Претражи Живе Речи Утехе

Super �ena SUPERZENA.B92.NET �enski portal - Super �ena Mozemo mnogo da naucimo od prica svih ovih zena.

Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu. Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina! Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.

Papa osnovao stručno povjerenstvo o ženskom đakonatu - IKA IKA.HKM.HR Sveti Otac, u tijeku nedavne audijencije u koju je primio prefekta...

Jedan od stereotipa koji prati muški pol jeste da je grub, neotesan, jak i nadrndan, a žene bije glas da su slabe, ranjive i plačljive, a kao takve onda i histerične. Prateći društveni kontekst i porodične okolnosti u kojima se žene i muškarci razvijaju, odnose koji postoje i iz kojih uče o svom polu onda to i nije mnogo čudno. Kada su osećanja u pitanju, pogotovo iskazivanje istih, tradicionalno gledano postoje osećanja koja su društveno poželjna i ona koja to nisu, takođe ona su i nekako polno razdeljena, pa su osećanja koja ,,pokazuju slabost“ muškarcima zabranjena. Jer, gde muškarac sme biti slab? Pod slabostima svakako, u prvom redu podrazumeva se pokazivanje tuge, žaljenja za nečim, suze. ,,Ajde ustaj, šta se tu pekmeziš, nisu ti creva ispala ako si pao.“, ,,Ajde, ajde, šta plačeš, to samo devojčice rade.“, ,,Uuu što si ružan tako dok cmizdriš.“, samo su neki od potencijalnih primera koji ilustruju situacije u kojima se dečacima osporava pravo na plač i na tugu. To podjednako rade i očevi i majke, i dede i babe, strine i stričevi, nezavisno od pola, stereotipno mišljenje je da muškarci ne smeju biti tužni. Muškarci trebaju biti muškarčine, a takvi ne znaju za ,,slabost“ koju tuga predstavlja. Ono što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska. S druge strane, ženama je moguće ono što muškarcima nije, pa imaju to pravo da se ipak osećaju ljudski, ranjeno, razneženo, rastuženo. Pravo da tuguju, žale i plaču nije im uskraćeno. Baš naprotiv, to je osećanje koje se smatra sasvim svojstveno ženama, kao neotuđivi deo ženskog identiteta. Na ženske suze tate najčešće padaju, njihove princeze će na taj način uvek prizvati svog snažnog zaštitnika.

