и богоносни оци предали су нам учење и предање Светих апостола да хлеб и вино у Светим тајнама са молитвама вршимо, а не са азима (бесквасни хлеб- хостије), као ни остала што нам је стари закон налагао, она су укинута Светим еванђељем и самим тим престају да важе и уклоњена су.“[13] С обзиром да је реторика посланица била полемичка,самим тиме је продубљивала јаз између две Цркве, као и затварање латинских манастира и цркава у Цариграду и грчких цркава и манастира у Риму и јужној Италији. Видећи такво тешко стање између Римске и Константинопољске цркве, цар Константина IX Мономаха одлучује да позове Папу Лава IX у Константинопољ да заједно са Патријархом Михаил Кируларијом нађу решење проблема који је изникао. Због старости и тешких политичких прилика у Папској држави римски Папа Лав IX одлучује да пошаље своју делегацију у Константинопољ у нади да ће се решити неспоразуми , како у вези употребе бесквасног хлеба на Светој евхаристији тако и да ће се опет отворити латински храмови. Пропаст дијалога у Константинопољу и Велики раскол Делегацију папских легата сачињавали су кардинал Хумберт од Силва Кандиде, кардинал Фридрих Лоренски, потоњи Папа Стефан IX,и амалфијски надбискуп Петар. Вођа делегације кардинал Хумберт (+1061) био је учени бенедиктански монах из чувеног манастира Опатије Мовенмоутиер у Лорену , регион у источној Француској. Кардинал Хумбер одиграо је одлучну улогу у римској курији тих година а поготово је најзаслужнији за Велики раскол који се десио 1054. године у Константинопољу. Након што је Бискуп Тула Бруно 1048 године изабран за Папу Лава IX, заједно са собом довео је у Рим за свога секретара ученог игумана Хумберта кога је прво хтио поставити за Архиепископа Сицилије, али то због Нормана није био у могућности, стога га је 1050. године рукоположио за Кардинала Силве Кандиде, данашње дијацезе Порто Санта Руфина. Као изврсни зналац грчког језика он је за Папу Лава IX превео посланице Архиепископа охридског Лава на латински, а уједно и посланице Папе Лава IX Цару Константину IX Мономаху и Патријарху Михаил Кируларију превео је са латинског на грчки, мада поједини историчари сматрају да је он био тај који је саставио обадве посланице. Од самог Кардинала Хумберта сачуване су на латинском четири посланице од којих је последња Екскомуникација Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава, тј. званична Анатема Константинупољске цркве од стране папске делегације.[14] Наиме, након што је делегација приспела у пролеће 1054. године у Цариград и смештена у палати цара Константина IX Мономаха одмах су ступили у политичке преговоре са царем Константином поводом заштите јужне Италије и Сицилије од Нормана и са Патријархом Михаил Кируларијем поводом црквених несугласица. Иако су преговори са царом Константином били позитивни ипак са Патријархом Михаил Кируларијом било је доста потешкоћа и то пре свега због саме папске делегације која је захтевала од „ћерке Константинопољске цркве“ потпуну послушност „мајци Римској цркви“ и да Патријарх Михаил призна потупуни примат римског папе и учења Римске цркве о Исхођењу Духа Светог и од Оца и од Сина (Филиокве), као и кориштење бесквасног хлеба (азима- хостије) на Светој литургији. Такође је узнемирила папске легате посланица ученог Студитског монаха Никите Ститата који њоме подсећа Римску цркву на 70. канон Светих апостола који забрањује кориштење бесквасног хлеба ( азима).[15] Видно разгњевњен Кардинал Хумберт у своме одговору монаху Никити користи уличарски речник вређајући монаха Никиту Ститата који се дрзнуо да каже реч против Римске цркве.[16] С обзиром да су захтеви папске делегације били искључиви и нису остављали простор за дијалог наставак разговора није био могућ. Пре свега јер је папска делегација показала својим гордим ставом непоштовање Константинопољске цркве и самог Патријарха Михаил Кируларија, који након првог састанка није хтио да настави дијалог. Све је то узроковало да Кардинал Хумберт заједно са члановим папске делегације састави текст о „Екскумуникацији-Анатеми Патријарха Михаил Кируларија и Архиепископа охридског Лава и осталих који су се успротивили Римској цркви“[17] и да саму повељу положи на Часни престо у Храму Мудрости Божије (Света Софија) у Константинупољу 16. Јула 1054. године пре почетка суботње вечерње службе. У самом тексту повеље осим што се анатемише константинупољски Патријарх Михаил Кируларије и остали његови сурадници наводи се „да ко год се супроставља Римској апостолској катедри нека је анатемисан и да не може бити православан и да се назива „квасан“ (ферементариј=προζυμίτης) и да је „нови антихрист.“[18] Одмах након стављања повеље о изопштењу Патријарха Михаил Кируларија и осталих његових сарадника папска делегација је напустила Константинупољ и упутила се ка Италији. Сам чин као и текст повеље изазвао је велики скандал у Константинопољу тако да је Патријарх Михаил Кирулариј одлучио да сазове следеће недеље 24. јула Сабор Цариградске цркве док је цар Константин IX Мономах одмах послао пратњу за папском делегацијом да се врате у Константинов град. Нажалост, папска делегација је одбила да се врати за Констанинупољ тако да је Сабор заседао без њих. На самој седници Сабора поред Патријарха Михаил Кируларија узели су учешће Теофан Кизички, Никита Халкидонски, Лаврентије Драчки, Антимос Сидјски, Николај Писнунтски, Лав Мирски, Лав Трапезунтски, Јован Смирнски, Евсевије Андријанупољски, Константин Митилински, Николај Хонски, Ипатије Идрунтски, Лав Каравзијски, Григорије Месимвријски, Лав Атински, Михаил Силијонски, Николај Евханијски, Димитрије Каријски, Павле Лимнски, Лав Котрадијски и Антоније Зикхијски [19], који су заједнички одлучили да се анатемише сам текст повеље и они које су је саставили тј. папска делегација али не и сама Римска црква и сам Папа, наводи византијски историчар Стивен Рансман.[20] Саборску одлуку као и текст повеље папске делегације Патријарх Михаил Кируларије је послао антиохијском Патријарху Петру и преко њега александријском и јерусалимском патријарху, обавештавајући их о свим немилим догађајима који су се збили у Константинопољу од стране горде папске делегације и о међусобном анатемисању.[21] С друге стране папски легати по повратку у Рим сазнали су да се упокојио Папа Лав IX још априла 1054. године, што је могло довести у сумњу валидност повеље папске делегације а самим тиме и Анатеме. Ипак с обзиром да је један од чланова делегације кардинал Фридрих Лоренски, убрзо изабран 1057. године за римског Папу Стефана IX до самог испитивања исправности како повеље Анатеме тако и самог чина никада није дошло.