Претражи Живе Речи Утехе

24. марта 1999. године у 19:50, дејством крстарећим ракетама по инсталацијама ВОЈИН на Копаонику и дејством ловачке авијације по циљевима на Космету и широм Србије, започела је агресија земаља чланица НАТО пакта на тадашњу СРЈ. Током 78 дана бомбардовања у склопу операције "Савезничка сила", како је гласило званично име које је подједнако бесмислено као и имена које је америчка и српска власт сервирала својим јавностима (у Америци су је звали "Племенити наковањ", а нама је сервирано име "Милосрдни анђео"), погинуло је преко 2500 људи (припадника војске, МУП-а и цивила), а рањено је преко 5000 људи. НАТО авијација је за 78 дана извршила 26100 авио полетања испаливши 415000 пројектила различите врсте и намене укупне масе преко 22000 тона, које су нанеле поред људских жртава и велике материјалне губитке. Највећи удар је примила стратегијска групација нашег РВ и ПВО, где дејство на поменути вид наше војске није престајало свих 78 дана агресије. Наша ловачка авијација је извршила 12 борбених летова. Три ради маневра, а девет (седам појединачно и два у пару) ради супростављању непријатељским авионима. Изгубљено је 6 авиона МиГ-29 и један је тешко оштећен. Два пилота су погинула. Ловачко-бомбардерска авијација је дејствовала у склопу ваздушне подршке јединицама Треће армије на Космету је извела укупно 24 лета успешно извршивши дејства по 11 објеката ОВК. Један пилот је погинуо и један авион је изгубљен. Хеликоптерске јединице и транспортна авијација су за време трајања агресије извршили 179 летова превожења рањених и превожења материјалних средстава. У склопу те бројке извршено је 6 летова у циљу спасавања наших оборених пилота и пет летова у циљу проналажења непријатељских летача. Ова групација нашег РВ и ПВО није имала губитке у људству и техници. Јединице ВОЈИН (Ваздушно осматрање јављање и навођење), иако су претрпеле први удар, тактичким маневрима током свих 78 дана некако су успевале да прикупљају информације о покрету непријатељских летелица. Извршиле су и командним јединицама РВ предале око 35000 информација о покрету НАТО авиона. Имале су губитке у људству и техници. Јединице ПВО у склопу стратегијске групације (јер је вршено ПВО дејство и из састава копнене војске на терену) укупно су извршиле 555 ватрених дејстава. При томе су испалиле 363 ракетна пројектила различитих намена и преко 100000 противваздушне муниције различитог калибра. Својим дејством су уништиле 2 авиона, 27 беспилотних летелица и 45 крстарећих ракета. Поред тога, погодиле су и оштетиле још 36 авиона и два хеликоптера НАТО пакта. Имали су људских и материјалних губитака... Тактичким маневром јединица РВ и ПВО на терену и постављањем лажних мета, избегнути су још већи губици... Укупно је погинуло 39 припадника стратегијске групације РВ и ПВО и (2+3) припадника овог вида у склопу КОВ, односно припадника КОВ у саставу нашег вида. На овој теми желим, не улазећи у политичку димензију бомбардовања (да ли је могло да се избегне, да ли се требало супроставити или не или већ шта је о овој теми писано или се пише на овом и многим другим форумима), да се подсетимо свих погинулих припадника РВ и ПВО, који су своје животе дали током 78 дана агресије НАТО пакта на нашу земљу...

Generale, nek je tvojoj majci hvala Песма која Србима тера сузе на очи, а коју изводи хор „Косовски божури“ посвећена је официру српске полиције Вељку Раденовићу. Командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999. године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и каже својим момцима: „За мном браћо!“ Учествовао је у отаџбинском рату за Републику Српску, а бранио је свој народ и у Крајини. Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали. Њему у част композитор из Ораховца Гаврило Кујунџић је написао и компоновао песму „Ђенерале“. Преминуо је 29. септембра 2012. у Крушевцу у 57. години живота. На нашу срамоту, није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао заувек запамћен у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.