"Probudila sam se jutros i saznala da sam prostitutka", navela je 16. februara korisnica Tvitera iz Moskve koja koristi ime 'Dama kojoj je dosta'. IZVOR: B92, RSE SREDA, 19.02.2020. | 15:29 -> 18:11 Podeli Ilustracija/Foto: fotofritz /Depositphotos Ona je govorila o kontroverznoj izjavi protojereja Ruske pravoslavne crkve Dmitrija Smirnova koji je dan ranije otvoreno rekao da se žene koje žive s partnerima u vanbračnoj zajednici mogu porediti s "besplatnim prostitutkama", piše redakcija Radija slobodna Evropa na engleskom jeziku. "Naše žene ne razumeju šta je brak", rekao je Smirnov, koji je član patrijaršijske Komisije za pitanja porodice, na skupu društva koje se zove OrthodoxBRO. "Neće da kaže 'ja sam besplatna prostitutka' pa kaže: 'ja živim u građanskom (neregistrovanom) braku'. Alo! Ti samo pružaš besplatne usluge. To je sve. Niko te ne smatra ženom", dodao je uz napomenu da nije teško registrovati se. Njegovi komentari brzo su izazvali oluju na društvenim mrežama. Mitropolit Ilarion, predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, izvinio se 17. februara, ali je takođe branio Smirnova sugerišući da nije imao lošu nameru. "Izvinjavam se brojnim ženama koje su se osetile lično uvređene poslednjom šokantnom izjavom tog sveštenika", rekao je mitropolit. On je dodao da Smirnov, iako često iznosi takve izjave, to radi "iz dobrih namera" kako bi "privukao pažnju javnosti na temu odbrane braka i porodice". Uvredio milione Ipak, čak i neki socijalno konzervativni i prokremaljski komentatori su rekli da je Smirnov uvredio milione ruskih žena. "Odluka da se neki brak ne registruje ne isključuje uzajamno uvažavajući odnos ili međusobnu ljubav dvoje odraslih", rekla je Irina Kirkora, zamenica šefa predsedničkog saveta za ljudska prava i građansko društvo, preneo je Interfaks. "To zaista ne menja njihov dogovor o imovinskim odnosima i ne lišava njihovu decu prava na podršku od oba roditelja". Komentari Smirnova su "grubi i uvredljivi, nedostojni velikih tradicija hrišćanske crkve", rekao je prokremaljski politikolog Sergej Markov koji je bio poslanik vladajuće partije Jedinstvena Rusija u Državnoj dumi, donjem domu parlamenta. "Građanski brak je norma za desetine miliona ljudi", dodao je on. "Prestani da ulaziš u spavaće sobe ljudi koji se vole i nikoga ne vređaju". Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova zajedljivo je pitala crkvu kako treba zvati muškarce koji žive u takvim zajednicama. A Margarita Simonjan, glavna urednica televizije RT koju finansira država, rekla je da svaki put kada razmišlja da se uda, neko iz crkve izađe s takvom izjavom. "I opet se neću udati", napisala je na Fejsbuku i dodala: "Prosto iz principa". Drugi korisnici socijalnih mreža pitali su se da li Smirnov smatra da je bivša ritmička gimnastičarka i nekadašnja poslanica Jedinstvene Rusije u Dumi Alina Kabajeva, za koju se naširoko priča da je u romantičnoj vezi s predsednikom Vladimirom Putinom, takođe "prostitutka". Smirnov ima dugu istoriju provokativnih izjava. On je 2012. objavio da islamski teroristi izvode samoubilačke bombaške napade "zato što ne žele da žive u državama kojim vladaju pederasti". Ranije ovog meseca je opravdao osveštavanje nuklearnih bojevih glava kazavši da takvo oružje "brani naš narod, naše crkve, našu kulturu". "Sada postojimo samo zahvaljujući našim raketama", dodao je on. "Inače bismo davno bili uništeni." A 9. februara, Smirnov je rekao da ideja da je "ruski narod državotvorni narod" Rusije treba da bude uključena u Ustav. "Različiti narodi su vekovima živeli u našoj zemlji. Ali samo jedan od tih naroda je učestvovao u stvaranju i jačanju naše države. Svi ti narodi su služili nesebično i herojski, ali su samo Rusi imali instinkt za stvaranje države. To mora biti zapisano", rekao je on. U saopštenju 16. februara, Ruska pravoslavna crkva je navela da reči Smirnova nisu usmerene na žene već na "one koji ih ponižavaju i iskorištavaju". "Smirnov je na svoj slikovit način... skretao pažnju na probleme žene koje su primorane da žive s muškarcima bez registrovanja braka", navodi u saopštenju portparol crkve Vahtang Kipšidze. "Može se pretpostaviti da je njegovo pastirsko iskustvo pokazalo da muškarci u takvim situacijama odbijaju da preuzmu porodične obaveze i često bez razloga napuštaju svoje građanske (nevenčane) žene, nanoseći im psihološke traume", kaže Kipšidze uz napomenu da crkva još jednom svedoči da je sreća u odnosu muškarca i žena ostvariva samo na osnovu ljubavi i uzajamne odgovornosti, koja je učvršćena brakom koji je registrovala vlada. "Vređanje poštenih građana" Ruska pravoslavna crkva je daleko najveća verska denominacija u Rusiji i ankete pokazuje da se dve trećine njenih građana smatra pravoslavnim hrišćanima, ali da daleko manje njih redovno prisustvuje crkvenim službama. Crkva je doživela veliki preporod posle pada komunizma i raspada Sovjetskog Saveza 1991, a neki Rusi su izrazili zabrinutost zbog obima njenih veza s državom pod Putinom. Korisnica Tvitera pod imenom 'Dama kojoj je dosta' ukazala je da Rusija već ima zakon protiv "vređanja osećanja vernika" i upitala zašto nema zaštite od "vređanja poštenih građana". "Mi, ruske žene, treba da napišemo masovnu žabu zato što nas je uvredila politička prostitutka Smirnov", napisala je ona Ruski protojerej uvredio milione: Žene u vanbračnoj zajednici su besplatne prostitutke WWW.B92.NET "Probudila sam se jutros i saznala da sam prostitutka", navela je 16...

