Претражи Живе Речи Утехе

АПОСТОЛ ТОМА НЕВЕРОМ СВОЈОМ ВЕРУ УКРЕПИ. Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје. Тропар (глас 2): Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-toma-tomindan

Спомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од сто година, он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести. Тропар (глас 2):Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости. https://mitropolija.com/2023/05/20/sveti-jovan-bogoslov-apostol-i-jevandjelist-2/

Један од Дванаесторице, брат Јована Богослова. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца Зеведеја и пошао је за њим. Спада међу тројицу апостола којима је Господ откривао највеће тајне, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао у Гетсиманском врту. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген, и Филип, ученик Хермогенов, бише побеђени силом истине, коју Јаков проповедаше, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!" И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45 год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења. Тропар (глас 3): Апостоле Свети Јакове, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. Кондак, глас 2. Чувши божански глас који те је призивао за Апостола, љубав оца земаљског си презрео, и пришао си Господу Христу, славни Јакове, са братом твојим: С њим си се удостојио да видиш божанско Преображење. facebook.com/Свети-Јован-Дамаскин

Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића НО, СВОЈ УСЕВ ДИВНИ МАРКО КРВЉУ ЗАЛИ. Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тропар, глас 3. Свети Апостоле и Јеванђелисто Марко, моли Милостивог Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. Тропар други, глас 3. Од врховног Апостола Петра се научивши, Апостол Христов си био, и као сунце на све стране си засијао. Александрији си био украс, блажени, тобом се Египат од обмане демонске ослободио и јеванђељским твојим учењем просветио си све, као светли стуб Цркве. Зато твоју успомену поштујући, светло славимо, Марко богогласни: Моли Бога кога си кроз Јеванђеље благовестио, да подари опроштај грехова душама нашим. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!" Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-markovdan

