Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован данас, 31. децембра, посјетио је Цетињски манастир, гдје се поклонио моштима Светог Петра Цетињског, Десници Светог Јована Крститеља и честици Часнога крста. Владика је обишао и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици гдје га је дочекао протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма. Владика је одслужио и помен свом духовном оцу, блаженопочившем Митрополиту Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У саборном храму Васкерсења Христовог у Подгорици, данас, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служена је заупокојена архијерејска Литургија са четрдесетодневним поменом блаженопочившем Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Чинодејствовали су Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, викарни Епископ диоклијски Методије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. Након читања Јеванђеља бесједио је Епископ Атанасије: Данас је празник вишеструки. Празник Васкрсења, празник четрдесетодневни, великог архијереја Амфилохија Иконијскога. Свети Амфилохије Иконијски приводи престолу Господњем нашег оца, брата и саслужитеља Амфилохија Митрополита цетињског, црногорско-приморског и свеправославнога. Излази пред Господњи престо и приводи га његов велики имењак Свети Амфилохије Иконијски. Кад је требало млади Ристо да се монаши, питао је оца Јустина које име да узме, а ава Јустин је одговорио: „Ових дана сам превео житије Светог Амфилохија Иконијског, да узмеш то име, Амфилохије, њега су анђели рукоположили.“ Приђем тада ави Јустину, био сам близу њега, па кажем: „Он је анђео Цркве, епископи су анђели Цркве, они су га приводили.“ Он одговори: „Ух ви историчари, па то је истина. Светог Амфилохија су рукоположили епископи на челу са Светим Василијем Великим, била су то бурна времена, 4. век, кад су се појавили јеретици, њега је привео Свети Василије Велики и био је славни његов ученик и њему је Свети Василије упутио своје капитално дело О Духу Светоме.“ Тако је наш брат, отац и саслужитељ Митрополит Амфилохије, приведен је Светим Амфилохијем и анђелима Цркве данас Престолу Божијем, у четрдесети дан отишао је пред Господа. Сигурни смо да се на њега односи ово Јеванђеље које се данас чита јерарсима, Светом Николи и другима, у чему су они свеблажени, јер су ишли са Христом и увек су се осећали сиромашни духом иако су већ почели да задобијају пуноћу Духа Светога. И онда, како су говорили за Христа, тако су за њих говорили ружне речи лажући. Наш отац, брат и саслужитељ Митрополит Амфилохије, прошао је тај пут и зато је светла образа изашао пре 40 дана са овога света и душа из тела и пристао престолу Христовоме. Данас га приводи престолу врховнога Бога Оца, вечнога родитеља Сина и вечнога исходитеља Духа Светога, и Оца свију нас. Запамтите то, кад год читамо Оче наш, уз Вјерују то су наше најважније молитве и најважнији текстови исповедања, зато пред причешће читамо Оче наш и тиме постајемо синови васкрслог и распетог за нас Христом. Чин причешћа у Литургији је чин Васкрсења. Цела Литургија је оприсутњење вечног живота, целе икономије Христове и домостроја Христова, од Богојављења Богородици, па до рођења у витлејемској пећини, па до крштења на Јордану, па до Преображења на гори Тавор, па вођења у Гетсиманском врту, ухваћенога и вођенога на суд Пилату, и осуда јеврејских старешина, па онда вођење и распеће на Голготи. Знате ли да је Голгота изван ондашњих јерусалимских зидина? Изван, зато што је Господ дошао да спасе све, а није ограничено само зидовима јерусалимским или јеврејским наслеђем. Драги хришћани, драге сестре, драга децо, има један честити и верујући Јевреј, Џејмс Бестин, који је као верујући Јевреј, знао Свето писмо и своје предање, знао је историју свог народа па га је мучило зашто је јеврејски народ тако страдао. Упутио се у Америку и тамо сусрео разне групације, разговарао са ученим људима, а на крају, сам Господ га изненади. Јави му се чудесно и каже му: „ја сам уствари први прави Јеврејин, испред свог народа и за свој народ сам страдао. Немојте се чудити што и ви страдате, идете мојим путем.“ Свети оци су говорили да сваки хришћанин треба да прође све стадије Христовог живота и онда да се уподоби са Христом. Циљ је да постанемо као што смо створењем постали христолики, да постанемо још више, христоподобни, христоистоветни, и да у њему будемо усиновљени као деца Божија и брата Христова. То је достојанство наше и то данас прослављамо. Наш отац, сабрат и заједничар у свему, и у овој Литургији, он је данас брат Христов, син Бога Оца, и зато је наш отац и учитељ. Како рече један млади и умни владика: „Ако смо изгубили оца и учитеља, добили смо свеца.“ Светогорци су већ написали скоро целу службу, можемо доле на његовом гробу да певамо. Већ је велики светогорски песник, Атанасије симонопетритски, који је признат од Цариградске Патријаршије, за великог химнографа, који је написао службе Светом Николају жичком и Светом Јустину Ћелијском, почео је да пише и службе нашем оцу и сабрату Амфилохију новоме. Ако Бог да, доћи ће тај дан да ћемо ту службу певати, а после ћемо сићи доле на његов гроб да отпевамо. А овде сада, по древном предању, благословићемо жито које је символ живота, зато је наш данашњи празник у Храму Васкрсења символ, догађај оприсутњења Васкрсења на нама, а пре свега на оцу, брату и саслужитељу нашем Амфилохију. Њему царско насеље и небеска заштита са његовим вођом и имењаком Светим Амфилохијем Иконијским. Будимо радосни што имамо таквога предстојатеља пред престолом Божијим. Он нам је оставио овај величанствени Храм, да нам остане стално у срцу, у оку, у уму, у целом нашем бићу, да је ово уствари рај на земљи. Рекли су да је ово нова Света Софија, и више од тога, ово је ново небо на земљи, благодарећи мајци Божијој. Она је сама постала Храм и ухрамила Христа да нас ухрами њеним руководством и пратњом у храм вечни Оца, Сина и Духа Светога. Након литургије служен је парастос а онда је бесједио Владика Јоаникије: У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо архијереји, часни оци свештеници, монаси и сестре монахиње, честита родбино блаженопочившег Митрополита, браћо и сестре, Сабрао нас је блаженопочивши Митрополит Амфилохије у овај недјељни дан, нас дан свога небеског покровитеља Амфилохија Иконијскога. Јесте овај сабор данас овдје прожет тугом, али је прожет и великом радошћу зато што имамо таквога свједока који је пред нама, који нас је водио, свједока Христовога, апостола Христовога који нас је сабирао у вријеме своје свете архијерејске службе овдје у Црној Гори. Он нас и данас сабира, и убудуће ће нас сабирати. Увјерени смо да ће му Бог дати такву смјелост пред Његовим престолом да нас заступа својим светим молитвама и својим небеским покровитељством. Али, то остављамо будућим временима и будућим покољењима. Али, кога смо имали међу нама? Апостола Христовога. Човјека у коме су се Божјом милошћу сабрали огромни, велики дарови Божји и засијали његовом вјером, његовом молитвом, његовом жртвом и трпљењем. Његово лице је већ овдје сијало, овдје нама на земљи, као лице анђела Божјега. А сада ће нам сијати са неба. И то је она његова икона која ће се пројавити. И није чудо што