Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан састао се 29. септембра 2021. године у Патријаршији у Букурешту са Његовим Блаженством Патријархом румунским г. Данилом. У пратњи Његовог Преосвештенства били су архијерејски заменик Епархије темишварске протојереј-стсврофор др Маринко Марков и јеромонах Варнава (Кнежевић), секретар Епархије будимске. Том приликом владика Лукијан је тражио и добио благослов патријарха Данила за служење помена пострадалим српским војницима у Првом светском рату на Добруџи. Патријарх Данило и владика Лукијан су разменили мишљења о савременим изазовима са којима је Православна Црква данас суочена, а посебно у контексту пандемије вируса. Такође, Преосвећени г. Лукијан је честитао годишњицу патријарашке службе Његовом Блаженству г. Данилу. Извор: Епархија будимска

Ваша светости, ваша висопреосвештенства, преосвештенства, преузвишени Надбискупе барски, честити Ефендијо, господине Предсједниче Републике Србије, господине члане Предсједништва Босне и Херцеговине, цијењена породице Радовић, велики Саборе Црне Горе, Амфилохијев Саборе. Част ми је да на овом сабору поздравимо посебно Митрополита Украинске Православне Цркве, нашег брата и саслужитеља Антонија из Кијевопечерске лавре, Митрополита Андона Православне Цркве Албаније, који се заједно са нама данас овдје молимо, и посебно челнике нове власти у Црној Гори, Предсједника Скупштине Црне Горе, и мандатара за састав Владе Црне Горе. Долазак оволико значајних личности, оволико свештенства и монаштва, вјерног народа са свих страна под овако тешким условима је велики догађај, раван великој жалости која је снашла Црну Гору. Ваш долазак је нама велика утјеха. Кад плачемо, ако заједно плачемо, лакше нам је. Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај плач ће се претворити у радост, јер све што је везано за име нашег Митрополита Амфилохија, све се његовом љубављу и Божијим благословом претвара у радост, јер је био човјек библијски и јеванђелски, светоотачки. Дубоко је понио својим духом и својом мишљу у тајне Божије и њудске, у тајне спасења. Човјек дубоке, истрајне, тихе молитве и тихог ћутања, а и такав бесједник као апостол и као нови Златоуст, као нови Владика Николај Велимировић. Бог му је дао те је обновио Црну Гору, и њене храмове, уљепшао лице Црне Горе, окадио сваки камен, свако дијете помиловао, сваког жалосног утјешио, свакога гладнога нахранио, свакога бескућника примио, свакога уважио, и све трпио, и свакога миловао својом љубављу. Он је био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!” Може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег! Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са митрополитом Амфилохијем широм православне васељене. Ја, послије свих говора и лијепих ријечи, које је свакако Митрополит Амфилохије заслужио, а имајући у виду да је то такав човјек да ће се о њему говорити, и улазиће се у тајну његовог лика и дјела, и њеових врлина, за будуће вјекове, знајући да ће његова слава блистати кроз вјекове, нећу више говорити, него само да вас позовем да смогнемо снаге да се са њиме опростимо и да га понесемо у молитвеном ходу до његовог вјечног почивалишта. Хвала вам на љубави, нека вам се на добро враћа! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом упокојења архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на упражњени трон архипеископа цетињских и митрополита црногорско-приморски поставио је Његово Преосвештенство Епископа будљимљанско-никшићког Јоаникија, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Навршило се 35 година архијерејске службе Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана који је 1. јула 1984. године у Саборној цркви у Београду хиротонисан за епископа моравичког. Епископ Лукијан рођен је у Молу, у Бачкој, на Преображење 19. августа 1950. године у породици благочестивих хришћана Милана и Загорке Пантелић. На крштењу је добио име Војислав. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сенти. Уписао је студије права у Београду и Православни богословски факултет на којем је дипломирао 1980. године. Замонашен је руком Епископа шумадијског др Саве Вуковића у Манастиру Дивостин 1979. године. На постдипломским студијама боравио је у Регенсбургу у Немачкој, а потом и у Енглеској, у Ексетеру. За време студија у Немачкој, теологију и догматику учио је од тадашњег чувеног професора Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI. Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању, у мају 1984. године изабрао протосинђела Лукијана (Пантелић) духовника манастира Дивостин за викарног епископа моравичког. Наречење је 30. јуна 1984. године у Саборној цркви у Београду обавио Патријарх српски Герман са епископима: браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним епископом марчанским Данилом (Крстићем). У недељу 1. јула 1984. године, на светој архијерејској Литургију у Саборној цркви у Београду, Његова Светост Патријарх српски Герман, епископ шумадијски Сава и епископ нишки Иринеј, извршили су чин епископске хиротоније изабраног и нареченог епископа Лукијана, уз саслужење 10 свештеника и 8 ђакона. Хиротонији су присуствовали епископ браничевски Хризостом, епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан, епископ зворничко-тузлански Василије и викарни епископ марчански Данило. По завршетску свете Литургије, Патријарх Герман поздравио је новог епископа и пожелео му успешну и благословену архипастирску службу и предао му је жезал, символ епископске власти. Примивши жезал, епископ Лукијан је одржао своју прву архипастирску проповед у препуној Саборној цркви. На Литургији је певало Прво београдско певачко друштво и мешовити хор из Кордице (Грчка). Викарни епископ моравички г. Лукијан провео је годину дана у Београду, помажући Патријарху Герману у вршењу бројних обавеза. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању 1985. године изабрао је тадашњег викарног Епископа моравичког Лукијана за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. Дошавши у Епархију славонску, Епископа Лукијана је чекао велики посао зацељивања старих рана и обнављања храмова који су порушени у Другом светском рату. Трудио се да у Епархију славонску, како међу свештенство и монаштво, тако и међу верни народ уведе нарочити ред и поредак успостављањем редовних богослужења у свим парохијама и организовањем активног црквеног живота. Ову делатност прекинуо је рат који је букнуо у бившој Југославији, односно у Републици Хрватској. Венац мучеништва поднео је заједно са својим народом и Епископ Лукијан. Владичански Двор у Пакрацу је под дејством хрватских снага потпуно девастиран а инвентар, библиотека и ризница су биле изгубљене или уништене. Услед ратних дејстава, Епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је Владика Лукијан још као студент упознао, док је Патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, Епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва. И даље је наставио да у тешким ратним временима обилази ратишта, војнике и народ на територији којом је могло да се креће. Учествовао је и на разним састанцима и преговорима зараћених страна са Међународном заједницом. Коначни пад Славоније одиграо се 1. и 2. маја током операције познате под именом ''Бљесак''. Тада је међу последњима Славонију напустио и њен епископ, Лукијан. Оно што се дешавало тих дана најбоље је описано у извештају којег је Епископ славонски Лукијан поднео Светом Архијерејском Сабору СПЦ - ''Око 17 часова видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце према Босни јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља, где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време моји свештеници спасавали су цивилно становништво а пре свега жене и децу из својих парохија....'' ''Док је западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. -Све иде по плану- како рече председник Србије поводом масакра и погрома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима а завидим им и ја.'' Након пада западне Славоније, 1995 године, Епископ Лукијан одлази у Америку, где је био помоћни епископ митрополиту Иринеју Ковачевићу, а на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је општу историју хришћанске цркве једну академску године. Свети Архијерејски Сабор именовао је Епископа славонског Лукијана за администратора Епархије темишварске у Румунији, а којом је до тада администрирао Епископ шумадијски др Сава Вуковић. Доласком у темишварску епархију епископ Лукијан започео је тамо где је стао епископ Сава, на обнављању црквеног живота у српским парохијама у Румунији и успостављању монашког општежића у манастирима који су углавном били пусти. Након упокојења епископа будимског Данила, Свети Архијерејски Сабор је 2002. године изабрао Епископа Лукијана за Епископа упражњене Епархије будимске. Изузетан допринос Епископа Лукијана је на пољу реституције црквене имовине, како у Румунији тако и у Мађарској. Осим рада на очувању културно-уметничког блага Епархија будимске и темишварске и устројавања црквеног живота, епископ Лукијан посветио се преводилачкој делатности. Преводилачка активност епископа Лукијана била је усмерена на богослужбене књиге које су на језику којим народ више не говори, а на просторима Мађарске и Румуније изузетно је важно сачувати српски језик. Народ на овим просторима Српски језик говори углавном само у својим домова, или у местима где постоје српске школе и у цркви. Према томе Епископ Лукијан водио се тиме да богослужење из ових а и других разлога, мора бити свима разумљиво. На српски језик превео је 12 минеја, Октоих, Посни и Цветни Триод. Године 2017. постао је члан Удружења књижевника Србије, на позив истог удружења. Говори руски, немачки, енглески, мађарски, румунски и грчки језик. Извор: Радио Слово љубве