Претражи Живе Речи Утехе

Народ жели да свештеници буду свети. Тако мисли народ. Заправо, истинска светост не само да греје, него с времена на време и пече. Можемо само да замислимо шта би било када би Господ изволео да одене у ризе и стави у олтар, испред Престола, не људе, већ Анђеле. Уместо храма пуног богомољаца, храм у коме би служио, рецимо, Архангел Михаило, био би празан. Апсолутно празан. Кад би се ватрени небожитељ само једном окренуо својим пламеним лицем према присутнима и рекао: „Мир свима!“, истог тренутка би се неколико најосетљивијих парохијана скаменило на месту, а остали би као метак излетели из цркве, обузети светим ужасом. Људи падају при погледу на Анђеле. Заклецала су колена и душа се заледила у Данилу, док је небески весник разговарао са њим. Када су мироносице угледале анђеле на гробу Исусовом, „бејаху преплашене“ и „спустише лица ка земљи“. Не мислим да би у овим случајевима реакција обичних људи била другачија. Несумњиво, светост није доброта Деда Мраза док вади поклоне из вреће, већ страшни додир сена са огњем. Зато би људи рекли: Ја код Арханђела на службу нећу више да идем. Страшно боли. Отићићу пре код оца Стефана (Петра, Николаја, итд.) Он је човек као и ја. Он ми је ближи. Подједнако страшне, слично благословима и молитви, биле би и проповеди бића која не знају за грех и нису окована безбројним плотским немоћима. Анђео не зна за толерантцију. Он зна само за вољу Божију, и испуњава је без икаквог колебања. Рекао је Господ анђелу да сатре египатске првенце, сатро их је. Рекао му је да пређе мачем по логору асирских војника,и прешао је. Мисао његова се не њише као љуљашка, и то је страшно за издробљено сазнање малог грешника, чије се мисли обично клате као прут на ветру. Стога, велико је благо што у нашим храмовима стоје људи који су похађали обичне школе, ожењени, спутани световном сујетом, једном речју људи који нису попут ликова са фресака. Све и да оставимо Анђеле по страни, и зажелимо у својој парохији светог човека (снила је Старица да јој Златна Рибица буде на услузи!) стање се неће много променити. Или се уопште неће променити. Чини нам се – каква реч – чини нам се да су светитељи беспрекорни реализатори свих наших бесконачних молби. Кроз ову призму их најчешће и посматрамо. Али светитеља не можеш унајмити као слугу. А ако су их и узимали у службу, њихове способности и могућности су далеко премашивале наше свакодневне потрошачке представе. Ево Николај Угодник је, како се испоставило, могао да бије. Могао је да лупи ћушку упорним хулитељима јеванђељске истине. Тримифунски пастир Спиридон не само да је исцељивао и чини добра дела, него је, примера ради, могао да казни немошћу неког ђакона, ако би се овај претерано хвалио својим лепим гласом. Када би ови светитељи, данас, били на нашим катедрама, или началствовали богослужењима у нашим парохијама, њихово умеће не само да милују, него и да смирују, било би за нашу свест шокантна чињеница, за коју нисмо спремни. Апсолутно нисмо спремни. Обличавање тајних грехова, неопходност за делатељном променом, и то су весници светости, а не само очекивана доброта и пријатна чуда. У сваком случају лакше је, удобније, отићи код оца Стефана (Григорија, Андреја итд). Нема крила, поглед обичан, није ватрени, зна о мени само оно што му кажем, а за читање књиге савести још нема допуштење од Бога. Ето, сва та слабост, она и јесте посебна милост. Требало би преиспитати своје сувише ригорозне захтеве према свештенству. Морају, веле, ово и оно; да буду овакви и онакви. Све је то бесмислица. Горда бесмислица. Када би већина наших свештеника постали свети, очигледно и несумњиво свети, храмови би наши на чудан начин постали празни. Једноставно, многим грешницима би било страшно да довлаче у храм своју оронулу и губаву душу, а да при томе знају да је о њима све већ познато. Тако да, када угледаш баћушку који не личи много на изнемоглог од поста и молитве аскету, немој журити да га осуђујеш. За тебе, лењивца, и за такве као ти он служи Богу. Да би немоћан састрадавао немоћном. Да се болесник не уздиже пред болесником. О свим другим својствима и квалитетима свештенства можемо смирено судити по аналогији. Извор: Православие.ру View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. децембра 2017. године, на празник Светог Андреја Првозваног - крсне славе Краљевске породице Карађорђевић, свету архијерејску Литургију у Краљевској капели Светог Андреја Првозваног при Белом двору у Београду. Прилог Радија Слово љубве -Његова Светост Патријарх г. Иринеј и ове године нам је учинио част да богослужи у Дворској цркви на дан када славимо Светог апостола Андреја Првозваног. На томе смо му захвални, као и свима вама што смо се окупили око славске трпезе. Нас Србе вековима окупља прослава свеца заштитника, као људе, као род и као заједницу са својим крсним именом. И данас нам је то славље потребно као што је то било и некада. Нашем народу потребни су вера, стрпљење и мудрост, рекао је престолонаследник Александар. Прослави Светог Андреја Првозваног присуствовали су, поред чланова Краљевске породице, Њихова Преосвештенства Епископи шабачки г. Лаврентије, врањски г. Пахомије, будимљанско-никшићки г. Јоаникије и милешевски г. Атанасије, као и Реис-ул-улема Исламске заједнице Србије еф. Сеад Насуфовић, муфтија нишки еф. Един Ашчерић, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, рабин Исак Асиел и чланови саветодавних тела Круне. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Двадесетих година прошлог века, у јеку рата Совјетске републике са Врангелом, на свет се родила и у ваздух победничким звуцима затрубила, до данас незаборављена песмица „Црвена армија марш-марш напред“. Аутор мелодије је Самуил Покрас. Поред њега, у породици су била још двојица браће, такође музичари. И, да додамо, ова породица је поклонила епохи глас. „Три танкиста, три весела друга“, „Ми црвени коњаници“, „Иду, иду по Берлину наши козаци“ и многе друге песме класичног саундтрека из тог доба су њихов плод. Једна од најпрепознатљивијих песама о Москви „Сунце милује нежном бојом зидине древног Кремља“ – исто је дело њихових музикалних ушију и прстију. Сва тројица рођена су у јеврејској породици под Кијевом, сва тројица студирали музику, и сва тројица упловила у револуцију са тачке гледишта њеног музичког изражавања. Само што је старији умро у Америци доста млад, а двоје млађих је доживело у СССР до старости, као признати и омиљени. Мене сада, заправо, интересује прва од поменутих песама, која је и најјача – о Црвеној Армији. У последњој строфи је овакав ред: „Палимо светски пожар/Цркве и затворе равњамо са земљом“. Данас бих о томе. Затвор је термин са више значења. За Русију су револуционари говорили да је „затвор за народе“ ; људско тело неки филозофи називају „затвор душе“ или тамница. Тако је лепше. У поменутој строфи, затвор је примењен у свом буквалном значењу. Специфичност је само у томе што су затвори стављени у исти смисаони ред са црквама, и предлаже се немилосрдно уништавање и једних и других. То је интересантни мисаони клише, наслеђе француза-просветитеља. Ови су сматрали да затвори море тела (симболично ослобађање од тога је заузимање Бастиље), а Црква окива и поробљава душу. Одатле Вoлтеровски врисак: „Смрвите гада!“ Французи су све то имали: Бастиљу су срушили (тамо је, чини ми се, само Маркиз де Сад и био) и до данас прослављају, док су свештенике у годинама терора стављали на гиљотине. Зашто и ми то да не урадимо? Јер, наша револуција је била рођена и законска кћер француске револуције. Посебно у делу безбожја. Одатле и песнички позив да се сравњају са земљом цркве и затвори. Прво цркве! Мада, приметите, ако би у тексту песме било написано „затвори и цркве“, рима и ритам би пострадали. Реч је речена, дело учињено. Тако увек бива – чиниш дела тек за изреченим речима. Цркве су почели жестоко да руше. Оно што су покољења предака по петсто година градила, претварали су у прашњави грађевински шут за неколико година. Ево га парадокс – до затвора се руке нису протегле. Не само да нису почели да их руше. Дограђивали су их. Једноставно, није било довољно старих затвора за нови живот! Испрва то није планирано. Међутим, револуција има своју унутрашњу логику, која се разликује од фантазија револуционара. Песма се оваплотила у гору половину. Цркве уништавамо, затворе зидамо. Даље-више. Процес рушења цркава принудно је прекинут због недостатка затвора! Манастирски и црквени комплекси, који нису до краја срушени, претварани су у затворске и логорске комплексе. Вероватно је најпознатији, СЛОН (Соловецкий лагерь особого назначения) – Соловецки логор специјалне намене, смештен на територији и у просторијама Соловецког манастира. И у Даниловом московском манастиру, том очевинском гнезду престонице, била је колонија за малолетне. Тоалет, узгред речено, био је опремљен у олтару. Примере можемо набрајти до вртоглавице од њихове количине. Дакле, ударамо у тврд зид моралног закључка. Он гласи: ако за постизање неких циљева, наизглед добрих, решите да рушите цркве и затворе, то по мери рушења првих, бићете принуђени да пропорционално увећате количину других! Ако су раније цркве предавали рушењу, данас могу да забране њихову изградњу Делује да је тема историјски преврнута, попут прочитане странице. Ипак није тако. Ако су раније планирали рушење цркава, данас могу да забране њихову изградњу. Што је, на крају крајева, исто, јер је мотив један – „да их нема“. Сада, истина, не римују затворе са црквама, већ црквама супротстављају паркове за шетање паса и томе слично. Нећемо имати где да се шетамо! Где ће мој пас шапу задизати? Почеће изјутра звона да нас буде! Аргументи противника изградње храмова су на свој начин „чудесни“. Очигледно је да се исти дух рушења и небића прилагодио новим условима, и то је важно. Ђаво је познати хуманиста. Пре су говорили: ко не жели да зида школе, зидаће затворе. Сада ту реченицу можемо храбро допунити. Ко не жели да зида храмове, неће имати кога у школу да води! Храм, у којем живи молитва, то је корен живота. Да се не би зидали затвори, треба прво зидати храмове. Тек после, по реду, изградиће се школе, уредити тргови, пошумити паркови. Омекшаће срца, озариће се умови, родиће се нове породице. Зазвиждаће, завриштаће на игралиштима дечурлија, зазвекетаће пензионерске домине на клупама, потрчаће међу тек засађеним дрвећем срећни Псић, и закипеће живот, и угледаћемо небо у дијамантима. Никаквих шприцева по улици, никаквих мучних алкоса на дечијим игралиштима. Управо њих звона и прогоне. Постоји и трећи пут. Европски. Не рушити и не градити. Ништа не рушити и ништа не градити, ни цркве, ни затворе. Преуређивати опустошене и непотребне храмове у нешто „безазлено-корисно“ попут винског бара или секције за стони тенис. Ова прилично масовна појава већ неколиког година постоји и на северу Европе, и у Немачкој, и Италији. Храм који је остао од молитве, попут тела које је изгубило душу, не рушити, и не претварати у затвор. Од њега просто напрати хотел или перионицу. И у тој хладној рачуници има нешто подједнако страшно као затвор у бившем манастиру. Али, није то наша бол. Имамо своје несреће. Како је наша земља заузета борбом са проблемима стогодишње прошлости, ход наших деловања треба да буде обрнут. Тада су рушили храмове, умножавајући услед тога савршено фаталну потребу за тамницама. Данас је потребно умножавати и уређивати места молитвених сабрања, а тиме смањивати број људи, полуделих од греха и бесмислице. Јер пре него што неко легне у затвор за уличну крађу, или постане наркоман, мора да полуди од грехова и свакодневне бесмислице. Пре сто година нашим људима, из неког разлога, то није било јасно. Извор: Православие.ру View full Странице

– Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: – Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем. Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем. Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило. Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру. Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.

