Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'амфилохија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је на празник Силаска Светог Духа на апостоле-Тројичиндан, у недјељу 27. маја 2018. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Стањевићу код Будве, поводом храмовске славе ове Светиње, која ове године слави 680 година свог постојања. Звучни запис беседе Овом приликом Митрополит Амфилохије је пререзао славски колач, након чега је изведен пригодан програм на коме се празничном бесједом окупљенима обратио проф. др Божидар Зарковић. Светом богослужењу присуствовала су дјеца полазници Ресурсног центра за дјецу и особе са интелектуалним сметњама и аутизмом ,,1. јун“ из Подгорице. Митрополит Амфилохије је поздрављајући дјецу казао да воли сву дјецу а посебно ову, којој је Господ дао да носе Његов крст. Прослава славе манастира Стањевићи завршена је празничном трпезом хришћанске љубави коју је приредила братија манастира Стањевићи. Извор: Радио Светигора View full Странице
  2. Oкругли сто на тему: „Вера и мисао у вртлогу времена – богословско и архијерејско деловање Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија“ Говоре: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије, академик Матија Бећковић, протојереј-ставрофор Радивој Панић View full Странице
  3. -У вријеме предсједничких избора у Црној Гори позвали сте народ да гласа за кандидате који иступају против уласка државе у НАТО. Зашто? НАТО је милитаристичка организација која се свети противницима европских и америчких центара моћи. У вријеме Варшавског уговора молили смо се Богу да би он ишчезао, како би се онда словенски православни народи ослободили од бољшевизма. Ми смо тада полагали наду на европску и америчку демократију. Но, нажалост, шта се десило? НАТО, који је основат као супротстављање Варшавском договору, сада је сам постао милитаристичка организација која намјерава да управља судбином свијета, која је „у име“ демократије и људских права почела бомбардовање наше државе Југославије, затим Србије и Црне Горе. Пострадале су стотине и хиљаде људи, порушени су мостови, болнице, државни и духовни центри… Мноштво људи је изгинуло, нарочито на Косову и Метохији. Што је најстрашније, отели су Косово и Метохију, жили куцавицу српског народа и Српске цркве и створили некакву лажљиву нову државу. Увјерен сам да су тиме припремили оно што сада раде на Украјини. Они потпирују грађански рат, у коме браћа убијају браћу. Подржавају мржњу између православног народа Украјине и руског народа. Сада видимо да бомбардују Сирију. То је безумље и стид за европске народе и Америку. На основу чега они граде будућност овог свијета, настављајући братоубилачки рат? Ја као Митрополит црногорски припадам Цркви која је створила Црну Гору као државу. Зато не могу да не кажем да је то безумље. Није могуће на таквим темељима градити будућност ни Црне Горе, ни Европе, ни Русије, ни Сирије, ни Азије, ни Америке. Зато искрено нисам сагласан са уласком у НАТО. И не само ја, него и осамдесет и пет процената становништва Црне Горе. Такође нијесам сагласан ни са признањем лажне државе Косово. То је саградио НАТО кроз бомбардовање, а они (власт Црне Горе – ред.) их подржавају. -Због чега су онда, без обзира на негативан став Црногораца, државне власти ријешиле да ипак приступе НАТО-у? То су приватни интереси. То није интерес Црне Горе. Некада су они тражили помоћ Русије, и Русија им је помогла да дођу до независности. Сада су се окренули од Русије, уводе јој санкције. Сав народ зна да је безумље то што они раде. То су људи који су се обогатили пошто су прогласили независност Црне Горе. Но нажалост, то није Црна Гора која је била у вријеме краља Николе Првог Петровића. То је Црна Гора коју је основао Јосип Броз Тито, комунистичка Црна Гора – у тим границама. Древна Црна Гора није била без Косова и Метохије. То је било међународно признато и у вријеме краља Николе, тако је било и у вријеме Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевине Југославије… -А шта је интерес представника власти? Да сачувају себе, да сачувају своју власт. Они имају паре, за кратко вријеме су се обогатили. А Црна Гора је постала најсиромашнија држава у Европи. Све што је саграђено у вријеме комунизма уништено је. Предузећа су уништена, све је отето и уништено. Само се групица људи обогатила, постали су буржуји против којих су се борили њихови учитељи комунисти. Сада су они сами постали буржоазија. Русија им је помогла да постану независни 2006. године. А сада они узимају политику НАТО-а као своју и избацују Русе из Црне Горе. Руси су овдје уложили огроман новац, а они то сада пљачкају и дају другоме. Те некретнине сада добија дружина црногорских властодржаца с Косова. Из тих разлога признали су и независност Косова. Сада нашег Ђукановића подржава Харадинај – злочинац и убица. Ја сам 1999. године био тамо и знам какве је све злочине починио тај човјек. Побио је стотине православних и других који се нијесу слагали с његовом политиком. -Зашто онда људи, без обзира на све симпатије према Русији и настројење против НАТО-а, гласају за ту власт? Народ је сиромашан. Они му обећавају будућност, зато их и гласа. Код нас, кад је дијете болесно, бака му слива „страву“. То је посебан начин лијечења, када сипају воду на стомак дјетета, док бака чита некакву молитву. Исто тако треба сливати „страву“ данашњим Црногорцима, можда и шире… Много је страха у народу. Треба се ослободити. -Чега се људи плаше? Људи желе да им дјеца уче, да имају малу плату у неком предузећу, нарочито запослени код државе. Плаше да то не изгубе, то је основно. Зато и гласају тако. -Утиче ли политичко разногласје на односе наша два народа? Утиче, али не задуго. Ово је пролазно, нема будућности. Будућност ће се градити на вјековним везама наших народа и наших Цркава. Руси не морају одавде да иду, јер наше везе су вјековне. Народ воли Русе. Ми волимо царску породицу, ове године их прослављамо. Сто година је од тог злочина (убиства царске породице – ред.) који се десио тада и наставља се до нашег времена. Њим је почео и нацизам, и фашизам, и бољшевизам, а сада и НАТО – све је почело убиством царске породице. Огроман злочин. Али ми се надамо да је Бог крепак и, по ријечима Александра Невског, Бог није у сили него у правди. Данас се то испуњава. Наш Свети Петар Цетињски, најпознатији Црногорац и велики свети човјек, творац државе, који је саградио истинску Црну Гору, предао је власт свом наследнику Петру Другом. Тада га је овај упитао: „Шта ми остављаш“? Патар Цетињски је одговорио: „Држи се Бога и Русије“. И написао је у свом завјештању: „Ко не био вјеран једнојезичној, једнокрвној Русији, од таквога живога месо отпадало, да буде проклет три стотине и три хиљаде пута“. То ради садашња Црна Гора. -Какви су односи ваше митзрополије са РПЦ? Наши односи су веома дубоки.У Подгорици је на освећењу храма Христовог Васкрсења био Патријарх Кирил, а темељ тога храма поставио је Патријарх Алексиј 19993. године. У храму Светог Саве у Београду срели смо се с митрополитом Иларионом. Наше везе су дубоке, продужава се наша узајамна љубав. -Ја знам да сте дали благослов за градњу храма Светог Василија Острошког у Петрограду – првог српског храма у Русији, посвећеног код Руса популарном светитељу. У манастир Острог сваке године долазе хиљаде Руса… Дао сам и надам се да ће и Патријарх московски дати за то свој благослов, заједно с Митрополитом Варсонуфијем санкт-петергбуршким. А ја сам се већ обратио нашем Патријарху Иринеју с молбом за благослов. Тај храм биће и подворје наше Цркве. Нека да Бог да тако и буде. