Претражи Живе Речи Утехе

Почетком септембра месеца 2023. године, из штампе је изашла нова књига Преосвећеног Епископа моравичког др Антонија (Пантелића), викара Патријарха српског и старешине Подворја Српске православне цркве при Патријарху московском и све Русије у Москви, под називом “ГОСПОДЕ ПОСЕТИ ВИНОГРАД ОВАЈ” (Беседе у првих двадесет недеља по Педесетници) – Том I. Из поговора књизи: У вашим рукама се налази трећа књига беседа Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, посвећена недељним – васкрсним службама (првих двадесет недеља по Педесетници). Тумачећи читања из апостола и Јеванђеља на Литургијама, владика нам на открива једно ново сагледавање контекста годишњег круга православног богослужења – богослужбеног времена. На основу текстова из посланица и светих Јеванђеља, могуће је створити живу представу Христове Цркве у време када је настајала, али и осетити предукус будућег Царства и вечног живота кроз Свету тајну Евхаристије. Да је то заиста тако, уверићете се ако пажљиво прочитате било коју од двадесет надахнутих беседа нашег владике. Све оне обилују многим цитатима и примерима из Житија светих, међу којима су и светитељи Руске и Српске православне цркве, попут Светог Николаја Охридског и Жичког, Преподобног Симеона Дајбабског, Светог оца Јустина Ђелијског, Преподобног Сергија Радоњешког, Преподобног Серафима Саровског и др. Узимајући у обзир стил писања Преосвећеног владике, верујемо да ће беседе – као што је то био случај и са прве две књиге – бити прихваћене од великог броја верника, без обзира на њихов узраст или ниво образовања. Оно што посебно радује, јесте чињеница да је поменута књига део једне веће целине, чије ћемо наставке – у шта нимало не сумњамо – моћи очекивати у скоријем времену. ** Вышла в свет книга епископа Моравичского Антония «Господи посети винград сей» (проповеди в воскресные дни — Том I) Вышла в свет новая книга епископа Моравичского Антония, представителя Патриарха Сербского при Патриархе Московском и всея Руси, под названием «Господи посети винград сей» (проповеди в воскресные дни — Том I). Из предисловии редактора: В ваших руках находится третья книга проповедей Преосвященного Епископа Моравичского Антония, посвященная Воскресным дням (первым двадцати неделям по Пятидесятнице). Толкуя тексты из Апостола и Евангелия на Божественной Литургии, владыка по новому открывает восприятие контекста годичного круга православного богослужения – богослужебного времени. На основе текстов Апостольских посланий и Евангелия, возможно не только сформировать живое представление о времени, когда создавалась Церковь Христова, и ощутить привкус будущего Царства и вечной жизни через Святую Тайну Евхаристии. И это действительно так, вы убедитесь в этом, если внимательно прочитаете одну из двадцати вдохновенных проповедей нашего владыки. Все они изобилуют многими цитатами и примерами из Житий святых, между которыми святители Русской и Сербской Православной Церкви, особенно святого Николая Охридского и Жичского, преподобного Симеона Дайбабского, святого Иустина Челийского, преподобного Сергия Радонежского, преподобного Серафима Саровского и других. Принимая во внимание стиль письма Преосвященного владыки, надеемся, что его проповеди – как и в первых двух книгах – будут приняты большим числом верующих, не смотря на их возраст и образование. Особенно радует, что эта книга – часть единого целого, продолжение которого – в чём нисколько не сомневаемся – ожидаем в скором времени. Все желающие, книгу смогут приобрести в храме святых апостолов Петра и Павла у Яузских ворот (г. Москва). Продажа начнется в начале октября 2023 года. Извор: Страница Епископа Антонија

Свету Литургију, на празник Преподобног Антонија Кијево-Печерског, 23. јула 2021. године, у Подворју СПЦ у Москви, служио је Епископ моравички Антоније уз саслужење архимандрита Александра (Котова), архимандрита Модеста (Володкина), јереја Олега Вишинског, јереја Анатолија Саливончика и ђакона Владислава Соколова. Повезана вест: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија Након сугубе јектеније, провозглашена је прозба о новопрестављеном архимандриту Методију, сабрату чувеног Валамског манастира. Одмах по завршетку Свете Литургије, високопреподобни архимандрит Александар је, у име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла, честитао Владици Антонију његов данашњи јубилеј: 15-годишњицу од архијерејске хиротоније и 51. рођендан. Владика Антоније је затим одржао пригодну беседу, заблагодаривши свештенству и парохијанима храма Светих апостола на искреним честиткама. Свештенство и парохијани храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), од свег срца поздрављају свог архипастира, желећи му свако добро од Господа у његовом даљем продотворном раду, на општу корист своје Свете Цркве! На многаја и благаја љета! Извор: Подворје СПЦ у Москви

