Претражи Живе Речи Утехе

Митрополит Амфилохије је најпопуларнија личност у Црној Гори, то знају сви режимски аналитичари. Очигледно је то засметало сујетном Ђукановићу, те је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози тај статус митрополита. Али сваки камен којим су се бацили на Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић дошао је у САД као део дипломатске мисије Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, са циљем да америчке званичнике информише о стању људских и верских права у Црној Гори након доношења сада већ фамозног Закона о слободи вјероисповијести. Након разговора које је, скупа са епископом диоклијским Методијем, имао у Вашингтону, продужио је за Чикаго, где је учествовао на Сабору у манастирима Свети Сава и Нова Грачаница, те на литији од цркве Светог Саве до цркве Светог Илије у Индиани, првој која је икада одржана на територији САД. Оба ова догађаја која је организовала Епархија новограчланичко-средњезападноамеричке као израз подршке овдашње цркве и верног народа цркви, свештенству, сестрама и браћи у Црној Гори, дубоко су потресла протојереја Никчевића, који није крио позитивно изненађење бројем људи који су шетали у недељној литији. Овај разговор, ипак, почињемо оним због чега се је отиснуо на далек пут… *С ким сте се срели у Вашингтону и какви су утисци? -По благослову нашег митрополита и Епископског савјета Црне Горе владика Методије и ја смо имали састанке у Стрејт департменту, Конгресу и Хелсиншком одбору. У Стејт департменту смо се срели са људима који воде црногорски и српски деск, Џошуом Луисом и Стејси Бишоп као и са господином Томпсоном, вишим саветником за Европу и Евроазију и са замеником амбасадора за вере, Семом Браунбеком. А у Конгресу САД били смо у канцеларији Чели Пингри, која обавља функцију предсједавајућега тзв „црногорског кокуса“ и разговарали са вишим стручним саветником Тодом Штејном. Причали смо дуго, уместо предвиђених пола сата, разговор би потрајао сат и по и углавном се сводио на то да су они тражли информације о много ствари и детаља о којима нису били добро обавештени. Очигледно, да су до сада добијали информације само са једне адресе, од представника црногорског режима из Подгорице, тако да је и за њих било изненађење све оно што се догадјало и претходило доношењу Закона о слободи вјероисповијести, а о чему смо их потанко обавестили. Поготово смо инсистирали на недемократском и нелигитимном начину на који је закон усвојен, у глуво доба ноћи, уочи Нове године, када су амбасадори и дипломатски представници били на одморима, док су опозициони посланици били похапсени у Скупштини у време гласања око спорног закона, упркос томе што су поседовали посланчки имунитет. И ми свештеници, заједно са нашим владикама и целокупним монаштвом морали смо да изађемо на улице и да позовемо народ у покушају да спречимо изгласавање тог накарадног закона мимо сваког протокола, који заправо није Закон о слободи него о ропству, у коме су посебно спорни чланови: 62, 63, и 64 који су политички а не правни, и којима је предвиђено да имовина Митрополије и Епархија СПЦ на територији Црне Горе која је до 1918. године припадала цркви, сада треба да припадне држави, да се прекњижи, да држава њоме располаже. *Да ли су Вас и колико саговорници у Вашингтону разумели? -Ми се надамо да јесу, а мислимо да су брзо и реаговали, барем ако је судити по поступцима црногорских власти и по ономе што су добили као препоруке из америчке и британске амбасаде након неких својих одлука. Црногорска власт је била наредила полицији да више не обезбјеђује литије, мирна и молитвена окупљања грађана, а онда су америчка и британска амбасада реаговале јасно нагласивши да се демократски принцип и право на окупљање мора поштовати, поготово ако се има у виду да је Црна Гора држава која претендује да уђе у Европску Унију. Пошто су добили и јасне препоруке из америчке амбасаде да је држава дужна да обезбеђује сваки јавни скуп, црногорској власти је пропао покушај да престану са обезбеђивањем наших скупова. Очигледно је да су имали намеру да изазову немире, а да са себе скину сваку одговорност за последице. То је, чини се, био и први корак режима ка увођењу ванредног стања којим би прекинули наше протесте. То им, за сада, није успело. *Да ли овај састанак митрополита са премијером Црне Горе можемо тумачити као последицу тог притиска? -Рекао бих да су и они, гледајући шта им се дешава по свим градовима, па чак и малим селима, напокон схватили да је више од половине Црне Горе незадовољно овим законом. Јер, ако преко 200.000 људи сваког четвртка и недеље упорно мирно шета и ако знамо да бар по један члан породице остане у кући, онда се примичемо цифри од 400.000 људи, што су две трећине становништва Црне Горе. То је импозантан број и ми смо пластично објаснили званичницима у Вашингтону шта то значи када 200.000 људи изађе на улицу у једној малој земљи, каква је Црна Гора – то је као да у Америци изађе 110 милиона. Оно што је културолошки феномен, бар када се ради о нама са Балкана, јесте да сви ти људи шетају мирно, без инцидената, да певају црквене песме и носе иконе, моле се Богу, чувајући своје људско достојансво и духовно достојанство цркве у чију заштиту су стали, и ево по мећави, по киши и сваком зимском невремену не одустају од чврсте намере да сачувају светиње. Те слике литија дугих десетине километара су обишле и задивиле свет. И када се народ разиђе, у тишини и побожно, иза њега не остане ниједан комад смећа, па комуналне службе после скупова немају шта да раде. И по томе се види да су то хришћанска окупљања, и да их покрива благослов Божији. Оно што је званичнике из Вашингтона посебно интересовало је то да ли протестују само Срби и да ли су окупљања једнонационална. И на то смо одговорили да је СПЦ канонска и осмовековна институција којој се, по свим истаживањима које спроводи власт, највише верује и да се у њој на служби, једнако окупљају и они који се национално изјашњавају као Срби и они који се национално изјашњавају као Црногорци. Такође, медју нашим свештеницима и монасима има разних националности, и то верујућем народу не смета, нити икоме прави икакав проблем. Да не говорим о томе да на нашим скуповима говоре и представници Исламске заједнице, попут господина ефендије Хусеина Хоџића и да сваког четвртка и недеље само на литији у Пљевљима имамо око 5.000 наше браће муслимана, а да тај број укупно премашује 15.000. Познато је да су поједини угледни политичари