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Митрополит Амфилохије – главни духовни ауторитет у Црној Гори. Он је познат, не само служењем у Српској православној цркви већ и својом активном грађанском и политичком позицијом. У интервјуу новинару РИА Новости осамдесетогодишњи митрополит говорио је о томе шта мисли о уласку државе у НАТО, коме је то у корист, о свом мишљењу о кризи у Украјини и Сирији, као и о односу Црногораца према Русији и Руској православној цркви. Звучни запис интервјуа -У вријеме предсједничких избора у Црној Гори позвали сте народ да гласа за кандидате који иступају против уласка државе у НАТО. Зашто? НАТО је милитаристичка организација која се свети противницима европских и америчких центара моћи. У вријеме Варшавског уговора молили смо се Богу да би он ишчезао, како би се онда словенски православни народи ослободили од бољшевизма. Ми смо тада полагали наду на европску и америчку демократију. Но, нажалост, шта се десило? НАТО, који је основат као супротстављање Варшавском договору, сада је сам постао милитаристичка организација која намјерава да управља судбином свијета, која је „у име“ демократије и људских права почела бомбардовање наше државе Југославије, затим Србије и Црне Горе. Пострадале су стотине и хиљаде људи, порушени су мостови, болнице, државни и духовни центри… Мноштво људи је изгинуло, нарочито на Косову и Метохији. Што је најстрашније, отели су Косово и Метохију, жили куцавицу српског народа и Српске цркве и створили некакву лажљиву нову државу. Увјерен сам да су тиме припремили оно што сада раде на Украјини. Они потпирују грађански рат, у коме браћа убијају браћу. Подржавају мржњу између православног народа Украјине и руског народа. Сада видимо да бомбардују Сирију. То је безумље и стид за европске народе и Америку. На основу чега они граде будућност овог свијета, настављајући братоубилачки рат? Ја као Митрополит црногорски припадам Цркви која је створила Црну Гору као државу. Зато не могу да не кажем да је то безумље. Није могуће на таквим темељима градити будућност ни Црне Горе, ни Европе, ни Русије, ни Сирије, ни Азије, ни Америке. Зато искрено нисам сагласан са уласком у НАТО. И не само ја, него и осамдесет и пет процената становништва Црне Горе. Такође нијесам сагласан ни са признањем лажне државе Косово. То је саградио НАТО кроз бомбардовање, а они (власт Црне Горе – ред.) их подржавају. -Због чега су онда, без обзира на негативан став Црногораца, државне власти ријешиле да ипак приступе НАТО-у? То су приватни интереси. То није интерес Црне Горе. Некада су они тражили помоћ Русије, и Русија им је помогла да дођу до независности. Сада су се окренули од Русије, уводе јој санкције. Сав народ зна да је безумље то што они раде. То су људи који су се обогатили пошто су прогласили независност Црне Горе. Но нажалост, то није Црна Гора која је била у вријеме краља Николе Првог Петровића. То је Црна Гора коју је основао Јосип Броз Тито, комунистичка Црна Гора – у тим границама. Древна Црна Гора није била без Косова и Метохије. То је било међународно признато и у вријеме краља Николе, тако је било и у вријеме Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевине Југославије… -А шта је интерес представника власти? Да сачувају себе, да сачувају своју власт. Они имају паре, за кратко вријеме су се обогатили. А Црна Гора је постала најсиромашнија држава у Европи. Све што је саграђено у вријеме комунизма уништено је. Предузећа су уништена, све је отето и уништено. Само се групица људи обогатила, постали су буржуји против којих су се борили њихови учитељи комунисти. Сада су они сами постали буржоазија. Русија им је помогла да постану независни 2006. године. А сада они узимају политику НАТО-а као своју и избацују Русе из Црне Горе. Руси су овдје уложили огроман новац, а они то сада пљачкају и дају другоме. Те некретнине сада добија дружина црногорских властодржаца с Косова. Из тих разлога признали су и независност Косова. Сада нашег Ђукановића подржава Харадинај – злочинац и убица. Ја сам 1999. године био тамо и знам какве је све злочине починио тај човјек. Побио је стотине православних и других који се нијесу слагали с његовом политиком. -Зашто онда људи, без обзира на све симпатије према Русији и настројење против НАТО-а, гласају за ту власт? Народ је сиромашан. Они му обећавају будућност, зато их и гласа. Код нас, кад је дијете болесно, бака му слива „страву“. То је посебан начин лијечења, када сипају воду на стомак дјетета, док бака чита некакву молитву. Исто тако треба сливати „страву“ данашњим Црногорцима, можда и шире… Много је страха у народу. Треба се ослободити. -Чега се људи плаше? Људи желе да им дјеца уче, да имају малу плату у неком предузећу, нарочито запослени код државе. Плаше да то не изгубе, то је основно. Зато и гласају тако. -Утиче ли политичко разногласје на односе наша два народа? Утиче, али не задуго. Ово је пролазно, нема будућности. Будућност ће се градити на вјековним везама наших народа и наших Цркава. Руси не морају одавде да иду, јер наше везе су вјековне. Народ воли Русе. Ми волимо царску породицу, ове године их прослављамо. Сто година је од тог злочина (убиства царске породице – ред.) који се десио тада и наставља се до нашег времена. Њим је почео и нацизам, и фашизам, и бољшевизам, а сада и НАТО – све је почело убиством царске породице. Огроман злочин. Али ми се надамо да је Бог крепак и, по ријечима Александра Невског, Бог није у сили него у правди. Данас се то испуњава. Наш Свети Петар Цетињски, најпознатији Црногорац и велики свети човјек, творац државе, који је саградио истинску Црну Гору, предао је власт свом наследнику Петру Другом. Тада га је овај упитао: „Шта ми остављаш“? Патар Цетињски је одговорио: „Држи се Бога и Русије“. И написао је у свом завјештању: „Ко не био вјеран једнојезичној, једнокрвној Русији, од таквога живога месо отпадало, да буде проклет три стотине и три хиљаде пута“. То ради садашња Црна Гора. -Какви су односи ваше митзрополије са РПЦ? Наши односи су веома дубоки.У Подгорици је на освећењу храма Христовог Васкрсења био Патријарх Кирил, а темељ тога храма поставио је Патријарх Алексиј 19993. године. У храму Светог Саве у Београду срели смо се с митрополитом Иларионом. Наше везе су дубоке, продужава се наша узајамна љубав. -Ја знам да сте дали благослов за градњу храма Светог Василија Острошког у Петрограду – првог српског храма у Русији, посвећеног код Руса популарном светитељу. У манастир Острог сваке године долазе хиљаде Руса… Дао сам и надам се да ће и Патријарх московски дати за то свој благослов, заједно с Митрополитом Варсонуфијем санкт-петергбуршким. А ја сам се већ обратио нашем Патријарху Иринеју с молбом за благослов. Тај храм биће и подворје наше Цркве. Нека да Бог да тако и буде. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Основно државно тужилаштво на Цетињу одбацило је кривичну пријаву Црногорског покрета против Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија за кривично дјело повреда угледа народа, мањинских народа и других мањинскиих националних заједница и кривично дјело изазивање националне, расне и вјерске мржње. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Није ни мало случајно што савремена психијатрија сматра да је најопаснија болест нашег времена – болест губљења смисла живота. То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Све философије и идеологије, без обзира како умне и дубоке изгледале, које прихватају смрт као коначну реалност, у суштини представљају обману и лаж управо тиме што обоготворују смрт, пролазност и ништавило. Све су оне садржане у оном првом демонском искушењу Христовом на Гори кушања: ”и приступивши Њему кушач рече: ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови”. Сваки човјек на земљи рођени стоји пред тим искушењем. Савремени човјек стоји пред тим искушењем можда више него ли било која генерација до нашег времена, а све са разлога што се враћа дохришћанској идеји смисла живота која гласи: ”Хљеба и игара”, заборављајући вјечну истину, садржану у Христовом одговору на демоново кушање: ”Не живи човјек само о хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт. 4, 3-4). Само ”Ријечју Божијом” заквашен хљеб и храна, то јест земаљски живот, добијају истински смисао и значење. Зато Христос нам и поручује: ”Заиста, заиста Вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (Јн. 5, 24). Ко слуша Христову ријеч, ко прима њега као ”Ријеч која бјеше у почетку и која бјеше Бог”, кроз ”кога све постаде, у коме бјеше живот” (Јн. 1, 1-4), задобија вјечни живот, стиче Њега који је ”Хљеб живота који силази с неба” (Јн. 6, 48-50). Земаљски хљеб, све оно чиме човјек живи и чиме се храни на земљи, добија свој прави смисао тек када се претвори у ”тијело Христово”. Зато Исус рече и говори својим ученицима: ”Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега, и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53). Ту тајну претварања хљеба и вина у Његово тијело и крв – Господ је открио и установио једном за свагда на Тајној вечери када је узео хљеб, преломио га и дао својим ученицима рекавши: ”Узмите, једите, ово је тијело моје”, па онда узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: ”ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе” (Мт. 26, 26-28). Управо тиме он открива најдубљи смисао живота и свијета. Оно што је створено пролазно, тиме задобија дар вјечности и непролазности. То значи: творевина и човјек нијесу створени за смрт, него за бесмртност, за вјечни живот. Гријех као отуђење од Бога, даваоца вјечне свјетлости и живота, чини нас смртним и пролазним. Зато се молимо Христу да исцијели ране душе наше и да нас освешта, како би били учесници у Његовој божанској Вечери Тајној. Да нам Његово Пречисто Тијело и божанска Крв буду на отпуштење гријехова, на заједницу Духа Светога, Он као Хљеб Живота да нам дарује нови непролазни живот. Молимо се Господу, душом и тијелом да се осветимо, да се просветимо, да се спасемо, да постанемо дом Његов, кроз Причешће Светим Тајнама, имајући Њега Добротвора – у себи жива, са Оцем и Духом Светим. Тако нам се открива неизрецива тајна да је ”Бог Љубав”: ”у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина свога Јединороднога” (1 Јн. 4, 10). Кад је Бог тако заволио нас и ми смо дужни љубити једни друге. ”Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама” (1 Јн 4, 12). Причешћујући се Тијела и Крви Христове овдје на земљи, предокушамо Царство небеско и молимо му се да нас удостоји, послије Његовог Другог доласка, да Га се још присније причешћујемо у вјечности, заједно са свима Светима, ”на новом небу и новој земљи”, ”у Светом граду, новом Јерусалиму” у коме је ”Храм Господ Бог Сведржитељ и Јагње” заклано за живот свијета, онај Који је ”Почетак и Свршетак”, који ”све чини новим” (Откр. 21, 1-2.6.22), чија ће љубав судити свијету. Све је то плод Христовог васкрсења и Његовог жртвовања, као Јагњета, за живот свијета, који жеднима даје да пију ”са извора воде живе” (Откр. 21, 6), са ”ријеке воде живота”, око које је засађено Дрво живота и ”која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог” (Откр. 22, 1). Једина књига у којој је све записано у вјечности јесте ”Јагњетова Књига живота” (Откр. 21, 27). Зато се поклонимо Јагњету Божијем у Коме су спас, вјечна правда, истина и љубав и цјелујмо једни друге и поздравимо сва Божја створења поздравом бесмртности: Ваистину Христос воскресе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Као прошлих вјекова, тако и данас и вавијек, ми Хришћани пјевамо пјесму побједе живота над смрћу: ”Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова”. Побједа над смрћу представља једину истинску побједу човjекову. Све друге побједе и човјекови успјеси на земљи, ако се не завршавају том побједом – ништа не представљају. Само побједа над смрћу даје смисао свеукупном људском животу и дјелању, човјековом рађању и постојању. Није ни мало случајно што савремена психијатрија сматра да је најопаснија болест нашег времена – болест губљења смисла живота. То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Све философије и идеологије, без обзира како умне и дубоке изгледале, које прихватају смрт као коначну реалност, у суштини представљају обману и лаж управо тиме што обоготворују смрт, пролазност и ништавило. Све су оне садржане у оном првом демонском искушењу Христовом на Гори кушања: ”и приступивши Њему кушач рече: ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови”. Сваки човјек на земљи рођени стоји пред тим искушењем. Савремени човјек стоји пред тим искушењем можда више него ли било која генерација до нашег времена, а све са разлога што се враћа дохришћанској идеји смисла живота која гласи: ”Хљеба и игара”, заборављајући вјечну истину, садржану у Христовом одговору на демоново кушање: ”Не живи човјек само о хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт. 4, 3-4). Само ”Ријечју Божијом” заквашен хљеб и храна, то јест земаљски живот, добијају истински смисао и значење. Зато Христос нам и поручује: ”Заиста, заиста Вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (Јн. 5, 24). Ко слуша Христову ријеч, ко прима њега као ”Ријеч која бјеше у почетку и која бјеше Бог”, кроз ”кога све постаде, у коме бјеше живот” (Јн. 1, 1-4), задобија вјечни живот, стиче Њега који је ”Хљеб живота који силази с неба” (Јн. 6, 48-50). Земаљски хљеб, све оно чиме човјек живи и чиме се храни на земљи, добија свој прави смисао тек када се претвори у ”тијело Христово”. Зато Исус рече и говори својим ученицима: ”Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега, и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53). Ту тајну претварања хљеба и вина у Његово тијело и крв – Господ је открио и установио једном за свагда на Тајној вечери када је узео хљеб, преломио га и дао својим ученицима рекавши: ”Узмите, једите, ово је тијело моје”, па онда узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: ”ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе” (Мт. 26, 26-28). Управо тиме он открива најдубљи смисао живота и свијета. Оно што је створено пролазно, тиме задобија дар вјечности и непролазности. То значи: творевина и човјек нијесу створени за смрт, него за бесмртност, за вјечни живот. Гријех као отуђење од Бога, даваоца вјечне свјетлости и живота, чини нас смртним и пролазним. Зато се молимо Христу да исцијели ране душе наше и да нас освешта, како би били учесници у Његовој божанској Вечери Тајној. Да нам Његово Пречисто Тијело и божанска Крв буду на отпуштење гријехова, на заједницу Духа Светога, Он као Хљеб Живота да нам дарује нови непролазни живот. Молимо се Господу, душом и