Verujem da smo se svi nekada susreli sa osobama pasivno-agresivnih obrazaca ponašanja. Verujem da su nas svaki put manje ili više izbacili iz takta. Verujem da bi bilo korisno naučiti da ih prepoznamo. Ipak, dozvolite sebi da prepoznate i pojedine obrasce vašeg ponašanja. Pa, da počnemo. Da, ali… ; Zaboravio sam pitanje… ; Zar nisi malopre rekao da… ; Nemoj da se ljutiš, ali iskreno … ; Pasivna agresija je oblik (ne)izražavanja emocija, koji se sreće mnogo češće od aktivne agresije. Aktivna je i formalno i neformalno, socijalno i krivično sankcionisana, te smo mi, civilizovani ljudi, morali pronaći način kojim ćemo izraziti svoje agresivne nagone. Nešto kao loša sublimacija. Pasivna agresija ispoljava se kao kontinuirana autoagresija, sprečavajući pasivno-agresivnog pojedinca da zacrta a onda i ostvari neke svoje ciljeve. Verovatno se pitate zašto bi neko sam sebe sputavao? Pa… počnimo od pitanja kako nastaje. Pasivna agresija (PA) je normalna „odbrana“ kod dece i adolescenata, dok se oni uče suprotstavljanju odraslima i postavljanju granica. Ako dete odrasta uz suviše dominantnog (da ne kažem aktivno agresivnog roditelja), ono neće imati prilike da se bori za sebe i da tim putem ostvaruje svoju nezavisnost. Zato ono mora pronaći neki „put ispod žita“, kojim bi moglo postati samostalnije, a koji ne bi ugrozio odnose sa njemu značajnim ljudima. Na razvoj PA snažan uticaj imaju i kontradiktorne poruke koje šalje uža socijalna sredina (prvenstveno roditelji), kada se pravila ponašanja i vrednosti (ali i načini izražavanja ljubavi) menjaju u zavisnosti od raspoloženja ili slobodnog vremena roditelja. Bez jasno postavljenih vaspitnih granica, dete se oseća nesigurnim, i ne razvija mogućnost integracije validnih poruka u svoj sistem vrednosti i ponašanja. U adolescenciji PA obrasci ponašanja su zapravo razvojna stepenica, koja bi trebalo da, kroz ispitivanje roditeljskih granica, dovede do aktivnog zalaganja za sebe, napuštanja zavisnog položaja u odnosu na roditelje i ličnu autonomiju. Nadalje, ovakve obrasce ponašanja održavaju strogi zahtevi školskih sistema, autoritarni mentalitet socijalne sredine (koji ne dozvoljava individualistički pristup i minimizira lične izbore). Ukoliko su ovakvi uticaji (koji često dovode do osećaja zavisnosti, bezvrednosti i bespomoćnosti) snažni i kontinuirani, pasivno agresivna ponašanja postaju sistemska. U osnovi sabotiranja ličnih i tuđih inicijativa i uspeha stoji uverenje da je saradnja sa drugima vraćanje u zavistan položaj. Kada se ukloni otrovni uticaj prenaglašenog autoriteta, uz veliku (stručnu i neformalnu) pomoć – pojedinac sa pasivno-agresivnim ponašanjem može se navići na nove, zdravije i zrelije obrasce ponašanja – asertivosti. PA postaje nezreli odbrambeni mehanizam (donosi više štete nego koristi) ulaskom u odraslo doba, tj. početkom treće decenije života. PA osobe se ne sukobljavaju sa drugima, jer veruju da će time samo gubiti (pošto su druge osobe uvek jače, pametnije i sposobnije od njih). Zato misle da je bolje složiti se sa drugima zbog „mira u kući“, a kako je njihovo mišljenje suprotno – manifestuju PA ponašanje. PA osobe često imaju nisko samopouzdranje i pesimistične su prirode. Emotivne veze im skoro nikada nisu mirne i srećne, jer imaju tendenciju da se vežu za situacije povređenosti umesto zadovoljstva. Od drugih očekuju da im zadovoljavaju potrebe i ispunjavaju njihove dužnosti. Često se nalaze na klackalici, gde je jedno sedište na strani servilnog ponašanja, a drugo na strani hostilnog. Pasivno agresivni pojedinci za svoj život najviše krive one od kojih (na bilo koji način) zavise, a ipak odbijaju da se oslobode ovakvih odnosa. Nikada direktno ne govore o svojim potrebama i željama, a kada ih na slično primorate postaju vidno anksiozni. Uz pasivnu agresiju (kao poremećaj ličnosti, a ne uz izdvojene simptome) često se sreću depresija i alkoholizam, psihosomatske bolesti, kao i pokušaji samoubistva. Pasivna agresivnost je, neretko, usmerena i prema samom sebi. Okolina to opaža kroz odsustvo volje, lenjost, depresivnost, odugovlačenje, nisko samopoštovanje, adiktivno ponašanje ili upuštanje u rizik. Tipični pasivno-agresivni obrasci ponašanja: Negiranje – poricanje (skrivanje pravih osećanja): osoba negira da oseća, uopšte ali naročito negativne emocije, odbija da govori o tome, uverava da je sve u redu i menja temu („Ne ljutim se.“ , „Nije mi ništa.“ , „Sve je u redu.