Претражи Живе Речи Утехе

„Нико више није оптимистичан и нико не зна како ће ово да се заврши. Моји студенти не знају ни ко је Џек Николсон“, каже нам угледни песник и есејиста, гост Београда Чарлс Симић. „Ништа се лепо не спрема. Биће неко крвопролиће у Америци. Сви воле ратове. Ми смо сви знали да ако на чело САД дође Хилари, опет ће бити рат. Она има такве амбиције са Сиријом, са Русијом. Ситуација је страшна. Када је Трамп питао генерале колико атомског оружја има Америка, добивши одговор казао је: ’Зашто га не употребимо ако га већ толико имамо‘.“ Овако је на питање Спутњика како види савремени свет и пут којим се тај свет креће одговорио угледни песник и есејиста Чарлс Симић, гост издавачке куће „Архипелаг“, у којој је данас представљена његова нова књига есеја „Гледај дуго и нетремице“. Иако један од најугледнијих светских поета — овенчан престижним призањима, међу којима су и награда Конгресне библиотеке у Вашингтону, као и пре две вечери уручена награда Струшких вечери поезије — Чарлс Симић је у разговору са медијима претежно говорио о актуелној светској политици и месту појединца у њој. „Нико више није оптимистичан у Америци. Нико не зна како ће ово да се заврши. У једном периоду сам ишао сваког месеца на неколико дана у Вашингтон, где сам упознао неке људе који су радили у различитим институцијама — правнике, адвокате… Током наших заједничких вечера, после много чаша доброг вина, имали су обичај да ми кажу да ће бити горе и да је систем разбијен.“ Остављајући наду да у институцијама као што су Конгрес, а нарочито Сенат, још постоји осећање да нешто не може и не сме да се уради, Симић напомиње да је оно што је упропастило политику тo што богати људи могу да кандидату којег воле директно дају паре. Бројке су се, како каже, кретале и до сто милиона долара. На наше питање како је писати у таквом систему и каква је позиција песника у таквом свету, без великог оптимизма одговара: „Позиција не само песника него генерално Американаца јесте да смо заиста у великом хаосу. Нико не зна шта ће да буде. Не знају то ни аналитичари. Ни Трамп сам не зна шта ће да каже сваког дана.“ Одговарајући на новинарско питање како у контексту света на ивици рата види будућност Балкана и Србије, Симић подсећа да Америка нема интерес за овај терен. „Они немају интерес за Балкан и Србију. Скоро пола Американаца не зна где је Ирак, а тамо су водили највећи рат у коме је изгинуло толико Американаца. Деца у америчким школама више не уче географију, чак ни историју. Ја не волим њихову политику према Балкану. Трамп је избацио из Стејт департмента све оне људе који су стварно знали нешто више о другим крајевима света. Ти их страшно нервира. Али тако је било и за време Вијетнамског рата.“ У просторијама „Архипелага“, свог домаћина, угледни песник говорио је и о својој вери у будућност поезије, која је „преживела три хиљаде година а и даље гура“, као и о Струшким вечерима поезије, фестивалу који за 56 година постојања међу својим лауреатима има чак дванаест нобеловаца. Уз духовиту опаску да је од својих студената старији 60 година, Симић је открио да ти млади Американци не знају ко је Џек Николсон, као и да их је веома тешко натерати да читају велике романе 19. века, Толстоја, Достојевског… И одговор на питање како је од Душана постао Чарлс, изазвао је смех: „Е, то је мој ћале тако превео. У ствари, био је то неки други Србин који му је рекао да је Чарлс еквивалент Душану. Вероватно су били пијани. После сам видео да то нема никакве везе са именом Душан, али тако је испало.“ Дилему да ли је за данашњи изглед света крив баш ђаво, мотив тако често присутан у његовом делу и да ли је тај „његов“ ђаво у ствари окупирао свет, Чарлс Симић уз смех оставља отвореном: „Не знам баш ко је ђаво који је окупирао свет. Да ли смо то ми, или ко је, не знам, али нешто јесте“. Угледни песник ће у Дому омладине Београда сутра увече одржати књижевно вече, на којем ће, уз ретроспективу његове поезије — од раних до најновијих песама — са публиком, кроз разговор, поделити и своја уверења и ставове о поезији, о есејима, као и жива и снажна сећања на Београд.