[22] Такође је то било врло тешко и из другог разлога, јер је сам главни узрочник Великог раскола Кардинал Хумберт био изузетно утицајан у Римској курији као што се види и у његовом присусту на Латеранском сабору у Риму априла 1059. године под председавањем Папе Николе II(1058-1061), где је предложио да Кардиналски збор бира нове римске папе, а о укидању Анатема није било ни спомена. [23] Богословски разлози Великог раскола Један од главних богословских проблема који је претходио Великом расколу било је увођење у Символ вере Филиокве (јеретичко учење о двоструком исхођењу Духа Светог, тј. да Дух Свети исходи и од Оца и од Сина) од стране Папе Сергија IV 1009 године приликом његовог устоличења у Базилици Светог Јована у Латерни што је узроковало да га Патријарх константинупољски Сергије II (999-1019) избрише из Црквеног диптиха.[24] Тај догађај у црквеној историји познат је као „раскол Сергеја“ и од тада се званично па све до данас не помињу у Диптисима Васељенске патријаршије на литургијама римске папе. Поред Филиоква други богословски проблем који се наметао од стране Римске цркве и тадашњег Папе Лава IX био је примат или првенство римског папе које су Латини погрешно тумачили на основу измишљеног учења о тзв. „Константиновим даровима“ из псевдо-документа из 8. века. По том лажном учењу римске папе су сматрале да је цар Константин Велики напуштајући Рим и одлазећи за Константинопољ дао Папи Силвестру (314-335) управу над читавом црквом као папском државом. [25] Сходно томе учењу римски Папа је „први изнад свих“ епископа (Primus sine paribus) а не „први између једнаких“ епископа (Primus inter pares) како је исправно по учењу једне Свете саборне и апостолске цркве. Трећи богословски разлог који је узроковао Велики раскол било је увођење од стране Папе Лава IX у Литургију бесквасни хлеб (азима, од грчке речи хлеб без квасца). Свештени канони Цркве строго забрањују кориштење бесквасног хлеба на Литургији. У 70. канону Апостолоског сабора пише : „Ако неки епископ или презвитер или ђакон или уопште (неко) из каталога клирика, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима, или прима од њих празничне дарове, као: бесквасне (пресне) хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (верник) нека буде одлучен.“ [26] Скоро исто све понавља и 11. канон Пето-шестог Васељенског трулског сабора из 691.године :“ Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе бесквасне (пресне) хлебове Јудеја, нити да с њима бива близак, ни у болестима да их призива и лечења од њих прима, нити да се уопште с њима заједно купа у јавним купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.“[27] Сам проблем са кориштењем бесквасног хлеба у Светој литургији по Светим оцима није само литургички већ пре свега богословски, јер са кориштењем бесквасног хлеба у Светој евхаристији Римска црква је пала у древне јереси Аполинарија, Несторија и Монофизита како наводе православни оци попут антиохијског Патријарха Петра, Лава Архиепископа охридског, Преподобног Никите Ститата, Митрополита руског Јована и осталих на основу богословских одлука Васељенских сабора, Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Поред свештених канона врло су значајне две посланице из прве хиљадугошњице Цркве у којима се богословским доказима побија кориштење бесквасног хлеба како од стране Аполинарија тако и од стране Монофизита. Прва је посланица Светог Атанасија Великог „О бесквасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων)[28] и од Преподобног Јована Дамаскина која носи исти назив „О бескасном хлебу“ (Περὶ τῶν ἀζύμων).[29] Атанасије Велики у својој посланици наводи да Аполинарије служећи Литургију са бесквасним хлебом одриче се истинске човечанске природе Господа Исуса Христа са умом и душом рођеним од Свете Дјеве наводећи да: “бесквасни хлеб (азима) немајући квасац мртав и беживотан је хлеб, јер квасац живот даје тијесту као што се душа сједињује са телом, и сол уму, и зато служимо тајну (Свету евхаристију) са хлебом да не би пали у богохулство безбожног Аполинарија.“[30] Свети Јован Дамаскин наводи у својој посланици да Монофизити Јермени и Јаковити служећи Литургију са бескавасним хлебом су подражатељи Аполинарија истичући да је бескасан хлеб непотупун који потребује додатак тијесту, а то је квасац који долази на место душе у тијесту и сол које представња ум док је бесквасан хлеб без тих састојака мртав закључујући да : „бесквасан хлеб нема никакву животну снагу, и да је мртво тело:“[31] У својој „Другој посланици римском Папи“ Охридски архиепсикоп Лав истиче да „су нам предали Свети оци учење и предање Светих апостола да служимо са хлебом и вином Свету евхаристију, а не са бесквасаним хлебом како налаже стари закон јер се он укинуо са Свештеним јеванђељем и престао је да важи и да никакве користи немамо од њега и да не смемо да учествујемо у празницима Јудеја, Јермена и Јаковита.“[32] То исто сматра и учени Студијски јеромонах Никита Ститаос (1014-1090) који у својој посланици наводи да су Латини пали како у јерес монофизитизма Јермена тако и у јерес Аполинарија са увођењем бесквасног хлеба: „једући бескавасан хлеб као предложак тела Христовог мртво тело једете а не живо….и чине оне који га једу да падају у богохуљење и јерес Аполинарија.“[33] Такође Патријарх антиохијски Петар, који иако је био умерен, ипак је био богословски јасан поводом питања неисправног кориштења бесквасног хлеба на Литургији тако да у посланици самозваном Патријарху Венеције Доминику истиче да „користећи бесквасан хлеб сте у опасности да паднете у Аполинаријеву јерес који је тело Христово сматрао без душе и ума чије је место заузело божанство приликом рођења од Свете Дјеве Сина и Логоса Божијег. И ви мртво тело приносите а не живо.“[34] Износећи све те богословске доказе православни оци 11. века имали су барем мирну свест што се тиче догматске стране изложења учења Православне цркве. Нажалост тешка нарав константинопољског Патријарха Михаил Кируларија, његова нетолерантност према Латинима у Константинопољу и неспремност за дијалог довели су добрим делом до тога да се и римски Папа Лав IX и његови легати понашају осионо и гордо тако да уместо здравог богословског дијалога дошло је до катастрофалног сукоба и великог раскола између Римске цркве и Константинопољске патријаршије. Резиме Иако су Латини и сам Папа Лав IX имали предочене све доказе о неисправности кориштења бесквасног хлеба на Литургији на основу Свештених канона и дела Светих отаца из прве хиљадугодишњице Цркве ипак су остали слепи сматрајући да су у праву и погрдним именом називајући константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и православне Јелине „Ферментаријима“ (Квасним).[35] Папа Лав IX je у својој посланици Патријарху Михаил Кируларију гордо нагласио, без да има објашњења на основу учења Цркве да :„Свештеник или епископ, који допусти себи свршавати Евхаристију на хљебу, који није уобичајен у Цркви Рима, бива одлучен.