“) Okrivljavanje i izazivanje osećaja krivice: PA pojedinac ne prihvata odgovornost ni za šta, a inicijacija svađe ogleda se u tipičnoj rečenici „Ti bi samo da se svađaš.“ Ovim često uspeva da izazove osećaj krivice kod sagovornika, i optuži ga za manjak tolerancije. Ukoliko to nije dovoljno, repertoar „žrtve“ može se proširiti navođenjem svih dobrih stvari koje je uradila, a čime je sebe degradirala, zbog čega bi svi trebalo da joj budu zahvalni (emocionalno iznuđivanje). Osvetoljubivost: Koriste se izjave koje će namenski povrediti drugu osobu, ukazujući upravo na njene slabosti, njoj neprijatne teme i sl. Osvetoljubivost se može manifestovati kroz davanje lažnih komplimenata, ili kroz skretanje pažnje na neko ponašanje ispred drugih ljudi, na nepogodnim mestima, u namerno odabranom lošem trenutku, i sl. Ogovaranja su takođe česta, pri čemu se uglavnom odvijaju kroz prizmu zabrinutosti. Humor, ironija, sarkazam: Ekscesivno korišćenje ovih tehnika komunikacije, uz konstantno zadirkivanje, doprinose izbegavanju tema i namernom nerviranju sagovornika („Šalio/la sam se, šta ti je…“) Zaboravljanje, odugovlačenje, sabotaža: PA pojedinac se postavlja tako da će maksimalno ispuniti vaša očekivanja (nekada i ona sama veruje u to), uz priličan entuzijazam, a zatim će se desiti „iznenađenja“, „preopterećenosti“ i sl („Evo sad ću..“ , „Ajde sutra.“) Strah od samoće / zavisnost: pasivni agresivci ponašaju se po principu „nerviraš me, ali ne mogu bez tebe“. Strategije za prevladavanje PA osoba Kada ste duže i češće okruženi pasivno-agresivnim osobama, verujem da osećate da je potrebno nešto uraditi, a ne ignorisati. Iako je vrlo verovatno da ćete sebi najviše energije uštedeti upravo ignorisanjem, evo nekih od strategija za prevladavanje PA osoba: Za početak, potrudite se ne doživeti njihovu PA lično – ljudi se na određeni način ponašaju zbog njih samih više nego zbog vas. Pokušajte posmatrati širu sliku. Ipak, ukoliko se njihovo PA ponašanje nastavi, i još deluje kao da je usmereno ka vama… Prvi korak jeste prepoznati ovakav tip ponašanja, i nazvati ga pravim imenom – neprijateljsko ponašanje. Pokušaji ukazivanja na PA uglavnom ne budu uspešni, jer oni imaju razrađen sistem manipulacija komunikacijom (pokušavajući da održe svoju – iovako nestabilnu –ravnotežu). Nakon toga važno je postaviti granice – stavite jasno do znanja da ne mislite tolerisati takvo ponašanje (ali dajte konkretan razlog i primer, jer generalizacijom ne možete ništa postići). Izbegavajte jezik koji optužuje i aktivno agresivne postupke. Mnogi ljudi se ponašaju pasivno-agresivno jer ne veruju da iko sluša ili razume šta imaju da kažu. Kada je to moguće, uključite ih u diskusiju o pronalaženju rešenja za neku situaciju, kako bi im dali na značaju – moguće je da će time umanjiti svoje štrajkačke aktivnosti. Možemo pokušati insistirati na razgovoru o tome šta osobu muči, bez ikakvih osuđivanja i pozivanja na odgovornost i krivicu. Možemo pokušati da ohrabrimo i podržimo autentičnost i slobodu izražavanja različitih emocija. Kažem – možemo pokušati – jer najčešće ne uspevamo. Trening asertivnosti je dobar način kanalisanja agresivnosti, i smatra se da ima efekta kod aktivno i kod pasivno agresivnih osoba. Asertivnost je oblik komunikacije, koji podrazumeva aktivno i dosledno zastupanje svojih potreba i želja, ispoljavanje osećanja bez obzira na to da li su ona pozitivna ili negativna i na koga su usmerena, a na način koji je primeren drugim ljudima, odnosno za njih nije ni napadan ni uvredljiv. Pristanak na psihoterapijski tretman je često rezultat prisile od strane neke bliske osobe. PA pojedinac tada prihvata terapiju kao prinudu, i na sve načine pokušava ostati pasivno agresivan i kroz odnos sa terapeutom. Zbog toga se dešava terapijski neuspeh, potkrepljen idejom pasivnog agresivca da je ona pokušala ali je neko drugi kriv, nisu je dovoljno slušali, razumeli… (prebacivanje odgovornosti). Mnogo je veća verovatnoća da će terapija biti uspešna ukoliko PA osoba samostalno krene na lični razvoj, uvidevši da ima problem (u toj situaciju vrlo verovatno podrška bliskih neće izostati, a to je ono čemu se ona izrazito nada). Podrazumevani početak rada sa PA osobama jeste prepoznavanje trenutaka kad je pasivno – agresivna i pokušaj povezivanja takvog ponašanja za nekim okolnostima iz prošlosti, uz ohrabrivanje izražavanja različitih emocija. Rad sa PA pojedincima odvija se uz