Претражи Живе Речи Утехе

Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског. Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ? Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс). У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања. Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“. Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“). Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу. Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20). У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. Петар Драгутиновић теологија.нет View full Странице

Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Свети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божјем у Јерусалиму код светог Симеона Богопримца. Од њега свети Матија би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована, јави себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење царства Божјег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света, следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења Његовог. А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика него и за апостолску службу. Спочетка свети Матија припадаше Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже: Изабра Господ и других седамдесеторицу ученика, и посла их по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, свети Матија би увршћен у велике апостоле. Јер када Јуда отпаде од лика Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, свети Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен. "И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола" као дванаести (Д.А. 1, 23-26). Овај избор ускоро би потврђен од Господа при шиљању Духа Светог у виду огњених језика: јер Дух Свети отпочину и на светом Матији, као и на осталим светим апостолима, дарујући му подједнаку благодат са њима. По силаску Светога Духа апостоли бацише коцке, на коју ће страну сваки од њих ићи ради проповедања Еванђеља. Светоме Матији паде коцком Јудеја, да у њој проповеда Христа Бога: и он се труди у њој обилазећи градове и села и благовестећи јавивше се спасење свету. И као изабрани сасуд он пронесе име Христово не само међу Јудејце него и међу незнабошце. Јер предање нам говори да је он проповедао Еванђеље Христово и у Етиопији, и многе муке тамо прстрпео: по земљи су га вукли, тукли, на мучилишту мучили, ребра му гвожђем стругали и огњем палили; но укрепљаван Христом он је сва та мучења с радошћу примао и јуначки подносио. По казивању неких свети Матија је проповедао Еванђеље Христово и у Македонији. Тамо га незнабожни јелини ухватише, па желећи да опробају силу вере проповедане од њега, дадоше му да попије неки отрован напитак, од кога се губио очњи вид: јер ко год би испио тај отров, одмах је постајао слеп. Међутим свети апостол Матија, испивши у име Христово тај отров, остаде неповређен; па још и ослепљене тим отровом, преко двеста педесет људи, исцели метнувши руке на њих и призвавши име Христово. Не трпећи то, ђаво се јави незнабошцима у облику малога дечка, наређујући да убију Матију, пошто он уништава поштовање бесова. А када они хтедоше да ухвате светог апостола, он иако хођаше посред њих, постаде невидљив за њих, и они га три дана тражише и не могаше га пронаћи. После тога свети апостол им се сам јави и добровољно предаде себе у њихове руке. Они га оковаше и у тамницу затворише, где му се ђаволи јавише, бесно шкргућући зубима на њега. Но идуће ноћи њему се јави Господ у великој светлости, утврди га, и ослободивши га окова отвори му врата од тамнице и пусти на слободу. А кад свану дан свети апостол поново стаде међу народ и проповедаше Христа неустрашиво. Но пошто неки тврдога срца, не верујући његовој проповеди и беснећи против њега, хоћаху да га својим рукама убију, изненада се отвори земља и прогута их; а они што остадоше, уплашивши се, обратише се ка Христу и крстише се. Потом се апостол Христов поново врати у свој удео - у Јудеју, и многе од синова Израиљевих обрати ка Господу Христу, проповедајући им реч Божију и потврђујући проповед своју знамењима и чудесима: јер он именом Христовим слепима вид даваше, губаве очишћаваше, ђаволе