Претражи Живе Речи Утехе

На слици: Чудотворна икона Богородице Почајевске (16. век) Ми, представници академске заједнице, као и културни прегаоци Републике Србије и српских земаља, изражавамо дубоку забринутост због грубог кршења основних људских права у Украјини. Пре свега, реч је о застрашујућем кршењу уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести. Оно што се сада дешава са свештеницима и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор. Наиме, према подацима заштитника права грађана Украјине, до данас је преко 75 свештеника УПЦ и стотине чланова њихових парохија изложено различитим облицима репресије. Осим спорадичних случајева паљења верских објекта, само у 2022. години, уз нескривену подршку власти, преотето је 250 храмова канонске Цркве. Ове године не само што је настављен него је и интензивиран тај тренд. Управо сада, они који подржавају тзв. ПЦУ, коју иначе не признаје 11 од 15 помесних православних цркава, отимају храмове у Хмелницкој, Черновицкој, Кијевској и другим областима Украјине. Свештеници и верници УПЦ изложени су најразличитијим видовима прогона. Њих не само што застрашују, него их и туку, муче, повређују, трују сузавцем. Подржаваоци “ПЦУ”, често уз асистенцију државних структура, не либе се да користе физичко насиље чак и против епископа УПЦ. Штавише, неке владике су, на основу невешто конструисаних, измишљених разлога, послати у затвор или су стављени под санкције. Ови и други подаци указују на то да је у току добро испланирано темељно уништавање целих епархија УПЦ. Сабор кијево-печерских Светих са иконом Успења Пресвете Богородице , 17. век (Извор: Православие.ру) Упоредо с тим, широм Украјине регионални и градски савети доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у њиховим регионима. У парламенту Украјине регистровани су предлози закона за забрану Цркве, а 15. маја 2023. године судска одлука је отворила могућност лишавања УПЦ њеног службеног назива и пренос њене имовине на друге конфесије. Украјинска држава не само што није вратила УПЦ имовину, која је бесправно одузета у совјетском периоду, него јој се данас одузима право на коришћење земљишних парцела на којима се налазе њене богомоље. Имајући у виду да живимо у XXI веку, тешко је разумети како су многи у данашњој Украјини, па и у западним земљама, не само равнодушни него и сагласни са нечувеним прогоном верника УПЦ. У исти мах док се у савременом свету пропагирају најразличитија права, многи затварају очи за бол, сузе и крв милиона Украјинаца, који само желе да сачувају веру својих предака. Веру која нема везу са текућим ратом и политичким проблемима између Украјине и Русије. Будући да је наша морална обавеза, као интелектуалаца, да дигнемо глас против неправде, против кршења људских права и нарушавања људског достојанства, позивамо власти Украјине да одмах зауставе прогон православних верника и насилно преузимање храмова УПЦ. Такође молимо официјелни Кијев да обезбеди строго поштовање важећег украјинског законодавства и међународног права у погледу слободе савести и вероисповести. Поред тога, обраћамо се европским институцијама, њеним организацијама за заштиту људских права, као и целокупној светској заједници са позивом да активно ступе у одбрану не само верских него и основних људских права чланова УПЦ. Позивамо их, пре свега, да на критичне тачке, тамо где је прогон већ на делу, пошаљу своје посматраче и помогну у брзом предузимању мера усмерених на прекид прогона и административног притиска на Украјинску Православну Цркву, њене свештенослужитеље и парохијане. На првом месту очувању јурисдикције УПЦ над Свето-Успенском Кијево-Печерском лавром и Свето-Успенском Почајевском лавром, које представљају велике светиње за цео Православни свет. Потписници Апела за одбрану светиња и права верника УПЦ Академик САНУ Данило Баста Академик САНУ Светислав Божић Академик САНУ Јован Делић Академик САНУ Славенко Терзић Академик АНУРС Слободан Реметић Емир Кустурица Др Марјан Алексић Проф. др Слађана Алексић Др Биљана Анђелковић Проф. др Слободан Антонић Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић Проф. др Синиша Атлагић Данило Бећковић Проф. др Бошко Бојовић Проф. др Драгиша Бојовић Проф. др Павле Ботић Др Мирчета Вемић Др Жарко Војновић Мр Здравко Вокић Милена Вујовић Проф. др Огњен Вујовић Мр Ђорђе Вукадиновић Маринко Вучинић Др Мирјана Гочанин Проф. др Борислав Гроздић Др Милан Громовић Проф. др Ирина Деретић Споменка Деретић Др Владимир Димитријевић Мр Данијел Дојчиновић Др Душан Достанић Проф. др Татјана Дуроњић Проф. др Јован Б. Душанић Проф. др Александар Б. Ђикић Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого Др Горан Ђорђевић Слободан Ерић Проф. др Наташа Вујисић Живковић Никола Н. Живковић Ивана Жигон Др Мирослав Здравковић Божидар Зечевић Др Душан Илић Др Слободан Јанковић Горан М. Јанићијевић Љубомир Јапунџић Проф. др Јован Јањић Проф. др Зоран Јеротијевић Др Бојан Јовановић Проф. др Радојица Јовићевић Др Радован Калабић Стефан Каргановић Весна Капор Мр Драгана Керкез Проф. др Зоран Кинђић Проф. др Милош Ковић Доц. др Владимир Коларић Др Горан Комар Проф. др Ксенија Кончаревић Проф. др Часлав Копривица Проф. др Душан Крцуновић Мр Владимир Кршљанин Александар Лазић Др Ружица Левушкина Проф. др Александар Липковски Др Маринко Лолић Никола Маловић Љубомир Љуба Манасијевић Проф. др Биљана Марић Проф. др Весна Марковић Бранислав Матић Проф. др Александар Милановић Протојереј-ставрофор мр Бобан Миленковић Никола Милованчев Др Снежана Милојевић Проф. др Дејан Мировић Мирослав Цера Михаиловић Проф. др Радивоје Младеновић Др Софија Мојсић Проф. др Зорица Никитовић Доц. др Маја Павловић Шајтинац Проф. др Здравко Пено Проф. др Драго Перовић Проф. др Валентина Питулић Протојереј-ставрофор Јован Пламенац Проф. др Бранкица Поповић Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић Прокопије Постоловић Проф. др Душан Пророковић Проф. др Митра Рељић Мр Радојка Реметић Проф. др Миливој Сребро Др Милун Стијовић Проф. др Рада Стијовић Др Ивица Тодоровић Мр Мирко Тољић Проф. др Мирко Сајловић Проф. др Слободан Самарџић Др Душан Симић Проф. др Добривоје Станојевић Слободан Стојичевић Др Владан Тријић Проф. др Срђа Трифковић Др Драган Хамовић Др Марија Цупара Проф. др Ђорђе Чантрак Проф. др Арсен Чаркић Проф. др Љиљана Чолић Проф. др Миладин М. Шеварлић

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан је упутио писани апел премијеру Аустралије, поводом прогона монаштва канонске Украјинске Православне цркве у Кијево-печерској лаври. Указавши да "власти у Кијеву и међународне владе прикривају тежак положај монаштва", Владика апелује на премијера да захтева од власти у Украјини "да поштују и бране демократска права, верске слободе и слободе савести, посебно у односу на монаштво у Украјини, Кијеву, Кијево-Печерској лаври и Украјинској Православној Цркви". Ово писмо, које је објавила Митрополија аустралијско-новозеландска, у наставку преносимо у целини: Поштовани премијеру, Пишемо Вам у име многих забринутих православних верника широм Аустралије, поводом отвореног прогона и гажења верских слобода и људских права које се, пред нашим очима, дешава у Светоуспенској Кијево-Печерској лаври, иначе познатој као Кијевско-Печерски манастир у Кијеву, Украјина. Монасима овог древног манастира, који, као и њихови претходници, вековима пре њих, живе у монашкој самоћи и молитви, државне власти у Кијеву наложиле су да до 29. марта ове године напусте манастир Доње Лавре. Братство, као и остатак Украјинске православне цркве (УПЦ), широм Украјине, прогоњено је од стране државе само зато јер је остало лојално канонском поретку и устројству