тијелом да се осветимо, да се просветимо, да се спасемо, да постанемо дом Његов, кроз Причешће Светим Тајнама, имајући Њега Добротвора – у себи жива, са Оцем и Духом Светим. Тако нам се открива неизрецива тајна да је ”Бог Љубав”: ”у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина свога Јединороднога” (1 Јн. 4, 10). Кад је Бог тако заволио нас и ми смо дужни љубити једни друге. ”Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама” (1 Јн 4, 12). Причешћујући се Тијела и Крви Христове овдје на земљи, предокушамо Царство небеско и молимо му се да нас удостоји, послије Његовог Другог доласка, да Га се још присније причешћујемо у вјечности, заједно са свима Светима, ”на новом небу и новој земљи”, ”у Светом граду, новом Јерусалиму” у коме је ”Храм Господ Бог Сведржитељ и Јагње” заклано за живот свијета, онај Који је ”Почетак и Свршетак”, који ”све чини новим” (Откр. 21, 1-2.6.22), чија ће љубав судити свијету. Све је то плод Христовог васкрсења и Његовог жртвовања, као Јагњета, за живот свијета, који жеднима даје да пију ”са извора воде живе” (Откр. 21, 6), са ”ријеке воде живота”, око које је засађено Дрво живота и ”која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог” (Откр. 22, 1). Једина књига у којој је све записано у вјечности јесте ”Јагњетова Књига живота” (Откр. 21, 27). Зато се поклонимо Јагњету Божијем у Коме су спас, вјечна правда, истина и љубав и цјелујмо једни друге и поздравимо сва Божја створења поздравом бесмртности: Ваистину Христос воскресе! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић. Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година. Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао: „Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“ Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“ Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама. „Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима, и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.“ Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао. Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао: „Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…“ Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово. Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао: „Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата, треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.“ Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији. Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту снага Косова није у биологији. Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве. У надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Са благословом епископа шабачког Господина Лаврентија у Шабачком позоршту пред бројним аудиторијумом представљено је четворокњижије „Љетопис новог косовског распећа“ Митрополита Амфилохија. Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић. Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година. Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао: „Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“ Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“ Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама. „Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима, и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.“ Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао. Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао: „Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…“ Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово. Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао: „Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата, треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.“ Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији. Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту снага Косова није у биологији. Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве. У надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Издавачка кућа „Светигора“, у сарадњи са Руским домом у Београду, организовала је на дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2018. године, промоцију књиге „Љетопис новог косовског распећа“ Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вече је почело видовданском химном црногорског књаза Николе „Онамо, `намо“ у извођењу а капела састава Србски православни појци, а потом је приказан филм „О Косово, грдно судилиште“ у режији православне Немице Ксеније Хајнбухер, која је студије режије завршила у Немачкој, а данас живи на Валаму. У овом документарном филму потресно сведочанство о страдању невиних и недужних Срба на Косову и Метохији казују преживели сродници, као и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Филм је титлован на руском језику. Уводно слово о књизи, која је поменик новог косовског страдања и још једног новог сведока косовске Голготе, а у којој су пописани Срби, нови страдалници и мученици, казивао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. „До Крима и Владивостока стигла је вест да су Светигора и Руски институт за стратешка истраживања објавили књигу митрополита црногорско-приморског Амфилохија Љетопис новог косовског распећа на руском језику, и то одмах по објављивању на српском језику. Част да напише прослов овој књизи припала је г. Александру Конузину, донедавном амбасадору Руске Федерације у Србији, и историчарки Јелени Гусковој. Књигу су превеле гђа Наталија Лукина и гђа Светлана Луганска," истакао је крстоносни прота Џомић и додао. „Све оно што се на великомученичком Косову и Метохији догађало и што се догађа од нових и старих агарјана, посебно од 12. јуна 1999. године до дана данашњег, изнето је у овим књигама." Ово аутентично сведочанство преведено на руски језик јесте и најцеловитија хроника и, како каже протојереј-ставрофор Џомић, она је и „жртвопис за све што се догађало на нашој новој свенародној голготи; ово је књига о чојству и јунаштву, али је и књига о нечовештву и кукавичлуку...“ Духовна сазерцања и понирања у дубину нашег косовског распећа чине још једну потку ове књиге изложену кроз духовна Митрополитова размишљања и о онима који су пали у грех отимања и грађења некакве своје куће на хиљадама убијених Срба. „Од речи и реченица Митрополитових у косовско-метохијским књигама само су потресније фотографије Митрополита који је са свештеницима, присутним протојерејим-ставрофорима Радомиром Никчевићем, Миљком Корићанином, Радивојем Панићем и другима, у то време сакупљао убијене Србе, распала људска телеса по косовско-метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела, почев од силоване и преклане Марице Мирић до других имена невиних жртава, чија је имена Митрополит сачувао од незаборава у овој књизи,“ казао је отац Велибор Џомић и додао да књиге предочавају оно што се данас једва и стидљиво предочава јавности - лицемерје војних снага које су током те 1999. године запоселе и окупирале Косово и Метохију. Мр Живојин Ракочевић је казао: „Већ три деценије постоје три јединствене књиге које у нашем времену прате проблем Косова и Метохије: прва књига је Од Косова до Јадовна умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, у скоро поновљеном деветом издању; друга књига је Задужбине Косова и Метохије, коју је приредио Живорад Стојковић са сарадницима 1987. године. Пре неколико година ова књига је доживела енглеско издање (Епархија западноамеричка, епископ Максим). Прошле године се појавило треће проширено издање