За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22). Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“ И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла: Ја губим разум, плачем и дању и ноћу. Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже: Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне! Ја сам јој рекао: Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити. Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“ Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега. Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“ И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му: Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити. Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу. Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе. Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу! Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш. Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем. Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема. Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји. Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити! Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем. Рекао сам једној жени: Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка. Имала је тридесет година, па сам јој рекао: Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме? И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега. Али, ја га не познајем. Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити. То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу: Дааа, али....постоји и ово... Решиш им и то: Да, али то није тако, али... То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање. Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз. Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост. Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало. А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога. Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“. Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено. На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли: Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим! Али после годину - годину ипо пана, они су говорили: Ово дете је наша радост! Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“ Ето то је још једно решење за неке проблеме. А неко каже: Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! А шта ти желиш? Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши? Зашто тако говориш? Незадовољан сам собом. Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити. Ти ћеш ми рећи: Зар није могао да изврши операцију? Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији: Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! Ја сам му одговорио: Зар је то решење? Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ. Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе. Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли: Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци. У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“. За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада: Да ли сам добро урадио? Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла: Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати? У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“ Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу. Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен. У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“. Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља. Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима. Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао: Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“ Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“ Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење. Извор: Православие.ру View full Странице

Када спознаш своју грешку, моли Бога: “Господе, Ти си ме ставио на проверу – и открила се сва моја беда. Дао си ми могућност да покажем своју љубав, али ја то нисам учинио. Дозволи ми да угледам ко сам, и како сам испрва био замишљен“. Дао ми је Господ термометар да измерим топлоту свог срца, и ја сам угледао да је хладно. У чему се то испољава? Када су моји непријатељи лоше говорили о мени, гневио сам се, када су ми чинили зло, био сам зао. Нисам добротом одговарао. Где је моја љубав? Замислите се, колико смо далеки од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља? То је немогуће. Али, заправо, ова заповест неће бити толико тешка, ако на све будемо гледали Божанским очима. Само једно подсећање да ћемо једном умрети и да ћемо бити покривени травом, спушта нас са неба на земљу, то јест, само та једна мисао. Када размишљаш о томе, тада схваташ да нас све везује смрт. Са закашњењем ћеш поставити питање: „Зашто нисам волео?“ Није важно да ли те конкрентна особа воли или не, једноставно твоје је да њу волиш. Знаш ли шта ће се десити са тобом, уколико победиш себе и заволиш? Посветићеш се! Сигурно нећеш пострадати! Покушај да волиш непријатеље своје, и имаћеш миран сан. Једном приликом се, једном човеку, који није желео да прихвати виши закон љубави, обратио његов духовник: „Пробај да не волиш, пробај да мрзиш, а онда ми реци да ли спаваш ноћу!“ „Ако ти буде скакао притисак, или падао шећер, не питај ме зашто је то“. Разлог наше мржње и неразумевања скривен је у дубини душе. Ако бисмо почели да копамо у себи, и очистили се, онда бисмо схватили шта је права љубав. Из тога следи, да само тако можемо бити спашени – љубављу! Моћићеш да се спасиш само онда, када стално будеш мислио на љубав. Али како? Овако: рећићеш људима, са којима си у расправи, да је дружење са њима прелепо, да је путовати са њима право задовољство, да су то добри људи и да ти је драго, што су поред тебе! Тада, чиме год да се бавиш, било да седиш за воланом или си код куће, увек ћеш чути глас љубави упућен свим тим људима. Ово увек имај на уму, настави да се мењаш, да се не би изгубио у овом свету. Извор: Православие.ру View full Странице