“[36] Такође папски делегати на челу са Кардиналом Хумбертом нису желели ни саслушати Патријарха Михаил Кируларија и православне епископе и богослове већ су гордо одбацивали све Посланице које су им биле упућене, где су изложени докази о неисправности кориштења бесквасног хлеба на основу Старог и Новог завета, као и Свештених канона и дела Светих отаца првих хиљаду година. Ни добро настројење цара Константина IX Мономаха да се реши питање на миран начин није уродило плодом јер по бацању Анатеме на Патријарха Михаил Кируларија и његове сараднике папска делегација напустивши Константинопољ није се хтела вратити за преговарачки стол иако је то сам цар Константин IX инсистирао. По своме повратку у Рим одмах су обавијестили Римску цркву о анатемисању константинопљског Патријарха Михаил Кируларија и његових сарадника, што је било прихваћено од стране Римске курије без нарочитих полемисања. У почетку се сукоб између Римске цркве и Константинупољске патријаршије није схватао тако трагично, јер је било у историји Цркве више мањих раскола када се прекидала литургијска заједница између Рима и Констанитопоља, као што је био случај са Папом Николом I и Фотијем Великим 863. године. Ипак како је време све више одмицало Раскол је узимао све веће и веће димензије, а поготово након Великог папског сабора у Барију 1098. године када су званично усвојена учења о двоструком исхођењу Духа Светог “Филокве“ и кориштење бесквасног хлеба на Литургији, и то понајвише захваљујући Анселму Архиепископу кентерберијском (+1109). С друге стране источни патријарси су стали на страну константинопољског Патријарха Михаил Кируларија и остали верни одлукама Васељенских сабора и Предању Цркве првих хиљаду година. Како је време одмицало јаз је био све већи и то још више дошло до изражаја са кКрсташким походима а поготово након освајања Константинопоља од стране Латина 1204. године и постављањем Латинског Патријарха у Константинољу, венецијанца Томе Моросини (Tommaso Morosini). Тим чином Велики раскол био је дефинитивно запечаћен. Потоњи Сабори и у Лијону (1274) и Ферарско-фирентински сабор (1438-1442), где су се сусреле римске и православне делегације не само да нису уродиле плодом већ су само продубиле раскол. Прошло је скоро хиљаду година од Великог раскола и сви богословски проблеми који су тада били узрок Великог раскола и дан данас су акутални, с тиме што су кроз векове искрсле нове доктрине и учења у Римској цркви, које су супротне одлукама Васељенских сабора и предању Православне цркве. Иако су Папа Павле VI (1897-1978) и васељенски Патријарх Атинагора (1886-1972) међусобно укинули анатеме током Другог ватиканског сабора 7. Децембра 1965. године ипак није дошло до Евхаристијског јединства двеју Цркава због великих богословских разлика, а једна је и кориштење бескваног хлеба (азима=хостија) на Литургији који је био и један од главних разлога Великог раскола 1054. године. Архимандрит мр. Евсевије Меанџија .[1] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017,стр. 189-253 [2] Георгије Осторгоски, Историја Византије, Miba books Београд 2017, стр.387-388 [3] Στ. Ράνσημαν, Δύση και Ανατολή σε Σχίσμα, μτφρ. Ἐν πλώ-Αθήνα 2008,стр.64 [4] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.235 [5] Βλασίου Ιω. Φειδά, Εκκλησιαστική Ιστορία Β, Αθήνα 2002,стр. 167 [6] C. Will, Acta et Scripta quae de Controversiis ecclesiae Graece et Latinae, ed. C. Will, 1861,стр.80-82 и Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.210 [7] Георгије Острогорски, Историја Византије,Мiba Books Београд 2017, стр.373 [8] Лав Архиепископ Охридски, Посланица епископу Рима поводом Азима и Суботе, PG 120,836 A [9] Will. Стр. 56-60 и . Φούγια,стр. 208 [10] Претходно. Стр.210 [11] Will. Стр. 85-89 и . Φούγια,стр. 226-227 [12] Mitropolit Volokolamski ILARION Alfejev, PRIMAT I SABORNOST SA PRAVOSLAVNE TAČKE GLEDIŠTA, Predavanje održano na Pravoslavnoj Duhovnoj akademiji„Sveti Vladimir“ u Njujorku 8. novembra 2014. godine, https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/?pismo=lat [13] Лав Архиепископ Охридски, „Друга посланица о бескваном хлебу“, Φούγια,стр.211 [14] Архим. Евсевије Меанџија, Проблем квасног и бесквасног хлеба до касновизантијског периода (на грчком), Атина 2021, стр. 93-94 [15] Νικήτα Στηθάτου, «Πρὸς ΄Ρωμαίους περὶ ἀζύμων καὶ σαββάτων νηστείας κατὶ τοῦ γάμου τῶν ἱερέων, καὶ ὅτι οὑ δεῖ ἐ τεσσαρακοστῃ τελίσαν λειτουργίαν γενέσθαι», Α. Κ. Δημητρακοπούλου Εκκλησιαστική Βιβλιοθήκη, Ἐν Λειψίᾳ, 1866, стр.18,24 [16] Humbertus Silvae Candide, Contra Nisetam 1, PL 143, 1000 CD [17] Јован Кармирис, Догматска и Символско наслеђе Православне Саборне Цркве,Τα δογματικά και συμβολικά μνημεία της ορθοδόξου καθολική εκκλησία, Αθήναις 1960, стр.343-348 [18] Mihaelis Cerulari, Edistum Synodale, PG 120, 741 C [19] Μεθοδίου Γ. Φούγια, Μητροπολίτου Πισιδιάς, Έλληνες και Λατίνοι, Β Έκδοση, Αποστολική Διακονία-Αθήνα 1994, стр.254-260 [20] Стивен Рансман, Запад и Исток у шизми, (грчко издање), стр. 78 [21] Μιχαὴλ Κηρουλαρίου, «Ἑπιστολὴ πρὸς τὸν Ἀντιοχείας Πατριάρχην Πέτρον, PG 120, 820 ABC [22] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр.278 [23] Ν. Βιδάλη, Οι Ρωμαίοι Ποντίφικες και το έργο τους, ΚΕΟ, Αθήνα 1994, стр.239 [24] Епископ Атанасије Јевтић, Патрологија 5, Београд-Требиње-Лос Анђелес, стр. 83 [25] Aidan Nicholad,O.P , Rome and the Eastern Chruches, Second Edition, Ignatius Press San Francisco 1992, стр. 275 [26] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 70 АС стр.54 [27] Свештени Канони Цркве, превод умировљени Епископ Херцеговачки Атанасије Јевтић, Београд 2005, Канон 11 5/6 ВС, стр. 145 [28] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 A-1332 C [29] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 388 A-396 D [30] Άθανασίου Ἀλεξανδρείας, «Περὶ τῶν Ἀζύμων»,PG 26, 1328 BC [31] Ίωάννου Δαμασκηνοῦ, «Περὶ τῶν ἀζύμων»PG 95, 389 C-392 A [32] «Δευτέρα έπιστολὴ τοῦ Άχρίδος Λέοντος περὶ τῶν άζύμων», Μ. Φούγια, Ἐλληνες και Λατίνοι, стр.213 [33] Νικήτα Στηθάτου, «Κατὰ Ἀρμενίων καὶ Λατίων και περὶ ἐνζύμων και ἀζύμνων, Hergenrother Joseph, Monumenta Graeca ad Photium ejusque historiam pertinetia, Ratisbonae, стр. 151-152 [34] Πέτρου Αντιοχείας, «Έπιστολὴ πρὸς τὸν Ἁρχιεπίσκοπον Βενετίας Δομίνικο, PG 120, 777 A [35] Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр. 82 [36] Leon IX, Epist. Ad Michael. Episc. Constantinop., Др. Никодим Милаш, Словенски апостоли Кирило и Методије и истина Православља, Београд 1985, стр.82