Ovu temu sam zamislila kao način da pomognemo suprotnom polu da nas bolje shvati (možda da i same sebe bolje shvatimo). Znam da je to još jedna u moru tema, al hajde da probamo.

Pošto smo imali temu šta čovečice(žene) žele/im se svidja/vole, da vidimo i šta ne žele, šta im je odbojno kod muških? ?? Naravno iščekujem i kontra temu... da ne rušimo tradiciju ... ?

Tog dana sam dobila bebu, ali sam izgubila dostojanstvo! Dobila sam trudove, počeo je najsrećniji dan mog života, ili ipak nije Htela sam to dete, uživala u trudnoći koliko sam mogla. A onda je došao porođaj. Porodilište, porobilište, puno trudnica spremnih da na svet donesu čudo. Ali osim sreće, svaka oseća srepnju, a ponajviše strah i stid. Da, stid! Počinje porođaj, ja prvorotka: Guram, jer nemam kud. "Pogrešno guraš! Ne radiš to kako treba! Slušaj me, prestani da guraš," viče na mene babica. Grubo me cima za nos i okreće mi glavu prema sebi da je gledam u oči. Neprijateljstvo se naglo razvija. Bol je nepojmljiv, kosti mi se razdvajaju, ja vrištim. "Prestani da vrištiš! Prestani da vrištiš," viče ona, a onda se okreće ka medicinskom osoblju i govori iznervirano: "Ona ne sarađuje uopšte!" Prolazi starija žena, neki medicinski faktor tu i s gađenjem gleda u mene: "Cccccc!" čujem je kako cokće. Osećam se, osećam, osećam... Nemam reči za ovaj osećaj, jer suze samo teku..

Dok je Bog stvarao ženu prišao mu je anđeo i pitao ga: - Već dugo stvaraš ŽENU. Zašto trošiš tako puno vremena na nju?Bog odgovori: - Zato što želim da bude posebna. Jesi li ti video šta sam joj sve dao? Koliko mogućnosti…I Bog krene da nabraja sve što će žena moći, znati, osećati… Anđeo se začudi svim tim vrlinama pa upita: - Sve to...sa samo dve ruke? Nemoguće! To je puno posla za jedan dan. Odmori se, pa je sutra dovrši. Ne želim to! - protestovao je Bog, Tako sam blizu da završim ovo sjajno biće… mom srcu tako drago. ...Anđeo se približio i dotakao ženu. Bože, kako si je napravio tako meku?! Jest’, mekana je... - kaže Bog… ali, napravio sam je da ima i snagu! Nećeš verovati šta ona sve može izdržati! Može li misliti? - upita anđeo. Bog odgovara: - Ne samo da može misliti, može i sarađivati i dogovarati se. Anđelu nešto privuče pažnju i dotakne ženino lice. Šta je ovo? Neka greška? Ne, to je suza. - ispravi ga Bog. Čemu? - upita anđeo. Suza je njen način da izrazi tugu, ljubav, samoću, bol, ponos, ali i sreću… Anđeo je ostao zadivljen: - Ti si genije. Na sve si mislio. Žena je sjajno biće! ...Istina! Ima zadivljujuću snagu. Podnosi teškoće, nosi tugu, ali zna i za sreću, i za ljubav i ima svoje mišljenje. Smeje se i peva kad joj se plače, plače kad je srećna, smeška se kad je nervozna, bori se za ono što voli i za ono u šta veruje, uporna je, istrajna, bori se protiv nepravde, ne priznaje ‘ne’ kao odgovor ako postoji bolji način ili bolje rešenje, daje sve od sebe, voli bezgranično, saosećajna je, zna da jedan poljubac ili zagrljaj može izlečiti slomljeno srce, utešiti, pomoći… Ipak, ima jednu grešku. - reče Bog. Anđeo ga upitno pogleda. 'ZABORAVLJA KOLIKO VREDI .' ?