хришћани благочестиви, монаси и монахиње, већ сликају његове иконе. Нема потребе ништа да усиљавамо и да форсирамо. То ће само да иде. А његов свијетли лик, као што рекосмо, засијао је многим даровима. Он је био стваралац. Био је пјесник. Био је мислилац. Алуи, најважније је што је био прави муж Цркве, који је имао велики ауторитет, велики углед, не само овдје у Црној Гори и у Српској Цркви, него и у цијелој православној и шире – цијелој хришћанској васељени.. Дакле – човјек великих распона. Не знамо да ли је била дубља његова мисао или финије његово осјећање, или јача његова воља, или јачи стваралачки замах, иливећи дар као духовнога оца – све је било велико. Све је било код њега монументалчно. Било је код њега много тишине, много неке тајанствености. И нијесмо могли никада да ту тајанственост исцрпимо. Колико је био отворен и приступачан, толико је био тајанствен, понекад нама и нератзумљив у својим потезима и одлукама. Јер, њега није водила логика овога свијета него га је водила вјера. О његовоме дјелу ми не можемо, све и да хоћемо, сада да кажемо све што треба. То је просто немогуће. Ја ћу данас овдје да кажем једну ствар. Митрополит Амфилохије је за свога живота остварио једну велику епоху, насрочито у Црној Гори. И посебан је његов однос према Црној Гори коју је много волио, али је и много пропатио због њених раскола и нсрећа, због нечовјештва које се појавило код појединих људи. Међутим, треба прије свега видјети његову љубав. Он је обожавао Црну Гору. Знао је њене хришћанске коријене још од апостолских времена до прије Немањића, па од времена Немањића, Балшића и Црнојевића до Петровића, и све до преподобног старца Симеона Дајбабског и до нових свједока и мученика – до свештеномученика Јоаникија Липовца. И он је ту свијетлу Црну Гору светиња и великих личности, великих светитеља Божјих, Црну Гору Светога Василија Острошкога, Петра Цетињскога, Стефана Пиперскога, Марка Миљанова, Његоша носио у себи и борио се за њено лице. И када је обнављао светиње по Црној Гори, говори се о преко 750 храмова, цркава и манастира и осталих црквених здања. То је оно што се види! И љепота овога храма и храма у Бару. То је израз његове душе. Али оно што се не види и што је вјероватно претежно: он је обнављао и освећивао душе вјерујућег народа у Црној Гори. Нарочито је велику пажњу поклањао дјеци и омладини. Какви су само били они сабори на Превлаци и у Цетињском манастиру. Како га је било лијепо видјети међу дјецом. Он, старац од осамдесет година, знао је да се поистовјети са дјецом. И шпоказао је да је сачувао дјетињу безазленост и чистоту душе до краја свога живота. А његова душа је била напаћена. Он је боловао због свакога гријеха који људи учине, због сваке псовке, због сваке ружне ријечи. А колико је претрпио увреда и псовки, и клевета и пљувања, и медијских линчовања у својој Црној Гори… То је само његова велика душа могла да претрпи и нико други – да никада не заропће и да никада не подијели свој народ! Једина подјелаза коју је он знао, а и њу је хтио да превазиђе кад би се људи поправили, јесте подјела између човјека и нечовјека. Бољела га је нечовјечност које је било много у његовом времену. Али је он нашао људе у Црној Гори, нашао је оно запретано огњиште вјере о коме је говорио митрополит Данило, распалио га и око њега сабрао чио честити народ Црне Горе. То смо видјели одавно, посебно у задњих годину дана и литије које су превазишле подјеле у Црној Гори. И многе који су били далеко од Цркве и од светиње су сабрале око наших светиња. И остало што се догодило, све је дјело нашег Митрополита и, наравно, његовога свештенства и монаштва. То свијетло лице народа, које смо гледали – то је оно лице Црне Горе које је убијелио и освијетлио, и показао наш Митрополит. Бог ће га сигурно наградити за његове велике трудове, за његову доброту, за његову очинску љубав и за трпљење. Овдје су данас само монаси и монахиње који су у овим условима могли да дођу. У свим манастирима и храмовима у Црној Гори данас се држе помени, па смо зато и рекли због ових мјера да људи који могу да дођу, а сви који не мкгу да врше помене по својим храмовима нашем Митрополиту. Али, треба видјети манастире како данас изгледају по Црној Гори, који су пропјевали. А треба се сјетити какви су били када је он дошао: већина од њих запуштени, без кровова, представљали су мерзност запустјенија. Он је све то очистио, обновио и уз помоћ монаха и монахиња све изнова саградио и уљепшао. И што је најважније, наше светиње су пропојале. Пропојала је душа Црне Горе. Он је био тај који нас је у ту пјесму привукао, који нас је научио тој пјесми. И ту пјесму не треба да заборавимо. То је пјесма вјере, молитве, пјесма заједничког и саборног славословља Богу, пјесма љубави Божјој, пјесма нашем заједништву. Митрополит је био велики проповједник ријечи Божје, био је и пјесник. То је једна дивна особина код њега. Треба видјети монаштво, духовну дјецу Митрополита Амфилохија. Све снажне и одговорне личности. Није правио калупе, није имао шему него је све призивао Христу и у слободу Христову. Оне који су имали снаге, свакога је бацио у ватру да се очеличи, да још буде бољи постављајући пред њега велике захтјеве. А оне који су били слаби миловао је, трпио, тјешио и показивао безмјерну љубав према свима. И према једнима и према другима. Све је љубио Христовом љубављу. И посебно морам да нагласим, он се уздигао до те љубави да је љубио и благосиљао, и молио се за оне који га куну и клеветају, који га мрзе. И отишао је, бојим се, са једном раном – што није испунио завјет који је себи поставио, да измири Црну Гору. Али је много на томе дјелу учинио. Вратио је већински дио Црне Горе самој себи. Вратио је Његошу, Светом Василију, Светом Петру Цетињскоме. Вратио је Црну Гору њеним коријенима, чојству и јунаштву… То је његово велико дјело. И на крају да истакнем: утом великом подвигу, у тој великој борби, војујући стално са злом, он је, откад је дошао па до свога издисаја, војевао на том бојном пољу, не оружјем које убија него Божјим оружјем које обнавља, чисти и сједињује и спасава – Божјом истином, Божјом правдом, Божјом милошћу и великим трпљењем. Као Црну Гору једино је волио Косово. И никада не треба заборавити деведесет и девету годину, када је Митрополит послије одласка војске са Косова и Метохије отишао и купио српске лешеве по Мтохији. И са њиме заједно овдје присутни Владика Атанасије. Овдје присутни отац Радомир Никчевић, кад се послије мјесец дана вратио – био је са тамо њиме – морао је да оде у болницу, да одлежи, јер се разболио гледајући ужасне слике ратних страхота и њихових последица по Метохији, а Митрополит, ако дијамант, није се на њему видјело да је претрпио никакву муку него је имао осјећај благослова Божјег што је цјеливао ране свога народа, косовске ране. И његово срце је стално крварило том косовском раном до краја његовога живота. Он је прави и истински Његошев наследник. Интересантно, њега су Светогорци доживљавали и прихватали као свога. Био је он мало на Светој гори, имао је тамо свога старца, великога оца Пајсија који је већ светитељ, али не због тога него што је он примио огањ вјере који његују Светогорци. И он је као Свети Григорије Палама стално понављао ријеч Христову