у Црној Гори, из реда муслимана, јавно дали подршку нашој Цркви у вези са овим законом. Оно због чега је режим у Подгорици инсистирао на разговору, после како су се изразили « последње опомене » коју су упутили нашем митрполиту, свакако је чињеница што виде да губе тло под ногама, популарност им у народу вртоглаво опада, а избори се ближе. Такође, виде они да су и многи чланови ДПС са нама, да се не слажу са тим законом, па су почели и да прете својим члановима и бирачима. Наша Црква има своје вернике у судству, полицији, влади, просвети који нам саопштавају каква се тортура над њима спороводи зато што подржавају литије. Свеж нам је пример учитељице из Бара, која је члан ДПС, а коју су казнили због тога што су деца на часу цртала Штрмфове и тробојке. Ми, од наших верника, имамо информације да и у самом врху власти готово нико није за тај закон осим председника Мила Ђукановића. Од људи који су му блиски може се чути да читав тај пројекат потиче само из једне главе, његове…Сада се ту поставља и питање одговорности људи који су поред њега и који учествују у власти, јер спроводе у дело наум једног човека. Ако држава не прихвати праведне захтеве цркве, онда ће се суочити са гласом целе Црне Горе. Ја сам сигуран да неће проћи много времена, а да ће народ у потпуности прећи на нашу страну. Имамо већ римокатолике који протестују а стално апелујемо на наше комшије и пријатеље Албанце, међу којима има православних хришћана, да нам се и они прикључе како би уразумили ову власт да одустане од пљачке црквене имовине. Неко је са правом назвао данашњи режим светокрадицама, што је нови термин у српском језику и није постојао пре њих. А тужно је што ти и такви нису припадници неког другог народа него нашег. *Шта очекујете од разговора са премијером Марковићем? Чини се да он има блажи став од Ђукановића по питању Закона… -Имамо утисак да господин Марковић, и ако би хтио да удовољи захтевима цркве, има озбиљну сметњу у господину Ђукановићу и у људима који долазе из неформалних група, ван институција, а који врше притисак на њега. Драго нам је да је дошло до тих разговора и надамо се у просветљење душа и умова људи који воде државу, да одустану од овога накарадног закона и да у складу са савременим европским и светским законодавством направе један нормални закон, по угледу на Хрватску, рецимо. Нека препишу закон тамошњи који се односи на Српску православну цркву, или нека препишу закон Босне и Херцеговине, и ми ћемо бити задовољни. На овај актуелни закон Црква је дала велики број примедби, он није уставан и спроводјењем политичке идеје ДПС о стварању некакве нове црногорске цркве, овим се законом покушава поништити и узети осам векова историје СПЦ, и то баш у години прославе великог јубилеја 800 година њене аутокефалности, и то све предати некоме другом. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Александра Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори. *Многи потезе Мила Ђукановића тумаче притиском који долазе са Запада, из НАТО блока и реферишу на смањење глобалног утицаја Русије на овим просторима. Да ли се у Црној Гори заиста одвија једна стратешка, глобална битка која се прелама преко леђа СПЦ, или се ипак ради само о борби за интересе локалног карактера… – Мој утисак, поготово после састанака у Вашингтону, јесте да је црногорски режим већ дезинформисао САД да иза ове приче стоје интереси Русије и Србије. О томе сведоче и њихова отворена питања о “утицајима страних сила”. Рекли смо им да то апсолутно није тачно. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори. Уосталом, недавно смо имали случај Бугарске православне цркве, која је врло блиска Руској цркви, а имала је проблем са расколницима. Међународна заједница, Брисел и ЕУ, су помогли да званична Црква победи у том сукобу. Иако је Бугарска црква ближа Русији него наша. Све што се дешава не иде у прилог тези да ово диктира неко са стране. Ово је очигледно само један опасан пројекат који је поделио Црну Гору а долази из главе једног човека. На жалост, уместо да са годинама постане мудрији и паметнији, код Ђукановић је обрнут случај. Што је старији, све више губи компас и постаје класични диктатор. *Прваци црногорске опозиције у једном тренутку су као циљ протеста, уместо промене спорног закона, истакли – техничку владу. Стекао се утисак да неки покушавају да Митрополију увуку у политичку игру. Је ли то само утисак? -Циљ протеста наших је био и остаје повлачење Закона или његово преобликовање на начин на који је нама прихватљив. И наше литије ће трајати све док се то не деси. Црква се бави спасењем људске душе, што је комплексно и тешко поље рада, а свакако подржава поштену политичку борбу, и све оне који се боре за истину и правду. Међутим, црква се не сврстава ни на чију страну, међу нама су људи који гласају за све политичке опције, и владајућу и опозициону. Господин Марковић, председник владе, је пре пола године венчао сина у Саборном храму у Подгорици. Ми смо апсолутно отворени за све. И свака политичка партија, то је сада јасно и позицији и опозицији у Црној Гори, мораће убудуће да чује глас своје Цркве. Иако до сада неки нису увиђали колика је снага Цркве, ови садашњи догадјаји су показали са коликом љубављу, поверењем и духовним озарењем народ хрли тој цркви у намери да је по сваку цену сачува таквом каква је. А митрополит Амфилохије је једна од најзначајнијих личности нашега доба, то знају сви режимски аналитичари, и пошто је својом непоколебљивом стаменошћу највећа препрека њиховом духовном обезличавању Црне Горе, то је и стална мета режимских спинова, пакости и лажи. Очигледно да је такав ауторитет засметао сујетном Ђукановићу и да је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози статус и СПЦ и митрополита. Али одговор народа је био јасан и величанствен, сваки камен којим су се бацили на преосвећеног митрополита Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом стогодишњице доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1920. године), Епархија бачка Српске Православне Цркве и Одељење за спољне црквене везе Московске Патријаршије организовали су, 20. децембра 2019. године у Матици српској у Новом Саду, Међународну научну конференцију под насловом „Руска емиграција у Србији у 20. веку“. Преневши благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, обраћајући се учесницима конференције Епископ мохачки господин Исихије је указао на значај очувања сећања на добру сарадњу између два братска