Светима није било свеједно ко и како влада народом. О томе нам довољно говори пример Јована Претече, највећег између рођених од жена, који је обличавао Ирода због незаконитог брака са женом свог брата. Зар је њему било битно да се меша у то ко са ким спава и ко кога вара? Ко је кога оставио и с ким се потом свезао? Изгледа да јесте битно. Јер изопачење министра значи и пропаст целог министарства. А изопачење губернатора значи да ће цела област пући по шавовима. Треба разумети да и Претеча није мислио на телесне прохтеве цара, већ о последицама по народ. Отуда и обличење. И долазимо до следеће мисли: шта ми треба да захтевамо од власти, осим уздржања и чистоте? Шта о томе говори Свето Писмо? Говори, на пример, да владар не треба да буде одвише млад. Он треба да буде зрео и прекаљен мушкарац. Притом боље мушкарац него жена, јер Господ није створио жену да би владала. Ево цитата: «Народу мом чине силу деца, и жене су им господари» (Исаија 3: 12). А да владари не треба да буду превише млади: «И даћу им кнезове младиће, и деца ће им бити господари» (Исаија 3: 4). То је врста казне, разуме се. Они који воле да се расправљају ће наћи мноштво примера од Клеопатре до Катарине Велике, али ја остајем при своме. Мушкарци треба да владају. И не малолетници, окружени регентима и привременим владарима, већ мушкарци зрелог ума у цику снаге. То је сасвим нормалан и природан захтев. Шта још? Ево шта: «Тешко теби, земљо, кад ти је цар дете и кнезови твоји рано једу! Благо теби, земљо, кад ти је цар племенит и кнезови твоји једу на време да се поткрепе, а не да се опију» (Проповедник 10: 16–17). Као што видимо, овде су супротстављена два различита начина живота. Први: ја владам над другима како би могао да уживам. Чим отвориш очи, право на фрижидер. «У устима печено пиле, одмах помислим – а народе како ти је?». Други: Ја не владам толико, колико служим. Нешто грицнем када могу и само да се окрепим. Не проводим сате за трпезаријским столом. То је аскетски и врло практичан захтев. Они који воле да се госте и да са чашицом у руци изричу великолепне здравице ретко су добри владари. Пошто су такви весељаци никада нису прибрани на унутрашњем плану. Предсказујући у Поновљеним законима да ће цареви бити бирани у складу са обичајима свих народа на земљи, Господ говори Јеврејима: «Али да (цар) не држи много коња, и да не враћа народ у Мисир (Египат) да би имао много коња» (Поновљени закони 17: 16). Најславнији цар Израиља –Соломон – дословце је намерно прекршио ту заповест. «И довођаху Соломуну коње из Мисира и свакојаки трг, јер трговци цареви узимаху трг различан за цену. И долажаху кола из Мисира по шест стотина сикала сребра, а коњ по сто и педесет» (1 Цар. 10: 28–29). Нама се сад чини да нам није до ових јеврејских кола из давних времена? Зар није тако? Не, није. Египат је за Јевреје место које ће их увек подсећати на ропство. А и на разврат. Нису без разлога они жалили за египатским дињама и белим луком, док су јели хлеб с небеса у пустињи. За нас су земље ропства и разврата све оне одакле нам долазе искушења. Сами процените које су то будући да сте одрасли људи. Египатска кола можемо транспоновати у «Аудије» и «Мерцедесе», које толико јуре они којима недостаје савести. «Не купуј кола у Египту!» – те речи треба упутити сваком високом функционеру. Зашто «слуге народа», који су толико обимни да једва могу да седну за волан, инсистирају на томе да се возе у скупим страним колима? Шта то треба да значи? Ако вам није довољно што се читав народ жали на то (а жали се), онда послушајте реч Божију. «Не вози кола из Египта». Није ствар само у колима. Тамо у «Египту» они највероватније скривају и свој новац. Тамо им студирају деца. И какав си ти то наш човек и патриота после свега тога? На нашу срамоту ћемо истаћи да француски председници возе или «Рено» или пак «Ситроен». Немци такође не возе француска кола, возе немачка. Зар је за нас претежак задатак да наручимо довољан број кола домаће производње, која наши радници ручно израђују с љубављу, и да нашим функционерима одузмемо њихов буржујски возни парк? То није само питање угледа и економије. То је питање патриотизма и испуњавања речи Бога Живога. Последњи пример за данас ћу узети, не из Библије, већ из књиге Махатме Гандија «Мој живот». Ганди је, како вам је познато, био правник по образовању. Пошто се са дипломом вратио у своју родну област Гуџарат почео је да тражи праксу. Један искусни правник га је упитао: «Да ли умете да разликујете карактер људи по изразу лица?» Питао га је још много шта, што се не учи на факултету. Напослетку је рекао: «Треба добро да проучите историју Индије и наше области. Није могуће живети и радити међу људима чија историја Вам није позната.» Ослањајући се на изложено, предложио бих свим претендентима на губернаторску «фотељу» да положе озбиљан испит из историје краја којим би хтели да управљају. Можда уз тај испит да положе и испит из локалних језика те области. То се односи и на оне који би се увалили у председничку «фотељу» – морају од А до Ш да познају руску историју. Све податке, имена битних личности и описе свих главних процеса. И то није маштарија. Јер се пуно ветропира спрема да влада над онима о којима ништа не знају, чак и не желе да знају. Одавно им је мозак попила Америка, где леже све њихове симпатије. На том испиту ће отпасти многи недостојници. На крају ће посао гласача бити знатно олакашан. И последње засад. Ако будемо захтевали да наши функционери живе морално, устају рано, једу мало, да се добровољно одрекну од «Ламборџинија», да им деца студирају у отаџбини, да познају своју земљу као свој длан и да је воле више него себе саме, онда неће свако ни хтети да се кандидује за тај «пакао». Јер није ти упала секира у мед, већ идеш на крст. Допустите, засад од мене доста. Извор: Православие.ру View full Странице