Овај Сабор је одржан од 23. до 27. јула 2018. у Сент Луису, у држави Мисури, после свечаног молебна који је савршио митрополит све Америке и Канаде Тихон. У заседању су учествовали сви чланови Светог Сабора ове Цркве, архијереји, представници свештенослужитеља и мирјана из целе Северне Америке. Отварању су присуствовали архијереји Васељенске, Александријске, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, као и Финске Аутономне Православне Цркве. Московску Патријаршију је представљао Епископ череповецки и белозерски Флавијан. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

На четврту годишњицу од почетка Првог светског рата у САД је 28. јула 1918. године обележен "Српски дан". Високи амерички званичници, међу којима и председник Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Ленсинг, изразили су поштовање према борби српског народа. Од самог почетка рата, велики део грађана САД је показивао симпатије и подршку према српском народу. За прве три године највећег војног сукоба у свету до тада, велике количине новца и хиљаде тона хуманитарне помоћи стизале су грађанима Србије из САД. Новац је био намењен за исхрану цивилног становништва, избеглице, борбу против тифуса, семе за жетву, пољопривредне алатке, чак и за закуп брода за превоз избеглица. У напорима за прикупљање помоћи учествовала је читава мрежа америчких грађана и српских досељеника. Међутим, догађај који најбоље илуструје наклоност Америке према Србији је организовање "Српског дана" у САД када је обележена четврта годишњица почетка рата, 28. јула 1918. године. Идеја за обележавање те манифестације потекла је од српског посланика (амбасадор) у САД Љубомира Михаиловића, о чему сведочи његова преписка са другим помоћником државног секретара Вилијамом Филипсом. Иницијатива за "Српски дан" Михаиловић је 1. јуна 1918. године упутио писмо Филипсу у којем је објаснио да је "28. јул датум када су Централне силе прогласиле рат цивилизованом свету". Телеграм о иницијативи за "Српски дан" који је посланик Михаиловић послао српској влади на Крфу "Баш на тај дан Аустроугарска је напала малу Србију јер она није пристала да одбаци своју независност. Овај напад је подстакао немачко-мађарске аспирације да потчине мале нације и да на гробовима ових људи спроведу план за светску доминацију. Срби и Југословени су први морали бити уништени. Ипак, брутална сила није успела да уништи револуцијски дух Југословена и осталих Словена у Аустроугарској", написао је Михаиловић. Није дуго чекао на повратну информацију – Вилијам Филипс му је одговорио 6. јуна. "Успео сам да упознам Председника са садржином вашег писма мени од првог јуна. Председник је импресиониран вашим предлогом везаним за 28. јул и замолио ме је да вас уверим да ће он ваш предлог озбиљно узети у обзир", одговорио је Филипс. На тај начин се родила идеја о обележавању "Српског дана", а Михаиловић је о својој иницијативи обавестио српску владу на Крфу. Писао је да је предложио да се 28. јул обележи као "дан када су два принципа ушла у борбу – један владати другом силом, а други обезбедити слободу свима народима". Поручио је да би манифестација имала огроман утицај на потлачене народе. Позив грађанима САД да одају почаст Србији Може се рећи да је 28. јула 1918. заиста одата велика почаст Србји. Државни секретар САД Роберт Ленсинг је дан раније упутио позив свим америчким грађанима, који је објављен у Њујорк тајмсу, да се у недељу 28. јула, окупе у својим црквама како би изразили своју наклоност према "храбром српском народу", Српски добровољци у САД "Срби су се племенито одазвали својој дужности и јуначки и смело су се супротставили снагама државе која има десет пута више становништва и ресурса, да су тек пошто су три пута истерале Аустријанце и тек када су им притекле у помоћ Немачка и Бугарска, српске армије биле приморане да се повуку у Албанију. Иако му је територија прегажена и његова огњишта похарана, Српски Народ није клонуо духом. Иако надвладани јачим снагама, њихова љубав за слободом није малаксала. Брутална сила није имала утицаја на несаломиву решеност Српског Народа, да жртвује све за слободу и независност", навео је Ленсинг. Указао је да САД поштују принципе да народи свих држава, малих и великих, имају право да живе сопственим животом и бирају себи своју владавину, "па и народ који се тако јуначки одупро прохтевима германских сила да овладају светом". Додао је да су принципи за које се "Србија тако витешки борила и страдала", исти