  7. Пише: др Александар Живковић Блаженом Спомену Митрополита Дабробосанског Николаја Најава књиге архимандрита Никодима (др Богосављевића) Прилог измирењу раскола еп. Артемија (Издавач: аутор, Голубац, 2017, стр. 207, без благослова, али са посветом "Епископу ваљевском Г. Милутину"), изазвала је различите коментаре, углавном усмерене на саму личност аутора и његова претходна дела, али до сада, колико знамо, на саму књигу нико није дао критички осврт. Штета, јер такав осврт књига и по свом усмерењу и по својој садржини, вишеструко заслужује. Наравно, чин миротворства у Цркви и повратак једне "изгубљене овце", увек је благословен и ауторова настојања у том смеру могу само да се поздраве. Контекст у којем је књига објављена, вишеструко је занимљив: дакле у тренутку када ни једна ни друга страна у овом спору не говори, како примећује архим. Никодим о расколу: за СПЦ реч је о изопштеницима који само кроз покајање и одрицање од антицрквеног деловања и писања могу да се врате у Цркву, за артемијевце СПЦ је под њиховом епитимијом изопштена због свејереси екуменизма као начин да се спасе чистоћа вере. Они осуђују канонску ригорозност ако она доводи до "догматског релативизма", како нас обавештавају у Богословском образложењу постојања "Епархије рашко-призренске у егзилу". (Ми овај текст нећемо претоварити фуснотама, јер приступамо књизи без научних претензија, због чега се извињавамо и аутору и читаоцима.) Дакле, ни за једну страну "проблем" не постоји. Но, вапај митрополита Амфилохија на Благовести о.г. на ћивоту Преподобног Аве Јустина у Ћелијама: "Гдје си, брате Артемије?", и, пре свега, заповест=благовест Господња уписана у свако хришћанско срце, ма колико оно било скамењено : "Да буде један пастир и једно стадо", показује да проблем којим се књига бави итекако постоји. Не можемо да не приметимо, да се проблем користи и од ванцрквених кругова за притисак на Цркву (као што је то учинила Политика од 20.октобра 2017. приказујући опширно "Артемијево" монашење, извршено још 27/28. августа о.г.). Шта је по садржини књига архимандрита Никодима? То, одмах да нагласимо, није свеобухватна историја артемијевског раскола, већ канонско-богословска анализа само неких његових аспеката. Њена два носећа поглавља су "Каноничност одлука против вл. Артемија" и "Каноничност поступака вл. Артемија". Прво поглавље је опширније, али садржи више докумената, него ауторових ставова, тако да се у том смислу, иако важно за књигу, ово поглавље и не може да узме као битан допринос архимандрита Никодима расветљавању проблема. Ми ћемо приметити само једну аномалију, више наше црквене администрације, него аутора. Већина докумената, заправо сви који се користе у књизу пореклом су са интернета, а ниједан из, рецимо, Гласника СПЦ. Управа црквена је доста запустила службене новине (оне данас могу да буду и електронске), а не мора се доказивати колико је потребно да оне постоје због јасног обавештавања манастира, парохија, црквених општина и црквене и друштвене јавности о делатности Светог Сабора, његових одбора, Свјатејшег Патријарха, Синода и његових комисија, Патријаршијског управног одбора, добротворних фондова, Великог црквеног суда, епархијских архијереја итд. Из докумената Синодских и Саборских се види колике би ствари биле предупређене у "случају Артемије", ако не у самој Епархији рашко-призренској, оно у најширој јавности, да су Саборске одлуке биле благовремено објављиване. Такав рад се, ваљда код нас у новије време сматра бирократским и недостојним, али такво схватање није ни у традицији наше, нити у пракси осталих сестринских помесних Цркава, о римокатолицима да не говоримо. Сва питања каноничности одлука Синода и Сабора против "вл. Артемија", архимандрит Никодим разматра по једној схеми, која, рекосмо, не представља битан ауторов допринос, али су вредна његова запажања да је владика Артемије могао у том спору (споровима) да буде канонски рашчињен, а онда, по црквеној икономији остављен у епископском сану, а никако пензионисан за канонске кривице за које је оптужен. Друго, да је владика Артемије увек избегавао канонску могућност жалбе редовним путем, а определио се за Саопштења и Јавна писма која се не могу узети као канонски акти. Но, претежна кривица, по аутору, пада на Синод и Сабор, који су направили процесне грешке, због чега све одлуке у "случају Артемије", архимандрит Никодим карактерише као неканонске. Оставимо Синоду и Сабору да се позабаве или не, аргументацијом архимандрита Никодима. Ми ћемо са своје стране да приметимо како у његовом приступу има и доста, да тако назовемо, нејасног формализма. Разуме се да је канонски поступак у границама строге формалности, као у сваком позитивном праву, и таква "формалност" јесте суштинска. Али, неумесно је тврдити да ако је нешто неким каноном забрањено, а за ту забрану није предвиђена истим каноном и одговарајућа казна, то значи да се за кршење тог канона може, па чак и мора, проћи, некажњено. Даље, архимандрит Никодим избегава да се изјасни о неким канонским преступима владике Артемија, који су и били повод ургентне реакције Синода и Сабора, а тичу се директно епископског звања. То је напрасна одлука, да се монах за кога је Сабор тражио да се стави под црквени суд (протосинђел Симеон Вилоски), мимо неопходне одлуке Синода, произведе за архимандрита и, штавише, постави за архијерејског заменика уместо постојећег викарног епископа. И све се то дешава у новембру 2009. непосредно по упокојењу и погребу Патријарха Павла, када Црквом руководи мјестобљуститељ. По нама, није претерано рећи да је то својеврстан пуч у цркви. (Други неканонски чин који не разматра аутор књиге, а морала је да произведе реакцију Сабора јесте "хиротонија хорепископа"). Тако да је потпуно у праву Владика Фотије, писац канонске оптужнице, да се владика Артемије позива на 34. правило Светих Апостола у борби за самовласну управу над епархијом, а управо га оно осуђује, ставом да епископ ништа значајније не може чинити без Првог у помесној цркви. Тако је "процес Артемије" имао и улогу у спречавању неке "конфедерализације цркве" од стране "владика-феудалаца", тенденције која је у време болести патријарха Павла била изражена, што је далеко од праве саборности. Сада, то што владика Артемије није и кажњен за кршење 34. правила Светих Апостола, вероватно показује да је било епископа којима тако нешто није било по вољи. Иначе, оптужница владике Фотија из 2010. кристално је јасна и чињенична, да се може довести у питање схватање архимандрита Никодима да је владика Артемије показао смирење, прихватањем пензионисања. Пре ће бити да је имао мало аргумената за одбрану. Али је архимандрит Никодим у праву када каже да је владика Артемије, на известан начин, био дужан да се жали на донету пресуду канонским путем, а не да је накнадно оспорава саопштењима и интервјуима. Међутим, да се не огрешимо ни о аутора, ни о браћу артемијевце ("светосавце" како их назива Политика од 20.10.2017., ваљда за разлику од нас који смо у канонској Светосавској цркви!) који исто то тврде, понављамо архимандрит Никодим: сматра све казне изречене у случају неканонским и подразумева највећу одговорност Сабора и Синода за то. Вероватно зато и доследно користи, од наслова књиге па надаље, ословљавање са "еп. Артемије", "вл. Артемије". Приметимо да када је каноничност поступака Артемија почео да оспорава и креатор идеје о "хорепископима" др Миодраг Петровић, мало је људи данас који би у неком