Свете Православне Цркве. Разлог овог прогона лежи у томе што УПЦ одбија да се покори политици и постане део државно наметнуте националистичке творевине познате под именом „Православна црква Украјине“. Прогон монаштва поменуте Лавре је заправо део националистичког пожара политички запаљеног и распириваног од стране украјинске владе у Кијеву. У речима игумана братства, Његовог Високопреосвештенства Митрополита Павла, ослушкујемо вапај монаштва ове Лавре: "Дошли смо у Лавру да свој живот посветимо служењу Богу, молитви, народу. Молимо се за нашу државу, па, стога, молимо и данас, у овим тешким временима, да нас Господ заштити. Ми смо грађани Украјине , и молимо властодршце да се не мешају у послове Цркве. Не тражимо заштиту, већ тражимо само једно: спровођење закона државе. Зато, још једном, тражимо и преклињемо: Оставите монахе у манастиру на миру и пружите им прилику да остваре своју основну мисију – молитву!" Напомињемо да власти у Кијеву и међународне владе прикривају тежак положај монаштва. Стога, апелујем на Вас, премијера наше демократске и суверене државе Аустралије, да урадите праву ствар и захтевате од власти у Украјини да поштују и бране демократска права, верске слободе и слободе савести, посебно у односу на монаштво у Украјини, Кијеву, Кијево-Печерској лаври и Украјинској Православној Цркви. С поштовањем, +Силуан Епископ аустрталијско-новозеландски Српске Православне Цркве Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Епархија будимска је својој пастви пренела апел Патријарха Порфирија у вези са прикупљањем помоћи за пострадале од земљотреса у Сирији и Турској: Свештенству, монаштву, синовима и кћерима Будимске епархије и свима људима добре воље: АПЕЛ! Велика катастрофа је задесила народ у Турској и Сирији: земљотрес који је однео на хиљаде жртава. Преживели су остали без игде ичега. Турској стиже помоћ и још им треба, а народ у Сирији не само да је пострадао у овој катастрофи, него још бездушни светски моћници држе над тим несрећницима санкције. Наш Патријарх Порфирије је апеловао на све нас да пружимо помоћ овим страдалницима. Стога Ми преносимо овај апел на све наше вернике и људе добре воље у Мађарској, да не окрену главе од ових несрећника, него да преко постојећих институција у Мађарској (Црвени крст, и остале црквене и државне хуманитарне организације које су се укључиле у процес помоћи Турској и Срији, као и Амбасада Сирије) приложе за пострадали народ онолико колико су у могућности јер су и они наша браћа и сестре. Молимо Бога да, мада смо грешни, Он уклони сваку такву претњу од целог човечанства и пружи нам прилику за покајање и спасење. Знајући да се нико ко срца има неће оглушити на вапаје ових несрећника, захваљујемо у њихово име за сваку сузу коју сте обрисали са њихових лица. Епископ будимски + Л у к и ј а н Извор: Епархија будимска

Објављено: 7 јула, 2022 Ми, вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке, овим апелом, јавно се оглашавамо поводом грубог кршења права родитеља и њихове деце на слободно опредељивање и похађање Верску наставу у школама. Уставом Републике Србије загарантовано је сваком грађанину Србије право на слободу вероисповести и право да васпитава своју децу у складу са својим уверењима, а Законом о основама система образовања и васпитања омогућено је члановима свих традиционалних Цркава и верских заједница да њихова деца похађају Верску наставу у основним и средњим школама. Стога, свако обесхрабривање и спречавање деце и њихових родитеља да се определе за Верску наставу, представља флагрантно кршење њихових Уставом и Законом загарантованих права. Да ово нису само појединачни случајеви, већ опште место, потврђују и жалбе које смо поднели поводом прекршаја у више од 60 основних и средњих школа, од укупно 221, у којима се изводи Верска настава на подручју Архиепископије. За ове прекршаје најодговорнији су директори школа, којима је од стране Министарства просвете поверена брига и дужност да родитељима и њиховој деци обезбеде слободно и транспарентно опредељивање за Верску наставу, а не да дискриминишу сопствене ученике. С тим у вези, реакција нашег надлежног Архиепископа, Пастира и духовног Оца – Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија – на свом Инстаграм налогу, који је од нас вероучитеља али и од незадовољних родитеља добио информације о овим злоупотребама, у потпуности је оправдана и тачна. Осим поменутих злоупотреба, сведоци смо и других манипулација у вези са извођењем Верске наставе у школама, којим су у многим срединама, практично, укинута права родитеља и ђака на избор Верске наставе. Ово се, пре свега, односи на Правилник, који је од 2008. године увео нова правила за формирање група за Верску наставу и Грађанско васпитање. Овај подзаконски акт Министарства просвете донет је без сагласности владине Комисије за верску наставу, са којом је, по закону, Министарство требало да сарађује. Првобитна и најправеднија пракса, из времена владе покојног премијера др Зорана Ђинђића, по којој су се групе за Верску наставу и Грађанско васпитање формирале тако што се одељење дели на групу за Верску наставу и групу за Грађанско васпитање, без обзира на број ученика у њима, противзаконито је укинута. Насупрот томе, од Министарства просвете прописан је, поменутим Правилником, минималан број ученика (15) за формирање група. Ово је резултирало тиме да су многа деца, посебно из мањинских верских заједница, остала без права да похађају Верску наставу у школама, јер их није било довољно за формирање група. На страну, што су тиме многе наше колеге и колегинице, па и они из других традиционалних Цркава и верских заједница, остали без посла или су им плате драстично смањене. Тенденција погоршања статуса Верске наставе и самих вероучитеља наставила се, последњих година, доношењем Стручних упутстава о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама у Републици Србији. Минималан број ученика је подигнут на 30, а спајање ученика из више одељења ради формирања група, практично је избацило Верску наставу из распореда часова, што се пре свега одразило на квалитет саме Веронауке и немогућност деце да у њој учествују у оквиру редовне наставе. Бојимо се да све ово води ка поновном избацивању Верске наставе из школског система Републике Србије, то јест укидању Уставом и Законом загарантованих права родитеља и деце, али и губитку посла свих нас. Због свега поменутог се ми, вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке, обраћамо овим јавним апелом нашој просветној и широј јавности, а пре свих надлежним органима Републике Србије, и тражимо од њих да отклоне све поменуте неправилности у извођењу Верске наставе у школама и омогуће нормално функционисање исте, а све у складу са законима и на корист наших ученика. Вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке Извор: Апел вероучитеља Архиепископије београдско-карловачке – Српска Православна Црква SPC.RS Ми, вероучитељи Архиепископије београдско-карловачке, овим апелом, јавно се оглашавамо поводом грубог кршења права родитеља и њихове деце на слободно... Повезане вести:

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке Г. Г. Фотија, обраћамо вам се са молбом за помоћ при обнови манастира Бјеле воде. Најсрдачније молимо све људе који имају вољу, жељу и могућност, а сходно жељи и осећају помогну обнову ове светиње, која је за кратко време постала стратиште многих који траже свој пут ка Господу. Верујемо да је све што се догађа Божије давање и да Његове путеве не можемо увек испитати, али исто тако верујемо да ће се, као и до сада „Бог кроз своје љубљене делати“, те да ће се ова светиња обновити и засијати новим сјајем и бити обиталиште „Славе Божије“. Уздајући се у Господа, а ослањајући се на Јеванђељске речи да треба „једни другима бремена да носимо“, надамо се да ће искра Христове љубави бити запаљена у срцима нашим, те да ћемо дати део себе и поново изградити оно што „ни рђа, ни мољац не могу уништити“ и да ћемо и ми себе узидати у Јеванђељску кућу сазидану на темељу који је Христос Господ. Динарска средства уплатити на рачун СПЦ Епархија шабачка Број 325-9500600032738-97 Са назнаком за обнову Манастира у Бијелим Водама Девизна средства упатити на наведене рачуне према датим инструкцијама Извор: Епархија шабачка

Патријарх Порфирије: Апелујем на такозване елите, апелијем пре свега на браћу верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини (видео на званичном Патријарховом инстаграм налогу). У име Оца и Сина и Светога Духа! Уважени господине члане Председништва Босне и Херцеговине, госпођо председнице Републике Српске, господине председниче Владе Републике Српске, господине градоначелниче града Немањића и Котроманића, града поносног и часног, града Добоја, домаћине данашње славе, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Нека сте благословени и ви и нека је благословен Господ што нас је све створио. Данас смо сви неизмерно радосни пре свега због тога што славимо Преображење Господње. Нема већег повода да се окупимо, нема већег разлога за радост и славу, јер само Преображење Господње јесте слава Божја али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику oткрива се садржај и смисао нашег људског постојања, али пре свега открива се воља Божја да свакога дана будемо све бољи људи. Сви смо ми добили неке дарове, таленте, способности. Сваки човек без изузетка је позван да се преображава, да расте у врлини, да расте у добру, а истински раст у добру и врлини могуће je до савршенства довести само онда када смо у заједници са живим Богом, са Господом нашим Христом. Ми Срби то добро знамо, јер ми знамо ко смо, знамо и одакле смо, а што је најважније знамо и који нам је циљ. Знамо своје порекло и своје корене, знамо шта су нам били оци и праоци и вековима уназад. И ми знамо да је наше име Хришћанин, знамо да је наше презиме Православни. Србин, Православни Хришћанин - то је пуни идентитет, пуна мера, пуно име и презиме којим ми себе познајемо од кад знамо за себе. Тим именом и презименом ја Србин, Хришћанин Православни, упознао сам себе управо на овим просторима. Иако знам да сам многима дужан и да највероватније дуг не могу одужити, више него другима дужан сам, браћо и сестре, свима вама који живите овде на овим просторима од Добоја до Дервенте. Знам вас добро, јер знам своје родитеље, своје стричеве, свога ђеда. Ишао сам у манастир Озрен слушао сам на народни језик, сад то разумем, преведено Јеванђеље, али и више од тога: богослужбени језик Православне Цркве од свога ђеда сам слушао који, сећам се чудно ми је било - а многи то и данас не разумемо, литургијску реч је говорио, а она важи и за данашњи празник: Бога нико никад није видио, само су га воде виђеле. То је права литургијска песма. То је могао знати само неко чије је име и презиме Хришћанин Православни. Дакле, дужан сам, браћо и сестре, више овоме крају него другоме, а најрадије бих са вама запевао уз шаргију и заиграо коло у славу Божју! Јер у тој песми и у том колу уткано је Јеванђеље Христово. То је израз заједнице, то је израз јединства. Јеванђеље Христово, вера у Христа је оно што нас чини да јесмо једно. Вера је оно на чему градимо међусобно поверење. Вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али да управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера је православна обликовала од Светога Саве наш народ, обликовала његов идентитет, идентитет који је Христов, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу. Зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине, истина вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. Говорио сам много пута и поновићу, једно је питање које свако од нас себи може да постави и треба да постави: да ли је заиста достојан свога имена и презимена? Да ли је достојан чињенице да је православни хришћанин? Да ли ми, једном речју, верујемо у Бога, који је распет и васкрсао, пре тога се преобразио, а потом узнео и на небо, који нам се открио као Бог љубави, љубави која је описана у две јеванђељске заповести: Воли Господа Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе? Дакле, да ли смо хришћани и да ли је реч Божја за нас меродавна или није? Од одговора на то питање зависиће и наш живот, наш систем вредности. Дужан сам мом крају и свима вама, браћо и сестре! Имам вас у срцу, непрестано се молим Богу за вас, али молим и вас да се молите за мене, јер ја сам овде заиста свој међу својима. Не могу да вам опишем колика је радост у Духу Светоме данас испунила моју душу што сам као поглавар Српске Православне Цркве прву своју посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо овде, граду Добоју, поносном и часном граду, рекао сам већ, Немањића и Котроманића, али и свих других светитеља и угодника Божјих од Светога Саве па до данас, који су живели по светињама овде око Добоја, од Озрена, па до храма посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу. Радост и благослов је велики што заиста после осамдесет и три године када је освећен храм Светих апостола Петра и Павла долазим после великог поглавара, великог оца Цркве, патријарха Гаврила Дожића, који је рођен и поникао у часној, дивној и Богом благословеној Црној Гори, која је такође обележена именом Христовим. Али речи ћу да сам сигуран да није случајно што је овај храм посвећен апостолима Петру и Павлу. У слици те двојице првоврховних апостола осликава се порука Јеванђеља, задатак и циљ свакога од нас. Ми сви добро знамо да су они, по правилу, насликани заједно, у загрљају. Исто тако, из Јеванђеља знате да су били веома различити, имали различите таленте, способности, дарове, потекли из различитих социјалних слојева, по образовању различити. Један веома учен и образован, други неук. Штавише било је и неслагања међу њима. Замислите и свети апостоли се нису слагали, имали су другачије ставове по неким питањима, сукобљавали се, свађали се. Али, важније је то што су, у ономе што је било важно за све, за њих двојицу и за све људе, и то од минимума достојанства сваког човека па све до пуноће живота која је дата у Христу, кроз Христа у вери и јединству, у љубави Божјој постајали су потпуно јединствени и превазилазили сукобе и неспоразуме. Треба ли нам друга порука, браћо и сестре, данас. И немојте мислити да најпре имам на уму политичке консталације снага и политичке контексте. Има ли веће потребе од тога да смо једно и јединствено у себи. Сваки од нас у себи је подељен, располућен. Колико смо само схизофрени, то је због тога што нисмо вером утемељени на Христу. Говоримо о миру, може ли га бити без мира Божјег? Ми, православни хришћани, Срби православни, знамо да то није могуће. У доба Светог Саве подељена браћа - ко их је мирио? Мирио их је светитељ Божји, Свети Сава. Како? Мирио их је Христом. И ми свако у себи појединачно бићемо хармонични и јединствени ако смо вером везани за Христа. Ако је Христос на првом месту у нашем животу све остало ће бити на свом месту. Као кад имамо проблем са кичмом, па поправимо један главни пршљен а све остало само се по себи усклади. А породица? Знате то боље него ја, колико несклада и неслагања, па сукоба све до развода, чак и до насиља у породицама. Па зашто је тако? Зато што Христос и његова заповест нам нису на првом месту. Зар не каже Господ мушкарцу: Мужу да волиш своју жену као што Христос