из људи изгоњаше, хромима ход даваше, глувима слух, и самртнике у живот повраћаше. Називајући Мојсија светим и побуђујући на држање закона даног му од Бога на таблицама, свети Матија у исто време учаше вери у Христа, кога Мојсије знамењима и прасликама унапред објави, кога пророци предсказаше, кога Бог Отац посла оваплоћена од Пречисте и Свебеспрекорне Дјеве на спасење света. При томе им свети Матија тумачаше да су се сва пророштва о Христу већ збила на дошавшем Месији. У то време првосвештеником јудејским беше Анан, ненавидник и хулитељ имена Христова, и гонитељ хришћана, по чијој наредби и свети Јаков брат Божји би бачен са крова храма и погубљен. И када свети Матија проходећи Галилеју проповедаше по зборницама јеврејским Христа, Сина Божја, заслепљени неверјем и злобом Јевреји, испунивши се јарости, ухватише светог апостола и доведоше у Јерусалим ка споменутом првосвештенику Анану. Првосвештеник сазва синедрион, и извевши на суд Христова апостола овако се обрати томе скупу: Зна овај скуп, и сва васељена, какав прекор паде на наш народ, и то не због неке наше кривице, него због покварености неких који од нас изиђоше, и због ненаситог лакомства, или боље - насилништва римских управљача. Недостојни су помена оснивачи нових јереси, који толике хиљаде људи преварише; сами знате колико их погибе од римских војника, те изгинуше варалице и преварени, на велику срамоту рода нашег. Такви прваци јереси беху: Јуда Галилејац и Тевда Врачар; са њиховом погибијом погибе и спомен њихов. Но већи од свију њих устаде јересиарх Исус Назарећанин: Он називаше себе Сином Божјим и Богом, и многе удиви Својим мађионичарским знамењима и чудесима, привлачећи к себи срца и одбацујући држање закона; али прими осуду по закону који је хулио. И шта да кажем? Знамо да светоме Мојсију закон би дат од самог Бога, да га држаху патријарси и пророци, којима Бог даде да чине чудеса, каква Исус није могао чинити. Ко не зна да је Мојсије разговарао с Богом као с човеком? Ко не зна да је Илија на огњеним колима узет у рај? Ко није чуо да је оживео мртвац, бачен на мртве кости Јелисејеве? И други свеци Божји колика чудеса сатворише, и ни један се од њих не дрзну да приписује себи Божанску част и оснива нови завет, као што се дрзну Исус. Пророци, научени од Духа Светога, говораху смирено; а Исус с гордошћу говораше Своје измишљотине, и дође до таког безумља да и првосвештенике и кнезове кораше срамним речима, а књижевнике и фарисеје називаше лицемерима. И који се од пророка дрзну на тако што? Но Он по гордости Својој доживе заслужени крај, примивши награду по делима Својим. О, камо да је спомен Његов погинуо с Њим, и да учење Његово, умрло с њим, нико не васкрсава! Нарочито је жалосно и болно то, што се храм Божји, Град Свети и закони отаца налазе у римском ропству, и нема ни сажаљења, ни самилости, ни избављења: нас без кривице вуку по судовима, а ми трпимо; нас обмањују, а ми на то пристајемо; нас пљачкају, а ми ћутимо; и што је најжалосније, галилејци нас предају у руке Римљанима, бестидно окривљујући нас и народ наш за убиство тобож невиног Исуса. Боље је да ти немногобројни галилејци погину него да ово свето место и сав народ наш буду уништени од Римљана, јер од два зла, ако је немогуће избећи обадва, треба изабрати оно које се може лакше подносити. Стога и овај ученик Исусов што пред нама стоји заслужује смрт; али нека најпре сам у себи размисли, јер му ми не ускраћујемо време за размишљање, нити му желимо погибао већ исправљење. Па нека од двога изабере једно: или да следује закону датом од Бога преко Мојсија и остане жив, или да се назове хришћанин и умре. У одговор на то свети Матија, подигавши руке увис, рече: Људи браћо! мени није потребно говорити много о кривици коју ви бацате на мене, пошто хришћанин бити за мене је не кривица него слава. Јер сам Господ говори преко пророка, да ће у последње дане "слуге Своје назвати новим именом" (Ис. 65, 15). - Првосвештеник Анан одврати: Како није кривица свети закон ниушта не сматрати, Бога не поштовати, а слушати чаробњачке и бесмислене бајке? - Свети Матија одговори: Ако ме саслушате, ја ћу вам