како је Он дошао да баци огањ на земљу и жели да се тај огањ што прије распали. У том распаљивању огња вјере и благодати Духа Светога и милости Божје и љубави Божје је Митрополит Амфилохије свега себе истрошио. И тако угодивши Богу у свему и посвједочивши вјеру на узвишен и величанствен начин, он се на крају смирио изашавши на Голготу, претрпјевши ову болест, побиједивши је и мирно се упокојио, отишао из овога свијета причествивши се Светим Тајнама Христовим, са Христом се сјединивши да с Њиме вјечује, у Његовоме вјечноме царству. Помену је присуствовало свештенство и монаштво, док лаици, због епидемије короне, нијесу присуствовали, али им је био омогућен силазак у крипту како би се поклонили гробу светоупокојеног митрополита Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Четрдесетодневна воштаница духовном оцу Митрополиту Амфилохију цетињских првјенаца Архимандрита Јефрема (Дабановића) и монаха Павла (Кондића). Звучни запис разговора Стањевићки игуман Јефрем (Дабановић): “Митрополитове очи, које су плијениле, биле су прави духовни скенер“ Монах др Павле (Кондић): “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне АмерикеХвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“ Игуман манастира Свете Тројице- Стањевићи Архимандрит Јефрем (Дабановић) и стањевићки сабрат монах др Павле (Кондић) сабрани поред гроба свог духовног родитеља блаженопочившег Митрополита Амфилохија у крипти подгоричког Саборног храма, подијели су са слушаоцима Радија “Светигора“ своја сјећања на живот поред духовног горостаса какав је био наш Митрополит. Отац Јефрем и отац Павле, једни су од првих генерација цетињских монаха, којом је почела духовна и материјална обнова у Црној Гори по доласку Митрополита Амфилохија на Трон Цетињских Митрополита прије равно тридесет година. Отац Јефрем је као ђак прве генерације обновљене Цетињске Богословије дошао 1992. године у Цетињски манастир, а већ 1993. године било је прво монашење на Цетињу, када је замонашен први Митрополитов духовни рукокосад у Црној Гори. Имена четворице јеванђелиста понијели су те 1992. године на свом монашењу монаси: Јован (садашњи Владика Пакрачко-славонски“, Лука, Марко и Матеј. Говорећи о свом личном односу који је грађен пуних тридесет година са Митрополитом Амфилохијем, Архимандрит Јефрем се сјећа почетака и своје, прве генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског која се те 1992. године окупила под сводове Цетињског манастира и духовну заштиту Ћивота Светог Петра Цетињског, Руке Светог Јована Крститеља и Часног Крста Господњег. “То прво окупљање дванаест ђака, као дванаест апостола, у трпезарији Цетињског манастира, гдје су нас дочекали Митрополит Амфилохије и Митрополит Данило (Дајковић), памтићу док сам жив. Било нас је и из Црне Горе, Србије, Аустралије и са свих страна, сабраних са благословом Митрополита Амфилохија који је ни из чега почео да обнавља Богословију уз помоћ њеног Ректора блаженопочившег оца Момчила Кривокапића, тадашњег професора и главног васпитача јеромонаха Јоаникија (Мићовића), Владике Јована (Пурић) и свештеника Драгана Станишића и Радомира Никчевића“- сјећа се отац Јефрем којег пут потом одводи на одслужење војног рока у оно тешко ратно вријеме. “По повратку са одслужења војног рока у јануару 1994. године враћам се, али овог пута као искушеник, у Цетињки манастир“- каже отац Јефрем. Он додаје да су му се, када је први пут видио монашки лик Митрополита Амфилохија, који је понио са Свете Горе отвориле духовне очи. “Имао сам велики благослов да духовно узрастам уз таквом духовног горостаса који је био мој духовни родитељ и мој отац. Угледајући се на његов монашки лик одлучио сам да послужим Ћивоту Светог Петра Цетињског и самом Митрополиту Амфилохију“- каже отац Јефрем. Оним ријечима Светог апостола Павла: Свима је био све , отац Павле (Кондић) додаје да је њему Митрополит Амфилохије био много више него све. “Kao дијете сам долазио код њега у Патријаршију. Још 1977. године почиње наше вишеслојно духовно општење, дан за даном, све до Митрополитовог упокојења. Као најдрагоцјеније духовно памтим наша ходочашћа код Светог Аве Јустина. Мој последњи сусрет са њим био је скоро пред његово упокојење, на покладе 1979. године. Кад се сјетим тог сусрета још увијек осјећам да ми бриди образ од Авиног грубог сукненог прслука, који ме као малог дјечака тада чврсто загрлио“- каже отац Павле. Архимандрит Јефрем се сјећа да је са Митрополитом на тему монаштва разговарао први пут јануара 1994. године. “Никада нећу заборавити његове очи, испод густих обрва, које су плијениле. Што сам их више гледао постајале су све дубље и дубље. Биле су прави духовни скенер“- каже Стањевићки Игуман. Отац Јефрем се сјећа да су у то вријеме имали великих потешкоћа на Цетињу, док су гледали кордоне специјалаца на Петровдан и онај тај бијес, псовке и каменице упућене Цетињској Светињи и нашем Митрополиту. А сјећа се и свог доласка, тог јануара 1994. године када је стигао пред Цетињску Светињу, пробијајући се кроз дубоки снијег. “Пробијајући се кроз снијег до појаса, стигао сам пред Цетињски манастир у вријеме ручка. А одмах после ручка Митрополит је благословио да мало очистимо снијег. Заједно са нама и он је чистио, упазнајући, успут, и мене са братијом и говорећи ми у коју ћу келију бити смјештен. Одједном сам схватио да сам дошао у дом оца својега. Преда мном је био мој духовни родитељ, који ме је топло и са пуно љубави дочекао, Отац који је и отац и мајка, и духовник и савјетник. Управо ти темељи и та духовна веза, коју сам тада успоставио сам њим, одржава ме и, ако Бог да, одржаће ме и у овом али и у оном, вјечном животу. Наш отац Амфилохије нас је учио да се радујемо сваком дану и тренутку, оној љепоти цетињског поља, желећи да од нас извуче онај максимум радости и задовољства и свега онога што нас монахе чини радоснима“- каже отац Јефрем горећеи о обнови монаштва које је, што би се рекло, почело ,,на голој ледини“ у нашој Митрополији. Игуман Јефрем се сјећа да је био најмлађи сабрат Цетињског маанстира и да га је због тога Митрополит звао ,,ђаче“ да би му, након што је прву генерацију цетињских богослова одвео у Свету земљу и Јерусалим, надимак промијенио у ,,јерусалимско ђаче“. Отац Јефрем и отац Павле сјетили су се и Митрополитовог великог труда у обнови и градитељству по којој ће Митрополит остати упамћен у историји у чему су га, добрим дијелом, и они пратили. Mitropolit I Pavle Kondic 2“Пратили смо нон-стоп Митроополита који је обилазио свако село и засеок у Црној Гори, богослужећи у запуштеним и порушеним храмовима, у оно вријеме духовне пустоши, посебно на сјеверу Црне Горе. Богу хвала у народу је било запретеног огња који је Митрополит Амфилохије најбоље умио да разгори у народу жељном истине Божије, који је са радошћу дочекивао свог духовног оца и Архипастира“- каже отац Јефрем сјећајући се да су Митрополит Амфилохије и њих четворица који би га пратили на Литургију, са Цетиња кретали око четири сата ујутру. “Нас четири или пет је ишло са Митрополитом. Када би стигли, на примјер на сјевер, Митрополит би служио Литургију а онда би свакоме посветио пажњу и одлазио да благослови сваки дом у који су нас позивали. То би, често, трајало и до поноћи. Ако смо на