Епархије рашко-призренске, по благослову Владике Теодосија. Трећа књига је Љетопис новог косовског распећа, дело које вечерас испраћамо на пучину руског језика. Са научне стране, дело је несумњиви документ, историјски извор, друштвена анализа контролисаног хаоса, дефиниција и одговор на питање сукоба великих сила, као и манифестација њихових односа на територији која је послужила као историјски преседан и прекретница. Духовност, европски хришћански концепт, православни и светосавски развој, српски косовски завет - дубоко су преиспитани у овим књигама, и то: у односу Бог - личност, ја - други, ми - идеологија и глобализација." О књизи је говорио и новинар из Америке Срђа Трифковић, који је навео да је књига безвремено сведочанство и хроника крвавих догађаја, стварних у времену, те и да Срба једва има у траговима, како на Космету, тако и у Хрватској и Федерацији БиХ. Академик Матија Бећковић је рецитовао своје три песме Косово поље, Лазар и Амфилохије. На крају се обратио митрополит Амфилохије, прво изразивши велику захвалност Руском дому на указаном гостопримству, наводећи да су Руси и Русија увек бранили Косово и Метохију, при чему је поменуо и руског конзула Шчербина, који је, како је рекао, у турско време убијен на скоро истом месту где и лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливер Ивановић. „Косово и Метохија постаје место где се проверава судбина, не само Срба и браће Албанаца, него и модерног света, Европе и Америке“, казао је Високопреосвећени Митрополит и додао: „Уверен сам да је цар Лазар био и биће победник“. Митрополит Амфилохије је подсетио и на велику жртву руског цара Николаја Другог који је настрадао јер је устао у заштиту тадашње Србије и Црне Горе. Према Митрополитовим речима, они који су некада бомбардовали Србе, бомбардовали су их и сада, угрожавајући достојанство и својих држава, Америке и Европе, и настављајући безумну нечовечну политику, што се посебно одразило на Косову и Метохији. Да подсетимо: Митрополитови дневнички записи из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његови текстови, есеји и интервјуи о Косову и Метохији били су инспирација за два филмска остварења: „Ви идите - ја нећу“ редитеља Хаџи Александра Ђуровића и „Косово - универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића. Представљању књиге присуствовали су архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве у Београду; протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка; Миљко Корићанин, старешина цркве Светог Георгија; Димитрије Калезић и Радивој Панић, као и бројно београдско свештенство, ђакон Саво Лазић из Епархије шабачке, где је ова књига недавно такође представљена. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко- информативне установе Светигора; Светлана Луганска, преводилац; г. Симо Спасић, председник Удружења за киднапована и убијених на Косову и Метохији; Ранко Ђиновић, косовско-метохијски писац; Никола Живковић, новинар и публициста из Берлина; гђа Љиљана Булатовић, новосадски новинар; Милијана Балетић, представници Удружења српских домаћина, као и многобројни пријатељи и сарадници из Београда и других српских градова, из Републике Српске и српског расејања такође су били присутни. Вече је водила гђа Марина Рајевић Савић. Извор: Српска Православна Црква
  12. Четворокњижје „Љетопис новог косовског распећа" Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преведено на руски језик. Издавачи: „Светигора“ и Руски институт за стратешка истраживања. Издавачка кућа „Светигора“, у сарадњи са Руским домом у Београду, организовала је на дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2018. године, промоцију књиге „Љетопис новог косовског распећа“ Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вече је почело видовданском химном црногорског књаза Николе „Онамо, `намо“ у извођењу а капела састава Србски православни појци, а потом је приказан филм „О Косово, грдно судилиште“ у режији православне Немице Ксеније Хајнбухер, која је студије режије завршила у Немачкој, а данас живи на Валаму. У овом документарном филму потресно сведочанство о страдању невиних и недужних Срба на Косову и Метохији казују преживели сродници, као и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Филм је титлован на руском језику. Уводно слово о књизи, која је поменик новог косовског страдања и још једног новог сведока косовске Голготе, а у којој су пописани Срби, нови страдалници и мученици, казивао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. „До Крима и Владивостока стигла је вест да су Светигора и Руски институт за стратешка истраживања објавили књигу митрополита црногорско-приморског Амфилохија Љетопис новог косовског распећа на руском језику, и то одмах по објављивању на српском језику. Част да напише прослов овој књизи припала је г. Александру Конузину, донедавном амбасадору Руске Федерације у Србији, и историчарки Јелени Гусковој. Књигу су превеле гђа Наталија Лукина и гђа Светлана Луганска," истакао је крстоносни прота Џомић и додао. „Све оно што се на великомученичком Косову и Метохији догађало и што се догађа од нових и старих агарјана, посебно од 12. јуна 1999. године до дана данашњег, изнето је у овим књигама." Ово аутентично сведочанство преведено на руски језик јесте и најцеловитија хроника и, како каже протојереј-ставрофор Џомић, она је и „жртвопис за све што се догађало на нашој новој свенародној голготи; ово је књига о чојству и јунаштву, али је и књига о нечовештву и кукавичлуку...“ Духовна сазерцања и понирања у дубину нашег косовског распећа чине још једну потку ове књиге изложену кроз духовна Митрополитова размишљања и о онима који су пали у грех отимања и грађења некакве своје куће на хиљадама убијених Срба. „Од речи и реченица Митрополитових у косовско-метохијским књигама само су потресније фотографије Митрополита који је са свештеницима, присутним протојерејим-ставрофорима Радомиром Никчевићем, Миљком Корићанином, Радивојем Панићем и другима, у то време сакупљао убијене Србе, распала људска телеса по косовско-метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела, почев од силоване и преклане Марице Мирић до других имена невиних жртава, чија је имена Митрополит сачувао од незаборава у овој књизи,“ казао је отац Велибор Џомић и додао да књиге предочавају оно што се данас једва и стидљиво предочава јавности - лицемерје војних снага које су током те 1999. године запоселе и окупирале Косово и Метохију. Мр Живојин Ракочевић је казао: „Већ три деценије постоје три јединствене књиге које у нашем времену прате проблем Косова и Метохије: прва књига је Од Косова до Јадовна умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, у скоро поновљеном деветом издању; друга књига је Задужбине Косова и Метохије, коју је приредио Живорад Стојковић са сарадницима 1987. године. Пре неколико година ова књига је доживела енглеско издање (Епархија западноамеричка, епископ Максим). Прошле године се појавило треће проширено издање Епархије рашко-призренске, по благослову Владике Теодосија. Трећа књига је Љетопис новог косовског распећа, дело које вечерас испраћамо на пучину руског језика. Са научне стране, дело је несумњиви документ, историјски извор, друштвена анализа контролисаног хаоса, дефиниција и одговор на питање сукоба великих сила, као и манифестација њихових односа на територији која је послужила као историјски преседан и прекретница. Духовност, европски