У свету, лишеном сакралних и дубоких обреда, ми, неизбежно, измишљамо своје. Човек не може да живи без обреда. Данас бих желео да попричамо о једном обреду, који је недавно постао популаран, а који доживљавамо као древни. Управо: испраћање умрлог глумца благодарним аплаузима гледалаца. Ову појаву можемо приметити са разним људима, када из Дома Културе или позоришта износе тело умрлог, познатог глумца, којег гледаоци обожавају. Њему аплаудирају као последњег пута, као да нешто представља. Као глумац, он више не игра никакву улогу. Њему је потребна молитва. Али, пошто не зна молитву „Са светима упокој“, пошто не уме да отпева „Вјечнују памјат“, народ почиње да аплаудира. Данас је то представљено као древни обред, који као да вековима постоји. У крајњем случају, од постојања позоришта, од грофа Шереметјева, од Останкинског позоришта у Подмосковју. Не! Заинтересовало ме је ово питање. Испоставља се да, ни великог Шчепкина нису уз аплауз сахрањивали, ни Јермолову, ни Веру Холоднују нико није аплаузима испраћао на последње путовање, већ их је сав народ испраћао молитвом за упокојене, литијом, опелом и осталим. Када, зашто, где и ко је измислио ове опроштајне аплаузе? Занимљиво је да, у почетку, нису тако испраћани после грађанске сахране, са говором, бубњевима и транспарентима, већ после опела. Тако је било на сахрани Инокентија Смоктуновског. Када су се опростили са њим црквено, према нашој традицији, када су за њега узнели молитву Богу и када су износили његов гроб из храма, поштоваоци талента овог великог глумца, који су се у великом броју окупили у храму и који су стајали на улици, почели су да аплаудирају. Изразили су своје присуство и своју љубав према овом човеку на овај начин, јер нису могли другачије. Када су Достојевског сахрањивали, износили из Александро- Невске лавре, сав окупљени народ је запевао „Свјати Боже, Свјати Крепки, Свјати Бесмертни, помилуј нас“. То је још увек био период до револуције. Када су износили другог човека који је, узгред, добро играо у неколико адаптација дела Достојевског, то јест „Идиота“, молитве није било. Нешто треба радити! Ето и запљескали су. То је био први случај да се глумац испраћа у Царство Небеско аплаузом. Али после молитве, не пре ње. Пљескање је ритуални чин. Синтоисти у Јапану, када улазе у храм, пљескају својим боговима. То јест као да веле, погледајте ме, ја сам овде, еј ви, сви, погледајте. Тапшу неколико пута. Десна на леву, лева на десну ̶ ритуал. Наш народ се срозао до паганства. Зато што је заборавио своје, а треба измислити нешто туђе уместо свог. Појавила се нека дивља ствар ̶ испраћење аплаузом човека, коме ваше пљескање никако није потребно. Потребна му је молитва, и само молитва. Милост Божија и ништа више. Опроштај грехова и ништа друго. Ваше аплаудирање је за њега попут увреде. Требају му само сузе за његов живот, милостиња и заупокојена литургија. Желео бих да обратите пажњу на то. Зато што људи умиру. Умиру и велики глумци, и режисери. И опет ће над покојником неко аплаудирати. Желим да на те ствари не посматрате свакодневним погледом, него погледом верника. То је нови обред, који нема ништа заједничко са правим чином сахране. Између осталог и глумаца. И они су људи. Извор: Православие.ру View full Странице

Видео запис емисије "Док анђели спавају" у продукцији Телевизије Храм, у којој је гост био високопречасни протојереј Андреј Лемешонок. View full Странице

Неки човек је завистан од вести, као окорели пушач од пакле цигара. Вести током дана, вести увече, анализа вести на крају недеље. Шта се догодило? Како је тамо? И између редова: кога су убили? Шта је изгорело? Кога је сустигла несрећа? Слично слаткој посластици, човек је научен да користи информацију о туђим несрећама. Спорт и временска прогноза дођу као мезе. Тело информације чине „ратови и гласови о ратовима“ (в. Мт. 24, 6) Уз то, свакодневна крвопролића, хаварије и катастрофе. Можда сада другачије не може. Али, ево шта пише пророк Исаија: „Ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи на добитак од насиља; ко отреса руке своје да не прими поклона; ко затискује уши своје да не чује за крв, и зажима очи своје да не види зла; Он ће наставати на високим мјестима; градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати.“ Чудо! Да затворимо уши, да не бисмо слушали о крвопролићу; да затворимо очи, да не бисмо гледали зло – како је говорио пророк, ево начина да се осигура живот. Не знам како је било у Исаијино време, али у наше време се то односи на везу између човека и медија. Приче можемо скупљати и помоћу сплетака, а угледати зло је најлакше ако се притисне дугме на даљинском. Вредно је пажње и то што речима о чувању очију и ушију претходе речи о подмићивању и тлачењу. У Речи Божијој нема случајности. Постоји веза између подмићивања и насиља, са једне стране, и употребе негативне информације, са друге стране. „Нисам ја такав. Живот је такав“, – навикао је да говори, у знак оправдања, човек који греши толико често, колико често пије воду. У то да је „живот такав“, убеђују га сталне гласине о делима безакоња. Река информација о насиљу и неправедности као да оправдава грешника у сопственим очима. Тако, вели, сви раде. Шта ћеш, плод ће бити беда, јер мало пре исти онај Исаија говори: „Тешко теби који пустошиш, а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру,а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чини ће ти се невјера!“ (Ис. 33, 1) Оном човеку који чува свој слух и свој вид, обећано је смирење: „Градови на стијенама биће му уточиште, хљеб ће му се давати, воде му се неће премицати“. Извор: Православије.ру View full Странице