Епископ моравички Антоније (Пантелић): рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Ризница литургијског богословља и живота: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 19. маја 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његово Високопреосвештенство Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија, руководиоца послова Украјинске Православне Цркве. Митрополит Антоније је, том приликом, пренео честитку Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија поводом устоличења у трон предстојатеља Српске Православне Цркве. Пријему су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Украјинске Православне Цркве протојереј Николај Данилевич, протођакон Вадим Новински и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића) викара Патријарха српског и старешине Подворја Српске православне цркве у Москви при Патријарху московском и све Русије за Српски телеграф о Божићу 2020. године. 1. Као старешина Подворја Српске патријаршије у Москви већ дуго живите у Русији, ако се не варам од 2002. Како се припремате за Божић и колико Срба долази код вас у цркву? Пре свега, захваљујем се вашим новинама што сте препознали важност да у овим данима божићне радости, али и великих искушења која су задесила целокупно човечанство, кажемо нешто више о представништву наше Цркве у Москви – што би уједно и био превод самог назива „Подворје Српске православне цркве“. Наиме, добро сте поменули да од 2002. године боравим у Москви, као старешина храма Светих апостола Петра и Павла и представник наше помесне православне Цркве при Московској Патријаршији. Слободно можемо рећи да је та 2002. година била преломна, када су у питању односи између Руске и Српске православне цркве, јер је тада обновљен рад Подворја, које је, попут већине храмова у Русији, било затворено давне 1918. године. Постоји више датума и празника током године када се велики број наших Срба, који живе и раде у Москви, окупља под сводовима древног московског храма Светих апостола. Поред Васкрса, затим Крсне славе Подворја – празника Светих апостола Петра и Павла, Савиндана и др., и Божић представља значајан дан за нашу заједницу у далекој Русији. Будући да велика већина наших сународника божићне празнике проводи у кругу породице и пријатеља у својој матици, ипак се одређени број Срба окупи и на божићној Светој Литургији. Међу њима, редовни су и представници амбасаде Републике Србије, али и других земаља у којима Срби чине велику већину: Републике Српске (Босне и Херцеговине), Црне Горе и др. Припреме за овај радосни празник укључују и уређење, тј. декорацију храма у духу празника, када украшавамо јелке, јаслице, иконостас... 2. Које су сличности, а које разлике између божићних обичаја у Србији и Русији? Иако припадамо истој Православној Цркви, наша два народа гаје посебне обичаје, који су резултат вишевековног црквеног живота. Већ сам поменуо да се руски храмови за Божић украшавају јелкама, што није случај и код нас, где централно место, као што нам је то свима познато, заузима бадњак – млади храст или цер. Такође, Руси за Божић немају тако развијене обичаје попут нас: прављење чеснице, припремање печенице, дочекивање полазника (или полажајника), уношење сламе и др. Са друге стране, код Руса се већи део обичаја везује за васкршње празнике – почевши од припремних седмица, непосредно пред Велики пост, и закључно са празником Христовог Васкрсења. Тада они и припремају одређена препознатљива јела: кулич (колач) и пасху (слатки сир), која затим освећују у својим храмовима. Оно по чему су Руси свакако препознатљиви јесу и старе народне песме посвећене празнику Христовог Рођења – тзв. Коледарске песме. Оне су углавном настајале на подручју данашње Украјине, одакле су се преносиле широм Русије. Као и код нас, Божић је и у Русији породични празник, када се припрема богата празнична трпеза. Наравно, ту је неизоставно даривање сиромашних и оних којима је помоћ итекако потребна. 3. Да ли имате податак колико српских цркава постоји у Русији и која је најстарија? У Русији не постоји нити један храм за који би могли рећи да је „српски“ или да припада Српској православној цркви. Чак и првобитно наше Подворје, које је – већ смо то поменули – постојало све до 1918. године, било је смештено у руски храм Светих Кира и Јована у Москви. Нажалост, овај храм је, заједно са капелом подигнутом у част Светог Саве Првог Архиепископа Српског, био уништен 1933. године од стране тадашње комунистичке власти. То исто важи за данашње Подворје српске православне цркве у Москви и храм Светих апостола Петра и Павла, који је уступљен на кориштење нашој Цркви, а који се налази под покровитељством Његове Светости Патријарха московског и све Русије. Све ово никако не умањује чињеницу да су Срби оставили велики траг у историји Руске Цркве и руског народа. Тако је српски политичар и саветник руског цара Петра I Великог, извесни гроф Сава Владиславић Рагузински, непосредно пред своју смрт 1738. године, у Сибиру основао град Троицкосавск, у којем је затим подигао храм посвећен Светитељу Сави. Троицкославск је касније био преименован у град Кјахту, а сам храм су комунисти девастирали и затворили. Због свега овога, учешће Русије у украшавању храма Светог Саве у Београду представља један логичан историјски след и сведочанство вишевековне међусобне подршке наша два братска словенска народа. 