канонском спору стало на "артемијевску страну". То даје за право, архимандриту Никодиму да врло јасно, и то је претежан његов ауторски текст, разобличи "артемијевски раскол" у поглављу "Каноничност поступака вл. Артемија". Упркос наслову у овом тексту се дају не само канонска, него и аскетско-педагошка богословска разматрања, која ће бити незаобилазна за све оне који се убудуће баве овим расколом, било да их прихватају или одбацују. Архимандрит Никодим истиче два битна принципа, (1) у Цркви се не толеришу догматске лажи (неисправности), али се против њих бори канонским путем с поверењем у Милост Божију чекајући Саборску пресуду, (2) канонску неправду треба истрпети, јер је то трпљење веће од мученичког подвига. Па зашто онда владика Артемије и његова духовна деца нису истрпели канонску неправду, већ су, по анализи архимандрита Никодима, створили раскол (по њему Сабор и Синод су криви за канонске неправде, али не и за раскол, раскол је извео тада још епископ Артемије и његова духовна деца)? Па су, штавише, када су погрешним тумачењем канона изазвали раскол, почели то накнадно да прикривају потребом борбе против јереси екуменизма, а своју каноничност доказивали позивањем на 15. правило Прво-Другог Цариградског Сабора. Архимандрит Никодим је ту чвориште проблема нашао у нездравом односу владике Артемија и његове духовне деце. Већ у Саопштењу (опет јавности, а не канонској молби) црноречког братства 23.02.2010, он види не само нецрквену и неканонску изјаву, и одсуство послушности, а у следећем саопштењу од 30.05. 2010 у коме монаси Црне Реке прете напуштањем манастира и без канонског отпуста, зашта су спремни да прихвате сваку казну "не одвајајући се од Цркве", Никодим види читав програм раскола. Братство јесте било на тешком искушењу и, по Никодиму, под суровим одвајањем од духовника, али је оно поклекло, и по допуштењу Божјем и законитостима духовног живота отишло у самовласно деловање, тврдећи "да остаје у Цркви". Јер из тог случаја се види, наглашава архимандрит Никодим, "да због исказане непослушности Цркви монаси Црне Реке нису имали ни праву љубав према њој, а, самим тим, нити имали праву послушност и праву љубав према њиховом духовном оцу". Уместо љубави они су имали пристрашће, страсну љубав, која је далеко од Жртвене љубави Христове и спремности на добровољно страдање. А, одакле, такво, застрањење? То се види, опет из јавних писама владике Артемија, који као и његови монаси не користи право жалбе већ показује исто пристрашће, до тога да оправдава неканонски и нецрквени поступак своје духовне деце. О чему је реч, по архимандриту Никодиму? Цитирамо га опширно са 166. странице књиге: "Љубав вл. Артемија према чедима, која кроз непослушност, несмирење и нетрпљење врше безакоње, није искрена и права, духовна љубав према чадима, већ суштински и дубље посматрано, љубав према непослушности, несмирењу и нетрпљењу, тј. безакоњу, показујући тиме да ту исту непослушност, несмирење, нетрпљење и одсуство љубави, тј. љубав према безакоњу има у самом себи, односно да су се наведеним страстима, духовна чада могла научити од њега као духовног оца. Исто важи и у супротном смеру. /.../ Оно што није имао вл. Артемије није могао пренети на своја чада, по закону прејемства дарова. Супротно, он им је могао пренети само оно што је у себи имао: самовољу, непослушност и одсуство љубави према Богу, Цркви и чадима, што се у суштини назива страшћу самољубља." Због тога, када се све преиспита, види се по Никодиму да: "Нису, дакле, вл. Артемија и његово монаштво из Цркве извеле, као што смо утврдили неканонске одлуке СА Синода и СА Сабора, већ њихове страсти самољубља, непослушности и самовоље, тј. одсуство љубави према истини и правди, миру и јединству на којима почива заједница сваког човека са Богом, Црквом и ближњима. Неканонске одлуке су их покренуле, подстакле, дале им покрет, а ван Цркве су их извеле и довеле њихове страсти. Зато кривца за свој положај треба да траже у себи самимама, а не у другима. И решење, такође." А све се десило, примећује архимандрит Никодим, по допуштењу Божијем: "Бог је допустио да они постану оно што су још раније били у Цркви - ванцрквеници, тј. расколници. Они су и пре садашњег потпуног били у релативном и литургијском расколу. Бог је показао љубав према вл. Артемију и његовим чадима, желећи да кроз неправду и страдања постану свесни свог духовног стања и положаја. Да није попустио искушење, Бог би дозволио да они унутар Цркве духовно умру, јер су духовно мртви увелико били." (стр. 168) Овако им је омогућено да разбуде савест расколника и не потпадну под осуду Преподобног Аве Јустина под коју сада потпадају, који јасно каже: "Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос - један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а била су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене од Чокота - Господа Христа (упор. Јн. 15, 1-6)." (стр 175) Коначан раскол се већ збио 16.11.2016. када тада умировљени владика Артемије шаље писмо Светом Архијерејском Сабору, потписујући се као "епископ рашко-призренски у егзилу", што, по архим. Никодиму, јасно значи "у расколу". Затим по избору владике Теодосија на трон своје бивше епархије, 18.11., Артемији и његови следбеници 19.11. врше познати упад у Дубоки Поток. Али се све време позивају на канонску неправду (и "оцеубиство, додајем ја питајући се да ли се тим језиком говорећи радило о "синоубиству" и "братоубиству"?), да би се тек накнадно досетили поделе на "добар" и "лош" раскол (владика Артемије у интервјуу Данасу). Па, како показује архимандрит Никодим, потпуно несноване у свим тачкама паралеле ("Као и у мом случају! Прим. Еп. Артемије") са случајем Светог Јована Златоустог, (то је, истина, и раније показао владика Атанасије Јевтић, али занимљиво, Никодим се на њега не позива), до накнадно, недоследног и превртљивог преласка из улоге мученика у улогу исповедника вере, накнадним позивањем на 15. канон Прво - другог Цариградског сабора (који у ствари прописује обавезу литургијског помињања патријарха и епископа, а понавља и озакоњује стару црквену праксу да се онај архијереј који исповеда јерес осуђену од Сабора и Отаца не помиње). Ту се, биће мало чудно навиклима на једнолинијско размишљање, архимандрит Никодим, потпуно слаже са др Зораном Ђуровићем, чију аргументацију изнету у чланку на Поукама О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма, наводи на страницама 185, 186 и 187. књиге. На крају, задржавамо право на доста резерви према аргументима архимандрита Никодима, но она је одиста нелицемерна. Ако је понегде и пренагљена, онда је то због пожртвованости аутора. Зато посветисмо овај мали осврт успомени на митрополита дабробосанског Николаја, који је аргументовао битно другачије, али деловао увек по цену личне жртве за ближње.