примјер првог дана били у Плаву или Гусињу, гдје би Митрополит остао са народом понекад и поноћи, већ ујутру би силазили до Жабљака, гдје би опет остајали до поноћи, а већ сјутрадан раном зором ишли би у Херцег Нови. Били смо преморени, ,,имали смо слике али не и тона“, никако не успијевајући да пратимо тај духовни вулкан Митрополита Амфилохија. Зато би нас, кад би силазили са сјевера, на мјесту гдје се сад на Цетињу налази кружни ток, чекала друга екипа која би пратила Митрополита, док би он само настављао даље, никада не показујући знаке умора“- каже отац Јефрем. Отац Павле додаје да их је Митрополит посебно учио гостопримству и замјерао им ако пропусте да неког домаћински дочекају говорећи: ,,Дјецо ви не знате шта значи бити странац и странствовати. Зато увијек дочекајте странца топло и са љубављу“. Он се сјећа да је једно Митрополит био као млади професор Факултета а друго када је дошао у Црну Гору, гдје га је грубост овог поднебља очврснула тако да га заиста није било лако пратити. “Имао је огромну духовну снагу личности. У Митрополиту Амфилохију смо видјели оца и човјека који је свим својим бићем предан Богу и хтјели или не, подсвјесно, ишли смо за њим ,,у гори и у воду“. Пратили смо га и до првих линија фронта и 1999. године на Косову али и прије и после тога“- сјећа се отац Павле свог духовног родитеља. Манах Павле каже да је Митрополит био један од њих учећи их све на свом примјеру. “Знао је да помаже у кухињи, а затицали смо га и како пере судове. Онда наиђе неко и каже: ,,А не Владико Ви то да радите“, а он са осмјехом одговори: ,,Ти да си хтио опрао би до сад, пусти ме да завршим“- сјећа се отац Павле издвајајући као најљепши период њиховог цетињског духовног стасавања вријеме када је садашњи Владика Јоаникије био Игуман манастира а у исто вријеме и Ректор Богословије. Отац Јефрем додаје да је Митрополит цетињске монахе и када су прали суђе, или чистили снијег, радили у винограду или било шта друго, учио саборном труду и творењу Исусове молитве. “Митрополит Амфилохије је био распети духовни поглавар, носилац читавог духовног преображаја једног огромног простора и милионског духовног стада и у нашој Митрополији али и све до простора Јужне Америке. Сваки тренутак његовог живота може да иде у ,,Добротољубље“ и нашу монашку класичну литературу јер је сваки његов чин, ријеч и дјело било утемељено на истини и правди Божијој. Био велики благослов а нама али и овим потоњим генерацијама које остају иза нас био је велики благослови стасавати уз Митрополита Амфилохија. Хвала Богу за нашег великог Амфилохија, бесцјен благо наше духовно“- каже отац Павле Кондић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

У организацији Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника из Лондона, у четвртак вече 3. децембра, преко онлајн јутјуб канала Цркве Светог Саве из Лондона уприличено је предавање монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, историчара и управника Архива Митрополије црногорско-приморске, о двојици стубова Српске цркве и васељенским учитељима, блаженопочившим Патријарху српском Павлу и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Отац Павле је својевремено боравио на специјалистичким студијама у Лондону од 2004-2007 године, и у том времену је био члан Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника при Цркви Светог Саве у Лондону. Аутор је бројних књига и многобројних научних радова из области историје, али исто тако и је био дуго година чтец и прислужник блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Свједочанство оца Павла Радио “Светигора” ће емитовати у вечерашњој “Катедри”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора

Његова светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј служио је у уторак, 3. новембра 2020. године, у Патријаршијском храму у Цариграду помен за упокојење душа блаженопочивших Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, свог пријатеља колеге са студија у Риму, и Митрополита Пицбурга Максима, који је је завршио патријаршијски теолошки факултет на Халки. У Светој служби помена учествовали су сви клирици и лаици који су у служби Патријаршијског Двора. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тропар глас 4 Од дјетинства си себе Господу предао задојен побожњошћу и врлинама поред светиње Морачке, а када си поодрастао свесрдно си изучаво Ријеч Божију учећи се у Београду, Риму и Атини богословљу, и када си све изучио свијет си оставио, замонашио се код свог оца духовног Јустина Ћелијског и ријеч Божију проповиједао. Када је Господ спознао твоје намјере, поставио те за архијера своје цркве, коју си добро напасао, храмове си у славу Божију подизао и Људе Богу враћао, и Црну Гору си од безбожништва ослободио, Када си мисију духовну свршио Господ те позвао у своје наручје, а ми на земљи те молимо моли се за нас јераше Амфилохије јер си нам Христа показао који је из тебе непрестално сијао. Кондак глас 8 У времена тешког безбозништва ти си Христову ријеч одабро, презрео си све земне почасти у Христа си се обукао. Следовао си својим духовним оцима преподобном Јустину и Пајсију, од њих си побожност и непресталну молитву стекао и својим молитва све си освештао. Као Архијер си се непрестално трудио и ријеч Божију свима објављивао, стиго си и до Америчког континета да свједочиш Христа Бога распетага оче наш и пастиру добри стада Христовог моли се за све нас Православне Хришћане. Извор: Епархија источноамеричка

Свети Владико, Пастиру, путеводитељу, Просветитељу и заштитниче наш, Бранитељу Цркве Христове и чувару Божијих светиња, Миротворче и ујединитељу Православља Поклањамо се пред светињом Твоје бесмртности, И молимо Господу пред Твојом Светости. Свети Владико, Mоли Бога Сведржитља за народ свој, За сав народ, За своја чада које си одувијек благосиљао, братимио и умудривао, И Христовим ријечима просвећивао, Пред ћивотом Светог Петра Цетињског Пред ћивотом Светог Василија Острошког Божијим именом, Божијим Законом и истином. Свети Владикo, Градитељу Цркве Христове, Молитве су Твоје обновиле порушене келије, Саградиле храмове и цркве које су с неба долетјеле. Свети Владико, Заступништвом пред Господом, Владичанским жезлом, погледом, ријечју и молитвом Спајао си свјетове удаљене и обале раздвојене, Мирио разбраћене, дарујући свему слободарску славу, И побједоносну, радосну истину. О, Свети Митрополите Амфилохије, Оче побједоносног и славног народа, Коме си цијели живот посветио, Достојно, вјерно и храбро служио, Водећи га путем Православља, путем Светосавља, Путем истинославља и путем живота, Погледај из Небеског Царства сладости, С небеског Ловћена, На страдални народ свој, И Твојим молитвама и посредовањем пред Господом, Заштити нас од сваког зла, Управљајући кораке наше ка Христовом путу, Путу братске љубави и мира који си нам завјештао. Свети Владико, Морачки војниче Христов, Под небеском капом Црне Горе и цијеле васељене, Сабрао си луче и одагнао таму, Поразио лаж истином и смрт васкрсењем, С вјером у вјечну Христову побједу. Владико и Учитељу наш, Видјесмо очима својим и Твоје мученишво за Цркву Божију, За народ Божији, Видјесмо и Твоје жртвовање Христа ради, Црне Горе ради, народа ради, браће ради, Видјесмо и прогоне