Данас у Јеванђељу читамо о Молитви Господњој. Хајдете да посебно задржимо пажњу на овим речима молитве: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Неки оци молитву Господњу називају скраћеним Јеванђељем. Она у себи садржи толико тога. Кроз њу славословимо Бога, у њој је и молба за испуњење наших потреба (у најкраћем, она звучи као: хлеб наш насушни дај нам данас), ту је садржана и молба за избављење од искушења и од замки лукавог. Ту је и оно што се односи на општежиће, на односе међу људима, и то управо у речима: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Наш однос према Богу и Њему упућене наше молбе да нам опрости грехове, нераскидиво су повезане са нашим односом према ближњима. И опраштање наших грехова и молитва Оченаш директно зависе од тога да ли ми опраштамо својим дужницима – свима који су нам дужни душевно, морално или материјално. Човеку су дата два света дара: сећање и заборав. Но, није неопходно све памтити, нити треба све заборављати. Будемо ли све заборавили, постаћемо болесници. Заборавићемо тада и своју адресу, број телефона и Символ вере. Тада ћемо бити пацијенти смештени у болничкој соби психијатријске установе. Но, будемо ли се сећали сваког разговора, сваког преког погледа, где се шта десило, шта смо где чули... – наша ће се глава распрснути као зрела лубеница, зато што ми нећемо моћи да похранимо све те информације и, опет, сићи ћемо с ума. Потребно је и памтити и заборављати. Заборављати треба грехове, случајности, различите неправде које ограничавају људски живот... Пре него што исприча ову причу, Христос је чуо питање апостола Петра. Петар је питао Христа: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? (Мт 18, 21). То јест, Петар, са своје стране, поставља критеријум високо: могу ли седам пута опростити човеку − ако према мени сагреши једним те истим грехом? На пример, сусед суседу ђубре баца пред праг куће, или његове кокошке прелазе у твоје двориште, или музику гласно пушта после поноћи, тако да нико не може да спава... и сличне ствари. Опростити седам пута – то је већ много. Ако вам седам пута заредом стану на ногу и сваки пут кажу „извините“, то ће изгледати као подсмевање. Чујемо ли Петрово питање, учиниће нам се да је − седам пута − већ довољна граница. Господ му одговара: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт 18, 22). Господ издиже праштање на максималну висину, и праштање се преобраћа у свепраштање. То јест, морамо бити спремни да опраштамо без мере. Али, браћо и сестре, да бисмо могли тако да чинимо, морамо унутар себе имати чврсту основу. Зато што је сасвим једно – слушати, знати и веровати, а друго – имати снаге да то оствариш. Човек нечим мора бити подупрт, мора да поседује залихе снаге, да негде сакупља духовну силу како би све то испунио. И ево, ради тога да бисмо схватили како је могуће не обраћати пажњу на грешке ближњих које се сваки пут понављају, Христос прича причу. Један цар је имао дужника – човека који је подигао од њега велики зајам и пропустио све рокове да врати дуг и ког је цар позвао да коначно намири дуговање. Вратити дуг, и то дуг огроман: помиње се цифра од хиљаду таланата, а то је око милион долара, мерено садашњим вредностима. И ево, тај човек чује: сутра врати свој дуг. Спаситељ каже да ће, не исплати ли дуговања, човек бити продат у ропство заједно са својом женом и децом. Тај човек пада на колена пред царем-зајмодавцем и отпочиње да га моли, говорећи: „Причекај, стрпи се, све ћу ти вратити!“ И задрхта срце зајмодавца, који, размекшан таквом молбом, опрашта молиоцу све дугове. Очевидно је да је он богат. У том зајмодавцу препознајемо Бога Који не потребује од нас било шта јер Њему ионако све припада. Дакле, Он све поседује, Њему ништа наше није потребно. Само смо Му сами ми потребни. И цар опрашта лако дужнику, зато што он има све. Те новце не жали, већ му је важно да човек почне да исправља себе, да се моли и да се каје. Овај човек је све то измолио од Бога, све те своје дугове који нису били исплаћени. На овоме ћемо се, браћо и сестре, зауставити, јер, протрчавши преко текста приче, обично журимо ка његовом крају. Стога што је сама суштина ове приче – на њеном крају. Но, овде, на средини приче, наилазимо на важан моменат: Бога је могуће умолити и од Њега је могуће измолити опроштај грехова. То су необично важне поруке. Све је могуће задобити молитвом. У Бога не верује онај који зна да Бог може све учинити, већ у Бога верује онај који зна да од Бога може измолити све. Од Бога се може измолити најглавније – опроштење грехова. Сваки пут када нешто тражиш од Господа, за нешто Га молиш, враћај се на мисао да је од почетка важно молити Га за оно најглавније. А најглавније је: опрости ми грехове моје, помилуј ме, опрости ми. Преподобни Силуан Атонски је причао како му је у глави често искрсавало питање: „Како је настало сунце?“ И хтео је да моли Бога да му одговори на то питање које га је интересовало. А када је почео да се моли, језик је сам заћутао, душа није хтела да се моли. Душа је могла да моли само то да јој Господ опрости грехе, није могла да се моли за оно што је од другостепене важности. Чак и да човек својом молитвом може да подигне некога из мртвих, да нареди болестима да одступе од болесника... – шта год да може чинити, мора се притом непрестано молити за опроштење својих грехова. И ако он то не чини, онда је молитва његова – нечиста и гнусна. О томе говори и Јован Лествичник: шта год да човек чини, ако заборави да говори Господу: опрости ми, помилуј ме, заборави грехе моје, не кажњавај ме због безакоња мојих − такав је човек слеп. И на Страшном Суду ће се обрести неки чудотворци који ће рећи: „Господе! Нисмо ли у име Твоје пророковали? Нисмо ли Твојим именом ђаволе изгонили?“ И Господ ће им рећи: „Идите од мене, не знам вас који сте чинили безакоња!“ То значи да чудеса нису доказ. Пророковање није чињеница. Чињеница је осећање покајања и раскајано срце: Срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс 50, 19). Од Бога се може све измолити. Силуан Атонски је, такође, причао, да је у селу у ком је живео, у далекој унутрашњости Русије, живео неки човек који је дуго лежао у затвору због убиства. Тада су се убиства у селима дешавала „након пијанке“: празник, вечеринка, хармоника, домаћа вотка, девојке, плесање, а касно увече – блуд и туча. Сељаци здрави, жилави, од раног детињства са секиром у рукама, са косом, грабуљама, сви јаки као бикови. Руке снажне – ако те удари том руком у главу, падаш и − вероватно више и не дишеш. И ево тога већ у затвору, на дуго време. И један је човек тако убио другог у тучи и доспео у затвор; дуго је времена тамо провео, а онда се вратио. И наново је на свим игранкама свирао хармонику, веселио се и певао песме. А Семјон, будући Силуан, рекао му је: „Слушај, брате, ти си човека убио, како се можеш веселити?“ А овај му одговара: „Е, ја сам се у затвору много молио Богу. Током целе робије само сам се Богу молио. И Бог је све моје грехе опростио, и осећам да ми је савест чиста. Опростио ми је Господ. И сада се могу смејати и свирати хармонику. Господ је опростио грехе моје, схваташ ли то?