  8. Пише: др Александар Живковић Блаженом Спомену Митрополита Дабробосанског Николаја Најава књиге архимандрита Никодима (др Богосављевића) Прилог измирењу раскола еп. Артемија (Издавач: аутор, Голубац, 2017, стр. 207, без благослова, али са посветом "Епископу ваљевском Г. Милутину"), изазвала је различите коментаре, углавном усмерене на саму личност аутора и његова претходна дела, али до сада, колико знамо, на саму књигу нико није дао критички осврт. Штета, јер такав осврт књига и по свом усмерењу и по својој садржини, вишеструко заслужује. Наравно, чин миротворства у Цркви и повратак једне "изгубљене овце", увек је благословен и ауторова настојања у том смеру могу само да се поздраве. Контекст у којем је књига објављена, вишеструко је занимљив: дакле у тренутку када ни једна ни друга страна у овом спору не говори, како примећује архим. Никодим о расколу: за СПЦ реч је о изопштеницима који само кроз покајање и одрицање од антицрквеног деловања и писања могу да се врате у Цркву, за артемијевце СПЦ је под њиховом епитимијом изопштена због свејереси екуменизма као начин да се спасе чистоћа вере. Они осуђују канонску ригорозност ако она доводи до "догматског релативизма", како нас обавештавају у Богословском образложењу постојања "Епархије рашко-призренске у егзилу". (Ми овај текст нећемо претоварити фуснотама, јер приступамо књизи без научних претензија, због чега се извињавамо и аутору и читаоцима.) Дакле, ни за једну страну "проблем" не постоји. Но, вапај митрополита Амфилохија на Благовести о.г. на ћивоту Преподобног Аве Јустина у Ћелијама: "Гдје си, брате Артемије?", и, пре свега, заповест=благовест Господња уписана у свако хришћанско срце, ма колико оно било скамењено : "Да буде један пастир и једно стадо", показује да проблем којим се књига бави итекако постоји. Не можемо да не приметимо, да се проблем користи и од ванцрквених кругова за притисак на Цркву (као што је то учинила Политика од 20.октобра 2017. приказујући опширно "Артемијево" монашење, извршено још 27/28. августа о.г.). Шта је по садржини књига архимандрита Никодима? То, одмах да нагласимо, није свеобухватна историја артемијевског раскола, већ канонско-богословска анализа само неких његових аспеката. Њена два носећа поглавља су "Каноничност одлука против вл. Артемија" и "Каноничност поступака вл. Артемија". Прво поглавље је опширније, али садржи више докумената, него ауторових ставова, тако да се у том смислу, иако важно за књигу, ово поглавље и не може да узме као битан допринос архимандрита Никодима расветљавању проблема. Ми ћемо приметити само једну аномалију, више наше црквене администрације, него аутора. Већина докумената, заправо сви који се користе у књизу пореклом су са интернета, а ниједан из, рецимо, Гласника СПЦ. Управа црквена је доста запустила службене новине (оне данас могу да буду и електронске), а не мора се доказивати колико је потребно да оне постоје због јасног обавештавања манастира, парохија, црквених општина и црквене и друштвене јавности о делатности Светог Сабора, његових одбора, Свјатејшег Патријарха, Синода и његових комисија, Патријаршијског управног одбора, добротворних фондова, Великог црквеног суда, епархијских архијереја итд. Из докумената Синодских и Саборских се види колике би ствари биле предупређене у "случају Артемије", ако не у самој Епархији рашко-призренској, оно у најширој јавности, да су Саборске одлуке биле благовремено објављиване. Такав рад се, ваљда код нас у новије време сматра бирократским и недостојним, али такво схватање није ни у традицији наше, нити у пракси осталих сестринских помесних Цркава, о римокатолицима да не говоримо. Сва питања каноничности одлука Синода и Сабора против "вл. Артемија", архимандрит Никодим разматра по једној схеми, која, рекосмо, не представља битан ауторов допринос, али су вредна његова запажања да је владика Артемије могао у том спору (споровима) да буде канонски рашчињен, а онда, по црквеној икономији остављен у епископском сану, а никако пензионисан за канонске кривице за које је оптужен. Друго, да је владика Артемије увек избегавао канонску могућност жалбе редовним путем, а определио се за Саопштења и Јавна писма која се не могу узети као канонски акти. Но, претежна кривица, по аутору, пада на Синод и Сабор, који су направили процесне грешке, због чега све одлуке у "случају Артемије", архимандрит Никодим карактерише као неканонске. Оставимо Синоду и Сабору да се позабаве или не, аргументацијом архимандрита Никодима. Ми ћемо са своје стране да приметимо како у његовом приступу има и доста, да тако назовемо, нејасног формализма. Разуме се да је канонски поступак у границама строге формалности, као у сваком позитивном праву, и таква "формалност" јесте суштинска. Али, неумесно је тврдити да ако је нешто неким каноном забрањено, а за ту забрану није предвиђена истим каноном и одговарајућа казна, то значи да се за кршење тог канона може, па чак и мора, проћи, некажњено. Даље, архимандрит Никодим избегава да се изјасни о неким канонским преступима владике Артемија, који су и били повод ургентне реакције Синода и Сабора, а тичу се директно епископског звања. То је напрасна одлука, да се монах за кога је Сабор тражио да се стави под црквени суд (протосинђел Симеон Вилоски), мимо неопходне одлуке Синода, произведе за архимандрита и, штавише, постави за архијерејског заменика уместо постојећег викарног епископа. И све се то дешава у новембру 2009. непосредно по упокојењу и погребу Патријарха Павла, када Црквом руководи мјестобљуститељ. По нама, није претерано рећи да је то својеврстан пуч у цркви. (Други неканонски чин који не разматра аутор књиге, а морала је да произведе реакцију Сабора јесте "хиротонија хорепископа"). Тако да је потпуно у праву Владика Фотије, писац канонске оптужнице, да се владика Артемије позива на 34. правило Светих Апостола у борби за самовласну управу над епархијом, а управо га оно осуђује, ставом да епископ ништа значајније не може чинити без Првог у помесној цркви. Тако је "процес Артемије" имао и улогу у спречавању неке "конфедерализације цркве" од стране "владика-феудалаца", тенденције која је у време болести патријарха Павла била изражена, што је далеко од праве саборности. Сада, то што владика Артемије није и кажњен за кршење 34. правила Светих Апостола, вероватно показује да је било епископа којима тако нешто није било по вољи. Иначе, оптужница владике Фотија из 2010. кристално је јасна и чињенична, да се може довести у питање схватање архимандрита Никодима да је владика Артемије показао смирење, прихватањем пензионисања. Пре ће бити да је имао мало аргумената за одбрану. Али је архимандрит Никодим у праву када каже да је владика Артемије, на известан начин, био дужан да се жали на донету пресуду канонским путем, а не да је накнадно оспорава саопштењима и интервјуима. Међутим, да се не огрешимо ни о аутора, ни о браћу артемијевце ("светосавце" како их назива Политика од 