воли Цркву. Знамо како Христос воли Цркву. А жени да се боји мужа - тај страх није психолошки страх, није застрашеност. То је љубав, позив на љубав, на свецело предавање мушу. А онда даље, комшије, рођаци, па тако редом, свугде само поделе, па доћи ћемо и до самог подељеног друштва и до подељене државе. У добру, у врлини, у ономе што је неопходно да очувамо себе и свој идентитет, своје име и презиме, име Србина које је Хришћанин Православни. Није то могуће ако надвладава егоизам, себичност, ако имамо потребу за тријумфализмом. То је могуће смиреном вером у Христа. Уколико смо на високу позицију постављени, имамо част наравно, али тада је неупоредиво већа наша одговорност. И ту треба показати смиреност и поверење у Бога, треба слушати другога, уважити његов став и његово мишљење и онда у јединству чувати оно што је честито, што је вредно, оно што је своје и што је свето. А да би се то могло сачувати неопходно је познавати своје и живети својим, и неопходно је своје не продати и издати ни коју цену. Зашто? Зато што само када знамо ко смо и шта је наше, искључиво и само тада бићемо способни да поштујемо другачије, што не значи да је и туђе зато што је другачије, јер све људско припада свима уколико је врлинско и добро. Потребно је, браћо и сестре, да на вери, на Христу, на искуству својих предака у духу апостола Петра и Павла, у духу храма који је по промислу своме Господ посадио у срце овога града, да увек надвлада мир, надвлада љубав, надвлада поверење. То није увек могуће само нашим обичним људским силама и снагама, али могуће је кад смо са Христом, кад смо утемељени на Христу. У дигресији само да кажем: пандемија, страх, бежимо једни од других. Па шта сте мислили господо, ви из белога света, који сте исисали душу природи, творевини, који видите творевину Божју искључиво и само као извор свога богаћења и није вам доста, па хоћете и свемир и космос да учините извором свога задовољстава! Природа је дата да је поштујемо! Памтим како су ме моји покојни ђед и баба учили, а ми деца поштовали, да водимо рачуна о свој природи. Баш онако као што, браћо и сестре, сигуран сам ви овде поштујете оно што је од Бога дато. Природа се свети. Неће она да да трпи да само узимамо од ње, да вршимо насиље над њом. У духу љубави и разумевања различитих дарова, као што су се разумели апостоли Петар и Павле, мир је потребнији више него ишта читавом свету. Ако се измиримо са Богом мирићемо се са собом, са са другим људима, али и са природом. На овим просторима је било много неспоразума, много крви, многе су мајке заплакале. Суза сваке мајке има једнаку вредност пред лицем Божјим, а ја знам да обични људи имају потребу за нормалним животом, имају потребу за разумевањем. Нека свако буде оно што јесте, да се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. И сада ћу рећи вама овде сабранима, браћи православним хришћанима Србима, али и браћи Бошњацима муслиманима и браћи Хрватима католицима. Имамо ми вековно искуство заједничког живота, добро се познајемо. Нису нама потребни из далека, са разних страна, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да међу њима нема и искрених миротвораца. Али међу њима има и оних који не разумеју наш концепт живота, не разумеју наше међусобне односе, не разумеју наш идентитет. Али, нећу доказивати, има и оних који имају своје интересе са чијим интересима се наши интереси и интереси мира не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман - да то буде и заиста јесте, ако је Хрват католик - да то јесте и остане, али да ми имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, искуства заједничке економије и културолошких међусобних утицаја, да предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, слажем се, можда понекад јесте потребан медијатор, посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте и концепте, у семантичке логоре. Такав измишља дефиниције за једне да би били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би први били против првих, како се ми не бисмо међусобно разумевали и слагали једни са другима у мери којој је то могуће. Многима наши неспоразуми одговарају. Е, нећемо, браћо и сестре, да пристанемо на то да ми неко каже: Ко си ти? Нећемо да један народ који вековима живи на овим просторима са другим народом дозвољава да му неко други говори ко је други народ, ко је његов комшија на којег је вековима упућен. Радост је велика, браћо и сестре, а одужио сам, немам прилике свакога дана да будем са вама. Опростићете на томе, на изливу ове радости али и из срца искрених речи, речи опомене. Ја ћу се молити за мир међу свим људима, најпре на овим просторима, у Добоју, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, али и у читавом региону. И учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришћанин, не само са поносом носимо као амблем него да га сведочимо својим животом и врлинама, својом љубављу према свима. Апелујем на такозване елите, јер имам то право, апелијем пре свега на колеге, на браћу ако хоћете, такозване верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини. Апелујем и на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога, да је таква сила пролазна, те да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде. Не како кад одговара, час овако час онако. Тиме ће показати да су веродостојни, тиме ће показати да имају жељу да упознају људе са овогих простора и да буду добронамерни медијатори, а не они који намећу те семантичке логоре и калупе у које, најчешће не да нећемо него чак и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо. Нека је благословен данашњи дан! Ја сам сигуран да неће проћи много времена да се опет нађемо у Добоју, у Дервенти, у Бањалуци, и у Сарајеву, и у Тешњу, где имам добре пријатеље. Међусобно се називамо браћом, а ради се о људима који су заиста активни муслимани. И да ћемо долазити у све градове, најпре, Републике Српске, за коју знамо да је гарант вашег мира и постојања, а поновићу речи многих, верујем у њих, гарант суживота, мира и међусобног разумевања свих људи и народа овде у Босни и Херцеговини. Нека Преображени Господ, који је заправо преобразио могућности и капацитете које су апостоли имали да спознају Бога, да и ми благодаћу Божјом и Његовим Преображењем будемо преображени у себи и изнутра, да преобразимо своје срце да мошемо видети Бога, да растемо у добру, да растемо у врлини; да будемо потпора и подршка једни другима и онда када се не слажемо, да будемо спремни да праштамо једни другима међусобно али и свима, али и не само то, него да и по Јеванђељу тражимо опроштај и да праштамо ако је то предуслов заједничарења и успостављања комуникације. Нека би нас Господ изнутра обасјао, донео мир вама овде сабранима и свима који из оправданих или неоправданих разлога нису овде. Нека би благословио све људе добре воље а оне који нису добре воље у односу на друге, па и у односу на нас, да их одобровољи како бисмо онда сви могли да славимо Њега Једнога у Тројици Бога преображеног Господа Исуса Христа, Спаситеља Нашег, Његовог беспочетног Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова, амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Док смо још увек под снажним утиском обележавања погрома у Бачкој 1942. године и вечног молитвеног сећања на све невине жртве, несавесни појединци и групе, као и поједини медији, нажалост, не мирују него настављају са својом унапред зацртаном агендом против нашег народа и грађана Србије уопште, у циљу растакања нашег духовног, друштвеног и националног идентитета, срамно злоупотребљавајући и мученичку смрт наведених жртава. По опробаним методама замене тезâ и одавно увежбаном