https://bgonline.rs/zoran-milivojevic-jake-zene/

Kada se žena nađe u ulozi koja joj se ne sviđa, ona počinje da se takmiči sa muškarcima, dokazuje se, protestvuje... Ne frustriraju jake žene svoje partnere, već one nakon nekog vremena mogu da im postanu naporne - tvrdi psihoterapeut Zoran Milivojević. Ovu teoriju on objašnjava i potkrepljuje brojnim primerima, ali podseća i na iskustva njegovih kolega iz celog sveta. Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka o ovoj temi je pisao i austrijski psihijatar Alfred Adler i to je nazvao „muški protest“. Adler je govorio o tome kako mlada žena, kad malo bolje sagleda svet oko sebe shvata da su muškarci u blagoj prednosti. Nakon toga ona se po pravilu oseća inferiorno, kao da je manje sposobna. Kad se žena nađe u ulozi koja joj se ne sviđa, ona počinje da se takmiči sa muškarcima, dokazuje se, protestvuje, pokazuje da može bolje od njih da radi neke stvari. I zaista, danas imate one žene koje su bolje od mnogih muškaraca na raznoraznim poljima. Čak je i sistem takav da su ih istisle iz tradicionalnih muških zanimanja - napominje Zoran Milivojević u intervjuu za BGonline. Savremene žene se trude da budu samostalne, nezavisne od muškarca, ali neretko svesno ili ne one preuzimaju njegove uloge. Antički koncept objašnjava androgini karakter- muškarca koji je heteroseksualan, razvijen, nežan. On kuva, održava kuću, piše poeziju, bavi se naukom,dok žena neguje svoje ženske osobine - nežna je, privlačna, ali pri tom je i direktor velike kompanije, ume da bude oštra, pa i da komanduje. Problem sa androginim karakterom je što se u njemu izgubila prednost polnih uloga. U islamskom svetu su tradicionalne uloge, zna se ko je žensko, ko muško i teraju ih da odbace atribute koji pripadaju suprotnom polu. Po tom principu on treba da potisne ženske osobine i da ga bude sramota ako ih nosi i obrnuto. Kultura tako deformiše polne uloge. Kod adrogina postoji razmišljanje da ako su muško i žensko njima ne treba žena, ali kad su ljudi komplementarni, onda imaju potrebu za drugom stranom. Takva društva su mnogo skladnija.

Iako se mislilo da su istopolni brakovi stvar modernog doba, jedan gej par uspeo je da se venča pre više od 100 godina i to u španskoj katoličkoj crkvi. Istina, nije kao da je sveštenik koji ih je venčao znao da su u pitanju dve žene. Marselu Graciju Ibeas i Elisu Sančez Lorigu venčao je sveštenik u Galiciji, ne posumnjavši da je jedna od njih prerušena u muškarca. Elisa je u tom činu glumila muškarca, predstavivši se kao Mario. Ipak, ubrzo su razotkrivene i ceo život provele su u bekstvu, piše Dejli mejl. Par se upoznao u Korunji, gradu na severozapadu Španije, a kada je Marselina majka posumnjala da se nešto događa između njih dve, poslala ju je u Madrid. Uprkos inicijalnom razdvajanju, Marsela i Elisa su se ponovo srele u Madridu i počele da rade u školama nedaleko jedna od druge, rekao je istoričar Narcisio de Gabrijel. Deo njihovog plana bilo je da Marsela objavi da će se udati za svog rođaka Maria iz Londona (kojeg će da glumi Elisa). Maria su krstili, a onda je i venčao Marselu. Njih dve su živele srećno sve dok ih nije otkrio novinar novina Galicija, koji je uz sliku objavio njihovu prevaru. Dve žene su bile primorane da se presele u Porto, odakle su prebegle u Buenos Ajres, pošto su se plašile da će biti uhapšene u Portoriku i izručene Španiji. Marsela je već bila trudna sa nepoznatim muškarcem kada se udala za Elisu i rodila je ćerku neposredno pre nego što su napustile Porto. Priču o ovom intrigantnom paru BBC-ju je ispričala rediteljka Izabela Koikset, koja je rekla: - Kada pomislim na ove dve žene i smelost koja je bila potrebna jednoj od njih da se pretvara da je muškarac... To je neverovatno hrabro. Bila sam fascinirana pričom kada sam je prvi put čula i više sam imala pitanja nego što sam dobila odgovora. Ne znamo na kraju šta se dogodilo s njima i kako su mislile da se izvuku sa ovom prevarom? - zaključila je Koikset.