хришћански концепт, православни и светосавски развој, српски косовски завет - дубоко су преиспитани у овим књигама, и то: у односу Бог - личност, ја - други, ми - идеологија и глобализација." О књизи је говорио и новинар из Америке Срђа Трифковић, који је навео да је књига безвремено сведочанство и хроника крвавих догађаја, стварних у времену, те и да Срба једва има у траговима, како на Космету, тако и у Хрватској и Федерацији БиХ. Академик Матија Бећковић је рецитовао своје три песме Косово поље, Лазар и Амфилохије. На крају се обратио митрополит Амфилохије, прво изразивши велику захвалност Руском дому на указаном гостопримству, наводећи да су Руси и Русија увек бранили Косово и Метохију, при чему је поменуо и руског конзула Шчербина, који је, како је рекао, у турско време убијен на скоро истом месту где и лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливер Ивановић. „Косово и Метохија постаје место где се проверава судбина, не само Срба и браће Албанаца, него и модерног света, Европе и Америке“, казао је Високопреосвећени Митрополит и додао: „Уверен сам да је цар Лазар био и биће победник“. Митрополит Амфилохије је подсетио и на велику жртву руског цара Николаја Другог који је настрадао јер је устао у заштиту тадашње Србије и Црне Горе. Према Митрополитовим речима, они који су некада бомбардовали Србе, бомбардовали су их и сада, угрожавајући достојанство и својих држава, Америке и Европе, и настављајући безумну нечовечну политику, што се посебно одразило на Косову и Метохији. Да подсетимо: Митрополитови дневнички записи из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његови текстови, есеји и интервјуи о Косову и Метохији били су инспирација за два филмска остварења: „Ви идите - ја нећу“ редитеља Хаџи Александра Ђуровића и „Косово - универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића. Представљању књиге присуствовали су архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве у Београду; протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка; Миљко Корићанин, старешина цркве Светог Георгија; Димитрије Калезић и Радивој Панић, као и бројно београдско свештенство, ђакон Саво Лазић из Епархије шабачке, где је ова књига недавно такође представљена. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко- информативне установе Светигора; Светлана Луганска, преводилац; г. Симо Спасић, председник Удружења за киднапована и убијених на Косову и Метохији; Ранко Ђиновић, косовско-метохијски писац; Никола Живковић, новинар и публициста из Берлина; гђа Љиљана Булатовић, новосадски новинар; Милијана Балетић, представници Удружења српских домаћина, као и многобројни пријатељи и сарадници из Београда и других српских градова, из Републике Српске и српског расејања такође су били присутни. Вече је водила гђа Марина Рајевић Савић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Он је, духовито, навео како би аутори текста Апела и његови потписници требали да се извине властима што нису схватили правила унутрашњег дијалога на који је тобоже позвао председник Републике Александар Вучић. Позвао је власти да одштампају дијалошку листу како бисмо знали шта смемо и можемо да кажемо. Унутрашњи дијалог је, према његовом суду, заправо стварање погодне атмосфере да се одигра нешто што ће бити и изван видокруга и изван моћи одлучивања грађана и у шта они уопште ни неби требали много да се мешају. Ђакон Ненад се упитао одакле ово узнемирење властодржаца и да ли је могуће да ми у Србији никако не можемо да се научимо вођењу дијалога. Властима је поручио да је потребно да нас поучи како тај дијалог треба да се води. Указао је да смо дошли до тога да млади жутокљунци подучавају мудре старце чак и у оним областима где су се ови доказали. Извор: Радио Светигора
  14. Напад на митрополита Амфилохија а преко њега и на цијелу Цркву почео је мјесецима уназад, присјетимо се хајке на митрополитове изјаве о чедоморству, рекао је у разговору за Светигору ђакон Ненад Илић, један од потписника Апела за очување Косова и Метохије. Ђакон Ненад Илић је навео како нико није очекивао овакве реакције када је отпочело потписивање Апела. Звучни запис разговора Он је, духовито, навео како би аутори текста Апела и његови потписници требали да се извине властима што нису схватили правила унутрашњег дијалога на који је тобоже позвао председник Републике Александар Вучић. Позвао је власти да одштампају дијалошку листу како бисмо знали шта смемо и можемо да кажемо. Унутрашњи дијалог је, према његовом суду, заправо стварање погодне атмосфере да се одигра нешто што ће бити и изван видокруга и изван моћи одлучивања грађана и у шта они уопште ни неби требали много да се мешају. Ђакон Ненад се упитао одакле ово узнемирење властодржаца и да ли је могуће да ми у Србији никако не можемо да се научимо вођењу дијалога. Властима је поручио да је потребно да нас поучи како тај дијалог треба да се води. Указао је да смо дошли до тога да млади жутокљунци подучавају мудре старце чак и у оним областима где су се ови доказали. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Вјерујем да ће, сви они који се одваже и потрче да осуде и баце камен на Митрополита, прво погледати ове фотографије и на тренутак застати и покушати да разумију крст косовско – метохијски на који се добровољно разапиње и митрополит Амфилохије још од својих студенских дана. Сигурно да Митрополит није једини који је везан за Косово и Метохију, али да је само ових неколико мјесеци његовог боравка на Косову и Метохији, када су настале ове фотографије (фотограф Живота Ћирић, 1999. година), довољноје за поштовање. Сигуран сам да, ко год има и мало страха Божијег, не може остати равнодушан. А историја, чији смо и ми дио, даће суд о свачијим дјелима, јер по оној Његошевој „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема„. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Ових дана, када не можемо стићи да прочитамо све реакције политичара и медија у Србији и Црној Гори на изјаву Митрополита Амфилохија у којој је изразио велику забринутост и бојазан да пут којим се покушава ријешити питање Косова и Метохије није добар, публициста и бивши градоначелник Цетиња Јован Маркуш дао је оригиналан осврт, не ријечима већ фотографијама, а оне говоре више од хиљаду ријечи. Вјерујем да ће, сви они који се одваже и потрче да осуде и баце камен на Митрополита, прво погледати ове фотографије и на тренутак застати и покушати да разумију крст косовско – метохијски на који се добровољно разапиње и митрополит Амфилохије још од својих студенских дана. Сигурно да Митрополит није једини који је везан за Косово и Метохију, али да је само ових неколико мјесеци његовог боравка на Косову и Метохији, када су настале ове фотографије (фотограф Живота Ћирић, 1999. година), довољноје за поштовање. Сигуран сам да, ко год има и мало страха Божијег, не може остати равнодушан. А историја, чији смо и ми дио, даће суд о свачијим дјелима, јер по оној Његошевој „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема„. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  17. Божићни интервју Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, и егзарша свештеног трона пећког Господина Амфилохија. Извор: ТВ Нови View full Странице