аутошовинистичком реториком, невине жртве се, само на први поглед неприметно, злоупотребљавају и Погром грађана Новог Сада 1942. године се политизује и спушта на ниво дневно-страначког и идеолошког политикантства. Доказ за ове наводе може се видети на порталу Autonomija.info, који је 22. јануара ове године објавио вест: Антифашистичка акција Новог Сада одала почаст жртвама Рације и позвала на борбу против фашизма, додајући у поднаслову: Суочени смо са национализмом и фашизмом који прожима све поре нашег друштва. Речени Portal građanske Vojvodine је, иначе, 2011. године регистрован као медиј који издаје Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), док на самом сајту, између осталог, дословно пише: Sajt Autonomija je nastao iz potrebe da se otvori prostor za normalnost unutar sveopšte nenormalnosti koja vlada ovim prostorima već bezmalo 30 godina”. У импресуму се наводи да је заступник издавача Норберт Шинковић, који је уједно и председник Управног одбора NDNV-а, док је главни уредник портала Бранка Драговић Савић. Као први на листи чланова редакције наводи се Динко Грухоњић, а један од сталних сарадника је и Теофил Панчић. Остали чланови редакције и стални сарадници су, верујем, мање познати широј јавности. Самозвани антифашисти и јунаци вести бомбастичног наслова на наведеном порталу су за ,,одавање почасти” жртвама Новосадске рације изабрали вечерње сате 22. јануара 2021. године, као најпогоднији термин за свој политички перформанс. У самом тексту се не наводи тачно време скупа, али фотографија која га илуструје даје довољно информација и потврђује познату изреку да једна слика вреди више од хиљаду речи. Подсећања ради, истога дана, у подне, Град Нови Сад, Епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду су, заједно са покрајинским властима, Војском Србије, потомцима жртава, Савезом јеврејских општина Србије, Матицом ромском, Колом српских сестара, амбасадама Израела и Мађарске и другим поштоваоцима невиних жртава, званично и на традиционалан начин, обележили 79-годишњицу Погрома (Рације) 1942. у Новом Саду. Логистичку подршку су пружили Полиција и Јавна комунална предузећа, а читав догађај су пратиле многе медијске куће и агенције, док је директан пренос реализовала РТВ Војводине, као јавни сервис грађана. У оквиру неговања и унапређења културе сећања, свој допринос су дали и Архив Војводине, Историјски архив Новог Сада и Културни центар Новог Сада. Једном речју, сва државна надлештва, установе културе, медији и цивилни сектор су заједно, на достојанствен начин, организовали и учествовали у обележавању годишњице овог трагичног догађаја. Стога је сасвим примерено поставити следећа питања: Ко под окриљем мрака одаје почаст онима који су страдали као жртве мрачних умова и каква порука се тиме шаље? Због чега се речени самозвани антифашисти гнушају да са осталим грађанима, по дану, не скривајући се иза мрака, одају почаст невиним жртвама? У чијем интересу се злоупотребљава монструозно страдање невиних људи од нацистичке и фашистичке руке, а потомци и сународници страдалникâ проглашавају фашистима и националистима? Разуме се да свако има право на мишљење и политички став, али нико нема право да у то име искоришћава мученичко страдање наших суграђана и повређује најдубља осећања њихових потомака и сународника. Организатори овог ноћног митинга и аутори политичких порука које су том приликом изречене пред спомеником Породица најбоље су показали колико им је стало до поштовања жртава и који су њихови стварни мотиви. Ниједан закон у нашој земљи не забрањује (и не треба да забрањује) јавно изношење политичких ставова, али кад организатори, под плаштом антифашистичке борбе, за промоцију својих идеја искористе Кеј жртава Рације и мученике бруталног покоља Новосађана у јануару 1942. године, а споменик Породица злоупотребе за сценографију свог политичког игроказа, обавезни смо као друштво да подигнемо свој глас у заштиту оних који су своју кончину нашли у хладним таласима залеђеног Дунава. Медији који су својевремено на сав глас клеветали Епархију бачку за наводно политизовање обележавања Новосадске рације, сада или мудро ћуте или су се ставили у директну службу организаторима овог антицивилизацијског чина. Ово јавно понижавање свих Новосађана и поштовалаца невиних жртава остало је ,,испод радара” новинарâ-репортерâ и до сада га нико није осудио, а њихова дужност је била да то учине и тако подстакну јавност на исти човекољубиви поступак. На насловним странама и екранима таквих медија нисмо могли читати или гледати разне новинаре-репортере, публицисте, заштитнике људских права и слободе грађана, аналитичаре, социологе, јавне личности и тако даље, којима се, у другим случајевима, немилице засипа медијски простор и ,,образује” јавно мњење у Србији. Све наведено довољно говори о селективности и непрофесионалности таквих медија и њихових назови-новинара, а сасвим сликовито показује и њихову ,,објективност” и ,,истинољубовост”. Уосталом, о каквој медијској и политичкој злоупотреби је реч, довољно говори и чињеница да се у једном од новинарских извештаја о овогодишњем обележавању Новосадске рације прокламује државност Војводине тако што се иста не назива Аутономном покрајином него се ставља у исти (државни) ниво са државама – Израелом и Мађарском. Важно је напоменути и чињеницу да се, до сада, ниједно удружење новинарâ у Србији, као ни Савет за штампу, нису огласили поводом грубог нарушавања новинарске етике и Кодекса новинарâ у оба наведена случаја. Овај Апел биће прослеђен и њима у доброј вери да је њиховој пажњи сасвим случајно промакла предметна злоупотреба штампаних и електронских медија (нарочито у погледу заштите жртава) и у нади да ће бар неко од њих адекватно реаговати. На крају крајева, било би поштено према свим грађанима Србије којима су и медији дужни да полажу рачуне, да заједно са организаторима овог срамног скупа објасне своје беспризорно понашање и јавно кажу зашто, свако на свој начин, скрнаве свето сећање и место страдања мученичких жртава и због чега им сметају они који се боре за неговање и унапређење културе сећања нашег народа? У Кодексу новинарâ Србије се, између осталог, наводи: ,,Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије…Економски и политички интереси издавача не смеју да утичу на уређивачку политику на начин који би имао за последицу, нетачно, необјективно непотпуно и неблаговремено информисање јавности…Новинар је дужан да поштује и штити права и достојанство деце, жртава злочина, особа са хендикепом и других угрожених група… Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи…Новинар се не може присилити на изражавање мишљења противног његовој савести”. Овај скромни апел биће објављен на званичној интернет-страници Информативне службе Епархије бачке, у нади да неће остати усамљени вапај Цркве у одбрану мученичких жртава, етоса и историје нашег народа. Треба га схватити као вапај и позив да сви заједно учинимо напор и сачувамо свету успомену на све невине жртве. Да учинимо подвиг праштања и заједничарења, насупрот мржњи и међусобним поделама. Да сачувамо достојанство свих жртава од сваког облика злоупотребе и манипулације, а у циљу изградње заједничке боље будућности. Искуство нас учи да ће, и поред свега наведеног, нажалост, бити и оних људи којима ништа није свето и који неће престати да скрнаве сећање на невине жртве и злоупотребљавају њихову (и нашу) трагедију. Наставиће са својим нечасним послом, али ће ипак остати забележено да је Српска Православна Црква подигла свој глас у заштиту невиних жртава и да је одувек била и остала чувар молитвеног и историјског сећања на оне који су свирепо убијени само због своје вере и свог имена. Нека је вечан спомен свим невиним жртвама! У Новом Саду, уочи Светог Саве 2021. Протојереј Владан Симић, члан Одбора за обележавање Новосадске рације Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Папа Фрањa je упутио 20. јануара 2021. године апел поводом ступања на снагу споразума о забрани нуклеарног оружја. -Реч је о првом међународном правном обавезујућем инструменту који забрањује нуклеарно оружје чије коришћење има несагледиве последице, погађа у кратком времену велики број људи и наноси дугорочну штету околини. Снажно подржавам све државе и све људе добре воље да одлучно раде на постизању услова за свет без нуклеарног оружја како би допринели напредовању мира и мултилатералне сарадње толико потребне свету, поручио је Папа. Извор: агениције