народа. Велика сеоба Срба наш народ је окренула ка братској Руској царевини, када су се населили у области која је касније названа Славјаносербск, а вековима касније је и руски народ нашао уточиште на нашем поднебљу, нагласио је владика Исихије. Звучни запис обраћања Епископа Исихија Господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, поздравио је присутне и подсетио на времена која су усмерила део руског народа према братском српском народу. Звучни запис обраћања Селимира Радуловића У раду конференције учествују: проф. др Алексеј Тимофејев, Философски факултет Универзитета у Београду; проф. др Владислав Пузовић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду; др Милана Живановић, научни сарадник Института за новију историју Србије; др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве; др Виктор Иванович Косик, професор Института за славистику Руске академије наука; проф. Андреј Александрович Кострјуков, Православни Свето-Тихоновски хуманитарни универзитет; проф. др Владислав Иванович Голдин, Северни (Арктички) федерални универзитет; господин Алексеј Арсењев, публициста, и историчар мср Петар Ђурђев, Историјски архив Града Новог Сада. Звучни запис обраћања проф. др Алексеја Тимофејева Звучни запис обраћања др Милане Живановић Звучни запис обраћања др Радована Пилиповића Завршена је прва сесија, док ће други део програма Међународне научне конференције почети у 17 часова. Циљ конференције је да прикаже живот и рад руских избеглица, њихов допринос нашем друштву, узајамни односи наших народа, а посебно односи Српске Православне Цркве и Заграничне Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, аутора професора др Богдана Лубардића. Гост у студију био је протонамесник Игор Игњатов. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Манастирска светост с њеним старцима и праведницима је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је и луда. Тражим људе који имају огањ у себи, и не налазим их, ни у политици ни у спорту ни на универзитету. А опомињем, не смемо да спавамо. Ја не могу да спавам. Можда ћемо сутра, размишљам, умрети, и мене боли то што нећемо успети да урадимо нешто важно. Можда ће, плашим се, остати неки човек коме нисмо стигли да кажемо да је Христос васкрсао – говори у разговору за „Печат“ протојереј Андреј Ткачов, проповедник и мисионар чије се књиге широм света читају с највећом пажњом. Из ваших текстова избија не само непатворена истина православља већ и непатворена чистота и лепота словенске душе. Колико је у праву Иларион Троицки кад тврди да словенства ван православља нема? Мислим да је тако. И Достојевски је тврдио да је словенство без православља ништавило. Без православља ми смо страшни. Без православља Рус је страшан човек, а с православљем он је Серафим Саровски. Исто мислим и за Србе. Зато за Словене не видим никакву алтернативу Христу. Не знам, можда су Грци били бољи, а Римљани моћнији без Христа. То не знам, али знам да су Словени без Христа никоговићи. А људи се данас кваре греховима. Раније сам се, кажу, тога стидео, а данас се тим поносим. Словени имају свете људе, пријатеље на небу. Много пријатеља на небу. Kажем: Помози Свети Јустине, и он ми пружа руку. Исто замолим Светог Николаја, и помоћ ми стиже одмах. Имамо пуно светих на небу. То је наш словeнски живот. * Чини се да је тешко данас сачувати национални карактер словенских народа – чедност и искреност – у свету који је не само огрезао у греху већ прогласио грех за норму, и то глобално значајну норму. Национална идеја није у броју бајонета, није у нафти и није у балету у Бољшом театру. Она је у литургији, ма како то чудно звучало за многе уши, између осталог и за уши аутора ове сентенце. Шта ми имамо чега нема на Западу? То је питање које сева у ваздуху као избрушени челик. Ми имамо литургију. Не науку, не космос, не нафту, па не ни књижевност. Тачније, имамо све то, али не као основу већ као додатак главном. А главна је литургија. Ако људи једни друге не једу живе, тајни разлог за то је служење литургије. Гогољ је осетио литургију. Достојевски који је изашао из шињела Николаја Васиљевића осетио је манастирску светост с њеним старцима и праведницима. То је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је, луда. Русија ни сама не зна шта има. Она има такво благо. Русија има Христа. Када она сазна за то, када спозна ту истину, цео свет ће се преокренути – пробудићемо великог успаваног џина. Постоји једна бајка о Илији који је лежао у пећини и није могао да устане. Ту су били и свети старци, убожјаци. Они су га благословили да устане. Када је устао, истерани су Татари. Данас су потребни старци да пробуде Илију. Руси су веома снажни, али не знају сви за Христа. Ако литургија постане жива за све масе крштеног народа, овај народ ће из својих дубина, мрачних али живих, произвести такве облике живота да ће свет узвикнути једно гласно „ах“. * Онај део света, мислите, који у Русији види реметилачи фактор? Не треба се чудити мржњи према Русима, писао сам. Руси су непоновљиви и имају мисију. Мржња према Русима траје вековима. Да сте узели новине из 19. века, француске, енглеске, били бисте запањени: То је буквално пресликани „Шарли ебдо“. Тамо су свуда руски медведи, руски страшни цареви, пијанци с некаквим балалајкама на улицама који страшно прете сиротој Европи. А Европа је очешљана, дотерана, лепа девојчица која се игра на улици лепог градића. Руси су медведи који желе све да зграбе. Не мислим да треба расипати снагу на убеђивања и доказе. Треба познавати историју, црквене корене бића, руску светост. Када упознате свету историју ове земље везану за благоверне кнезове, јуродиве мученике и новомученике, спознаћете тајну која се зове Русија. Русија је известан архипелаг, тајанствена васељена. * Где је данас праунук европске хришћанске цивилизације? Човек је постао сваштождер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером. Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће“, и урадиће то. И све то због унутрашње празнине и смањења простора које се зове глобализам. Тако унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има више пара и прегршт слободног времена. Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као пре триста година – вера, нада, љубав. Међутим, код њега је то „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и љубав према себи. Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба неког волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост врлином. Коначно изгубивши сваки укус за истину, одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин. Ову одвратну мисао назвао је достигнућем и назвао је толерантношћу. * Чини се да онај остали свет, егзотичан, многолик и „нецивилизован“ има своје мишљење о томе? Шта он поручује западном човеку? На многим језицима тај свет се обраћа западном човеку: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се на рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“ Они говоре тихо повијене главе четкајући сјајне ципеле белог туристе: „Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити. Мрзимо те чак и када се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само да бисмо те проклели на свим језицима света. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке сем твог егоизма. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће пожелети да тобом обришу ноге биће тако велики да ћеш се заувек помешати с прахом. Међутим, праунуци хришћанске цивилизације као да не чују ове претње. Не треба да учимо од Запада. Нешто можемо научити и од Оријента. * Где лежи корен снаге и жилавости једног Оријента? На Оријенту је мање неонских светала, али тамо постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж и деца и унуци. Тамо сви живе заједно као прсти у песници. Тамо се за савет обраћају онима који су своје унуке већ оженили. * Може ли православна црква да сачува неокрњену и неизмењену истину о којој сведочи а иза које стоји Христос као глава, и да истовремено уђе у свет који не само да је другачији од оног у којем је ширено јаванђеље већ је другачији и од оног у ком смо ми рођени? Мислим да може. Рођен сам у СССР-у. Нико ме није учио да се молим. Тражио сам Бога. Када сам живео у Лавову, тамо је било пуно различитих вера. Где је правда, истина, срећа, питао сам се. Једном сам отишао у католички манастир, и осетио да у мом срцу нема вере и среће. Ако је то вера, помислио сам, могу одмах да се обесим, не могу тако да живим. Тог дана ми је било врло тешко. Те вечери сам доспео у православну цркву. Ту сам осетио да Христос разговара са мном. И од тада се нисам колебао и сумњао. Двадесет година касније служио сам у тој истој цркви. У нама постоји унутрашња жудња и жеђ толико снажна коју нико не може да утоли. Приђеш и питаш ме: Шта желиш, власт? У реду, одговарам, и шта још нудиш? Новац? Аха, добро и новац. Жене? Питам, јел’ то све? А у мени немирно срце. Шта ћеш ми дати да изневерим Христа? Све је то мало. Тако је било и у трећем и у четвртом веку, и данас. Истине су неокрњене и не дају се изменити околностима, географијама или временима. Мислим да су сви људи исти. * Често користите јеванђељске метафоре. Колико су оне разумљиве савременом човеку који нема контакт са земљом? Шта у есхатолошком смислу значи неразумевање јеванђељских појмова? Да ли смо ми исцурили историјско време? Свака ствар је велика прича. Шта човек може да сазна путем телефона? Овде кажеш, а тамо се чује. То је молитва. А шта је воз? Ако закасниш пет минута, све је отишло. Воз, телефон, водовод, то су све приче. Од свега можемо учити чак и ако не копамо земљу и не муземо краве. Ми живимо међу људима. Наши аутомобили, телефони, авиони, све је то прича о Богу. Када летим авионом, размишљам шта би било да је цар Давид летео. Какве би псалме написао? Он би написао величанствене псалме човека који лети авионом. Ништа се није променило. Моје срце, ум, душа све је исто. Нека авиона и аутомобила, хлеб је светиња. Под небом нема ништа ново. Људи кажу ми летимо, пишемо, ми аванзујемо. То су глупости. Хеј-хеј станите. Не, ја сам болестан, ја волим, ја се кајем и молим и ништа ту нема новог. Цивилизација је само дим и магла. Суштина је остала иста. * Леонтјев је у времену много мање глобалистичком говорио да урбанизам не воли аутентичност. Како урбани православац може да сачува аутентичност православља и руски лик? Хришћанство је градска вера. Није то сеоска вера. У граду су епископи, професори, библиотеке, у селу су људи који јесу ближи Богу, али ако им то неко не каже, они не знају. Књиге и образовање су у граду. Изгубили смо рај. Први рај је био врт. А будуће царство је град који силази с неба, нови Јерусалим. Отишли смо из врта и дошли у град. Зато је благодат Божја у граду. Ту је ум, а ум долази до Бога. Град је царство Божје. * Каква је одговорност парохијског свештеника у мегалополису? Парохијски свештеник у мегалополису је Свети Георгије, мученик. То је човек који се бори са страшним греховима, палим духовима, наркоманима, проституткама, лицемерима, убицама. Око њега је милион посрнулих људи. Без Христа он би полудео, убио би се за пола године. Градски свештеници, мислим, најсветији су људи. Они се боре и кад нема рата. И ако они изгубе, наступиће прави рат у којем ће се проливати крв. * Може ли црква да помогне држави да направи један аутохтони систем, да понуди јаку алтернативу овоме што данас имамо на пољу културе и образовања? Потребни су нам људи. Идеологија неће никога спасти. Идеологија мора бити у нама. Узмите ми све, али ја ћу остати ја. Значи, ја имам идеологију. Верујем да је Христос мој Бог, да ћу умрети и да ће ми он судити. О томе ћу увек и свима причати. Ако у мени нема вере, можеш ми дати и књиге и митре и какав је смисао? Нама требају људи који ће горети. Нама је потребан огањ. Шта ми се свиђа код Светог владике Николаја Велимировића? Он вапи: Хеј људи, хееј, немојте да спавате. Устајте. Потребан је огањ. Осећам да старим, и мучи ме једна мисао, да нисам ништа за Бога урадио, и размишљам шта бих још могао урадити, можда нешто отпевати, изградити, записати. Ми смо новозаветни Јевреји. Бог нас је позвао. Прихватимо то, чак и када нам кажу да смо луди, необични и чудни. Могао бих да будем милионер, ђаво ће ми у томе помоћи. Али онда размишљам. Не-не-не, стани. Нећу. Шта ће ми? Желим све да дам за Христа. Мој живот је такав. Бојим се славе и богатства. Такви су сви православни Срби и Руси. Нека, нека је тако. Нека се Хрвати хвале, а Срби воздижу до неба. * Да ли ће Русију и Србију спасти врлина или вештина? Нас ће се спасти вера. Осећам да ми свештеници треба да положимо живот, и да сву снагу уложимо у то да наши људи схвате ко су. Колико је наших људи страдало за Христа а многи то не знају. Треба свима да причамо да смо ми Христос, да је Бог наш краљ и да морамо да му служимо. Очи бих дао да људи схвате да је Христос васкрсао. Када Рус не верује, он није Рус већ чудовиште. Зато сам дошао из Украјине у Русију. То