  18. У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. При крају овогодишње своје посјете епархији јужне и централне Америке којом администрира високопреосвећени Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско – Приморски г. Амфилохије је такође имао бројне активности. Прије подне Митрополит је присуствовао светог литургији коју су служили новорукоположени свештеник Миленко Ралевић и јерођакон Давид (Јанкетић). У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Високопреосвештеном Митрополиту саслузивали су протојереј-ставрофор Алексиос Пења-Алфаро, архијерејски намјесник бразилски и манастирски свестенослужитељ отац Игњатије. На светој Литургији појале су монахиње Свето-Тројицке Свете обитељи. Митрополит је у току службе освештао и антиминс који је потписао за овај манaсатир који је данас званично приступио под јурисдикцијом Буеносајреске и јужно-централноамеричке епархије Српског Патријархата. Послије Литургије сва присутна дјеца пјевала су коледарске божићне пјесмице у славу Богомладенца Христа, а посебно је је било торжествено због имандана нашем Високопресовећеном Митрополиту Амфилохију, који је дјеци отпјевао пјесму „Божић, Божић Бата“. После ручка Митрополит је са домаћинима обишао парохију Светог Преображења у Гватемала Ситијy а потом радионицу за сирочад и Универзитет за школовање сиромашне омладине. Митрополит је истог дана имао и пријем код Сиријског епископа Едуарда Агуире који је такође честитао Митрополиту Амфилохију имендан и заблагодарио на посјети. После цјелодневних активности Митрополит се вратио у манастир Свете Тројице. Долгоденствуј Високопреосвештени Владико на многаја и благаја љета!!! протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски и администратор Буеносајреско јужно-централноамерички Амфилохије за свој имендан, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служио је у манастиру Свете Тројице у Гватемали. Високопреосвештеном Митрополиту саслузивали су протојереј-ставрофор Алексиос Пења-Алфаро, архијерејски намјесник бразилски и манастирски свестенослужитељ отац Игњатије. На светој Литургији појале су монахиње Свето-Тројицке Свете обитељи. Митрополит је у току службе освештао и антиминс који је потписао за овај манaсатир који је данас званично приступио под јурисдикцијом Буеносајреске и јужно-централноамеричке епархије Српског Патријархата. Послије Литургије сва присутна дјеца пјевала су коледарске божићне пјесмице у славу Богомладенца Христа, а посебно је је било торжествено због имандана нашем Високопресовећеном Митрополиту Амфилохију, који је дјеци отпјевао пјесму „Божић, Божић Бата“. После ручка Митрополит је са домаћинима обишао парохију Светог Преображења у Гватемала Ситијy а потом радионицу за сирочад и Универзитет за школовање сиромашне омладине. Митрополит је истог дана имао и пријем код Сиријског епископа Едуарда Агуире који је такође честитао Митрополиту Амфилохију имендан и заблагодарио на посјети. После цјелодневних активности Митрополит се вратио у манастир Свете Тројице. Долгоденствуј Високопреосвештени Владико на многаја и благаја љета!!! протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Митрополит је казао да га радује што се Матица српска налази у центру Немањиног града, изразивши истовремено и чуђење поводом отварања српске куће. -Као да цијела Црна Гора није српска кућа, па јој сад треба стварати неку нишу. Како је рекао један од ових наших челника који је предвидио за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Православну Цркву, предвидио је нишу, тако дакле да је онда предвиђена и ниша за Његоша. Додуше он је већ од седамседесет и које године на горем мјесту него у ниши. Ено га утамниченог од седамдесетих година до данас у зиндану оног маузолеја,- казао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски. Подсјетивши на изјаву Мате Мештровића, да је његов отац грађењем маузолеја на Ловћену желио да афирмише црногорски идентитет, владика је рекао да у Мештровићевим ријечима има истине. – Рушењем цркве, тамничењем Његоша и замјеном тим сурогатом, на Ловћену је пројављено афирмисање једног новог идентитета, који се почео обликовати и на духовном, и на моралном, и на друштвеном, политичком, идеолошком , и философском плану, ја бих рекао посебно од времена почетка оног братоубилачког рата 1941. године, када је покренуто крваво братоубилачко коло ради стварања новог човјека, – рекао је Митрополит Амфилохије. Он је додао да су носиоци братоубилаштва у Црној Гори били борци против фашизма, и да је борба против фашизма сама по се добра али да није добро то што је антифашизам искоришћен за располућивање бића народа и бића Црне Горе. – Рушење цркве на Ловћену, обурдавање цркве на Ловћену је уствари обурдавање Његоша, оног истинског и правог. И ту започиње, и градњом маузолеја, и рушењем цркве и утамничењем Његоша, започиње један нови еон, нови период. И све што се догађало до данас, и оно што се данас догађа, то је управо плод онога што се догодило са Његошем, – рекао је Високопреосвећени Митрополит. Подсјетивши на стихове Светог Петра Другог цетињског пустињака и ловћенског тајновидца „Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу“, владика је рекао да сва дешавања на Косову у последњих скоро 650 година, представљају заправо преломну тачку у судбини Европе и свијета. -Историографско, егзистенцијално, да не кажем и метафизичко сазнање Његошево, никада није било значајније него данас – поручио је владика. Напомињући да су већ шест пута Његошеви земни остаци премјештани, он је изразио наду да ће седми пут коначно бити похрањене у капелу која ће се вратити на Ловћен. Говорећи о књизи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, свештеник Миодраг Тодоровић је казао да Његош заједно са Светим Савом представља константу и највећи домет српске културе. – У књизи Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац, по дару Духа Светога и његовом великом силом, као и својим личним разумијевањем, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је успио да нам јави и каже добру вијест о светости и изузетности живота и дјела свога славнога претходника на захтјевној катедри црногорских митрополита, – казао је свештеник Тодоровић. Доц. др Душан Крцуновић је закључио да је оваква књига одавно недостајала у пребогатој библиотеци стручне литературе о Његошу. -Треба ли уопште рећи да се о Његошу писало много, исцрпно, да се писало о њему као пјеснику, мислиоцу, философу, мудрацу, родољупцу, државнику, али не и као богослову, богослужитељу, пустињаку, усамљенику, монаху, молитвеном тиховатељу, мученику, пророку. Књига Високопреосвећеног Митрополита расвјетљава управо ту богословску, шта више литургијску димензију Његошевог пјесништва, која је пресудна за разумијевање како његове поетике, тако и његовог крстоносног живота, – казао је Крцуновић и додао да је управо занемаривање те димензије давало простора за самопројектујућа тумачења. – Бит Његошеве поетике почива у опиту свештеног тајновиђења очима непатворене хришћанске вјере. Његово искуство свештеног тајновиђења, бременито стваралачким могућностима преточено је у један аутентични, моћни и непоновљиви молитвено-богослужбени и славословно-евхаристијски језик поезије. Та поезија, слиједећи нашег Митрополита, уткана је у наше биће, и кроз њену оптику сагледавамо овај богосаздани свијет, себе и друге у том свијету и историји, на један дубљи, егзистенцијално обавезујући, лично саборни, или како би се рекло евхаристичан начин – рекао је др Крцуновић. Он закључује да ако би у једном даху требало изрећи општи вриједносни суд о овој књизи, онда би тај суд