Због временских непогода које су захватиле цео регион, али и просторе Косова и Метохије, дошло је до изливања река, потока и подзмених вода, при чему је дошло до формирања бујичног вала који је погодио велики део опшина у којима Срби чине већински део становништва. Причињена је огромна материјална штета при чему је дошло до озбиљних оштећења на стамбеним и помоћним објектима, као и на пољопривредним површинама. Свештеници Епархије рашко-призренске стално шаљу своје извештаје у Епархију и вести су забрињавајуће. У Прилужју, општина Вучитрн, излила се река Ситница и поплавила 50 домаћинстава. Вода је поплавила дворишта и помоћне зграде, посебно штале па је стока привремено измештена. Вода је оштетила сточну храну и огрев (угаљ и воду) тако да је штета јако велика посебно у овим зимским месецима. У српским селима на простору општине Лепосавић које су уз реку Ибар надошла вода је поплавила само њиве. Мост који повезује села Дрен и Горњи Књин је урушен 12. јануара. У селу Грабовац код Звечана од воде су уништена три пластеника народних кухиња наше Епархије, док је у Прековцу (општина Ново Брдо) поплава је уништила тону кромпира и сва обрадива земља народних кухиња је под водом. Села централног Косова су такође погођена поплавама које су изазвале велику материјалну штету: Лапљем селу 14 домова, у Добротину 7, у Лепини 17 у Ливађу 4 у Бадовцу 3, у Преоцу 3, у Угљару 18, у Радеву 6, у Сушици 4, у Скуланеву 39, Доњој Гуштерици 30, Горњој Гуштерици 15 и Сувом долу 1 дом. У овој ситуацији веома је важно обезбедити средства да се штета на стамбеним објектима што пре санира, како би људи могли нормално да живе у кућама, али да се обезбеди довољно огревног материјала и сточне хране за стоку како би могла да преживи зиму. Реч је већином о домаћинствима скромних или врло малих примања и могућности помоћи на терену су ограничене. Зато у овим тешким тренуцима када под ниским температурама и снегом који наставља да пада, искрено се надамо да ће људи добре воље показати братску солидарност и помоћи најугроженијима. Поред канцеларије за Косово и Метохију, и поједаничних невладиних организација које су почеле са радом на помоћи, Епархија рашко-призренска апелује на све који се још нису укључили да помогну. Уплате се могу извршити на жиро рачун Епархије: 205-62330-17 На име: Помоћ угроженима од поплава на простору КиМ. Молимо се Господу да свима онима који помогну нашем угроженом народу, Господ за њихово добро, добром узврати. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Из Епархије горњокарловачке упућен је апел за помоћ у санирању посљедица земљотреса који су 28. и 29. децембра погодили Глину, Петрињу и регион, гдје на жалост има и жртава. Добри људи могу да помогну уплатом новчаних средстава на жиро-рачун Црквене општине Глина: OTP Banka DD HR 5524070001100135524 SWIFT: OTPVHR2X Crkvena Opština Glina, Hrvatska ulica 20 44400 Glina са назнаком: “zemljotres 2020”. За све додатне информације можете се обратити надлежном свештенику глинском о. Горану Каламанди на број телефона: +385 955 208 053 Велика захвалност свим дародавцима и људима добре воље! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Мт. 16.26 Драга браћо и сестре, децо духовна, љубљени у Христу народе Божји! Српски православни народ већ вековима живи на просторима старе Рашке, Косова и Метохије, где се налазе и најдубљи корени нашег духовног бића, оличени у бројним светињама наше Цркве. Вековима ове светиње светле као светионици, указујући и нама и онима око нас да смо овде своји на своме, да не желимо да отимамо ништа туђе. Све што је отето то је и проклето. Наше је само да очувамо оно што нам припада и што су нам наши преци оставили у наслеђе. Следујући светолазаревском завету и овом приликом, као Епископ рашко-призренски, очински позивам наш верни народ да остане на својим вековним огњиштима и да не отуђује имовину коју су наши преци у најтежа времена турске власти, кроз бројне ратове и страдања, са муком чували и сачували. Није у питању само обична земља, која се продаје или купује, већ је то земља засејана костима наших предака, освештана молитвама, накапана сузама трудбеника и заливена крвљу мученика. Остајући на својим имањима и својим огњиштима, ми бивамо чувари нашег идентитета и наших светиња које су органски повезане са верним народом и вером православном. Наша вера нас је вековима очувала на ветрометини историјских збивања да бисмо били народ Божији, наследници Светога Саве и великих Немањића, Светог Кнеза Лазара и бројних светитеља мученика који су просијали у земљи Рашкој и Косовско-метохијској. Нажалост, сваки пут када чујемо да наши људи продају земљу и трајно одлазе са својих огњишта, осећамо бол и губитак. Овде смо сви повезани у Христу као једно тело и једна душа, без обзира у ком делу наше заветне земље живели. Знамо да живот није лак и да се многи од нас суочавају са тешким материјалним условима, али знамо и то да су наши преци у много тежим условима остајали верни својој вери и родној груди и тиме дали огроман допринос да би и нас данас овде било. Сваки пут када неко има намеру да прода своју имовину, треба првенствено да помисли на своје рођаке и комшије, који желе ту да остану. Треба да водимо рачуна да својом себичношћу њих не доведемо у још тежи положај. Неко ће продајом можда привремено решити своје финансијско питање, али се треба питати, да ли та пролазна утеха вреди да се пореди са свешћу и савешћу да смо тиме још више отежали положај наших сродника и комшија. Они су чврстог опредељења да остану на нашој светој земљи, а наш поступак може да их доведе у још тежи положај. Ниједан човек не треба да мисли првенствено само на себе, већ да испуњава Христову заповест о љубави перема Богу и ближњему. Пастирски апелујемо на све вас, браћо и сестре, да се, ако се икада нађете пред овим избором, дубоко запитате да ли вреди продати земљу и зарадити новац, а истовремено понети тешко бреме савести. Зато, покажимо и у овим историјским тренуцима хришћанску и изнад свега људску одговорност према себи, својој деци која треба да знају одакле су потекла, и према својим комшијама којима остављамо терет који мислимо да смо олако скинули са својих плећа. Зато послушајмо сви, еванђелске речи самога нашег Господа и Спаситеља који нам поручује: – Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? (Мт. 16.26). Покажимо трпљење и жртву љубави, држећи се заједно као један народ Божији, угледајући се на свете из рода нашег, како бисмо се нашли верним слугама Господа нашег. Сачувајмо љубав и братску солидарност како би тиме показали да смо достојна деца својих предака и како би тиме сачували нашу веру, име и постојаност на нашем најсветијем Расу, Косову и Метохији. С благословом Господњим Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ У манастиру Грачаница 23. септембар 2020. год. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владику Јоаникија познајем скоро четири деценије, сигурно најдуже од свих наших свештенослужитеља, и на томе сам веома благодаран Богу. Стога осећам потребу, не само да му изразим подршку и састрадалну братску љубав, него, уједно, да актуелним властима у Црној Гори добронамерно и пријатељски укажем да постоје и други излази из слепе улице у коју су довели сами себе усвајањем неправедног закона. Мада, толиком храсту и духовном горостасу, какав је наш честити Владика, тешко да ишта може наудити, нити га савити, а камоли поломити. Терор над Црквом, по угледу на Енвер Хоџу, није и не може бити решење за Црну Гору. Позивам званичнике Црне Горе да својим поступцима не продубљују и онако сложену ситуацију, него да уче од оних које су притворили. Владика и његови утамничени свештеници су молитвом и јавним апелом упућеним својим верницима, спремним на сваку жртву, али и послушност своме Владики и својој Српској Православној Цркви, да сачувају мир и присебност, показали христолику саможртвену одговорност за добро народа и очување мира у држави. Својим поступцима владика Јоаникије је показао да не прави разлику међу људима, већ да са истом љубављу брине, како о својој пастви, тако и о животима својих прогонитеља и њихових ближњих. Сада је сва одговорност пребачена искључиво на црногорску политичку врхушку. Не треба им никакава посебна мудрост. Угледајте се, часни главари, на брижног и љубављу испуњеног вашег и нашег духовног пастира, владику Јоаникија. Свима нама нека Свети Василије Острошки, кога јуче прослависмо, али и ожалостисмо, подари мира, расуђивања, добре воље и страха Божијег, да учинимо све што је потребно како нас се потомци не би постидели. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион упутио је свештенству, монаштву и верном народу Богом чуване Епархије тимочке распис поводом новонастале ситуације услед вируса корона. За посетиоце нашег портала са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст расписа у целости: У циљу спречавања ширења корона вируса а у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Србије дајемо следеће смернице које су обавезујуће: *сваког дана у 12 часова у свим храмовима на територији Епархије тимочке звонити 3 минута; *у градским црквама направити распоред тако да најмањи број свештеника обавља богослужење апеловати на верни народ да не долази у храм уколико се не причешћује већ да у својим домовима умножи молитве; *упутити верне, а нарочито браћу и сестре који су старији од 60 година, да се придржавају прописаних и препоручених мера заштите датих од здравствених и надлежних служби; *Свету Литургију, кад се очекује већи број верника од законом прописаног броја људи у затвореном простору, служити, ако је могуће, на отвореном и у више цркава где за то има услова; *цркве, парохијске домове и продавнице што чешће проветравати и дезинфиковати; *након отпуста сваког богослужења придодати молитву: Опет и опет преклонивши колена* Господу се помолимо. Господе, Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест, као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида. Ти који си Лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег Милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као Твоје дарове. Дај нам, Боже, свој мир и испуни наша срца чврстом вером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и према ближњему. Јер си Ти Бог који милује и спасава нас, и Теби славу узносимо: Оцу и Сину и Духу Светому, сада и увек и у векове векова. * Након св. Литургије без „преклонивши колена“. *Што се тиче свих осталих чинодејстава, поступати по благоразумију уз договор са парохијанима. С благословом, +ЕПИСКОП ТИМОЧКИ ИЛАРИОН

Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019. "...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..." Превод: 1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда. 2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи. 3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод) Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали. Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца: 1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне. 2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем. 3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији. Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради.

АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорско-приморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Милешевска епископија и Захумско-херцеговачка и приморска епископија) доживјели су кулминацију доношењем тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“ у црногорском парламенту, чиме се директно крши слобода вјероисповјести и право на имовину епархија Српске православне цркве на територији Црне Горе. Из овог „Закона“ слиједи ex lege губитак правног субјективитета цркава и вјерских заједница које не буду пристале на нову регистрацију и евентуално стицање „новог“ правног субјективитета, чиме се гази чињеница неспорног, одавно утврђеног и ни од кога никад неоспораваног правног субјективитета свих епархија Српске православне цркве које дјелују на простору Црне Горе. Од трију традиционалних вјерских заједница на територији Црне Горе његовом дејству, тачније удару, подлијеже само Српска православна црква, будући да су положај и права осталих уређени посебним законским актима, што им даје не само правну сигурност него и повлашћен правни положај. То значи да овај „закон“, иако тобоже писан за све вјерске заједнице, de facto има карактер lex specialisa усмјереног искључиво против Српске православне цркве, с изразито дискриминаторном намјером, ради, у крајњем, укидања њене правне егзистенције. „Законом“ се предвиђа одузимање огромног дијела непокретности и свих највећих светиња Српске православне цркве на територији Црне Горе. Тиме би се наставила традиција отимања имовине СПЦ у Црној Гори, започета послије Другог свјетског рата, и прије него је држава Црна Гора, поступком реституције, вратила све оно што је СПЦ тада протиправно било одузето. Подвлачимо да ни у једној од република бивше Југославије насталих разбијањем некадашње државе, па ни тамо гдје су вођени огорчени међунационални сукоби, није донесен ниједан правни акт, а камоли закон, који би се по степену варварства могао мјерити с тзв. „Законом о слободи вјероисповјести“. Обраћамо се јавности да се престане са државном кампањом ширења заблуда и лажи у вези са Српском православном црквом у Црној Гори као и њеном бесомучном прогону. Наглашавамо да се: од стране власти у Црној Гори, појединих институција, медија и „дворских историчара“ шире заблуде и историјске неистине, гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка лажном тезом о тобожњем постојању аутокефалне Црногорске цркве у доба Петровића. Митрополија црногорска јесте називана ”аутокефалном” од педесетих година 19. вијека, нарочито у Русији, али са разлога што су митрополити црногорски били свјетовни господари, који су стварали независну Црну Гору, а Митрополија била и остала једина епархија Пећке Патријаршије, које је ослобађала Црну Гору од турске окупације и као таква одбила да призна укидање Патријаршије и њено потчињавање Васљенској Патријаршији. Царска Русија је максимално подржавала независност Црне Горе и њених господара, а Петроградски Синод прихватио рукопологање црногорских митрополита, носиоца аутокефалности Пећке Патријаршије у односу на Цариград. Да је то тако, свједочи и чињеница да је 1918. Свети Синод Краљевине Црне Горе (као носилац државне вјере) био први од свих митрополија некадашње Пећке