је као да сам рођен у Црној Гори, али сам пожелео да живим у Србији. Желим да свој живот дам да људи схвате да је Бог жив и да нам служи као што ми служимо њему. * Како треба да се односимо према канонима? Да ли су они нама, православним верницима, али и клирицима постали претежак терет? Каноне је лако поштовати. Када вас волим, зашто бих консултовао каноне, зашто би то био грех? Они су смишљени за грешнике. Ствари су много једноставније. Не видим у свету страшни суд, ја трагам за љубављу. Ако вас волим, какви су мени канони потребни? Борба за каноне је знак пада. Николај Велимировић је говорио када човек изгуби љубав, он се бори за праведност, а када изгуби праведност, долази у сукоб с Богом. Љубав је изнад праведности. Она је изнад свега. Она је одраз Божјег присуства. * Какве су, по свеправославну васељену, последице одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да да томос украјинским расколницима? Последице његове одлуке су адска провалија, али православље ће све победити. Православље је силно, чудно и неразумљиво, као трава која избија кроз асфалт. Мислим да ће у свеправославном свету последња реч припасти Русима, а ја молим Бога да је они са страхом изговоре. Вартоломеја је ђаво у старим годинама ухватио за ребра. Њему се ближи кончина, али ђаво га је преварио. Он је горд човек. Помислио је да је главни, заборавивши да је први онај ко је најмањи. Код Христа он није главни. Извор: Новости

Док је била заокупљена предвођењем Савеза Совјетских Социјалистичких Република, Русија није била претерано популарна у нашим богословским круговима. Руско богословље је деловало некако сентиментално и ефемерно, удаљено од суштинских проблема, док се ставови и понашање Руске цркве нису чинили претерано занимљивим. Ни за време Јељцина није било ништа боље. Штавише, Русија је била „приклоњена Западу“ те је њена „погнута глава“ још мање импоновала него раније… А онда се однекуда појавио човек. Онакав каквог дуго није било. Онај који ће после пар деценија власти добити почаст да седне у царски трон – ни мање ни више него – цркве светогорског Протата. Русија је „дигла главу“ и „ударила шаком о сто“, а цео свет се поприлично узбудио. Колективно узбуђење је, наравно, тешко мерити, али ако би постојала нека направа којом се ово може, не треба сумњати да би у Србији – по питању Русије и њеног возрожденија – показивала највише бројчане вредности. Нико се томе данас не може чудити: људи су бића страха и дрхтања, и онда када се старији, снажни брат-заштитник поврати из кôме, осећају се сигурније. Пошто, елем, богословље спада у хуманистику, што подразумева да се богослови и баве и обраћају другим људима, онда ни они нису могли остати равнодушни на ову врсту емотивних и космолошких потреса. Не треба далеко трагати да би се иновације у расположењу српског богословља очитале – довољно је пажљивије погледати насловну страницу интернет часописа Теологија.нет (на читаочевој десној страни): док су се некада само највећи међу русофилима, или бароколози који истражују путеве поунијаћеног богословља (на пример), могли занимати за Украјину, данас она једина има „банер“ на овом веб-сајту. Наравно, дата поставка је сасвим оправдана, пошто Украјину потреса озбиљна црквена криза, али једно питање се не може избећи: да ли би се ико бавио оваквом кризом када би дошло до неспоразума Цариграда са, на пример, Тбилисијем? Јасно нам је да се овом, као и другим руским темама данас тако опсесивно бавимо управо због нашег великог и снажног словенског брата, који може макар мало – макар на тренутак – да ублажи осећања страха и дрхтања, која људе и заједнице неумољиво утапају у трагични сплин сопствене безначајности.[1] Али, чиме ћемо се бавити у тренуцима када страх и дрхтање попусте? Тачније, шта радити ако овакви тренуци постану нешто више од неухватљивих наговештаја? А шта бисмо, најзад – онај ко има жељу сме се запитати куда га та жеља води – радили када би нам се оствариле нејаке детиње жеље, те и ми постали снажни/значајни као што је наш старији/крупнији брат, а периоди без страха и дрхтања постали јако дугачки? Пошто нам је, наравно, овакво стање данас тешко замислити, једино што преостаје је консултовање са учитељицом живота. Нећемо се, међутим, бавити ониме што је Србија радила када је била јача. Јер, иако смо то углавном већ научили напамет, некако се ипак нисмо решили хистерије и незадовољства. Уосталом, то се не може ни очекивати: није лако критички сагледавати сопствену историју и извлачити мудре поуке из ње, нарочито онда када прошлост постаје златно доба које се никада неће вратити. Запитаћемо се, стога, за промену – присећајући се колико нам је стало до свог великог словенског брата – шта је Русија чинила онда када није било страха и дрхтања? Шта је Русија чинила када је престала да буде безначајна? Ова питања нас доводе до једне теме која је и пре описаног (емотивног) препорода била врло популарна у српском богословљу, а тиче се периода покрштавања Русије. Чувена приповест, сачувана у подједнако чувеном Несторовом летопису, наиме, говори о томе како је руски кнез Владимир, онда када његова кнежевина јесте постала значајна, одлучио да преузме веру неке од тада доминирајућих светских култура. Готово да нема богослова који данас не зна начин на који су кнежеви емисари описали своје утиске, пошто су се вратили са мисије која је требало да одлучи о крштењу Кијевске Русије. Оно што је препознато као кључ њиховог извештаја, и одлуке која ће уследити, је богослужење – византијска литургија. Ушавши једном на литургију у цариградску цркву Свете Софије, посланици напросто више нису знали јесу ли „на небу или на земљи“, те ће из овог узвишеног стања изаћи са (последичном) одлуком: „више не можемо живети овде у паганству“.