4. Да ли се и колико овај Божић разликује у односу на претходне с обзиром на пандемију короне која је продрмала цео свет? Пандемија вируса корона која је задесила цели свет, погодила је све људе – без обзира на боју коже, веру или неке друге културне разлике. Да нико није имун, показала су и трагична дешавања унутар наше Цркве, када су се од последица изазваних вирусом корона, у свега неколико дана упокојили Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а нешто раније и Епископ ваљевски Милутин. Најрадоснији хришћански Празник над празницима – Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, широм васељене је обележен на најскромнији могући начин, без присуства верника и уобичајених свечаности. Сагледавајући тренутну ситуацију у свету – како у Србији, тако и у Русији – и прослава Божића ће бити ограничена на ужи круг породице и наших најближих сродника. Међутим, ово нипошто не сме умањити значај самог празника или, недај Боже, довести до тога да паднемо некакву депресију. Породица, као Црква у маломе или домаћа Црква, може и мора да нас ојача, нарочито у данима радости празника, како бисмо одолели свим искушењима и пребродили ову пошаст светских размера. 5. Какву поуку можемо да извучемо из свега што нас је задесило последњих месеци? Сведоци смо великих технолошких и научних достигнућа, која су у многоме олакшала живот људи на Земљи. Тако су и разне болести, од којих су генерације и генерације пре нас страдале и умирале, данас излечиве, и то захваљујући само једној вакцини. То нас је довело до тога да смо се превише опустили, сматрајући да је за сваку болест могуће купити одговарајући лек. Да је то заиста тако, показало се и у примеру најновијег вируса корона, који се невероватном брзином проширио по целом свету, изазивајући страх и панику. Узимајући у обзир неоспориву чињеницу да утиче на целокупан организам – од бубрега, преко плућа па све до мозга, као и да може довести до фаталног исхода – тј. смрти, све то говори о озбиљности са којом се треба односити према овом вирусу. Време које је потребно за његову инкубацију, али и за опоравак, свакако да оставља последице, не само по тело, већ и на људску психу. О томе у својој књизи „Теологија болести“, православни богослов Жан-Клод Ларше каже: „У многим случајевима болест представља духовно искушење које ангажује читаво наше биће и нашу егзистенцију“. Ако смо се нашли у карантину и изолацији, без контакта са другим људима, сигурно је да ћемо због тога сносити и одрежене психичке последице. То нам говори да опоравак људи који су прележали овај вирус, не зависи само од медицинских радника, већ и од разговора и поука од стране духовних лица. Преко индивидуалних случајева, вирус корона је за веома кратко време постао глобални проблем, за чије сузбијање, или боље речено искорењивање, све земље света морају уложити велики напор. Светли пример јесу вакцине на којима раде многи научници и медицински радници из више земаља. 6. Осим што сте свештено лице, ви сте на неки начин и наш амбасадор у Москви где предајете на Руском православном универзитету. Можете ли да нам кажете нешто више о томе? Који је најцењенији српски светац кога поштују и Руси? Годину дана након постављења на место старешине обновљеног Подворја у Москви, од стране Светог архијерејског сабора Српске Цркве, постао сам предавач на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова у Москви. Фунцију предавача и управника катедре за предмет Литургијско богословље сам обављао све до избора на место декана Филозофско-богословског факултета поменутог Универзитета. Рад са студентима и њихово интересовање за историју Српске Цркве и нашег народа, увериле су ме у јединство православне вере и љубав наша два братска народа. Већ сам поменуо да су многи виђенији Срби оставили велики траг на тлу Русије, због чега су постали неодвојиви део руске црквене и националне историје. Тако су, например, српски монаси учествовали у градњи Тројицког храма, који су у Тројицком манастиру нашли уточиште након битке на Косову пољу 1389. године. Подсетићу да се у овом храму чувају мошти једног од напоштованијих руских светитеља – Преподобног Сергија Радоњешког. У редакцији житија овог Божијег угодника учествовао је и српски учени монах Пахомије Србин. Занимљив је и тај податак да је 1404. године, Московски кремљ добио и свој први сат, који је у непосредној