објаснити да ствари које ми проповедамо нису бајке и мађионичарство него сушта истина, давно већ посведочена законом. Пошто првосвештеник пристаде да га саслуша, свети Матија отвори своја апостолска уста и стаде тумачити старозаветне праслике и пророштва о Исусу Христу, како Бог обећа праоцима: Аврааму, Исаку и Јакову, да ће од семена њихова подигнути таквога Мужа, у коме ће се благословити сва племена земна, о чему и Давид сведочи говорећи: Благословиће се у Њему сва племена земна, и сви ће Га народи величати (Пс. 71, 17); како неопаљива купина прасликоваше оваплоћење Христа од Пречисте Дјеве (2 Мојс. 3, 2), о којој и Исаија прорече: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), које име значи: с нама Бог. Мојсије такође јасно предсказа о Христу говорећи: Пророка испред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог; њега слушајте (5 Мојс. 18, 15). Исти Мојсије прасликова добровољно страдање Спасово, подигавши на дрво змију у пустињи, о чему и Исаија говори: Као јагње Он би вођен на заклање (Ис. 53, 7); и: би метнут међу злочинце (Ис. 53, 12). Пророк Јона који неповређен изађе из утробе кита, постаде праобраз тридневног васкрсења Господњег. Ова опширна објашњења светог Матије из старозаветних књига о Христу Исусу силно разјарише првосвештеника Анана, и он не отрпе него љутито рече светоме Матији: Тако ли се ти усуђујеш нападати на закон? Зар ти нису познате речи Писма: Ако устане међу вама пророк или сновидац, и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо који ти каже, и он ти рече: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо... И тај пророк или сањач нека се погуби"? (5 Мојс 13.1-2.5). - Свети Матија одговори: Онај о коме ја говорим није само пророк него је и Господ пророка и Бог и Син Божји, што посведочавају истинита чудеса Његова; због тога ја и верујем у Њега, и надам се да ћу остати непоколебљив у исповедању пресветог имена Његовог. - Првосвештеник га упита: Ако ти се да време за размишљање, да ли ћеш се покајати? - Светитељ одговори: Не дај Боже да одступим од истине коју сам већ нашао. Ја срцем верујем и устима иеповедам, да од вас одбачени и на смрт предани Исус Назарећанин јесте Син Божји, раван, саприродан и савечан Оцу, а ја сам слуга Његов. Тада првосвештеник, запушујући уши сврје и шкргућући зубима, стаде викати: "Богохулствује! богохулствује!" Па додаде и ово: "Нека саслуша закон!" И одмах отворише књигу закона и прочиташе оно место где је написано: Ко би похулио Бога свог, носиће грех свој; а ко би ружио име Господње, да се погуби, сав народ Израиљски да га заспе камењем; нека га не поштеди око ваше, да бисте уклонили зло од Израиља (ср. 3 Мојс. 24, 15-16). - Када ово место би прочитано, првосвештеник рече Христовом апостолу: Речи твоје сведоче против тебе; нека крв твоја буде на главу твоју. Рекавши то, првосвештеник осуди апостола Христова на смрт: да буде засут камењем. И светог Матију узеше и поведоше на погубљење. Када стигоше на место, звано Ветласкила, тојест дом камењем побијених, свети Матија рече Јудејцима који га вођаху: Лицемери, добро је за вас говорио пророк Давид: кидишу на душу праведникову, и крв невину осуђују (Псал. 93, 21). И пророк Језекиљ говори за такве људе, да они убијају душе које не би требало да умру (Језек. 13, 19). После ових речи апостола Христова два сведока, - по прописима закона, - положише руке своје на његову главу и посведочише да је он хулио Бога, закон и Мојсија; и они први бацише камење на светог Матију. При томе их свети апостол моли, да та два прва камена бачена на њега сахране с њим, као сведоке његовог страдања за Христа. Потом и остали стадоше бацати камење на њега и засипати га; а он, подигавши руке своје к небу, предаде дух свој Господу. Но безакони Јудејци додадоше још мучењу подсмевање: мученику који већ беше мртав они, по римском обичају, одсекоше секиром главу, улагујући се Римљанима, као да је апостол Христов био противник ћесару. И тако свети апостол Матија, подвизавши се добрим подвигом, оконча своје течење. А верни, узевши тело апостолово, погребоше га чесно, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