[2] Дакле, оно што је одлучило о крштењу Русије није некаква богословска теорија већ – како ће здушно закључити савремено православно богословље – литургијска пракса. Другим речима, Русија данас јесте наша велика православна узданица пре свега захваљујући богослужбеном искуству: Русе је крстила литургија. Међутим, ако је вађење историјских (у овом случају литерарних) података из контекста неопходно како би се из мôра детаља издвојили/нагласили они који су у датом тренутку посебно важни, онда је – у некој следећој фази истраживања – враћање у контекст исто тако важно, како се наша сазнања не би претворила у „пароле што лепо звуче“. Наиме, осим тога што указује на моћ византијског богослужења да претвори цркву у „земаљско Небо, у којем Наднебески Бог обитава и ходи“,[3] овај средњовековни документ садржи још неке интерпретативне потенцијале који нису нимало занемарљиви. Извештај руских емисара даје врло интригантно објашњење разлога због којих су ову базичну претпоставку византијског богослужења доживели на тако јасан и недвосмислен начин. Наиме, не треба заборавити да су емисаре и Муслимани („Бугари“) и Латини („Немци“) водили на своја богослужења. Зашто, међутим, тамо нису имали проблем да схвате јесу ли „на небу или на земљи“? Срећом, за одговор на ово питање не морамо се домишљати – записан је доста јасно у Несторовом летопису. Међу неколиким сликовитим и погрдним описима муслиманског богослужења, спрам потреба ове расправе издваја се мисао: „(…) код њих нема радости, само туга и смрад велики“.[4] Латинско богослужење су Руси очигледно озбиљније схватили, пошто му нису доделили сликовите описе какве нису штедели у претходном опису. Међутим овај недостатак речи ће бити речит по себи: „Били смо код Немаца и видели у храмовима различите службе, али лепоте [красоты] не видесмо никакве“.[5] Један недостатак је био довољан за одлуку: недостатак лепоте! Због чега је управо лепота Русима била толико важна биће јасно тек пошто пажљивије саслушамо шта су емисари испричали о ономе што су доживели у Цариграду. „И дођосмо у земљу Грка, и одведоше нас тамо где они служе Богу своме, и не знадосмо – јесмо ли на небу или на земљи: јер на земљи таквог призора и такве лепоте [красоты] нема, и не знамо како то да искажемо – знамо само да тамо Бог пребива са људима, и да је њихова служба боља него у других народа. Ми не можемо заборавити такву лепоту [красоты той], зато што сваки човек, када окуси (нешто) слатко, после тога неће узимати (нешто) горко; тако и ми, више не можемо живети овде у паганству.“[6] Док су мотиви слатког и горког коришћени како би се, у закључку, направио метафорички контраст између описаног стања и дотадашњег животног искуства, кључни термин који се понавља у обе реченице које описују оно што су мисионари доживели је – лепота. Оно чега је потпуно (контрастно) недостајало код Латина, „Грци“ су поседовали у изобиљу: лепоту. Ако пажљиво и отворено ишчитавамо овај текст, онда је јасно да руски емисари схватају/доживљавају да у византијској литургији „Бог пребива са људима“ управо због тога што „на земљи таквог призора и такве лепоте нема“. Најзад, из истих разлога желе и да се крсте: зато што напросто не могу „заборавити такву лепоту“. А пошто им је кнез Владимир очигледно поверовао, онда нећемо претерати ако кажемо да је лепота одиграла кључну улогу у крштењу Русије. Тачно је да богословске спекулације нису одлучивале о крштењу Русије, такође је тачно да литургијско искуство јесте одлучивало о крштењу Русије, али је подједнако тачно и то да је лепота одлучујућа сазнајна категорија која је ово искуство довела у срца оних који су доносили одлуке о крштењу које ће променити историју. Залуду ћемо данас правити схоластичке акробације којима бисмо могли оспорити ову једноставну претпоставку и запис који је недвосмислено поставља пред нас. Уколико бисмо били ултра-критични, па сугерисали да је извештај из летописа могао напросто настати као плод књижевне маште, онда би његова валидност за нашу расправу била – заправо – још и већа. У том би случају изнесени описи били производ колективне, митолошке свести у чијим би оквирима употребљене категорије и описи имали неупоредиво већу сазнајну тежину од тежине једног историјског записа. Са друге стране, уколико запис јесте историјски, он данас свакако више није само једно пуко сведочанство о осећањима неколицине путника који су пропутовали средњовековну Европу, већ је одавно постао део колективне свести Руског (па и осталих православних) народа. Уместо, дакле, да неке податке проглашавамо ефемерним, а неке есенцијално важним – у зависности од трендова које желимо да пратимо или диктирамо – можда би било боље покушати са њиховим разумевањем и објашњавањем. Тек тада ће чињенице можда задобити оно што им самима по себи, без обзира да ли предствљају литерарно или историцистичко сведочанство (или пак обоје), заправо недостаје – значење. Запитајмо се, стога, због чега су се овај књижевни извештај и византијско богослужење могли препознати управо по питању које би се данашњем Србину, православцу, на први поглед могло учинити сасвим ефемерним: питању лепоте? Преживевши тешку кризу иконоборства, византијско богословље је – како се чини – дефинитивно спознало да је људска способност категоризовања стварности на суштинске и ефемерне теме једна врло опасна интелектуална играчка. Тачније, једно врло опасно интелектуално оружје, какво се не би смело свакоме „давати у руке“. Проглашавање неких тема за ефемерне – илити недовољно есенцијалне – лако доводи до њиховог „избацивања из игре“ на путу потраге за спасењем. Тако се очас могло доћи до занемаривања: тела у односу на дух, осећања у односу на разум, природе у односу на личност, или иконе у односу на евхаристију – како су то у богослужбеном контексту покушали да учине иконоборци. Један од њихових кључних покушаја дискредитовања руком сликаних икона се, наиме, заснивао на претпоставци да искључиво евхаристија има ту привилегију да представља истинску (есенцијалну) икону Христа.[7] „Допустити да благодат буде посредована безбројним иконама чинило се [иконоборцима] као разводњавање до оне тачке на којој је ова напросто престајала да дејствује (…) Иконоборци су тежили ка томе да строго ограниче приступ обожујућој благодати на оне еклисијалне канале које су покривали свештенство и евхаристија.“[8] Међутим, православно богословље је стало на становиште да оваква врста резова по ткиву стварности – резова који подразумевају да је реторска вештина довољна за стигматизовање неких аспеката људског живота као не-битних (и за њихову следствену осуду на одумирање) – није ни побожна, нити паметна, те понајмање православна. Богословски залог оваквога становишта је заправо врло врло крупан: моћ одлучивања о томе шта је суштинско а шта ефемерно је једна фино упакована варијанта моћи одлучивања о томе шта је битно а шта небитно, шта трајно а шта пролазно… те у крајњој линији и о томе шта је добро а шта лоше. Човеку је таква моћ заиста дата, али је она – као што знамо из загонетних библијских извештаја о паду – у врло тесној вези управо са људским падом. У оној мери у којој је било заиста јеванђељски утемељено, православно богословље је знало да се овом врстом моћи мора врло пажљиво располагати, јер она заправо најчешће не показује склоност да се повинује – ни природним нити Божијим законима. То је она иста засењујућа и – како се показало – изузетно заводљива моћ, која је некада давно додељена човеку као бићу задуженом да именује и возглављује створени свет.