и хапашења, и трпљење и смирење, И слушасмо Твоје ријечи Божијег умудрења И према онима који су те прогонили, И Цркви Божијој пријетећи се обраћали. И видјесмо, Христову побједу којом си нас овјенчао славом . И молимо те, Владико, опрости нам сва наша лутања, распре и зађевице које смо, заслијепљени овоземаљским животом, држали вазда међу собом, И опрости нам наша сагрешења, и сагрешења свих, који су се икада , О Тебе, Владико, и о Цркву Христову огријешили. Праштај нам, Владико, И моли Бога Сведржитеља да нам опрости свима за све. О,Свети побједниче Христов, Наследниче славе владичанске, Ловћенски заштитниче и Острошки заступниче, Косова поља браниоче, Српске Православне Цркве Божији Угодниче, Православља Aпостоле, Васељена се радује ради Христове побједе! Високопреосвећени Митрополите Амфилохије,Владико свети, Моли Бога за нас грешне пред престолом Господњим у Царству Небеском. И благослови нас, Владико, молитвама својим. Амин! Марица Никитовић, проф. српског језика и књижевности у барској Гимназији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Скромно и смирено одслужен је помен за покој душе митрополиту Амфилохију у Атини, граду где је 1973. године докторирао на Богословском факултету са тезом „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“. Поменом је началствовао јеромонах Амвросије (Весић) уз саслуживање протосинђела Василија (Гавриловића) и архимандрита Евсевије (Меанџије), док су за певницом појали игуманија Ирина (Ђорђић) и јереј Саша Станојевић. Због нових мера у Грчкој поводом корона вируса број верника на помену био је ограничен иако су многи Грци као и Срби који живе у Атини ожалошћени због упокојења митрополита Амфилохија. архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Инфо-служба СПЦ

На дан Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, у малој цркви Светог Симеона Мироточивог у Екатеринбургу, свештеник Душан Михајловић је служио свету Литургију, после које је благословио колач у част Светог Петра Цетињског. Након тога, одржан је помен митрополиту Амфилохију. Извор: Инфо-служба СПЦ

Уважени господине Председниче Републике Србије, уважени српски члану Председништва Босне и Херцеговине, Ваша преосвештенства, поштовани представници српског народа у Црној Гори, уважени житељи Црне Горе, браћо свештеници, часни монаси и монахиње, родбино упокојеног Митрополита Амфилохија, браћо и сестре. Данас смо се сабрали да молитвено испратимо Господу нашег драгог и уваженог блаженопочившег Митрополита Амфилохија, тамо где су наши свети преци итамо где ћемо и ми сада живи једног дана бити. Није нимало случајно што је блаженопочившег Митрополита Амфилохија његова духовна браћа и сарадници на јеванђелском пољу, његова верна паства и бројни поштовани пријатељи испраћају на овај најважнији и најсвечанији пут у нашем животу само један дан по празновању Светога Петра Цетињског, великог и славног молитвеног покровитеља зетског. Није ли ово знак велике духовне сличности ове две значајне личности које су управљале катедром зетских митрополита на Цетињу. Ово је велика утеха свима чија су срца данас испуњена жалошћу због растанка са нашим поштованим и уваженим у Господу преминулим Митрополитом Амфилохијем. Ако упоредимо време и прилике у којима су делали митрополити црногорско-приморски и Свети Петар Цетињски и Митрополит Амфилохије, приметићемо да су обојица храбро и пожртвовано се борили за опстанак православне вере и отачког предања у Црној Гори. Митрополит Амфилохије се по устоличењу на трон цетињских митрополита сусрео са многим неслућеним проблемима и крајње тешким стањем. Дочекао га је народ отуђен од вере и својих вековних хришжанских обичаја. Већина храмова је претворена у торове за стоку. Празни и запустјели манастири без монаштва. Незнатан број свештеника. Безбожничка идеологија ликовала је у својој свемоћи. Једном речју духовна запуштеност у читавом народу. Уз помоћ Божију, а упорним трудом и великим напором, Митрополит Амфилохије је апостолском ревношћу крчио коров на Њиви Господњој, обнављајући оно што је запуштено и напуштено. Уместо звона са оваца и коза настањених по храмовима зазвонила су црквена звона и умилни славопоји Богу. У обновљење цркве и манастире почео се сакупљати народ на празнична богослужења и свете литургије. Обновљено је свештенство и монаштво, а тиме и вера у народу. За релативно кратко време духовно је васкрсавала Црна Гора и постајала пример и углед српској цркви и српском народу. Духовно обновљена Црна Гора са Митрополитом Амфилохијем на челу имала је снагу да се одупре и да стане у одбрану својих светиња и да подигне дух и углед свога имена кога је претходна власт свела на националну мањину. Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду. Посебно бих нагласио оно што је блаженопочивши Митрополит гајио и носио у своме срцу, а што је као аманет оставио својој верној пастви, а то је љубав према Косову и Метохији и тамошњем српско страдалноме народу. И на крају бих подсјетио на велику жељу блаженопочившег Митрополита Амфилохија да се обнови Његошева капела на Ловћену. Нека ово буде његов аманет верном српском народу и Црној Гори. Нека је блажен пут на који данас одлази душа нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, великога човека нашег времена, човека дубоке вере и велике љубави, не само према своме роду и породу, него љубави према Христовој Цркви и свим другим народима. Нека га Господ прими и причисли ликовима Светих нашега рода и ликовима Светих наше свете Цркве. Нека је блажени покој души његовој и нека га Господ прими и позна као свога. Бог да му душу прости! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тужни саборе! Ожалошћени народе! Млада слободна Црна Горо! Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахранити мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година, и томе се свако од нас надао. Али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега. А знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он могао и умео. Господ га је позвао у лучинске дане, безмало када и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловећенског Тајновитца пошто их је светим Луком спојио. Њих двојицу дуго је биркао и чекао, онога који је достојан да у три дана приброји трећег лучинца ─ Амфилохија Радовића Морачког јасновитца. И већ сам видео његову икону, два света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско-примор ска митрополија Свете српске православне цркве. А трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома била је Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове цркве. Онако како ка га је описао Свети Лука. Уосталом, апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а никада и ни за шта то не би могао учинити Митрополит Амфилохије Радовић. Амфилохије се родио на Божић и на крштење добио име Ристо. Наш народ и Христоса зове Ристос. И два света Петра Петровића били су песници. Овај други је једини горостас у српској поезији. И Амфилохије Радовић је песник, и српски народ је песник, и најпесмотворнији народ. И српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике света, и како је речено, способан да створи светску, а не буџаџку државу и земљу Учмалију. И Црна Гора је дело поезије. А шта је теологија и монахологија него стихологија и доказ да атеистичке поезије нема, и како је написао Иво Андрић: Песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други нови вечни живот Амфилохија Радовића. Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. А ко ће к’а Бог? Да га је позвао раније, не би ваљало, но ђе ја да Бога учим. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи. Где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је и Амфилохије у наше дане погубио корону. И не само болест него и као вирус братске мржње. Били смо заједно у Хиландару и у Оптини пустињи и у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, и у Гатчину, у Царском Селу, у манастиру Руке Светог Јована, оне руке која је сада на Цетињу, и у Институту „Светог Сергија“, и на српском војничком гробљу у Паризу, које је монах Амфилохије једини окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен као безимен. Када сам се вратио из Француске, питала ме мајка шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира, који је пешке на опанке потегао у Колашин и позвао ме да чује где и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јеслисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали и каменовали у Титограду и Колашину. Гонили су га безумно од првог дана па до овог последњег не помишљајући да тако исписују његово житије. Црна Гора је била црква, држава је била црквено имање. Њени су владари калуђери. Монаси црнорисци звали су се Црногорци, а монахиње Црногорке. У новијим временима небамутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско-приморску митрополију и њен клир. Амфилохије је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек, него и свечовек и човекофил. Враћајући реч ономе Ко му је ту реч дао, преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има антифашистичких, а нема фашистичких јама, бесудну земљу у којој су рађале само крававе воћке, калемио и племенио и намирисао својим јунаштвом љубављу и поштењем молећи Црну Гору и Црногорце да се врате своме Праобразу. Наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо Косовски завет и једном зуаувек дату реч. Косово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цену не сме попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише. Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсећао да су ми улазак забранили, рекао је: Па нека те мало затворе. Као што су завтворили владику Јоаникија и толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицијској станици, али му нијесу наудили. На крају је свет видео литије какве нигде није видео и никад раније чуо јединствен, поклич, какав се ни у једној земљи никада није чуо. Не дамо светиње! Из братских јама гробова и бездана грунуо је на светило дана млади, лепи, здрави свет Црне Горе. И показао да га има као цвећа, што га видимо и данас. Или је Црна Гора решила да оздрави. У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом на устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија, онако како су испраћени још само краљ Александар и патријарх Павле. И већ видимо како га, колико данас, грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Лелићки и Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње! Срећан пут, кажемо и ми, а Небеса узвраћају: Добро дошао, Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је помен Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у петак, 17/30. октобра 2020. године, у Владичанском двору у Новом Саду. На празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, после свете Литургије, у суботу, 18/31. октобра 2020. године, Преосвештени владика Иринеј је служио помен новопретстављеном митрополиту Амфилохију у Саборном храму у Новом Саду, у присуству свештенства и верног народа. Епископу Иринеју су саслуживали протонамесник Горан Димић, презвитер Миладин Божиловић и протођакон Горан Ботошки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово преосвештенство Владика Јоаникије, са свештенством и вјерним народом, служио празничну вечерњу службу са петохљебницом у Цетињском манастиру. Након вечерње, служен је помен крај одра блаженопочившег Митрополита црногорско.приморског Амфилохија. По благослову Владике Јоаникија, крај одра свог и нашег духовног оца, сабранима се обратио отац Гојко Перовић ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је подсјетио да је Лучиндан је дан када славимо Светог Луку, а да од прије двјеста година славимо на тај дан и Светог Петра Цетињског Чудотворца. Он је додао да је трудом Митрополита Амфилохија, као светитељ је почео да се прославља и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Он је рекао да нико није могао да очекује да ће су упокојити у та два дана (31. се упокјио Свети Петар Цетињски, а сутрадан Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац), ”Ево дан прије Светог Петра да буде и трећи дан, као што се три дана обиљежавају Божић и Васкрс, тако је дао Бог да ћемо ми од ове године три дана обиљежавати три наша Цетињска Митрополита”, рекао је отац Гојко и додао да ћемо се сјећети данашњег дана упокојења нашег Митрополита и ове двојце Цетињских Архијереја. Отац Гојко је рекао да ми стојимо на камену, подсјетивши на Господње ријечи Апостолу Петру, када му је дао име и рекао му да ће на том камену саградити Цркву, а то значи да се Црква гради на тврдој вјери, на нечему тврдом у људима. ”Људи су меки, и пролазни, и слаби, и грешни, управо смо чули молитву да нема човјека да живи, а не гријеши, али Господ је тражио то чврсто у људима”, додао је. Осврнуо се такође на нашу тешку историју, те да је и у највећој окупацији остао камен, камен Ловћена, а на том камену Иван Црнојевић са Цетињским Митрополитима, саградио Цетињски манастир који је постао светионик међу људима. Направио је аналогију између праотаца, Авраама, Мојсија, до данас. ”Драги наш Митрополите Амфилохије, добро си нас научио коју књигу да читамо, Библију да читамо”, рекао је и подсјетио на однос народа према Мојсију, напоменувши да је Владика Амфилохије знао да упореди Светог Петра Цетињског са Мојсијем. ”И немам, драги Владико и учитељу, и оче, ништа да кажем, него да знам сада овдје пред овим одром, сви професори Богословије, када на Цетињу, као пред Црвеним морем, кад није било никакве шансе да се на Цетињу обнови богословска школа, ти си рекао да ће бити и свесака и оловака, само да кренемо”, рекао је отац Гојко и нагласио да нема шта друго да каже него да Владика личи и Мојсију и Светом Петру Цетињском. „И због тога данас имамо Богословију, имамо радио, имамо часопис по оном Вашем водоскоку испод манастира Мораче, Храм у Подгорици, Храм у Бару, обновљене женске и мушке манастире, школе вјеронауке, три хора: никшићки, подгорички и которски, који могу пјевати и пред васељенским и пред руским Патријархом, као што су пјевали. Наш Митрополит је једини Епископ у Православној Цркви који је успио да на једном мјесту окупи цариградског и московског Патријарха да освештају Храм у Подгорици“, нагласио је отац Гојко Перовић. Он је казао и да је Митрополит као пророк Мојсије дочекао да изведе свој народ из ропства: „Процвјетала пустиња и камено море се по ко зна који пут раздвојило овдје у Црној Гори, и Митрополит је дочекао да