У другу недељу по Пасхи Господњој, доносимо текст катихете Бранислава Илића о овом богослужбеном дану и значају Светог славног и свехвалног Апостола Томе. Све текстове аутора катихете Бранислава Илића можете да прочитате ОВДЕ У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног Апостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!" По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. Богослужбене особености Томине недеље Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље) Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: „А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се Апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсаоˮ. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом, „Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудесаˮ, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника. У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима. Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље) Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице

Филм ће по IMDb, крајем марта ове године, имати прво приказивање. Андреј Хијат, сценариста и директор продукције најављује филм урађен, доследно по Јеванђељу и историјским записима. Па отворих тему да поделимо утиске и коментаре. На званичном сајту филм је описан, као веродостојна јеванђељска прича два човека. Апостола Луке, који као пријатељ и лекар по професији, одлази у Рим да посети Апостола Павла, који се налази у заточеништву Нероновог затвора. То је време када је Апостол Павле чекао смртну казну, и Император Нерон истребљивао Хришћане у Риму. Пре извршења смртне казне Апостола Павла, Апостол Лука одлучује да запише сведочанство у књизи... Трејлер:

Припремили професори Богословије Светог Саве у Београду: Јован Лазаревић и ђакон Бранислав Кеџић. View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. децембра 2017. године, на празник Светог Андреја Првозваног - крсне славе Краљевске породице Карађорђевић, свету архијерејску Литургију у Краљевској капели Светог Андреја Првозваног при Белом двору у Београду. Прилог Радија Слово љубве -Његова Светост Патријарх г. Иринеј и ове године нам је учинио част да богослужи у Дворској цркви на дан када славимо Светог апостола Андреја Првозваног. На томе смо му захвални, као и свима вама што смо се окупили око славске трпезе. Нас Србе вековима окупља прослава свеца заштитника, као људе, као род и као заједницу са својим крсним именом. И данас нам је то славље потребно као што је то било и некада. Нашем народу потребни су вера, стрпљење и мудрост, рекао је престолонаследник Александар. Прослави Светог Андреја Првозваног присуствовали су, поред чланова Краљевске породице, Њихова Преосвештенства Епископи шабачки г. Лаврентије, врањски г. Пахомије, будимљанско-никшићки г. Јоаникије и милешевски г. Атанасије, као и Реис-ул-улема Исламске заједнице Србије еф. Сеад Насуфовић, муфтија нишки еф. Един Ашчерић, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, рабин Исак Асиел и чланови саветодавних тела Круне. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Читајући Нови Завет, наишао сам на овај догађај у Листри, па начињех ову тему. Овде ми делује да је Апостол васкрсао из мртвих, пошто не верујем да је био ошамућен или се правио мртав. Притом су га јевреји одвукли из града мислећи да су га убили. Након тога се апостол устао и наставио да проповеда са Апостолом Варнавом у Девру, Иконију, Антиохију па опет у Листру где је основао Цркву. Тек касније Апостол бележи у посланицама да је имао искуства виших неба... Мене интересује (значило би академско мишљење) дали је Апостол Павле по учењу Цркве овде-налази се на крају текста, васкрсао или није? Дела Апостолска 14:8-20 (извор: http://biblija.info/ekavski/), потамнит ћу битно: 8. И један човек у Листри сеђаше немоћан у ногама, и беше хром од утробе матаре своје, и не беше никад ходио. 9. Овај слушаше Павла где говори. Павле погледавши на њ и видевши да верује да ће оздравити, 10. Рече великим гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, устани на своје ноге управо. И скочи, и хођаше. 11. А кад виде народ шта учини Павле, подигоше глас свој говорећи ликаонски: Богови начинише се као људи, и сиђоше к нама. Овај део изнад је по мени нешто што се често заборави а заправо је јако важна суштина Хришћанства. 12. И називаху Варнаву Јупитером, а Павла Меркуријем, јер он управљаше речју. 13. А свештеник Јупитера који беше пред градом њиховим доведе јунце, и донесе венце пред врата, и с народом хтеде да приноси жртву. 14. А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздреше хаљине своје, и скочише међу народ вичући и говорећи: 15. Људи! Шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите к Богу Живом, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; 16. Који у прошавшим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима: 17. И опет не остави себе непосведоченог, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем. 18. И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве, него да иде сваки својој кући. А док они живљаху онде и учаху, 19. Дођоше из Антиохије и из Иконије некакви Јевреји, и кад се они препираху слободно, подговорише народ да их одустану, говорећи да ништа право не говоре, него све лажу. И подговоривши народ засуше Павла камењем и извукоше га из града мислећи да је мртав. 20. А кад га опколише ученици његови, устаде и уђе у град, и сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву.

петак 27. новембар (уље) СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. год. у време цара Дометијана. Св. Григорије Палама, ариепископ солунски Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена. Св. Јустинијан, цар византијски Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји” која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога. View full Странице

Патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је да је човечанство огрезло у грехе због чега је све ближи крај света. Патријарх московски и целе Русије је данас у својој рођенданској беседи упутио својеврсно упозорење... Како је рекао, сви они који воле своју домовину морају да се уједине јер човечанство улази у критични период развоја, што се може приметити голим оком. „Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, рекао је патријарх. У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје. Патријарх Кирил данас слави 71. рођендан. Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду, садашњем Санкт Петербургу. Рођендан су му честитали бројни руски политичари и истакнуте личности, а председник Русије Владимир Путин уручио му је слику Успенске цркве у Кремљу. View full Странице