близини Благовештенског собора подигао познати светогорски монах српског порекла Лазар Србин. Руси поштују све наше светитеље, чија се имена налазе и у календарима Руске православне цркве. Међутим, лик и дело Светитеља Саве сигурно заузима најзначајније место. Култ Светог Саве је нарочито заживео у време владавине цара Ивана Грозног. Управо његовом вољом, у унутрашњости Архангелског храма на територији Московског кремља, под чијим сводовима се налазе гробна места руских владара, насликане су фреске и Срба светитеља: Светитеља Саве, Преподобног Симеона Мироточивог и Светог кнеза Лазара. Једини светитељ, чији је лик два пута насликан у храму, управо је Свети Сава, поновљен у олтару храма, кога је цар очигледно нарочито поштовао. Разлог може бити и тај што је његова бака по мајци, Ана Јакшић (удата Глинска), била српског порекла. Цар Иван је у Москви уступио и земљу за оснивање Хиландарског подворја – јединог српског манастира на Светој Гори. 7. Ви сте, ако се не варам, последњи владика кога је хиротонисао патријарх Павле. Каква вас сећања вежу за патријарха Павла? Ја сам епископски чин примио 23. јула 2006. године, на Патријарашкој Литургији у Саборном храму у Београду, којом је, уз саслужење 18 архијереја, началствовао Његова Светост Патријарх српски Павле. Налазећи се на месту старешине Подворја, имао сам ту част да сарађујем са блажене успомене Патријархом Павлом, који је у више наврата боравио у званичним посетама у Русији, а самим тим и у нашем храму Светих апостола Петра и Павла у Москви. Сећам се једне прилике када сам, будући викарни епископ Његове Светости Патријарха Иринеја, служио помен 2017. године на гробу Патријарха Павла у манастиру Раковици, на годишњицу од његовог упокојења, рекао да је он можда и био ситан растом, али да је био истински духовни горостас. Те речи, које су тада пренели многи црквени медији, можда и најбоље осликавају личност и дело блажењејшег Патријарха Павла. Ми за сада служимо помене за упокојење његове душе, али ће доћи време, у што сам чврсто уверен, када ћемо му узносити молитве као светитељу и посреднику пред Престолом Свевишњег. 8. Руски председник Владимир Путин одликовао вас је у јулу орденом пријатељства. Колико је то важно за вас лично, а колико за српски народ и цркву? Као што сте већ поменули, 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве. Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион. Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење. Најпосле, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи. Налазећи се, ево већ скоро деветнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства. 9. Какав је утисак на вас оставио руски председник Путин? Председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин је много урадио за руски народ, Руску православну цркву и уопште за Русију. Није било лако испратити све догађаје како би се створио један миран и сталожен прелазак са једне – комунистичке, на другу – демократску власт у земљи. Како време одмиче, сви потези које је тада, али и сада, начинио и чини председник Путин, постају све логичнији и разумљивији. Благодарећи његовој мудрој и исправној политици, како унутрашњој тако и спољној, Руска православна црква је успела да у кратком времену обнови велику већину својих светиња. Председник Путин је увео једну лепу традицију да сваке године на Божић, посети једну област у Русији, где присуствује божићној Литургији, делећи радост празника са житељима тог места. Мислим да је ово савршен пример једне људске, приземне и хришћанске стране човека, којега, нажалост многи људи на Западу доживљавају као диктатора и тиранина. Управо захваљујући иницијативи председника Путина и помоћи Русије, унутрашњост храма Светог Саве на Врачару напокон поприма свој коначан изглед, што довољно говори о величини његове личности. Мир Божији – Христос се роди! Срећан Божић! Разговор водила: Драгана Петровић, новинар Српског телеграфа Извор: Подворје СПЦ у Москви

Његово преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић) рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца). Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда. Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године). На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета.У Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Епископ Антоније је викар Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви при Патријарху московском и целе Русије. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“ Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“ Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“ Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“ И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем. Архимандрит Дамјан (Цветковић) Извор: Епархија жичка

Фото: Подворје Српске Православне Цркве у Москви Преузето: Ризница литургијског богословља и живота