“ То је веома важно. Ако се човек огрешио, то не значи да ће до краја свог живота ићи погрбљен и згрчен као да му је тег на врату. Не. Он може измолити од Господа опрост свих грехова својих. Може! Но, не чине то људи, не моле се постојано, с напором, озбиљно, срдачно, пажљиво и с вером. Људи се уопште не моле, зато и труну у својим гресима. А молити се – то је као што је записано у књизи Исуса Навина: рекао је сунцу „стој!“ − и оно стоји. Траје рат, сунце не одлази, све док непријатељи не буду уништени. Рекао је „сунце, иди!“ – и оно одлази. Схватате ли, то је молитва. Молитва је – велико дело. Из онога о чему се расправља у овој причи, можемо рећи да је могуће умилостивити свог Зајмодавца Цара код ког смо ми, у дугу, као у пређи. Код нас је све неправилно, све лоше, све накриво, све недовршено, све наопако – али, довољно је, како се из ове приче види, рећи „опрости ми“, и Он ће опростити: „Умолио си Ме“. И дужник бежи из царске палате, и трчи поскакујући. Ако сте икада били у дуговима, а онда вратили новац, онда знате како је лако живети без дугова. Контраст је очигледан: било је лоше, а сад је добро. И тада се дешава следеће. Човеку ком је опроштен дуг, у сусрет иде његов лични дужник, који му дугује неколике копејке, као када домаћица домаћици дугује јаје, кашику зачина, или прстохват соли – нешто невелико, ситницу некакву, бакрењак. Тек што су му опроштени милиони, а пред њим је неко ко му дугује бакрењак! Он прилази том човеку и каже му: „Врати ми оно што ми дугујеш!“ И као одговор чује: „Опрости ми, сачекај још мало“. Те исте речи и он је говорио цару-зајмодавцу. Али, он не прашта свом дужнику, већ га хвата за грло, обара на земљу и почиње га давити – све по праву зајмодавца... Не тражите праведност у животу, нећете је наћи. Цео се наш живот се, од оног времена када смо сагрешили, претворио у несхватљиву збрку. Једно једино је разумљиво – Христос је жив, Христос је васкрсао и Христос ће нам судити. Оставио нам је Јеванђеље, црквену благодат – свете тајне и богослужења. Све остало је – несхватљиво. У овој причи је представљена вапијућа неправда које у свету има много. Но, каткад се та неправда толико разгоропади, да се и Бог зачуди. То се, на пример, дешава када се пролива невина крв, када се оклевета недужни, или ослободи и оправда кривац. Због таквих ствари и небо задрхти, а Бог хоће да сатре читаву земљу. У томе Га спречава Његова сопствена милост. И ево, пред нама се одиграва недопустив случај који вапи: тек што су човеку опростили страшан новац, страшан дуг – а он већ дави друга који му је дужан неколико копејки. Цар бива обавештен о овом случају, и он поново позива свог дужника. Овај није далеко стигао, а већ се враћа, и са њим се нема о чему разговарати: такве би гадове требало збрисати са лица земље. Да, биће збрисан − њега ће бацити у тамницу заувек. Допашће, засигурно, пакла, на вјеки вјекова, све док не поврати дуг, но ако га није могао вратити док је био на слободи − како ће тек у тамници? Цар му праведно говори: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? (Мт 18, 32−33). Има ли повезаности између тога што ми говоримо Господу: опрости ми – а сами не праштамо. Говоримо Господу: помилуј ме − а сами нећемо да помилујемо. Разуме се да је овде уочљива директна логичка веза. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим (Мт 6, 12) – то значи: ти први опрости, сажали се, помози, поштеди, помилуј. А тек потом ваља говорити: „Господе, опрости ми као што и ја опростих њему. Помози ми, као што и ја помогох њему.“ Тада ћеш градити своју молитву на тврдом камену. И где ће Господ побећи од Својих речи? − Он је Својим речима веран. Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016. Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016. Овде се, пак, дешава нешто сасвим супротно: човеку су све опростили, а он је свакоме све запамтио. Сам је на себе навукао срдњу, неупоредиво озбиљнију него ону са којом је био суочен на почетку. Зато Христос на крају приче каже: тако ће Отац Мој поступити са вама... Обратите пажњу на то да се Бог Отац Христовим устима каткад назива Оцем нашим, каткад – Оцем вашим, каткад – Оцем мојим. Овде говори Отац мој: Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова (Мт 18, 35). Доспу ли ове речи до сазнања верујућих људи, нестаће у свету милиони спорова, љутњи и нетрпељивости, људи ће почети да праштају једни другима – ако се ово догоди. Хоће ли се ово десити или неће – не зна се, али прича није тек тако, случајно, испричана. Она мора бити схваћена и њоме се морамо руководити. Тако на моралном плану човека највише угрожава то што не уме да опрашта, не уме да се смири, претрпи, заборави. Наше свађе – то су неописиве гадости: нама се прашта огроман број дугова, а ми једни другима не можемо да опростимо чак ни ситницу. Наши односи подсећају на класични сиже приповетке Како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович. Узмите и прочитајте, браћо и сестре! Та бесмртна приповетка Николаја Васиљевича Гогоља говори како су се ова двојица због ситница посвађали до смрти и како су десет година својих живота претворили у непрестано парничење. Због чега? Због ситница. У суштини, ми смо једни другима дужни ситнице које не умемо да их заборавимо. Како да свима све опростимо? Грехе својих ближњих, браћо и сестре, можемо заборавити тек ако у својој савести осетимо колико смо ми далеко више дужни Богу. Тек ћемо тада схватити да смо дужни да праштамо. Морам да праштам јер сам и сȃм дужник, и дуг је мој велики и неисплатив. Богу сам дужан много више, и са Њим никада нећу измирити рачуне. Ако је реч о новцу, знам да је новац нежива ствар, дође и оде, могуће га је зарадити. Ужасно је и страшно ако говоримо о изгубљеној части – нећеш је поправити, о проливеној крви – живот се не може повратити, о уништеној судбини – нећеш је исправити... Све су то наши дугови, браћо и сестре. И само онда када то изненада освестимо, хоћемо и можемо све да опростимо. Али, ако не осећамо своје грехове, ако смо бесловесни? Тада се присећамо сваке увреде: „Сећаш се када си ми пре три године рекао то и то.