podrazumevanu kontinuiranu podršku, ali na nekoliko različitih frontova: potpuno odbijanje tuđih zahteva menja se prihvatanjem zahteva koji su nužni za napredak na bilo kom polju, uz davanje ličnog pečata; umesto indirektnog vređanja autoriteta i uopšte ljudi koje opaža uspešnijima, vremenom se razvija sposobnost konstruktivnog suprotstavljanja i rasprave (uz želju da i on postane uspešniji); umesto konstantnog žaljenja na nesreću i sudbinske faktore, razvija se odgovorni pristup životu uz prihvatanje njegovih negativnih aspekata i inicijativa za promenu istih, itd. Na kraju bih želela da naglasim ono što mislim da je važno imati u vidu u odnosima sa svim ljudima. Mi skoro nikada nismo povređeni samo zbog onoga što nas sada boli – već u sebi (na skoro uvek nesvestan način) doživljaje povezujemo sa starim povredama. Da bismo osvestili taj proces, potrebno je dugo raditi na tome, uz prethodno donetu odluku da ćemo istrajati u onome što smo započeli. Preporučujem kratak, šaljiv video o pasivno agresivnoj šefici. Malo iskarikiran ali verujem da će pomoći u prepoznavanju različitih obrazaca ponašanja. Nikolić Sandra, OLI psihoterapeut u edukaciji

Пред стројем свих припадника 204. ваздухопловне бригаде и члановима породица настрадалих у НАТО агресији, данас је на аеродрому Батајница служен парастос и помен свим настрадалим друговима и колегама. Крај места где се некада поносно уздизала зграда команде која је уништена у бомбардовању 1999. године, данас стоји споменик "Нико није рекао нећу". Спомен обележје подигнуто у знак сећања на све жртве НАТО агресије-припаднике јединица батајничког аеродрома. Достојанствено и мирно како и приличи, пред стројем официра, подофицира и војника; пилота, инжењера и техничара; у присуству чланова породица настрадалих, служен је помен за све колеге настрадале у рату 1999. године. Парастос су служили архијерејски намесник старопазовачки Миле Јокић и војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде капетан Предраг Докић, те помоћник војног свештеника, заставник Синиша Трбојевић. У борбеним задацима у току НАТО агресије из састава јединица батајничког аеродрома, погинули су пилоти Зоран Радосављевић и Миленко Павловић. У молитви су поменути и пилоти оборени у току рата, Слободан Перић настрадао у саобраћајној несрећи 2010. године и Иљо Аризанов, који је преминуо 2011. године од срчаног удара. По речима јереја Предрага Докића, 24. март као Дан сећања постаје и црквени празник-црвено слово као сећање на наше мученике и Хероје! View full Странице

Државна церемонија обележавања Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања ове године биће одржана у Алексинцу, граду великог страдања током НАТО агресије 1999. године. У току НАТО бомбардовања СРЈ, град Алексинац је бомбардован у два наврата. Најтеже бомбародовање Алексинца десило се 5. априла 1999. У 21.35 часова са седам пројектила погођене су две централне градске улице. Погинуло је 11 грађана, а 50 задобило телесне повреде. Уништено је 700 стамбених објеката, здравствене установе и привредни објекти. Алексинац је поново бомбардован у ноћи 27. на 28. мај 1999. године када је погинуло још троје људи. Напади НАТО започети 24. марта, трајали су 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло од 1.200 до 2.500 људи. У бомбардовањима која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, верски објекти и споменици културе. Пренос централне комеморације поводом Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања почиње у 20 часова на Првом програму Радио телевизије Србије. На скупу ће говорити сведок страдања др Братислав Миладиновић, председник Републике Српске г. Милорад Додик и председник Србије г. Александар Вучић. Алексинац Јунака погинулих у одбрани Отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама У параклису Светог краља Милутина у Дому Војске у Београду 23. марта 2018. године јереј Славко Папић служио је парастос пострадалим јунацима и недужним жртвама НАТО бомбардовања 1999. године. У кратком слову пуковник Стевица Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“ је поручио: -Наших јунака погинулих у одбрани отаџбине и народа треба свакодневно да се сећамо у нашим молитвама. У храму Светог архангела Гаврила у Хумској улици 24. марта 2018. године у склопу свете Литургије служен је помен жртвама бомбардовања наше земље од стране НАТО пакта 1999. године. Архиепископија београдско-карловачка | View full Странице