Свети апостол Тимотеј би рођен и васпитан у Ликаонском граду Листри. Овај се град не прослави изобиљем плодова земаљских, као овом богопосађеном младицом, иако није била од сасвим доброг корена. Јер као што мирисна ружа произађе од трња, тако Тимотеј произађе од оца Грка, који беше веома чувен у идолопоклонском зловерју, и изузетно неваљао, као што се опет касније син његов одликоваше врлинама и добром нарави. А мајка и баба светог апостола беху Јеврејке. Обадве свете и праведне, и украшене добрим делима, као што о томе сведочи свети апостол Павле, говорећи: Желећи да те видим, опомињући се суза твојих, да се радости испуним; опомињући се нелицемерне у теби вере која се усели најпре у бабу твоју Лоиду и у матер твоју Евникију; а уверен сам да је и у теби (2 Тм. 1, 4-5). Још као дете, блажени Тимотеј се хранио од мајке своје не толико храном колико речју Господњом. И удаљи се од незнабожачке и јеврејске заблуде, и прибеже светоме Павлу, богогласној труби црквеној, када свети апостол Павле са учеником и апостолом Христовим Варнавом дође у Листру, као што о томе божанствени Лука казује у Делима Апостолским (Д.А. 14, 6). И дошавши тамо, учини велико чудо: једном речју исцели хромог од утробе матере своје. Што, кад народ виде, силно се дивљаше, говорећи: Богови се начинише као људи, и сиђоше к нама (Д.А. 14, 11). Али народ дознаде да они нису богови већ апостоли и проповедници Бога живога, а противници лажних богова. И за то су и послани, да људе од демонске обмане обрате Богу истинитоме, који може не само хроме исцељивати него и мртве из гробова васкрсавати. Тада многи напустише заблуду и приступише вери. Међу њима беше и мајка овог блаженог апостола Тимотеја, која је била удовица. Она с радошћу прими у дом свој светог апостола Павла, и угости га. И даде му сина свог Тимотеја као дар за чудо које је учинио у њиховом граду и за добијену светлост вере. Дечко беше још мали али способан и припремљен да прими семе речи Божје. Свети Павле га узе, и видећи да је паметан и кротак, и да је благодат Божја у њему, заволе га више него родитељи по телу. Али пошто дечко беше још мали, те није могао путовати с њим, он га остави код куће, и одреди му искусне учитеље да га поучавају Светом Писму. О томс сам спомиње, пишући Тимотеју: Ти из малена знаш Свето Писмо (2 Тм. 3, 15). Сам пак Павле, засут камењем од народа, који Јевреји подговорише, и извучен ван града, устаде и отиде у друге градове. После неколико година свети Павле узе Силу и крену из Антиохије да посети браћу у свима градовима, у којима је прво проповедао реч Божју. И дође у Листру, где беше свети Тимотеј (Д.А. 16, 1). Видећи да је Тимотеј одрастао, и да је сваком врлином украшен, и да га сви тамошњи хришћани много поштују, он га узе к себи у апостолство. И тако га начини својим неотступним сапутником и служитељем у Господу у свима трудовима и путевима својим. А када хтеде да отпутује из града, он обреза Тимотеја Јевреја ради, којих беше тамо много. Обреза га по закону Мојсијевом, – не што је обрезање потребно за спасење, пошто нова благодат место обрезања има свето крштење, – нeгo да се не би саблазнили Јевреји, јер су сви знали да је Тимотеј рођен од оца Грка. И отпутовавши одатле, свети Павле прохођаше градове и села, учећи и проповедајући Еванђеље царства Божјег, и просвећујући све светлошћу вере. А њему, као звезда сунцу које је синуло из трећега неба, следоваше божанствени Тимотеј, усвајајући незалазну светлост – учење Еванђеља Христова, и навикавајући се на добре обичаје и врлински живот, као што о њему сведочи и сам апостол Павле, говорећи: А ти си се угледао на моје учење, живљење, намеру, веру, дуготрпељивост, љубав, трпљење, протеривања, страдања (2 Тм. 3, 10-11). Тако свети Тимотеј све врлине поцрпе из изабраног сасуда. А узе на себе апостолско сиромаштво Христа ради: да ништа себи не тече, ни злато, ни сребро, нити ишта земаљско. И навикну да за зло узвраћа добром: ружен, он је благосиљао; гоњен, он је трпео; хуљен, он је молио; у свему показујући себе као слугу Божјег, и као истинског следбеника свог учитеља, светог Павла. Видећи свог ученика како изванредно напредује у врлинама, свети Павле га постави најпре за ђакона, потом за свештеника, па онда и за епископа, иако је још био млад. Рукоположен од светог апостола за служитеља Христових Тајни, свети Тимотеј постаде свесрдни подражавалац апостолских подвига и трудова. Он беше сарадник и сапутник великог апостола у проповедању Еванђеља Христова. У том подвигу не могаше га омести ни младост, ни болест тела, већ је у свему показивао велику срчаност. О томе сведочи његов учитељ Павле, пишући Коринћанима: Ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха; јер он ради дело Господње као и ја. Да га нико дакле не презре (1 Кор. 16, 10-11). А и пре тога хвалећи га пише: Послах к вама Тимотеја, који ми је мили и верни син у Господу. Он ће вам напоменути путеве моје (1 Кор. 4, 17). Затим га и у другим посланицама својим назива братом својим, говорећи: Павле, сужањ Исуса Христа, и Тимотеј брат (Филим. 1). И опет: Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (2 Кор. 1, 1). И опет: Павле апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (Кол. 1, 1). И још: Посласмо Тимотеја, брата свога и слугу Божјега, и сарадника свога у Еванђељу Христовом, да вас утврди и утеши у вери вашој (1 Сол. 3, 2). Ове, и многе друге похвале о светом Тимотеју налазе се у Павловим посланицама. Свети Тимотеј се не понесе због њих, него у смиреноумљу и опрези живећи, толико умртвљиваше себе постом и молитвом, да га је и сам учитељ, који је посматрао његове подвиге и постове, веома сажаљевао. И саветоваше га да не пије воде, него да пије по мало вина, желуца ради свога и честих болести својих (1 Тм. 5, 23). Но иако тело његово беше непрестано изложено болестима, благородство душе његове било је здраво и никада повређено. Прошао је он све крајеве света са учитељем својим, проповедајући реч Божју и у Ефесу, и у Коринту, и у Македонији, и у Италији, и у Шпанији. С правом се за њих може рећи: По свој земљи прође проповед њихова, и на крај весељене речи њихове (Пс. 18, 5). А беше свети Тимотеј врло оштроуман, брз на одговоре, ванредно слаткоречив проповедник речи Божје, особито сладак у тумачењу Светога Писма, најдостојнији пастир у управљању Црквом и у одбрани Цркве. Нарочито је добио преизобилну благодат што је учење црпео из двоструког извора: јер му је учитељ био не само Павле, него и љубљени ученик Христов Јован. Када римски цар Домицијан посла светог Јована у изгнанство на острво Патмос, свети Тимотеј постаде место њега епископ града Ефеса, где после кратког времена и пострада за сведочанство Христово на овај начин: Једном се у Ефесу нарочито празноваше празник, звани Катагогијум. О том празнику маскирали су се људи и жене, и са бесрамним играма обилазили градске улице, носећи у рукама мотке и идоле. Певали су песме, викали, дерали се, и као разбојници насртали на пролазнике, а неке чак и убијали. И друга су гадна безакоња чинили, мислећи бедници да тиме службу чине својим поганим боговима. Видевши то, божанствени Тимотеј се распали огњем божанске ревности, уђе у ту богохулну светињу, и стаде отворено и смело проповедати јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, а изобличавати заблуду идолопоклонства и ништавност њихових богова. А они, заслепљени тамом идолодемонства, једнодушно навалише на светог Тимотеја. И стадоше жестоко тући моткама светитеља. Па га потом немилосрдно вукоше по земљи, и бездушно ногама изгазише намртво. После дођоше хришћани, и нађоше светог апостола на издисају; узеше га и изнеше ван града. И када се престави у Господу они чесно тело његово сахранише на месту, званом Пион. После дуго времена, по наређењу цара Констанција, сина Константина Великог, свети мученик Артемије пренесе његове чесне и свете мошти у Цариград, и положише их у цркви Светих Апостола поред светих моштију светих апостола: Луке и Андреја Првозваног. И тако, по Божјој вољи, онима којима су у овом животу били заједнички учење и проповед Еванђеља, би и заједнички гроб. Исто тако им је блаженство заједничко на небу у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин. https://svetigora.com/sveti-apostol-timotej/

Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за Њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими, као и остали апостоли, Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије. Проповедајући Христово Јеванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се Свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао Свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега. Тропар (глас 4): Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. https://svetigora.com/sveti-andrej-prvozvani/

НЕЗНАБОШЦИ УХВАТИШЕ ФИЛИПА И РАСПЕШЕ ГА НАОПАКО НА ДРВЕТУ. Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. Утом се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. год. у време цара Дометијана. Тропар, глас 3. Апостоле Свети Филипе, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. Кондак, глас 4. Величанствени ловац народа, друг ученика Христових, изабрани Апостол Филип, данас свету даје богатство исцељења, штитећи од зала оне који га хвале. Зато му сложно запевајмо: Спаси све молитвама твојим, свети Апостоле. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-filip-bozicne-poklade

Краj мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида.[1] У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога Писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак. Док Филип пламтијаше таком љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за мном (Јн. 1, 43). - Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску таке Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него жуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци - Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар Израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? - А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Доћи и види (Јн. 1, 46). - Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако уствари и би. Јер када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. - Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече My: Откуда ме познајеш? Јер нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. - Одговори му Господ: Пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). - А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању Кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умилења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом. Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умилењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49). О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваше се и свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога Мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? - А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће My одговорити Филип. Но Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: "отвориш руку своју, све и сва се насићује добра" (Пс. 103, 28). - He рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). - Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). - Међутим када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу. Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступише к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. - A он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев него и многи незнабошци поверовати у мене. Још једном свети Филип, после Тајне Вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 9-10). Овај одговор Господа Исуса научи светога Филипа и с њим сву Саборну Апостолску Цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење а не Творац. После добровољног страдања и васкрсења Сина Божија, свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом ношаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани! наређује ти Христос кога проповедам. - И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свештеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свештенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гњевом говорити: He беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањујеш просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих. Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? - И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? He ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи, како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унакажујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити. Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желећи да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.[2] После архијерејеве погибије свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, свети Филип крену опет на проповед, и обишавши Арабијске и Кандакијске градове[3] укрца се у лађу и отплови морем ка Сиријском граду Азоту.[4] Но ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, апостол поче проповедати реч Божју присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се. Из Азота свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски[5] где, проповедајући Христа, изазва силан гњев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. - Грађани! рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити. Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном светог крштења. Међутим грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са апостолом изгори Ир и ови домашњи његови. Сазнавши њихову намеру, апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши апостола, пружи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби у народа се промени расположење: гњев се претвори у дивљење, и они стадоше молити апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. - Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. - Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! - И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! - Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар. Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише Јединог Истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристрахове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави. Због таквих чудеса, која свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа. Основавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију он дође у Лидију и Мизију[6] и путујући по њима он обраћаше к Истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи свети апостол Вартоломеј,[7] који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна[8] и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Ho y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божјом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од Лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапољ[9] проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе a свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине. У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворшпе његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се. Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно - од уједа змије, и душевно - од демонске обмане, јер научена од светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгњеви и нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре. Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди свете апостоле на распеће. Први пострада свети Филип. Њему просврдлише пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле Јединога Истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божја, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који поверовашe y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.[10] После сахране светога Филипа свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији,[11] где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију,[12] и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин. https://www.pravoslavie.ru/88226.html