изведе овај народ из седамдесетпетогодишњег мрака гдје смо сами своје храмове и цркве претварали у штале и магацине. Чуда смо се нагледали како каже један стих у Светом Писму. Бог подиже великог Пророка међу нас и Бог походи народ свој. И то се односи на Митрополита Амфилохија“, нагласио је ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је на крају казао да је Владика говорио претходних година како је све успио али не и да измири Црногорце и ко зна кад ћемо то дочекати, али ако ћемо ићи путем Митрополита Амфилохија, то је онда пут љубави и мира. У току службе, из Херцеговине су дошли и умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије и Епископ захумско-херцеговачки Димитрије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који је јутрос уснуо у Господу, након што су његови земни остаци из КБЦ Црне Горе пренијети у Цетињски манастир служен је помен. Чинодејствовао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и свештеномонаштвом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као муња је кроз сва српска срца прохујала вијест о упокојењу митрополита црногорско-приморског Амфилохија, одјекнувши у душама многих као небеско звоно које нас позива да се молитвено саберемо око блаженопочившег митрополита, који нас је, за живота, духовно сабирао око Христа. Упокојио се наш добри митрополит уочи празника Светог Петра Цетињског, свог претходника на трону митрополије црногорске, који га је, чврсто вјерујем, дочекао на рајским дверима, духовно га загрливши као сина, који је „добар рат ратовао, трку свршио, вјеру одржао“ (2. Тим. 4, 7). Упокојио се наш митрополит да својом смрћу умири страсти у којима је Црна Гора пребивала протеклих годину дана, а литије, које је неуморно предводио, од данас су добиле свог небеског предводника. У земаљској Црној Гори – туга непреболна, у небеској – радост неисказива! Отишао је митрополит Амфилохије у духовни загрљај онима које је за живота славио – Светом Василију Острошком, Светом Арсенију Ждребаоничком, Светом Стефану Пиперском, Светом Јовану Владимиру, великом Његошу, краљу Николи, патријарху Павлу... Отишао је велики митрополит, али нас није оставио, већ нам је оставио дио свога срца у свему ономе што је за живота постигао – у вјери, нади и љубави. Због тога данас и плачемо, јер знамо без кога физички остајемо, не знајући гдје нам је био потребнији – на Земљи или на Небу?! Имајући његов лик и дјело свагда пред очима, благодаримо Господу што смо га имали за оца, учитеља, брата, састрадалника и молитвеника, знајући да ће он то и остати, не по нашим заслугама, већ по љубави његовој. Вјечан ти покој у Царству Цара Славе, драги и добри митрополите!

Филм о Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском, Митрополиту Црногорско-приморском и Егзарху свештеног трона Пећког Господину Амфилохију (Радовићу).

Премијерно доносимо текст и звучни запис пјесме "Ђедо" која је посвећена Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Свако има деду, ми имамо Ђеду. Он о свима брине, да буду у реду. Ум и срце своје управља ка Горе, само Бога тражи, Који га и снажи. На молитву стаје, целог себе даје, за претње не хаје, јер за Вечност траје. Он велику жртву подноси за Бога, и светиње брани од нечастивога. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О. Храмове подиже и обнавља старе, ал` за овај подвиг безбожни не маре! Не плаши се смрти, за Истину живи, моли се за народ да се с Богом мири. Литије се нижу широм земље мале, све су душе верне уз свог Ђеду стале. Јер, благослов његов, знају, чуда ствара, а молитва силна Небеса отвара. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О. Ал' има и оних којима баш смета што толики народ молитвено шета. Онима на власти ништа није јасно, Ђедо све што мисли изговара гласно. На мржњу с љубављу увек одговара, док се у молитви с Богом разговара. не могу му ништа, јер он служи Богу, а Божјег човека победит’ не могу. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О. И верна му чада уз њега су стала, низашта на свету Ђеду не би дала. Већ се чврсто држе уз Христа и Ђеду, да све опет буде у миру и реду. ЂЕДО, ЂЕДО, НЕКА БИ И У ВЕЧНОСТИ БОГА ГЛЕД'О ЂЕДО, ЂЕДО, ТИ КОЈИ СИ ХРИСТУ ЖИВОТ ПРЕД'О.

Овогодишњи добитници награде „Повеља Просвјете“ су Високопресовећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Перосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свечаност уручивања награде ће бити одржана у петак, 7. фебруара, у Вуковој задужбини. Према речима председника београдског одбора „Просвјете“ Милимирa Мучибабићa, време у којем смо сведоци борбе српског народа у Црној Гори дало је „Просвјети“ пуно право и легитимитет да овогодишњи добитници „Повеље“ буду управо Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије. „Литија као величанствена позорница којом одише достојанство претворила је целу земљу у европску позорницу у којој се нешто чудно дешава. За оне који не могу да разумеју, у бити Србина постоји светосавски Косовски завет који се с времена на време пробуди. Ево прилике да се он пробуди. Ми смо сведоци тога буђења.“ Српско културно и просветно друштво Просвјета основно је 1902. године у Сарајеву и данас делује на просторима свих српских земаља. То друштво сваке године организује „Светосавске свечаности“ у оквиру којих се „Повеља Просвјете“ додељује најистакнутијим појединцима. „’Повеља‘ се додељује оним појединцима који су се истакли у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Вредности које су према нашем мишљењу ванвремене, које претпостављају не само хтети, него знати шта хтети и како делати, у том смислу смо се определили за ову двојицу великодостојника Српске православне цркве“, каже Мучибабић за Спутњик. Извор: Митрополија црногорско-приморска

(поводом прославе јубилеја владике Амфилохија, децембар 2015.) Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6) Овако се давно запитао Псалмописац очаран неизрецивом тајном људске личности, а поновио Свети Апостол Павле задивљен испуњењем те тајне у личности Христа Богочовјека. Зато је бесједити о другом човјеку увијек тешко и надасве одговорно. Посебна је част али и одговорност говорити о личности г. Амфилохија, Митрополита Црногорско-приморског, и то данас када празнујемо јубилеј његовог тридесетогодишњег епископског служења у Цркви Христовој. Само пак помињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога није остављало равнодушним, од нас којих га истински волимо до оних који га ненавиде. Велико је мноштво оних који о њему непрестано говоре, размишљају, суде и просуђују. Стога, говорећи пред вама, унапријед знам да ће много тога остати недоречено. Вјерујем да је животопис Митрополита Амфилохија свакоме од вас познат и зато вас нећу подсјећати на оно што већ знате. Дозволите ми да из позиције поштоватеља покушам да искажем свој доживљај о данашњем слављенику. У претпразничким данима Божића не можемо а да се не присјетимо давног Божића 1938. године када се у Морачи родио Ристо Радовић, који је управо одавде, с црногорских висова, кренуо у свијет. Први његов избор је био да постане богослов и тај избор га је одвео из Црне Горе у богословске школе у Београду, Берну и Риму, а одатле у Грчку, Атину и Свету Гору, потом до Париза и опет натраг