[9] Моћ на коју смо се превише често „саплитали“ да би нам било нејасно како она напросто „ није за свачије руке“. Поверење за употребу ове моћи се, ако разговарамо као хришћани, заправо може дати само онима који су до те мере смирени да такву моћ у потпуности схвате из перспективе личне одговорности. Одговорности пред заједницом, одговорности пред сваким појединцем, пред оним кога знамо и пред оним кога не знамо, одговорности пред сваком животињом, сваком биљком, пред оном најмањом травком, од које се – у свој њеној ефемерности – „ни Соломон у свој слави својој“ није успео лепше оденути (Мт 6, 29). Тек уз ослањање на такву врсту одговорности може се допуштати одлучивање о томе шта је више а шта мање важно. Тачније, тек таква врста одговорности допушта одлучивање о томе шта је на који начин важно, пошто тек тада све постаје важно и све може бити добро – макар у извесној мери наликујући начину на који Творац све сагледава. Из богословске перспективе гледано, однос према лепоти би се, следствено, могао схватити као нека врста најосетљивијег коректива постојању ове врсте базичне јеванђељске одговорности. У супротном, Седми васељенски сабор бисмо лако могли прогласити окупљањем љубитеља сликарства, са циљем да се – на пример – обезбеде повољнији услови за друштвену промоцију културе и уметности. Седми васељенски сабор, међутим (ако теми приступимо озбиљније), доноси Победу православља тиме што га спашава од опасности коју носи игнорисање естетских аспеката црквеног живота. Ма како то парадоксално звучало, естетика се показала као најпрефињенији детектор неконтролисаног бујања воље за моћ – макар када је хришћански однос према свету у питању. Јер онога који се одлучи да незасито једе „с дрвета од знања добра и зла“ најлакше је препознати – а како другачије (?) – по томе што суверено влада знањем о томе шта је битно а шта небитно. А онда када се, пак, „овлада“ оваквим знањем, тада може почети сазнајна чистка у којој се најпре дефинишу ефемералије, а потом појединци или друштва ослобађају од онога што није важно управо због тога што (ја/ми мислим/о да) није важно. У таквој је поставци лепоту, са свом њеном пословичном пролазношћу, свакако најлакше прогласити за ефемерност. Јер, поседовање „знања“ (добра и зла) се може потврђивати и експлоатисати само на истинама које се могу прецизно формулисати и премерити. Тврдити да се знање и истина могу исказивати у тако флуидним „оквирима“ као што су они естетски, заправо, подразумева имплицитно одрицање од воље за моћ. Управо у томе лежи тајна оне Победе православља коју је донео Седми васељенски сабор: високо естетизовани богослужбени препород који је ова победа покренула подразумева препуштање човека једном начину комуникације који успева да субвертује сазнајну расподелу на важно и неважно, као и (следствену) кондензацију моћи око оних који ту расподелу контролишу.[10] Да је, уосталом, Божији промисао пратио ону врсту (људске) „логике“ (илити, прецизније: „воље“) која игнорише неке теме само зато што нису (прокламоване за) есенцијално важне – онда оваплоћење другог лица Свете Тројице у људском, смртном телу, и његово страдање у једном тренутку људске историје, не би ни имало потребе да се догоди. Из другог, апостериорног угла гледано – да није било овога конкретног оваплоћења и овога конкретног страдања, све остале људске појединачне историје и људска појединачна тела би напослетку могли остати да занавек таворе у домену ефемерног. Срећом, свест о Божанском кеносису је била тако дубоко записана у кодовима византијског богословља, да ширење Божанске благодати по свим аспектима литургијског и ван-литургијског живота није могло бити „забрањено“ чак ни царским декретима. Улазећи у коштац са иконоборством, византијско богословље је – ваљало би напослетку закључити – досегло до оних дубина на којима је спознало да је управо лепота једна од оних „ефемерних“ ствари без којих (богослужбени) живот нема никаквог смисла.[11] Дошавши до ове спознаје, постиконоборачка Црква је спровела незаустављиви естетски развој богослужења који је породио ону непојмљиву лепоту од које руски емисари нису могли доћи себи. Нису, дакле, Руси одреаговали на лепоту византијског богослужења зато што нису разумели византијско богословље, већ управо зато што су га на прави начин разумели. Јер чудесна креација коју су највећи византијски духовници, највећи византијски мислиоци и највећи византијски уметници вековима заједно обликовали у оно што данас зовемо литургијом је чудесна управо по томе што из себе ништа не искључује, већ у себе све укључује. А оваква се чудесна „порука“, без спознаје њене лепоте – која омогућује апофатичко залажење иза поделе на битно и небитно – напросто не може „разумети“. Укратко: лепота није била додатак, већ темељни богословски садржај византијског богослужбеног живота. Одавде више не може деловати као историјска произвољност чињеница да је управо ова врста богословског садржаја била савршено довољна да би се средњовековни Руси и Византинци ујединили у вери. Одавде, пак, до Достојевског, који уверено каже да ће лепота спасити свет, само је један корак. А хоће ли српска Црква и српска култура, најзад – у ретким тренуцима када наступа предах од страха и дрхтања – осврћући се занесено између мајчинске Византије и братске Русије, гледати на лепоту као на незанимљиву ефемералију, или као на нешто што ће спасити свет – остаје да видимо. У међувремену, сасвим је у реду дивити се онима који су – попут браће Руса или средњовековних Срба, на пример – умели да се диве лепоти, и из овог дивљења да стварају културу која живи/траје. Извор: Теологија.нет