Родом беше из галилејског града Панеаде. Један је од дванаесторице великих апостола и једини међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење Христово. Кроз ту његову неверицу, добили смо нову потврду тог чудесног догађаја, јер се васкрсли Господ јавио ученицима да би уверио Тому, са речима: „Пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран него вјеран„. На те речи Тома узвикну: „Господ мој, Бог мој“ (Јов. 20)! Овај догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење, већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења. Након вазнесења Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру, установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева, али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу. Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за епископа. Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана, наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома, пострадавши за веру, мученичком смрћу. Али пре смрти, догоди се и са њим као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије. Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему, јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско. Да ли случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије. Тропар (глас 2): Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости. https://www.spc-linz.at/srpske-slave/sveti-apostol-toma-tomindan/

Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван “сином громова”, пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он “ученик кога љубљаше Исус”. И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо. Када светом апостолу беше преко сто година, он изиђе из куће Домна са седам својих ученика, и дошавши до једног места нареди им да седну; беше јутро, и он, удаљивши се од својих ученика колико се каменом може добацити, помоли се Господу. Затим му ученици по жељи његовој ископаше крстолики гроб; и он заповеди Прохору да иде у Јерусалим и тамо остане до смрти своје. И пошто поучи ученике и целива их, свети апостол рече: Узмите земљу, матер моју, и покријте ме њоме. – И целиваше га ученици и покрише га до колена; и пошто га поново целиваше, покрише га до гуше, и положише му на лице покривач; и целивавши га још, са великим плачем покрише га потпуно. Када за то чуше браћа у граду, дођоше и раскопаше гроб, али ништа не нађоше, и веома много плакаше; затим, помоливши се, они се вратише у град. Сваке пак године, у осми дан месеца маја, излажаше из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит, и молитвама светог апостола Јована даваше исцељење болнима, у част Бога, у Тројици слављенога кроза све векове. Амин. https://svetigora.com/sveti-apostol-i-jevandjelist-jovan-bogoslov/

СВЕТИ КОДРАТ, КО ЗВЕЗДА ЈУТАРЊА, ПРОСУ СВЕТЛОСТ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА. Свети апостол Кодрат, један од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини, и био епископ најпре у Атини после св. Публија, а потом у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика, осветли таму, низложи скверне жртве, скруши идоле, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога, и најпре га тукоше камењем, као негда Јевреји св. Стефана, а потом га вргоше у тамницу, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара, да је овај наредио, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији, где је и пострадао. Тропар (глас 3): Апостоле Свети Кодрате, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. * Свети Кодрат, к'о звезда јутарња, Просу светлост светог Јеванђеља, Просу луче по тминама густим, И благодат по срцима пустим. Људског ума Кодрат разби смутње, Људског срца он обасја слутње, Обасја их Христовом светлошћу. Свет просвети Христовом мудрошћу. К Вишњем Богу неверне подими, И за Христа љуте ране прими, Гонитељу Крста Адријану Кодрат писа чудесну Одбрану С речитошћу јелинске вештине И с простотом хришћанске истине. Успе Кодрат цара убедити, Свету цркву од зла заштитити. О Кодрате, Христов учениче, Свете Цркве умни заштитниче, Божји слуго, и речју и делом, Сад си венчан славом неувелом; Сви хришћани топло ти се моле: Помози нам, свети апостоле! Помози нам бедам' одолети, И за Христа страдања поднети! https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-kodrat-odanije-vozdvizenja-1