они, за које се и САД боре и да зато позива амерички народ да на годишњицу почетка рата манифестује "топле симпатије према томе пригњеченом рику за независношћу и националним уједињењем". Како је обележена манифестација? Вашингтон пост је најавио обележавање "Српског дана" истичући да ће се одржати велико окупљање у "Елипси" (парку код Беле куће). Наведено је да ће оркестар маринаца свирати музику и да ће учествовати хор од неколико стотина гласова. Међутим, изгледа да су временске прилике утицале на манифестацију и да је део програма одлаган и по неколико дана. У издању од 30. јула 1918. Вашингтон пост пише да су "службе поводом Српског дана које је требало да буду одржане испред Беле куће у недељу поподне, а онда одложене за синоћ у Силван Театру, поново одложене за сутра увече због кише". Посланик Михаиловић је послао извештај српској влади на Крфу у коме је написао да је 28. јул у САД прослављен као "Српски дан". Он сведочи и о томе да да је на Белој кући била постављена српска застава. "Вашингтон пост" најављује обележавање "Српског дана" "Осим апела министарства иностраних дела, све америчке новине причају о важности овог догађаја. У многим чланцима са симпатијом. На згради владе била је наша застава. У Вашинготну је организована јавна прослава са говорима и певањем, али због лошег времена је одложена за среду. У следећем писму послаћу детаљнији извештај", навео је Михаиловић. У следећем извештају је навео: "Српска застава је подигнута изнад Беле куће... по први пут". Српске новине, званично гласило Краљевине Србије, не помињу подизање заставе на Белој кући, а писаних трагова нема ни у америчким медијима, ни у званичним документима администрације у Вашингтону из тог времена. Писмо посланика Михаиловића српској влади у коме је навео да је српска застава постављена на Белој кући О том догађају једино је писао Детроит њуз истичући значај савезништва између савезничких група које помажу "да освојимо демократију за нашу браћу преко океана". Иначе, част да се нека неамеричка застава нађе на Белој кући припала је још само Француској 1920. године. Вилсонова почаст Србији Оно што је важно и што је вероватно доринело обележавању "Српског дана" јесте то што је амерички председик Вудро Вилсон имао позитиван став према Србима. Никола Пашић је упутио телеграм америчком председнику који је објављен у Српским новинама 17. јула 1918. године у којем га обавештава да се навршава четири године откако је Аустроугарска објавила рат Србији. Навео је да је Србија после тешких борби посустала "нападнута спреда од Германа и с леђа од Бугара". Портрет Вудра Вилсона "Уз тужан плач који долази из наше уже отаџбине, у којој Аустријанци и Бугари газе најосновнија људска права, газећи и тлачећи наш народ, долази нам исто тако тужан плач из наше шире отаџбине, отаџбине Срба, Хрвата и Словенаца, под Аустрогарском, који већ четири године, под најстраховитијим физичким и моралним околностима, вешани, убијани и тлачени, управљају заједно са нама из Србије, своје погледе ка Америци, која је преко Вас, у толико махова нагласила принципе ослобођења народа од завојевача и слободног опредељења народа, и која је у том циљу, послала милион војника у Европу и друге милионе спрема да, заједно са савезничким војскама, остваре велике ратне циљеве, које постависте 4. јула на Вашингтоновом гробу", написао је Пашић. Амерички председник је одговорио показујући велике сипматије према Србији и српском народу. Садржај Вилсоновог телеграма упућеног Пашићу објављен у "Српским новинама" "Телеграм који сте ми упутили на дан 15. јула нашао је најсрдачнијег одзива у мом срцу, а убеђен сам да ће наићи на исто тако топао одзив у срцима свих становника у Сједињеним Државама. Познате су нам дубине страдања кроз које је Србија прошла, и не само наше симпатије, већ дубоко наше пријатељство и жива жеља да му помогнемо прати ваш храбри народ кроз све фазе трагичног тока садашњег рата. Убеђен сам да сатисфакција Србији долази као прва тачка у сваком програму правде свих мисаоних родољуба у Савезним Државама. Изволите примити моје топле личне поздраве", навео је Вудро Вилсон. Важно је напоменути да је амерички председник и нешто раније писао о Србима, што се види у тексту објављеном у Њујорк тајмсу 18. јуна 1918. године под називом "Славимо Косово као Дан части". У поднаслову текста је написано: "Председник Вилсон одаје признање Словенима у борби за слободу". Он се обратио националном секретару америчког Црвеног крста са жељом да пренесе његове поздраве Србима који ће обележити Видовдан. Нацрт заставе који је представљен 4. јула 1918. "Борба српског народа за слободу и права и аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права да сами одреде лојалност и политичке акције, данас заслужују пажњу света више него икада", написао је, између осталог, председник Вилсон. Улога Михајла Пупина Верује се да је на позитиван став америчког председника према Србима утицало и познанство са великим научником Михајлом Пупином који је био његов лични пријатељ. Пупин је тада био научник светског гласа који је живео и радио у САД. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство. За свој рад касније је добио и захвалницу америчког председника Ворена Хрдинга коју је објавио у својој аутобиографији. Састанак Националног одбора за ваздухопловство 1915. (Михајло Пупин је први са десне стране) Краљевина Србија је 1912. године именовала Пупина за почасног конзула у САД и на тој дужности је био све до 1920. године. Активно се ангажовао на придобијању америчког јавног мњења за Србију. Радио је и на прикупљању помоћи сваке врсте. Само новчана помоћ Србији и Црној Гори за време Првог светског рата путем Црвеног крста од стране исељеништва у САД, а у организацији Михаја Пупина, износила је 140 милиона долара. По завршетку рата, славни научник је утицао и на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о границама, па је знатно допринео да Краљевини СХС припадне Банат, али и Блед који га је 1921. године прогласио почасним грађанином. Захвалница коју је Пупин добио од председника Хардинга "Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости", написао је Пупин у својој аутобиографији "Са пашњака до научењака". Прикупљање добровољаца у САД У САД је било организовано и прикупљање добровољаца за српску војску. У јесен 1916. у Америку је дошла српска војна мисија која је имала задатак да пронађе добровољце међу Србима, Хрватима и Словенцима у САД. Кредит за прикупљање добровољаца обезбедила је Француска влада а прихватни логори били су у Канади. Транспорт до француских лука обављали су енглески бродови. Нацрт заставе државе у стварању Занимљиво је да је у САД 4. јула 1918. године представљено нешто што би се могло назвати нацртом заставе државе Срба, Хрвата и Словенаца која је била у стварању. На тој застави била је комбинација хералдичких симбола народа који би ушли у састав будуће државе. Застава је истакнута у Вашингтону приликом обележавања америчког Дана независности. Алекса БОЉАНОВИЋ, РТС

При крају овогодишње своје посјете епархији јужне и централне Америке којом администрира високопреосвећени Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско – Приморски г. Амфилохије је такође имао бројне активности. Прије подне Митрополит је присуствовао светог литургији коју су служили новорукоположени свештеник Миленко Ралевић и јерођакон Давид (Јанкетић). У поподневним часовима, у пратњи викарног епископа Кирила и протођакона Николе Радиша и Владимира Јарамаза, Митрополит Амфилохије је отишао на пријем код Митрополита Аргентинског и јужноамеричког Игњатија Московске Патријаршије. Пријему је присуствовао и епископ Јован Каракаски и јужноамерички заграничне руске Цркве. У пријатној атмосфери уз богато постављену трпезу љубави, господа архијереји су размијенили мишљења о путевима и могућностима за унапређење мисије Православне Цркве у Јужној и Централној Америци. Општи закључак је био да треба што више радити у духу јединства и заједништва Једне Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве. Архијереји руске Цркве су испричали о утисцима са скоро одржаног јубиларног сабора Руске Православне Цркве, по поводу 100 година од обнављања титуле Патријарха у Русији. Такође је било говора о прослави јубилеја 100 година страдања Светих Царских Мученика Романових следеће године. Угодан састанак је завршен размјеном пригодних поклона. У вечерњим сатима Митрополит Амфилохије је изашао у сусрет молби породице Никчевић и крстио у Православну Вјеру трогодишњу Јулију Мацавара – Никћевић која је трећа кћер Ђорђа Мацаваре и Олге Никчевић. Крштењу је била присутна породица Никчевић на челу са Изабелом Никчевић, која има бројну породицу, синове, кћери и унучад. Кумови малој Јулији су били Ирина и Георгина Никчевић и Матео Кастро Десћутер и Риотаро Катајама који је поријеклом Јапанац. Високопреосвећени Митрополит ће се сјутра 21 децембра упутити из Аргентине у Црну Гору гдје се очекује његово долазак 22 децембра око 12 сати. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић) служио је по благослову Патријарха српског Иринеја свету архијерејску Литургију у манастиру Св. Архангела Гаврила у Земунском парку са свештенослужитељима овога храма, у коме се окупља српски и грчки народ. Владика Максим је позвао вернике да се помоле и сете Срба у овом делу америчког континента, који су тренутно угрожени пожарима, а посебно угрожене грчке цркве у Светој Варвари на обали Пацифика. У свом слову Епископ је изразио радост што је служио у заједници са грчким народом. Представио је илустровани православни служебник на енглеском језику за децу, а старешина храма јереј Панајотис Каратасиос поклонио је Владици служебник који је написан на четири језика. Извор: Телевизија Храм View full Странице

Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски и администратор Буеносајреско јужно-централноамерички Амфилохије за свој имендан, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служио је у манастиру Свете Тројице у Гватемали. Високопреосвештеном Митрополиту саслузивали су протојереј-ставрофор Алексиос Пења-Алфаро, архијерејски намјесник бразилски и манастирски свестенослужитељ отац Игњатије. На светој Литургији појале су монахиње Свето-Тројицке Свете обитељи. Митрополит је у току службе освештао и антиминс који је потписао за овај манaсатир који је данас званично приступио под јурисдикцијом Буеносајреске и јужно-централноамеричке епархије Српског Патријархата. Послије Литургије сва присутна дјеца пјевала су коледарске божићне пјесмице у славу Богомладенца Христа, а посебно је је било торжествено због имандана нашем Високопресовећеном Митрополиту Амфилохију, који је дјеци отпјевао пјесму „Божић, Божић Бата“. После ручка Митрополит је са домаћинима обишао парохију Светог Преображења у Гватемала Ситијy а потом радионицу за сирочад и Универзитет за школовање сиромашне омладине. Митрополит је истог дана имао и пријем код Сиријског епископа Едуарда Агуире који је такође честитао Митрополиту Амфилохију имендан и заблагодарио на посјети. После цјелодневних активности Митрополит се вратио у манастир Свете Тројице. Долгоденствуј Високопреосвештени Владико на многаја и благаја љета!!! протођакон Владимир Јарамаз Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Ово није наш или балкански већ, Руско-Амерички медијски рат. Балкански народи се баве другим питањима и ниједан нема инфраструктуру балканске медијске покривености а камоли светске, притом да је доминантан. Такође верујем, да сама природа информационог рата по мени објашњава да људи сами по себи немају потребу да мрзе цео свет и доприносе злу на некој другој страни света, јер иначе неби било потребе за тим дезинформацијама због којих се исти води.

Још као веома младом било ми је сасвим јасно о каквој се врсти не само глумца, већ и човека у њему ради и какав свеукупни визуелни пакет поседује неко ко се зове Беким Фехмиу... Моја сећања на Пулу везана су за 1980. годину када је мој отац, као председник фестивалског жирија, наградио Златном ареном „Петријин венац” Срђана Карановића, а ја сам спавао по столовима и столицама све док се покојни Бата Стојковић није сажалио и аутобусом ме одвезао до маме у Нови Винодол – каже за „Политику” Уликс Фехмиу. Први пут се публици у Арени као глумац поклонио тек синоћ и то захваљујући босанскохерцеговачком филму „Наша свакодневна прича” Инес Тановић, у којем игра главну улогу. Уликс Фехмиу, син легендарног Бекима и Бранке Петрић, супруг глумице Снежане Богдановић, већ дуго живи у Њујорку, бави се производњом хлеба за шта каже да је „хлеб наш насушни, јер од тога у Америци живимо”, док у Београду, Србији и у региону повремено борави бавећи се оним за шта га је бог створио – глумом. Живот вас је одвео на далеки пут, у други свет, али ипак нисте побегли од себе као глумца? - Очигледно да не. Никада нисам престао да се осећам глумцем, то је просто део мене и то не бих ни умео да вербализујем, иако је постојао један кратак период размишљања о томе, на самом почетку мог и Снежаниног живота у Америци. У глумачкој породици сте и порасли, глума је у крви? - Може и тако да се каже. Међутим, Снежана није одрастала у глумачкој породици па опет делимо ту заједничку глумачку судбину. То је једноставно тако. Када се наши уметници, глумци, определе за живот у САД обично покушају да и тамо остваре каријеру, је ли то био и ваш случај? - Ми смо прво пет година живели на том предивном полуострву Кејп