до Београда. Зато пред нама стоји тако сложена личност, интелектуално снажна, дубоког, проживљеног богословља, велике ширине, те безграничног човјекољубља. Други одлучујући избор који је трајно обиљежио Митрополита јесте његово монаштво. Инспирисан својим старцима Пајсијем Светогорским и Јустином Ћелијским, он постаје истински монах послушан у свему Христу и Цркви. Зато кад год поменемо његово име, као да смо изговорили ријеч монах. Вјероватно из те његове спремности да служи, и најдубљег смирења, који су првенствено плодови љубави, он добија дарове које одговорно умножава. Постаје свештенослужитељ олтара и отац многима. Очинство је једна од одлика његове личности, која постаје тако очигледна од оног тренутка када бива изабран и постављен за Епископа Вршачког и цијелог Баната. Амфилохије своје владиковање разумијева и живи као родитељство. Он почиње да рађа и одгаја нову дјецу чинећи их дјецом Цркве Христове. Епископство му се очитује у сусрету, личном односу из којег се чудесно рађа љубав и повјерење. Он једноставно и најискреније свједочи Човјекољубивог Христа. Владичански двор, најљепша грађевина у Вршцу, сједиште многих банатских епископа, његовим доласком постаје дом Милостивог Оца. Поред мноштва обавеза које има као епископ у епархији што је прије његовог доласка била без пастира, он сусреће, крштава, исповиједа, тјеши и храни људе. Налази времена да саслуша свакога – од дјетета до старца. Разумије и грли сиромаха и богатог, најумнијег и незнатног, има огромну љубав, јер разумије најстрашније људске падове. Поред свега тога, он постојано остаје монах и почиње око себе да окупља монаштво. Месић, древни банатски манастир, захваљујући његовом очинству постаје станиште бројних младих и образованих монахиња и као никад у својој историји постаје чувен. Из ове кошнице разројавају се многа сестринства и оживљавају многи манастири. Стога је данас већ сигурно да Митрополитовим руководством женско монаштво код Срба доживљава свој највећи процват. Након само шест година епископског служења у Банату историја те епархије дијели се на периоде прије, за вријеме и послије Владике Амфилохија. Пошто је изабран за Митрополита Црногорско-приморског, на сопственој кожи је искусио оне библијске ријечи: „Нигдје није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме“ (Мк.6.4). Црна Гора је у посљедње двије деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку ријеч. Та ријеч је често неразумљива и болна, али љековита. Да није тако, зар би данас црногорски манастири били пуни живота и молитве, зар би данас у Црној Гори било толико дивних свештеника и вјерника чија лица свијетле и радују широм тамне стварности времена и свијета у коме живимо? Пророк је одувијек несхваћен али је поштован и ничије уши, сем оних који их затискују, не могу а да не чују његову ријеч. Није ли наш данашњи слављеник управо такав – несхваћен а ипак и итекако поштован и његова се ријеч чује и слуша? Пророке су убијали одвајкада, на разне начине, поругом, покудом, гоњењем и разним смртима, а они се никад нису плашили, док су се други њих прибојавали. Митрополит Амфилохије се никада није уплашио. То га је учинило, у овом свијету страха и кукавичлука, магнетом привлачним за уплашене и растужене које радо прима под своја орловска крила слободе. Митрополит је и пјесник. Пророк и пјесник, то је као да кажете храброст и њежност у једноме, пјесник рањеног, отвореног срца коме капље крви и суза лију над Црног Гором ево већ деценијама. Али не лију узалуд него умивају Црну Гору и заливају виноград који засади рука Господња, слично оној мајци Јанковић Стојана која сузама виноград залива дозивајући свога сина. Овај молитвеник дозива Сина Очевога, кога су зли виноградари избацили напоље и убили. Монах, пророк с пламеном пјесмом, успијева да призове Христа, а виноград зато расте и многи род доноси. Митрополит Амфилохије је, дакле, умјетник, а умјетник је најсличније биће Творцу. Творац пак сваком бићу даје да буде друго, да буде оно што хоће, и воли свако биће отварајући му срце за слободу, за идентитет који љуби не мрзећи никога. Умјетник као љубљени ствара бића која љубе; ако неко не љуби, он није менталитета нити богодоличног идентитета нашега Творца и Оца и Христа Сина и Духа Животодавца. Митрополит Црногорско-приморски је читавога свог живота свој ум и срце охристовљавао; рекао бих да је изабрао најбољи могући али и најтежи и најхристоликији пут. Још од малих ногу (Х)Ристо је одабрао пут смирења и праштања. Да, браћо и сестре, то је најтежи пут, јер он подразумијева борбу са најтежим гријехом, а то је злопамћење. Ако бисмо у најкраћем хтјели описати нашег оца и пастира који нас чува ево већ тридесет година, онда је то срце пуно праштања и без капи, без зрна злопамћења. Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи гријех, а Свети Јован Златоуст својим коласалним умом тумачи Христову науку о праштању у бесједи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим ријечима, безброј пута. Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо синхоро, а хорос је простор. Кад молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас. Срце нашега Господа никада није било без мјеста за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ! Ако се неко у наше дане и пред нашим очима на овај највеличанственији начин уподобљавао Богу, онда је то отац Амфилохије, Митрополит цетињски. Митрополит тога малог мјеста које су прослављали велики људи и на чијој је страшној пољани одстојао овај горштак и смирени монах. Каква величанствена борба у наше вријеме. Но уз све то, мени се ипак чини да ни то не би било довољно да није овог другог и дивног подвига праштања, који је сваким новим опроштајем ширио срце архијереја црногорског и приморског, а таквих праштања је било не мање од седам пута седамдесет и седам. И док су с пјеном у устима грцали Ристо Сотоно и док му на сваком кораку налазе гријехе и грешке, он је, праштајући им, корачао храбро и тихо загледан у лице Онога који прашта чак и са крста. Тежина овог праштања тим је већа што отров потиче најчешће од браће, од своје дјеце, од свога рода и народа, од својих. Није ли читаво ово житије, браћо и сестре, тако христолико и није ли страшно, крстолико? Ако је неко научио да без крста нема Васкрсења, онда је то Митрополит Амфилохије. Вечерас, у подножју овога дивног храма, пред лицем његовог истинског ктитора, нашег слављеника, у име свих вас, браћо и сестре, и нарочито у своје име, подучени овим дивним ликом, његовим ријечима, дјелима, добротом, животом и изнад свега праштањем, могу само да кажем: опрости, оче и Владико, и издржи до краја, ходећи и творећи вољу Божију, да у садањем вијеку познамо кроз твој живот пут богопознања, а да се у вјечној радости сретнемо и наслађујемо Христом и његовим непролазним Царством. Извор: Vladikagrigorije.info

Српска развојна академија из Београда додијелила је Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију златну плакету за животно дјело. Плакету је Владици данас у Митрополији на Цетињу уручио потпредсједник Академије професор Салих Селимовић. Митрополит Амфилохије је професору Селимовићу поклонио икону Светог Петра Другог Тајновидца Ловћенског. Извор: Митрополија црногорско-приморска