20.10.2017., ваљда за разлику од нас који смо у канонској Светосавској цркви!) који исто то тврде, понављамо архимандрит Никодим: сматра све казне изречене у случају неканонским и подразумева највећу одговорност Сабора и Синода за то. Вероватно зато и доследно користи, од наслова књиге па надаље, ословљавање са "еп. Артемије", "вл. Артемије". Приметимо да када је каноничност поступака Артемија почео да оспорава и креатор идеје о "хорепископима" др Миодраг Петровић, мало је људи данас који би у неком канонском спору стало на "артемијевску страну". То даје за право, архимандриту Никодиму да врло јасно, и то је претежан његов ауторски текст, разобличи "артемијевски раскол" у поглављу "Каноничност поступака вл. Артемија". Упркос наслову у овом тексту се дају не само канонска, него и аскетско-педагошка богословска разматрања, која ће бити незаобилазна за све оне који се убудуће баве овим расколом, било да их прихватају или одбацују. Архимандрит Никодим истиче два битна принципа, (1) у Цркви се не толеришу догматске лажи (неисправности), али се против њих бори канонским путем с поверењем у Милост Божију чекајући Саборску пресуду, (2) канонску неправду треба истрпети, јер је то трпљење веће од мученичког подвига. Па зашто онда владика Артемије и његова духовна деца нису истрпели канонску неправду, већ су, по анализи архимандрита Никодима, створили раскол (по њему Сабор и Синод су криви за канонске неправде, али не и за раскол, раскол је извео тада још епископ Артемије и његова духовна деца)? Па су, штавише, када су погрешним тумачењем канона изазвали раскол, почели то накнадно да прикривају потребом борбе против јереси екуменизма, а своју каноничност доказивали позивањем на 15. правило Прво-Другог Цариградског Сабора. Архимандрит Никодим је ту чвориште проблема нашао у нездравом односу владике Артемија и његове духовне деце. Већ у Саопштењу (опет јавности, а не канонској молби) црноречког братства 23.02.2010, он види не само нецрквену и неканонску изјаву, и одсуство послушности, а у следећем саопштењу од 30.05. 2010 у коме монаси Црне Реке прете напуштањем манастира и без канонског отпуста, зашта су спремни да прихвате сваку казну "не одвајајући се од Цркве", Никодим види читав програм раскола. Братство јесте било на тешком искушењу и, по Никодиму, под суровим одвајањем од духовника, али је оно поклекло, и по допуштењу Божјем и законитостима духовног живота отишло у самовласно деловање, тврдећи "да остаје у Цркви". Јер из тог случаја се види, наглашава архимандрит Никодим, "да због исказане непослушности Цркви монаси Црне Реке нису имали ни праву љубав према њој, а, самим тим, нити имали праву послушност и праву љубав према њиховом духовном оцу". Уместо љубави они су имали пристрашће, страсну љубав, која је далеко од Жртвене љубави Христове и спремности на добровољно страдање. А, одакле, такво, застрањење? То се види, опет из јавних писама владике Артемија, који као и његови монаси не користи право жалбе већ показује исто пристрашће, до тога да оправдава неканонски и нецрквени поступак своје духовне деце. О чему је реч, по архимандриту Никодиму? Цитирамо га опширно са 166. странице књиге: "Љубав вл. Артемија према чедима, која кроз непослушност, несмирење и нетрпљење врше безакоње, није искрена и права, духовна љубав према чадима, већ суштински и дубље посматрано, љубав према непослушности, несмирењу и нетрпљењу, тј. безакоњу, показујући тиме да ту исту непослушност, несмирење, нетрпљење и одсуство љубави, тј. љубав према безакоњу има у самом себи, односно да су се наведеним страстима, духовна чада могла научити од њега као духовног оца. Исто важи и у супротном смеру. /.../ Оно што није имао вл. Артемије није могао пренети на своја чада, по закону прејемства дарова. Супротно, он им је могао пренети само оно што је у себи имао: самовољу, непослушност и одсуство љубави према Богу, Цркви и чадима, што се у суштини назива страшћу самољубља." Због тога, када се све преиспита, види се по Никодиму да: "Нису, дакле, вл. Артемија и његово монаштво из Цркве извеле, као што смо утврдили неканонске одлуке СА Синода и СА Сабора, већ њихове страсти самољубља, непослушности и самовоље, тј. одсуство љубави према истини и правди, миру и јединству на којима почива заједница сваког човека са Богом, Црквом и ближњима. Неканонске одлуке су их покренуле, подстакле, дале им покрет, а ван Цркве су их извеле и довеле њихове страсти. Зато кривца за свој положај треба да траже у себи самимама, а не у другима. И решење, такође." А све се десило, примећује архимандрит Никодим, по допуштењу Божијем: "Бог је допустио да они постану оно што су још раније били у Цркви - ванцрквеници, тј. расколници. Они су и пре садашњег потпуног били у релативном и литургијском расколу. Бог је показао љубав према вл. Артемију и његовим чадима, желећи да кроз неправду и страдања постану свесни свог духовног стања и положаја. Да није попустио искушење, Бог би дозволио да они унутар Цркве духовно умру, јер су духовно мртви увелико били." (стр. 168) Овако им је омогућено да разбуде савест расколника и не потпадну под осуду Преподобног Аве Јустина под коју сада потпадају, који јасно каже: "Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос - један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а била су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене од Чокота - Господа Христа (упор. Јн. 15, 1-6)." (стр 175) Коначан раскол се већ збио 16.11.2016. када тада умировљени владика Артемије шаље писмо Светом Архијерејском Сабору, потписујући се као "епископ рашко-призренски у егзилу", што, по архим. Никодиму, јасно значи "у расколу". Затим по избору владике Теодосија на трон своје бивше епархије, 18.11., Артемији и његови следбеници 19.11. врше познати упад у Дубоки Поток. Али се све време позивају на канонску неправду (и "оцеубиство, додајем ја питајући се да ли се тим језиком говорећи радило о "синоубиству" и "братоубиству"?), да би се тек накнадно досетили поделе на "добар" и "лош" раскол (владика Артемије у интервјуу Данасу). Па, како показује архимандрит Никодим, потпуно несноване у свим тачкама паралеле ("Као и у мом случају! Прим. Еп. Артемије") са случајем Светог Јована Златоустог, (то је, истина, и раније показао владика Атанасије Јевтић, али занимљиво, Никодим се на њега не позива), до накнадно, недоследног и превртљивог преласка из улоге мученика у улогу исповедника вере, накнадним позивањем на 15. канон Прво - другог Цариградског сабора (који у ствари прописује обавезу литургијског помињања патријарха и епископа, а понавља и озакоњује стару црквену праксу да се онај архијереј који исповеда јерес осуђену од Сабора и Отаца не помиње). Ту се, биће мало чудно навиклима на једнолинијско размишљање, архимандрит Никодим, потпуно слаже са др Зораном Ђуровићем, чију аргументацију изнету у чланку на Поукама О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма, наводи на страницама 185, 186 и 187. књиге. На крају, задржавамо право на доста резерви према аргументима архимандрита Никодима, но она је одиста нелицемерна. Ако је понегде и пренагљена, онда је то због пожртвованости аутора. Зато посветисмо овај мали осврт успомени на митрополита дабробосанског Николаја, који је аргументовао битно другачије, али деловао увек по цену личне жртве за ближње. View full Странице