гласио да је она својеврсно слово у одбрану Његошеве иконе, апологија његове распете личности, односно одбрана његовог голготског живота и христоцентричног карактера његовог цјелокупног књижевног дјела које Митрополт узима у разматрање. На самом крају промоције, о књизи Високопреосвећеног Митрополита говорио је књижевник Будимир Дубак. По мишљењу Дубака носећи стуб књиге „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац”, представља Његошево Житије. – Петар Други Петровић је нетипичан владика и хришћанин. Нису га разумјели многи грлени савременици као што га и данас више него икад не разумију и осуђују, – казао је Дубак. Он додаје да је текст Житија Митрополита Петра Другог цетињског пустињака које је написао Митрополит Амфилохија представља избрушени дијамант. – Избрушени је драгуљ који сажима судбину и дјело богоизабраног светог Његоша, толико јасно и уверљиво да нам се указује пут познања овог откровитеља и сведока истине божанске и небоземне. Књигу Свети Петар II Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац митрополита Амфилохија, највећим дијелом, чине пригодни текстови, предавања и бесједе, које је аутор изговорио или написао, посљедњих неколико година, а поводом обиљежавања двјестогодишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. У Књижари Матице српске у Подгорици је 28. октобра 2017. године одржана промоција књиге Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац”. На промоцији су говорили Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, свештеник Миодраг Тодоровић, доц. др Душан Крцуновић и књижевник Будимир Дубак. Митрополит је казао да га радује што се Матица српска налази у центру Немањиног града, изразивши истовремено и чуђење поводом отварања српске куће. -Као да цијела Црна Гора није српска кућа, па јој сад треба стварати неку нишу. Како је рекао један од ових наших челника који је предвидио за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Православну Цркву, предвидио је нишу, тако дакле да је онда предвиђена и ниша за Његоша. Додуше он је већ од седамседесет и које године на горем мјесту него у ниши. Ено га утамниченог од седамдесетих година до данас у зиндану оног маузолеја,- казао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски. Подсјетивши на изјаву Мате Мештровића, да је његов отац грађењем маузолеја на Ловћену желио да афирмише црногорски идентитет, владика је рекао да у Мештровићевим ријечима има истине. – Рушењем цркве, тамничењем Његоша и замјеном тим сурогатом, на Ловћену је пројављено афирмисање једног новог идентитета, који се почео обликовати и на духовном, и на моралном, и на друштвеном, политичком, идеолошком , и философском плану, ја бих рекао посебно од времена почетка оног братоубилачког рата 1941. године, када је покренуто крваво братоубилачко коло ради стварања новог човјека, – рекао је Митрополит Амфилохије. Он је додао да су носиоци братоубилаштва у Црној Гори били борци против фашизма, и да је борба против фашизма сама по се добра али да није добро то што је антифашизам искоришћен за располућивање бића народа и бића Црне Горе. – Рушење цркве на Ловћену, обурдавање цркве на Ловћену је уствари обурдавање Његоша, оног истинског и правог. И ту започиње, и градњом маузолеја, и рушењем цркве и утамничењем Његоша, започиње један нови еон, нови период. И све што се догађало до данас, и оно што се данас догађа, то је управо плод онога што се догодило са Његошем, – рекао је Високопреосвећени Митрополит. Подсјетивши на стихове Светог Петра Другог цетињског пустињака и ловћенског тајновидца „Надање се наше закопало на Косову у једну гробницу“, владика је рекао да сва дешавања на Косову у последњих скоро 650 година, представљају заправо преломну тачку у судбини Европе и свијета. -Историографско, егзистенцијално, да не кажем и метафизичко сазнање Његошево, никада није било значајније него данас – поручио је владика. Напомињући да су већ шест пута Његошеви земни остаци премјештани, он је изразио наду да ће седми пут коначно бити похрањене у капелу која ће се вратити на Ловћен. Говорећи о књизи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, свештеник Миодраг Тодоровић је казао да Његош заједно са Светим Савом представља константу и највећи домет српске културе. – У књизи Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац, по дару Духа Светога и његовом великом силом, као и својим личним разумијевањем, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је успио да нам јави и каже добру вијест о светости и изузетности живота и дјела свога славнога претходника на захтјевној катедри црногорских митрополита, – казао је свештеник Тодоровић. Доц. др Душан Крцуновић је закључио да је оваква књига одавно недостајала у пребогатој библиотеци стручне литературе о Његошу. -Треба ли уопште рећи да се о Његошу писало много, исцрпно, да се писало о њему као пјеснику, мислиоцу, философу, мудрацу, родољупцу, државнику, али не и као богослову, богослужитељу, пустињаку, усамљенику, монаху, молитвеном тиховатељу, мученику, пророку. Књига Високопреосвећеног Митрополита расвјетљава управо ту богословску, шта више литургијску димензију Његошевог пјесништва, која је пресудна за разумијевање како његове поетике, тако и његовог крстоносног живота, – казао је Крцуновић и додао да је управо занемаривање те димензије давало простора за самопројектујућа тумачења. – Бит Његошеве поетике почива у опиту свештеног тајновиђења очима непатворене хришћанске вјере. Његово искуство свештеног тајновиђења, бременито стваралачким могућностима преточено је у један аутентични, моћни и непоновљиви молитвено-богослужбени и славословно-евхаристијски језик поезије. Та поезија, слиједећи нашег Митрополита, уткана је у наше биће, и кроз њену оптику сагледавамо овај богосаздани свијет, себе и друге у том свијету и историји, на један дубљи, егзистенцијално обавезујући, лично саборни, или како би се рекло евхаристичан начин – рекао је др Крцуновић. Он закључује да ако би у једном даху требало изрећи општи вриједносни суд о овој књизи, онда би тај суд гласио да је она својеврсно слово у одбрану Његошеве иконе, апологија његове распете личности, односно одбрана његовог голготског живота и христоцентричног карактера његовог цјелокупног књижевног дјела које Митрополт узима у разматрање. На самом крају промоције, о књизи Високопреосвећеног Митрополита говорио је књижевник Будимир Дубак. По мишљењу Дубака носећи стуб књиге „Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац”, представља Његошево Житије. – Петар Други Петровић је нетипичан владика и хришћанин. Нису га разумјели многи грлени савременици као што га и данас више него икад не разумију и осуђују, – казао је Дубак. Он додаје да је текст Житија Митрополита Петра Другог цетињског пустињака које је написао Митрополит Амфилохија представља избрушени дијамант. – Избрушени је драгуљ који сажима судбину и дјело богоизабраног светог Његоша, толико јасно и уверљиво да нам се указује пут познања овог откровитеља и сведока истине божанске и небоземне. Књигу Свети Петар II Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац митрополита Амфилохија, највећим дијелом, чине пригодни текстови, предавања и бесједе, које је аутор изговорио или написао, посљедњих неколико година, а поводом обиљежавања двјестогодишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша. Оливера Балабан Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...