Каду, јужно од Бостона, где нисмо ни покушавали да се бавимо својим послом. Када смо прешли у Њујорк врло брзо нам је постало јасно да за нас који верујемо да су позориште и филм пре свега уметност, тамо баш и нема места, јер је све производ и све се продаје. За нас је та спознаја како се тамо приступа послу и квалитету посла била прилично болна. У Америци бавити се глумом је лутрија чак и за онога коме је енглески матерњи језик. Снежана је имала у неколико наврата велике шансе да заигра у неким озбиљним пројектима, а ја нисам био у таквим ситуацијама. Ипак сте и тамо одиграли неке улоге? - Па сваки њујоршки глумац тамо мора да прође кроз неку од епизода чувене дуговечне серије „Закон и ред” (Low&Order). Ха, ха, ако си глумац у Њујорку и не играш у серији која се снима 20 година и има по 100 епизода годишње, онда стварно не постојиш. Ха, ха! Ипак, и Снежана и ја смо увек више размишљали о томе како да се бавимо својим глумачким животом некако квалитетније него што нам та средина у којој живимо дозвољава. Свој глумачки живот смо наставили у Београду у који често долазимо. Прво са представом „Дипломац”, заједно са нашом другарицом продуценткињом Миленом Тробозић Гарфилд, а наставило се и са филмовима и телевизијским серијама. Улогом у филму „Устаничка улица” Мирослава Терзића некако сте најбоље показали колико недостајете филму у Србији? - Хвала, али веома сам свестан тога да оног кога нема без њега се може. Нико за то није крив, али је то просто тако. Ако имаш креативну турбину у свом стомаку наћи ћеш начин да то испољиш. С друге стране, у Србији се мало ради, наша продукција је мала. Наравно да бих волео више да радим и да ме зову чешће, али ипак има значаја и то да сам у последњих 10 година од Новковићевог филма „Бели, бели свет” до данас одиграо неких шест улога у домаћем филму. Ви сте и продуцент новог филма Мирослава Терзића? - Да, ускоро почињемо да снимамо. Милена Тробозић Гарфилд и ја смо продуценти, а Снежана игра главну улогу. Имамо копродуцента у Словенији, добили смо средства из Еуримажа и на конкурсу Филмског центра Србије. Продукција ме занима у креативном смислу, даје ми и додатну одговорност према свим учесницима у пројекту. Филм ће се звати „Шавови”, инспирисан је истинитом причом једне од жена која тврди да јој је дете украдено из породилишта, а њој саопштено да је умрло. Терзић је за ову причу на веома актуелну тему урадио темељно истраживање, али наравно да је филм фикција. Уз то, крећем и у снимање дебитантског дугометражног филма Маше Нешковић „Најдужи лет на Земљи” у којем имам једну од улога. Да ли је у вама икада постојао онај нагон да као глумац треба да надмашите свога оца Бекима? Деца увек желе да надмаше своје родитеље и претпостављам да сваки син има неку врсту такмичарског духа у односу на свог оца. С друге стране, још као веома младом било ми је сасвим јасно о каквој се врсти не само глумца већ и човека у њему ради и какав свеукупни визуелни пакет поседује неко ко се зове Беким Фехмиу. Јасно ми је било да са свим тим не треба да се такмичим већ да све користим као добар животно-професионални тренинг са тако јаким спаринг партнером. То је као да вам је спаринг партнер Тајсон, знате да нећете бити тако добар боксер као он, али је од огромног значаја што сте са њим тренирали веома често. „Скупљачи перја”, породична судбина Недавно је обележено пола века од настанка „Скупљача перја” у којем је ваш отац остварио незаборавну улогу Белог Боре? - Много ми је жао што нисмо могли да присуствујемо пројекцији филма у Кану, али је наша ћерка Ника, која има 22 године, управо тада дипломирала. Међутим, њој се десило нешто незаборавно, готово судбинско. Како је она поред студија међународне политике увек била заинтересована и за филм и камеру, на факултету је упознала колегиницу Жулијет коју је замолила да јој буде глумица у једном малом пројекту. Разговор између њих две је текао овако: „Одакле си ти пореклом, шта раде твоји родитељи”– питала је Жулијет Нику, а када јој је моја ћерка одговорила, девојка је узвикнула: „Па и моја мама је из Београда! Јеси ли ти чула за филм 'Скупљачи перја'?”. „У том филму главну улогу игра мој деда!”– рекла је Ника, а Флоранс узвикнула: „А мој деда га је режирао!”. Испоставило се да је Жулијет унука сестре Саше Петровића и чак веома на њега личи! Саша је за глумца узео мог оца, а сада моја ћерка као глумицу ангажује његову унуку. Невероватно! И то на једном колеџу у шумовитом Вермонту... Дубравка ЛАКИЋ, ПОЛИТИКА