  9. Нова књига архим. др Никодима (Богосављевића): Прилог измирењу раскола еп. Артемија 17 уторак окт 2017 Posted by Стање ствари in Стање туђих ствари Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо, пише архим. др Никодим Богосављевић о тзв. артемијевском расколу у предговору своје нове књиге Архим. др Никодим Богосављевић: Прилог измирењу раскола еп. Артемија ПРЕДГОВОР „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9) Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију. Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу. Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац. Није изостала критика њихових екуменистичко-хуманистичких докумената, у којима су заступљене нова јерес екуменизма и старе јереси пантеизма, хилијазма и апокатастазе. Црква без православног Цара нема унутрашњи механизам да их заустави, зато што су они освојили власт у већини Цркава. Зато је јаз између власти и народа у Цркви све већи и већи. Доказ за то су празни храмови новотараца. Народ, руковођен духовним чулом и неповерљивим конзервативизмом, разумљиво, неће да их следи. Како и када ће се ова супротстављеност између лажних пастира и стада уклонити, зна и учиниће само Бог. Све јереси су последице гордости људског ума, оних који неће да се смире пред богооткривеним истинама Светог Писма и Светих Пророка, Апостола и Отаца. У основи свих јереси лежи погрешно тумачење Светог Писма. Горди, неблагодатни ум, без Светога Духа, не може да схвати правилно реч која је Духом Светим написана: Свето Писмо је писано Светим Духом, и Њиме се оно једино правилно разуме, тумачи и објављује. Оно се откључава само онима који му са смирењем и страхом Божијим приступају, и распитују се и уче од Светих Отаца. Они који се уздају у себе и свој ум, стварају ново, њихово богословље, које није учење и вера Цркве. Опасност јереси је у томе што оно заводи интелектуалце и помодарце својом лажно-високом ученошћу, тачније софизмима и релативизмима. На једној страни, јереси изнурују и гуше живот Цркве, а на другој, помажу вршења једне од служби Цркве: одвајању жита од кукоља, и, исто тако, помажу да се учење Цркве обликује и објављује против њих. Као и увек, и данас у Цркви постоји довољно истинитих учитеља, који разобличавају савремене јереси и помажу вернима да их не прихвате, и да се одвоје и не следе за лажним учитељима и њиховим лажним учењима. Зато су потребне две ствари: будност и безбрижност; будност да се чују и препознају учитељи и пастири истините вере, а безбрижност да би се њоме одагнала малодушност и очајање, односно положила нада на Господа, Који неће закаснити да лажна учења и лажне учитеље укине, порази и, уколико се не покају, казни. Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Ништа мање опасни, ако не и опаснији, по Цркву су расколи. Њихови виновници под видом праве вере, а са погрешним расуђивањем, одлазе ван Цркве и за собом повлаче мањи или већи број верника. Расколи су у односу на јереси опаснији због два разлога. Први је, што се теже разобличавају. Јереси се, наиме, тичу свештених догмата, а расколи свештених канона Цркве. И док су јереси јасније, јер су догмати православне вере познатији, дотле су канони Цркве мање познати, и теже их је тумачити, јер се тичу примене догмата вере у практичном животу Цркве. За тумачење свештених канона је потребан дар расуђивања, који је редак, и даје се онима који дуго изучавају Свето Писмо, богословље и историју Цркве, и, колико смо приметили, само онима који имају службу управљања у Цркви – епископима, свештеницима и игуманима. Пустињаци, по правилу, немају тај дар, јер им није потребан, јер никога не руководе. Зато се верни тешко сналазе у избору између два супротна тумачења истих канона. На другој страни, расколи за свој барјак уздижу и објављују своју борбу против јереси, што даје повода да ревноснији, а несмиренији и без расуђивања, крену за њима. Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревда, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак. Од угледа расколничара зависи и број његових следбеника, односно величина раскола. Пример раскола дијаспоре у СПЦ и начин његовог умирења, дају нам могућност да закључимо о неопходности два елемента за укидање раскола: потребу одласка виновника раскола на обе стране, и у Цркви и у расколу, и потреба појаве светог човека, главе Цркве која има благодат и добро стојање пред Господом, да би, с Његовом помоћу, раскол измирио и укинуо. Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола. Миротворство у Цркви је велико дело, и по речима Мироположника и Миродавца Господа Исуса Христа, творци мира у Цркви се називају синовима Божијим, зато што је Бог сушти мир, и мир који Он даје није од овога света (Јн. 15, 27), и основа је нашег спасења. Мира нема без јединства у истини (догматима) и правди (канонима), а без истине, правде, мира и јединства нема спасења. Ово је наш скромни миротворачки прилог исцељењу раскола вл. Артемија, са жељом, надом и молитвом да се у нашој Помесној Србској Цркви поново зацаре истина, правда, мир и јединство. Амин! Боже дај! Ман. Голубац Воздвижење Часног Крста 14/27. 9. 2017. Архим. др Никодим (Богосављевић) Књиге архимандрита др Никодима можете наручити путем сајта http://nikodimbogosavljevic.com/ ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ Видљиви су знаци времена којима Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво. О путевима борбе против тамних коридора моћи, усмерених на увођење сатанистичког поретка, у суботу, 14.10.2017. године у 14 часова за Инфоратнике говори Архимандрит др Никодим Богосављевић угледни игуман манастира Рибница код Мионице, Епархија ваљевска, из које након прогона наставља своје пастирско и мисионарско дело као монах са великим духовно-подвижничким искуством. Др Никодим Богосављевић је изузетан борац против свејереси екуменизма и аутор великог броја књига међу којима су: О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2013 (друго, допуњено издање, Рибница 2014). О канонизацији Петра II Петровића Његоша, Рибница 2014. Православна етика рата, Бесребреник 2, 2014, 71-75. Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање, Рибница 2015. Хуманизам, екуменизам, пацифизам…, Рибница 2015. Екуменистички папизам, Голубац 2016. Свети и Велики Сабор 2016, Голубац 2016. Ипак се не окреће, Голубац 2017. Против учења Еп. Игнатија (Мидића), Голубац 2017.
×
×
  • Креирај ново...