Патријаршије који је потврдио васпостављање јединства свих покрајинских Цркви некадашње Пећке Патријаршије. круг потпуног расправослављења Црне Горе, треба да се затвори посебном „црногорском“ неканонском, противзаконитом назови-Црквом негира вишевјековно присуство Српске православне цркве на просторима данашње Црне Горе (осам вјекова постојања и дјеловања) оспорава данашњој Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве да је настављач континуитета Цетињске митрополије која је историјски утемељила државу Црну Гору, будући да су цетињски митрополити из династије Петровић-Његош били истовремено и духовни и свјетовни владари Црне Горе од 17. до средине 19. вијека епархијама Српске православне цркве у Црној Гори, које су вјековима градиле и оснивале храмове и светиње, оспорава многовјековна државина на свим храмовима, која је производила обичајноправне посљедице које ниједна држава, страна или домаћа, окупаторска или легитимна, на простору данашње Црне Горе никада у посљедњих осам вјекова није доводила у питање, будући да је чињеница државине црквених светиња најчешће претходила присуству тих држава на црногорском простору, због чега су оне примале к знању и признавале очигледну чињеницу да су сви храмови у Црној Гори могли припадати само реално постојећој, канонској, Православној цркви, која баштини традицију епископија: зетске, будимљанске, дабарске и хумске, које је прије 800 година основао сам Свети Сава. путем оваквих разбојничких намјера државе Црне Горе свјесно пренебрегава савјестан однос свештенства, монаштва и вјерног народа Српске православне цркве у Црној Гори и то да су они, нарочито посљедњих деценија, обновили велики број цркава и манастира на простору данашње Црне Горе, градећи и многе нове. Будући да су се канонски-институционално признати ауторитети у православном свијету, а прије свих Васељенска патријаршија и Московска патријаршија, децидирано и вишекратно изјашњавали против антицрквених настојања црногорских власти да створе „цркву“ по мјери свог шовинизма, безбожништва и племенско-партијске свијести, најозбиљније изражавамо бојазан да намјера овог незаконитог посезања власти у Подгорици у црквене послове, незамисливог за једну секуларну државу, јесте дугорочно затирање православља у Црној Гори у било ком облику. Извор: Митрополија црногорско-приморска

АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорско- приморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка и приморска епископија и Милешевска епископија) доживјели су кулминацију доношењем тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“ у црногорском парламенту, чиме се директно крши слобода вјероисповјести и право на имовину епархија Српске православне цркве на територији Црне Горе. Из овог „Закона“ слиједи ex lege губитак правног субјективитета цркава и вјерских заједница које не буду пристале на нову регистрацију и евентуално стицање „новог“ правног субјективитета, чиме се гази чињеница неспорног, одавно утврђеног и ни од кога никад неоспораваног правног субјективитета свих епархија Српске православне цркве које дјелују на простору Црне Горе. Од трију традиционалних вјерских заједница на територији Црне Горе његовом дејству, тачније удару, подлијеже само Српска православна црква, будући да су положај и права осталих уређени посебним законским актима, што им даје не само правну сигурност него и повлашћен правни положај. То значи да овај „закон“, иако тобоже писан за све вјерске заједнице, de facto има карактер lex specialisa усмјереног искључиво против Српске православне цркве, с изразито дискриминаторном намјером, ради, у крајњем, укидања њене правне егзистенције. „Законом“ се предвиђа одузимање огромног дијела непокретности и свих највећих светиња Српске православне цркве на територији Црне Горе. Тиме би се наставила традиција отимања имовине СПЦ у Црној Гори, започета послије Другог свјетског рата, и прије него је држава Црна Гора, поступком реституције, вратила све оно што је СПЦ тада протиправно било одузето. Подвлачимо да ни у једној од република бивше Југославије насталих разбијањем некадашње државе, па ни тамо гдје су вођени огорчени међунационални сукоби, није донесен ниједан правни акт, а камоли закон, који би се по степену варварства могао мјерити с тзв. „Закона о слободи вјероисповјести“. Обраћамо се јавности да се престане са државном кампањом ширења заблуда и лажи у вези са Српском православном црквом у Црној Гори као и њеном бесомучном прогону. Наглашавамо да се: - од стране власти у Црној Гори, појединих институција, медија и „дворских историчара“ шире заблуде и историјске неистине, гажењем и негирањем вјековног црквеног поретка лажном тезом о тобожњем постојању аутокефалне Црногорске цркве у доба Петровића - круг потпуног расрбљавања, односно, расправослављења Црне Горе, треба да се затвори посебном „црногорском“ неканонском, противзаконитом назови-Црквом - негира вишевјековно присуство Српске православне цркве на просторима данашње Црне Горе (осам вјекова постојања и дјеловања) - оспорава данашњој Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве да је настављач континуитета Цетињске митрополије која је историјски утемељила државу Црну Гору, будући да су цетињски митрополити из династије Петровић-Његош били истовремено и духовни и свјетовни владари Црне Горе од 17. до средине 19. вијека - епархијама Српске православне цркве у Црној Гори, које су вјековима градиле и оснивале храмове и светиње, оспорава многовјековна државина на свим храмовима, која је производила обичајноправне посљедице које ниједна држава, страна или домаћа, окупаторска или легитимна, на простору данашње Црне Горе никада у посљедњих осам вјекова није доводила у питање, будући да је чињеница државине црквених светиња најчешће претходила присуству тих држава на црногорском простору, због чега су оне примале к знању и признавале очигледну чињеницу да су сви храмови у Црној Гори могли припадати само реално постојећој, канонској, Православној цркви, која баштини традицију Епархије зетске коју је прије 800 година основао сам Свети Сава. - путем оваквих разбојничких намјера државе Црне Горе свјесно пренебрегава савјестан однос свештенства, монаштва и вјерног народа Српске православне цркве у Црној Гори и то да су они, нарочито посљедњих деценија, обновили велики број цркава и манастира на простору данашње Црне Горе. Будући да су се канонски-институционално признати ауторитети у православном свијету, а прије свих Васељенска патријаршија и Московска патријаршија, децидирано и вишекратно изјашњавали против антицрквених настојања црногорских власти да створе „цркву“ по мјери свог шовинизма, најозбиљније изражавамо бојазан да намјера овог незаконитог посезање власти у Подгорици у црквене послове, незамисливог за једну секуларну државу, јесте дугорочно затирање православља у Црној Гори у било ком облику. Због тога, ми дољепотписани, научна и стручна јавност, свештенство, вјерници и грађани, сви спрам земаљске неправде неравнодушни, подижемо свој глас против крајње насилничког, противправног покушаја брисања историјских и имовинских права, симболичке и мајчинске присутности епархија канонске Српске православне цркве на простору Црне Горе, најодлучније захтјевајући да се та антицрквена, антицивилизацијска и антидржавна пракса обустави тренутно и у свакој својој пројави. Покретач: др Васиљ Јововић Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори - Peticija24.com WWW.PETICIJA24.COM Напади на епархије Српске православне цркве у Црној Гори (Црногорскоприморска митрополија, Будимљанско-никшићка епископија, Захумско-херцеговачка иприморска епископија и...