Протојереј Николај Балашов – Унија напредује ка истоку Украјине (други део) Наташа Јовановић 05/04/2019 Печат БРОЈ 564 Шта Русија заправо брани у Украјини? Шта за сваког Србина значи Косово, где је Пећка патријаршија, где је срце српске историје, где је њена права домовина, где је она настајала – ми разумемо. Треба ли било какве економске и друге предности условити одрицањем од сопствених корена, од светог срца своје националне историје. Мени се чини да не треба – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве. У трезору српске националне свести остало је сачувано уверење да је српска слобода скопчана с руском снагом. Сматрате ли да би припајањем Косова „Великој Албанији“ Русија изгубила важан део свог цивилизацијског простора? Може ли се помирити, на шта је приликом своје посете Београду указао митрополит Алфејев, пут ка ЕУ и очување Косова и Метохије? Ми осећамо горчину због тога што се трагедија Косова дешавала оних година када је Русија била веома слаба. Намеће ми се помисао, да косовске трагедије не би било да Русија није била тако слаба. Али историја не зна за кондиционал, десило се то што се десило… Наравно, то је тежак избор за српски народ. Ми желимо да будемо с вама у том смислу. И мислим да смо у стању да схватимо то што знатни део света који нас окружује изгледа као ружан бесмислен сан, и директно игнорисање очигледне реалности. Ми знамо шта Косово значи за Српску православну цркву, пошто ми никада нећемо свикнути да прихватимо да је град нашег крштења – Кијев – само главни град једне стране државе. Ми се с разумевањем односимо према тој политичкој реалности која данас постоји. И још једном ћу рећи, током страшних година 20. века наша црква се уверила да смо у стању да преживимо много тога ако у нашем срцу чувамо верност духа наших очева. Није ли Русији, по неком вишем промислу, пало у задатак да одбрану канона, те права на слободу и традиционалне вредности започне баш на месту где је крштена? То је наша обавеза. А шта заправо значи да Русија брани? Ми бранимо нашу прогоњену браћу. Ми се трудимо да чинимо све што можемо да подржимо оне којима је заиста тешко. Треба разумети то што се сада дешава у Украјини. Јер нити је црква већине, нити је црква православне Украјине тражила аутокефалност. То је вероватно једини случај у историји када је аутокефалност наметнута силом. Тога никада раније није било. Заиста у случајевима када се радило о националним црквама које су тежиле аутокефалности, њих је одликовало унутрашње јединство. Ми сада видимо како се храмови освајају силом, а подвргавају се шиканирању, исмевају, извргавају руглу људи који остају верни канонској цркви, а који при томе ни у ком случају нису присталице ни Русије ни Путина, јер они само желе да живе у правој православној цркви, а не у оној вештачки скрпљеној противно канонским нормама. Нашу браћу у Украјини прогоне, њих шиканирају, на њих се врши веома јак административни, пропагандни и полицијски притисак. Наравно да је наша обавеза да будемо уз њих у овим тешким временима, и веома нам је драго што ту солидарност, ту подршку изражавају наша православна браћа у многим земљама света. И то што је Српска православна црква ту обавезу љубави и братске подршке испунила можда најбоље од свих – то је за нас велики извор утехе, радости и подршке. Један од лидера екстремиста у Кијеву, поводом додељивања томоса украјинским расколницима, недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Да ли ова, као и чињеница да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову, упућује на закључак да је аутокефална расколничка УПЦ можда део стратегије Ватикана? Унија је нанела огромну штету животу украјинског народа, његовом интегритету, његовом јединству. То је био покушај да се у цивилизацијском смислу реформишу земља и народ. Недавно је нови такозвани предстојатељ Православне цркве Украјине Епифаније рекао да су добили томос захваљујући Мајдану. Мајдан је био скуп протестаната на главном тргу 2013. и 2014. године, и ни за кога данас није тајна да су идејни творци и главни организатори тога мајдана биле украјинске унијате. Они су били његов борбени одред и главна покретачка снага. Према томе, оно што се десило у православном свету је продубљивање раскола, легализација раскола уз помоћ Цариградске патријаршије, то је био даљи развој у оквиру тих догађаја који су заиста отпочели с политичким иступањима унијата. Унија сада напредује ка истоку Украјине где је никада није било. Историјски тамо није била присутна унијатска црква. Многи директно говоре да је раскол православља само станица на пола пута ка Унији. И да ће на крају крајева управо унијатство завладати захваљујући догађајима који се сада одвијају као последица подела и сукоба између православаца. У којој мери сада Ватикан одобрава и подржава унијатизам, то је отворено питање. Мислим да је Ватиканска курија велики и разнородни механизам, то су људи који поступају различито. Ми видимо да изјаве Свете столице везане за оно што се догађа у Украјини генерално имају уздржани и одмерени карактер. Видимо да руководство унијата у неким случајевима отворено критикује свог папу, што је раније било апсолутно немогуће. А посебно смо имали врло отворену критику папе Франциска од стране украјинских унијата после сусрета с патријархом московским и све Русије Кирилом у Хавани и потписивања заједничке декларације у којој су, између осталог, први пут на нивоу папе Римокатоличке цркве изречене одређене речи о унијатизму као ћорсокаку који не води до црквеног јединства. Али то да снага Уније представља један од водећих енергетских токова у процесима који се сада одвијају у Украјини, не треба сумњати. Николај Јаковљевич Данилевски говорио је да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“. Сматрате ли да је реч о константи европске и евроатлантске геополитике? Наравно да се од времена Данилевског у свету много тога променило. Ни Кина више није она каквом ју је видео у своје време Николај Јаковљевич. Чак су и земље Африке почеле да говоре својим гласом. Али то што Русија, које се због њене огромне величине боје, према речима цара Александра III, заиста повремено неким људима на Западу улива, по мом мишљењу, ирационални страх, остаје реалност. Но за то је везана нека посебна мисија Русије у савременом свету. Она ће на нашој планети доследно штитити коегзистенцију различитих погледа на свет, различите системе вредности, и неће покушавати да се претвара да сви ми делимо некакве заједничке општељудске вредности. То није истина. Општељудским се често називају појмови које присталице једног западног модела уређења света желе да наметну читавом свету, и чине то углавном доста успешно. Морамо бити у стању да будемо самосвојни, онакви каквим нас је Господ Бог створио, онакви каквима су нас начинили наши праоци и оци. Да алтернативу западном погледу на свет потражимо у јеванђељу? Да, јеванђеље Христово у његовом чистом и нетакнутом облику, у којем су га прихватили, преносили и тумачили црквени оци.