Димитрије Богдановић: ЛИК ЈОВАНА БОГОСЛОВА Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1118-црква-празнује-и-молитвено-се-сећа-светог-апостола-и-јеванђелисте-јована-богослова

Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу. Он се одазва њиховој молби и написа Свето Еванђеље, и прво га показа самом апостолу Петру. Свети Петар га прочита и посведочи као истинито, и препоручи га свима да га читају и да верују ономе што је написано у њему. Затим од светог апостола Петра би свети Марко послат најпре у Аквилеју на проповед Божје речи, а потом у Египат. И тако у Александрији свети Марко би и први проповедник Еванђеља и први епископ. Египат сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, и идолопоклонства, гатарства и злоће. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Либији, Амоникији и Пентапољу, и да их просветли светлошћу свете вере и Христу приведе. Чудотворећи свуда, он црквама постави епископе, свештенике и ђаконе, и многе људе научи тако врлинском животу, да су се и неверници томе дивили и хвалу одавали. Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским хришћанима, које је свети Марко упутио, каже и ово: Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем. Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину. У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот. Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире. Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17). Тако пише Филон Јеврејин о ученицима светог Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским. Тако свети Марко многострадалним трудовима својим обради у Егапту виноград Христов, имајући свој епископски престо у Александрији, где мученички сконча. О страдању светог еванђелиста Марка блажени Симеон Метафраст пише ово: У време када се свети апостоли разиђоше по свету ради проповеди Еванђеља, свети Марко по Божјој вољи дође у Египат. А божанствени канони свете апостолске Цркве назваше га еванђелистом, јер он беше први проповедник Еванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа у целом Египту, у Либији, Мармарикији, Амоникији и Пентапољу. Сви житељи тих земаља беху необрезана срца и окорели идолопоклоници, испуњени сваке нечистоте и служитељи нечистих духова. По свима градовима, и селима, и раскршћима они подизаху идолишта и постављаху идоле; и у њих беху чарања, гатања, враџбине, и сва демонска сила, коју Господ наш Исус Христос разруши и уништи доласком Својим. Када божанствени еванђелист Марко проповедаше небеско царство Христово у пентапољском граду Киринеји, он сатвори велика чудеса: речју божанске благодати болесне исцељиваше, губаве очишћаваше, нечисте и зле духове изгоњаше. Просвећени том апостолском проповеђу и чудотворством, многи повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле, порушише идолишта, и крстише се у име Оца и Сина и Светога Ауха. Тамо му би наређено Духом Светим да иде у Александрију и сеје добро семе Божје речи. Као силан и сјајан подвижник, свети Марко се свесрдно припреми да крене на тај подвиг. Пошто се опрости са братијом, он им рече: Господ мој нареди ми да идем у град Александрију. Братија га испратише све до лађе, и пошто једоше хлеб са њим, они га отпустише говорећи: Нека ти Господ Исус Христос устроји добро путовање! Отпловивши одатле, свети Марко стиже другог дана у Александрију. Пошто се искрца из лађе, он дође у место звано Мендион. И кад уђе на градску капију, њему се распаде сандала. Видевши то, апостол рече себи: Заиста ми је овај пут срећан. И угледавши обућара који је крпио стару обућу, даде му своју сандалу. Шијући сандалу обућар случајно прободе шилом своју леву руку и, јаукнувши, призва Бога, као што то бива у таквим случајевима. Чувши име Божје, апостол се обрадова духом, и рече у себи: Мој пут Господ учини срећним. – А рана на руци обућаревој беше велика, и силна крв иђаше из ње. Свети Марко пљуну на земљу, начини кал од пљувачке, и помаза обућареву рану, говорећи: У име вечито живог Исуса Христа буди здрав! – И одмах се излечи рана, и рука постаде здрава. Кад обућар виде такву силу овога човека и дејство његових речи, и кад по лицу познаде чисто и врлинско житије његово, рече му: Молим те, човече Божји, хајде мојој кући и проведи дан код мене слуге твога, да заједно хлеб једемо, пошто си ми указао ову милост. Апостолу то би мило, и одговори: Господ нека да теби небески хлеб живота! Обућар сав радостан, одведе апостола дому своме. А свети Марко, ушавши у његов дом, рече: Нека благослов Господњи буде овде! Помолимо се, брате, Богу! – И сатворише молитву заједно. По молитви седоше да једу, и стадоше с љубављу разговарати међу собом. У разговору обућар упита светитеља: Оче, ко си ти, и откуда твоја реч има толику силу? Свети Марко му одговори: Ја сам слуга Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Човек на то рече: Желео бих да видим тог Сина Божјег. Свети Марко му одговори: Ја ћу ти Га показати. И стаде му казивати Еванђеље Исуса Христа, и показивати из Пророка што је о Господу нашем било претсказано. Обућар на то рече: Ја никад нисам чуо за Свето