“ „Кад сам ти то рекао?“ „Рекао си, било је петнаест до осам, сећам се, снег је почео да пада баш у то време. Пре три године и два месеца. Сећам се!“... Човек може да сакупља и гомила увреде. Његово срце може постати лична бележница старог бележника, у којој је све записано, зацртано, запамћено. И да ли ће се он такав сећати онога што је истински потребно и важно? Ако бисмо стекли неку благу склерозу на туђе грешке, глупе речи и недоличне шале, колико би човек имао више мира... Испоставља се да је то необично важно, јер управо од тога зависи хоћемо ли праштати наше и ваше грехове. Цела прича, понављам, то је увек и увек илустрација речи молитве коју ми непрестано понављамо: и у кући, и на улици, и у храму на богослужењу, и кад смо сами, и заједно са другима. „Оче наш, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Ако ми сами не опраштамо, онда смо лицемери, онда не би требало ни да се молимо. Патријарху Јовану Милостивом Александријском десио се овакав сучај. Покушао је да помири двојицу завађених људи, но они су одбијали да се помире. Један од њих, онај који је отпочео свађу, био је посебно жустар и није тражио опроштај, нити је сам праштао, никако није хтео помирење. Патријарх је тог велможу повео са собом на Литургију. Литургију је служио у својој кућној цркви. Присутни су били патријарх, појац и тај човек. И када је требало отпевати Оченаш, патријарх се обратио оном човеку: „Ти певај!“ Те он поче да чита Молитву Господњу пред царским дверима. И када је стигао до речи: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, патријарх га заустави и упита: „Не бојиш се да ово сада изговориш?“. И тада је велможа схватио да се лаж уопште не сме изговарати, а ако се лаже на молитви, онда се молитва преобраћа у самопроклетство. Господ је рекао да не воли никог ко „изговара лажи“. Он лашце не трпи, управо стога што је Он сам – Бог истине. Лажац – то је ђаво, он је измислио лаж, он је отац лажи. Стога се никада не сме лагати. Али, ако још и у молитви лажемо, кога ми тада обмањујемо? Како можемо рећи „опрости ми као што и ја опраштам“, када сами не праштамо? Десиће се супротно: „Не заборављај грехове моје као што ни ја ником ништа нисам заборавио. Не праштај ми, јер ни ја не умем да праштам.“ Но, ми нешто такво не можемо да изговоримо, то је нама страшно. Како то рећи Богу?! То је као да себи на главу сипамо ватрено угљевље. И ми из године у годину настављамо да понављамо свете речи Молитве Господње, не чинећи напор да се замислимо над тим колико те речи разумемо, колико их испуњавамо. И данас, након читања Христове приче из Јеванђеља по Матеју, можемо се замислити и поправити то, начинити над собом напор и отргнути од себе, као какав прилепљени репић, једну од многих различитих увреда. Како бисмо тек тада, са великом смелошћу и великим правом, рекли Господу: „Опрости ми као што и ја праштам“. Главни напор човеков и јесте, браћо и сестре, напор унутрашњи. Подсећам и себе и вас на општепознату ствар: Јеванђеље се обраћа унутрашњем човеку, не спољашњем. Размишљање о спољном устројству, спољном поретку, спољним правилима понашања – све је то потребно и неизбежно, али је другостепено. А најважнији у Јеванђељу, у новозаветном животу и у учењу Христа – то је живот унутрашњег човека. Два су човека у свакоме од нас: спољашњи човек који труне и гњили из дана у дан, и унутрашњи човек ког морамо обнављати. И Јеванђеље се обраћа унутрашњем човеку, јер се ни са чим спољашњим не можемо спасити. Човек се спасава и исправља само оним унутрашњим. А какво је оно – то зна само човек сам уколико о томе мисли, и зна Господ − при чему Он зна боље него ми. Он је Бог наших срца и Он све зна. Богослужење се приводи крају. Јеванђеље нас подсећа колико је важно опростити свима, заборавити, и учити своје срце да опрости туђе погрешке. Стога што ми сами Богу дугујемо неупоредиво много више, и што не знамо како да отпочнемо враћање тих огромних дугова. Почнимо − опраштајући другима! *** Из књиге Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016. Извор: Православие.ру View full Странице

Познати руски духовник о. Андреј Овчиников написао је овај текст уочи Свете Тројице. Извор:http://www.pravoslavie.ru/103950.html Превод са руског језика:А.Ж. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто. На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека. View full Странице

Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada…“ Andrej Tarkovski (1932-1986) u okviru Sent Džejmskog festivala u Londonu bila je organizovana retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koji se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu “Boris Godunov” Musorskog, spremao za snimanje “Žrtvovanja”. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu “Stvaranje filma i odgovornost umetnika” i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao “Slovo o apokalipsi”. Piše: Andrej Tarkovski Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na ovo odlučujem ovde. Sam fakt učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan. Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak, uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kada mi nesumljivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja, – uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru sa ciljem čiste zarade. Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće. O savremenoj krizi. Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti. Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu. Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna. O našem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost. Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe. Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju duše. Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo! Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo. Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši. I sada se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi. Hoću da se zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća. (Priredila: Daša Stojanović) View full Странице