Писмо о коме ти говориш, већ за Илијаду и Одисеју, и што мудрују египатски младићи. – Свети Марко му онда изложи учење о Христу, и доказиваше му да је мудрост овога света лудост пред Богом. И верова обућар речима светога Марка, видећи његова знамења и чудеса, и крсти се сав дом његов и велико мноштво житеља тога места. Име пак обућару беше Аниан. А пошто из дана у дан растијаше и увећаваше се број верних, чуше старешине града да је к њима дошао неки галилејанин и хули богове њихове, и забрањује да им се приноси жртва. Стога тражаху да га убију; и прављаху заседе, не би ли га како ухватили. Сазнавши за ову заверу, свети Марко постави вернима за епископа Аниана, и три презвитера: Малеона, Савина и Кердона, и седам ђакона, и других једанаест клирика, да служе Цркви. А сам побеже одатле, и дође опет у Пентапољ. И проведе у Пентапољу две године, где продужи утврђивати своје раније дело. И постави у околним покрајинама и градовима епископе, презвитере и клирике, па се поново врати у Александрију. И нађе да се братија умножила у благодати и вери Господњој, па беху и цркву саградили у приморју, у месту Вукула. И праведник се веома обрадова томе и, преклонивши колена, прослави Бога. И проведе у тој цркви дуго време. А хришћани се умножаваху, и потсмеваху се незнабошцима, и идоле њихове ружаху. А кад незнабожни градоначелници дознадоше да је свети Марко дошао у њихов град, и живи у њему, испунише се љубоморе и зависти пошто чуше да он твори многа чудеса: исцељује болесне, глувима даје слух а слепима прозрење. И стадоше га тражити, и не налазећи га они шкргутаху зубима, и по идолиштима својим поганим и пировима идолопоклоничким они љутито викаху: Велику нам муку задаје онај мађионичар и чаробњак! Уто настаде пресветли празник Ускрс, дан Христова Васкрсења, двадесет четвртог априла. У исти дан паде и нечестиви празник незнабожачког поганог бога Сераписа. На Ускрс свети Марко служаше у цркви божанствену службу. Огромна руља незнабожаца нападе изненада на цркву, ухватише светитеља, везаше га чврсто око врата, и почеше вући по калдрми вичући: Повуцимо овог вола у обор! А свети Марко благадараше Христа Бога говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ме удостојио да страдам за име Твоје! – А вучен би светитељ по земљи пуној оштрог камења, и из изранављеног тела његовог лијаше се крв целим путем. Кад паде вече, незнабожни идолопоклоници вргоше у тамницу светог апостола, док се договоре којом смрћу да га уморе. А у поноћи, док врата беху закључана и стражари спаваху пред њима, настаде велики земљотрес, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, косну се апостола говорећи: Слуго Божји Марко, врховни међу светима у Египту, ето уписано је име твоје у књизи живота на небесима, и увршћен си међу свете апостоле, и спомен твој на земљи неће се заборавити никада, и ти ћеш ликовати с Вишњим Силама, Архангели ће примити на небу дух твој, а мошти твоје биће сачуване на земљи. Видевши ово виђење, свети Марко пружи к небу руке своје говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што ме ниси оставио него си ме уврстио међу светитеље Своје. Молим Ти се, Господе, прими у миру душу моју, и не лиши ме благодати Твоје! – Када он то изговори, Господ Исус Христос дође к њему у оном обличју у ком је био са ученицима својим пре Крста и погребења, и рече му: Мир теби, Марко, еванђелисте мој! – Свети Марко му одговори: Мир и Теби, Господе мој Исусе Христе! – И отиде Господ од њега. Сутрадан дођоше к тамници мноштво грађана, извукоше светитеља из тамнице, поново га конопцем везаше за врат, и опет га вукоше по улицама са истом виком: Повуцимо вола у обор! – А свети Марко вучен, благодарећи Бога и молећи се, рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! – И рекавши то, предаде дух свој Богу. А руља поганих незнабожаца, желећи да спали тело светитељево, наложи огањ. на месту које потом би названо:Анђелско. И тог часа силом Господа нашег Исуса Христа спусти се мркли мрак, јер сунце сакри своје зраке, и би страшна грмљавина, и велики земљотрес, и киша са силним градом падаше све до вечера. И народ побеже од страха, оставивши светитељево тело. Од кише пак угаси се огањ, а од земљотреса срушише се многе зграде и побише многе. А неки од незнабожаца дрзнуше се рећи да преблажени бог њихов Серапис посетом својом почини те страхоте. Побожни хришћани онда дођоше, спремише за укоп тело светитељево, и однесоше на место, где су они творили своје молитве и псалмопјенија, и сахранише чесно свете мошти на источној страни у каменој гробници. И спомен његов вршаху ревносно и побожно, почитујући првог александријског светитеља; и за њих ништа не беше чесније и скупоценије од његових светих моштију. Свети апостол и еванђелист и мученик Христов Марко сконча у Египту, у граду Александрији, двадесет и петог априла, за Неронова царовања у Риму, око 68 године, а за царовања међу нама Господа нашег Исуса Христа, коме част, слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек, амин. https://mitropolija.com/2022/05/07/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-3/

Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског. После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена. После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо. У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот. Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима - а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав - смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани. Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје. Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи - не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем. Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”. По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим. По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке

Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. *Део из текста катихете Бранислава Илића под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома? Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ

Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус". Повезана вест: Лик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо. После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије; једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес. Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу. Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога. Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче. Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу. У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан. Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове. Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом. Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен. Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро. Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти. На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва. Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим. И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен. Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га. После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса. Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа. Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим. Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се. У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим. После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком. У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби. У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје. Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се. Житије Светог Јована Богослова у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота

У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. Богослужбене особености Томине недеље Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље) Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника. У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима. Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље) Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ауторски текст игумана Петра (Драгојловића): Porfirije, novi Patrijarh Srpski - apostol ljubavi Hristove - Čudo WWW.CUDO.RS Порфирије, нови Патријарх Српски – апостол љубави Христове Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и...

Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје. Тропар (глас 2): Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости. Свети Николај Велимировић, Пролог, 19 / 06. октобар Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Негде између 49. и 52. године после Христовог рођења, како у 17. глави „Дела апостолских“ сведочи Апостол Лука, Апостол Павле се сусреће са Атињанима. Тај сусрет догодио се на Ареопагу где је Апостол Павле полемисао са атинским философима: стоицима, епикурејцима и новопитагорејцима и где им је проповедао Христа. У том разговору, како сматра Лубардић, зачета је хришћанска философија. Преузми звучни запис (Радио Светигора) >>>

Дана 13.12.2019. године, на празник Светог Апостола Андреја Првозваног у Богословији Светог Саве у Београду, прослављена је крсна и заветна слава ученика четвртог разреда. Ученици су са својим разредним старешином, професорима, родитељима и осталим званицама, пререзали славски колач у школском параклису. Поред славских приноса - колача и кољива - своје госте дочекали су са највећом љубављу и пажњом да све протекне како ваља, уз богату славску трпезу, музички наступ ученика четвртог разреда, као и свечаног обраћања гостима од стране Ректора наше школе протојереја-ставрофора др Драгана Протића, разредног старешине господина Александра Јевтића, као и представника разреда Филипа Светозарова који је по традицији изговорио беседу у име ученика четвртог разреда. На крају своје беседе, ученик Филип Светозаров, захвалио се у име целог разреда свим добротворима и приложницима наше
школе, који им омогућавају боравак, школовање и
живљење у овом училишту. По већ устаљеном обичају, ученици четвртог разреда свечано су предали крсну славу изабраном ученику трећег разреда, који ће догодине бити домаћини славе. Детаљнији извештај прочитајте на интернет страници Богословије Светог Саве у Београду

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије. Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега. Извор: Ризница литургијског богословља и живота