Venčanje Zorana Tomića iz Kuršumlije bilo je vest dana. Upoznao je svoju suprugu u jednom selu kraj Skadra, zaljubili su se na prvi pogled i venčali nakon tri dana. Pogledima su se u početku samo i sporazumevali. Zoran nije znao ni reč albanskog, a njegova supruga Edmonda ni reč srpskog. Da bi sve bilo lakše angažovali su prevodioca koji je bio sa njima i na svadbi. Albanke bije glas da su idealne supruge Foto: Profimedia Zoran je bio prvi momak iz Srbije koji je “povukao nogu” i doveo snajku iz Albanije. Ubrzo za njim istu stvar su uradili mnogi muškarci sa sela koji u Srbiji godinama nisu mogli da pronađu suprugu za sebe. Bilo je to pre osam godina. Situacija se danas promenila. Momci se i dalje žene Albankama, ali više nije reč o ljudima sa sela već o lekarima, pilotima, inženjerima... Milenko je do sada pomogao da se sklopi oko 200 brakova Foto: Facebook/Milenko Miško Jovanovic / screenshot - Muškarci koji ovim putem traže supruge su različitih profila. Oženili smo, recimo, lekara iz Beograda, doktora ekonomskih nauka iz Niša, pilota iz Zagreba... ima i skromnih ljudi, dobar deo njih je razočaran u naše devojke. Ima razvedenih i rešenih da nađu ženu za domaćicu nezavisno od obrazovanja. Ti poslednji su obično vrlo situirani i ne žale ni da duplo plate uslugu, ukoliko je sve pošteno i dobro rešenje za njih, priča Milenko Jovanović za Žena.rs, bivši novinar, a sada vlasnik agencije za sklapanje brakova između žena iz Albanije i muškaraca iz bivše Jugoslavije. KO SU MLADOŽENJE Kada je ceo fenomen ovih venčanja tek bio u povoju, uglavnom su mladoženje bile sa sela, uglavnom iz centralne Srbije, Bosne i Crne Gore. Sada je situacija ipak bitno drugačija, i uglavnom su mladoženje Srbi i Hrvati koji žive i rade u zapadnoj Evropi. - Trenutno, od preko 70 mladoženja koji preko nas čekaju ženidbu, 52 je iz Nemačke, Austrije, Amerike, Švedske... Sve ljudi iz bivše Jugoslavije koji žive napolju. Oni namenski traže Albanke jer su se žene sa tih prostora pokazale kao dobre, vredne i odane, a momci iz bivše Jugoslavije su sve nezadovoljniji našim devojkama jer su previše slobodne, pa se plaše da uđu u zajednicu sa njima - kaže nam Milenko. A KAKVE SU MLADE? Albanke koje traže mladoženju su, objašnjava nam sagovornik, uglavnom osnovnog ili srednjeg obrazovanja, a po nekom nepisanom pravilu gotovo sve govore engleski ili italijanski jezik. Vrlo su talentovane u tom smislu, pa srpski uglavnom savladaju dva meseca po udaji. Među njima ima i intelektualki, ali one zahtevaju i da im potencijalni muževi budu obrazovani i govore engleski. Albanke sve to rade jer traže bolji život, one koje već žive lepo ne traže mladoženju na ovaj način, a poslednjih godina sve je teže naći Albanku koja bi se udala na selu. Većinom traže muškarce iz gradova, a Amerika i naprednije zemlje Evrope su u vrhu posebno tražene. KAKO FUNKCIONIŠE TRAŽENJE MLADE? Većina Albanki, ali i mladoženja, žele da se stvar obavi što diskretnije. Nema nikakvih savremenih metoda, poput povezivanja preko društvenih mreža ili brojeva telefona. - Ide se direktno kod porodice potencijalne mlade na upoznavanje. Ukoliko se dopadnu jedno drugom, dogovaraju se detalji. U roku od nedelju dana mlada dolazi da upozna porodicu i mesto gde će živeti. Sve troškove plaća potencijalni mladoženja, koji posle tog drugog susreta dolazi ponovo u Albaniju na veridbu. Nakon veridbe, za nekih 15 dana mladoženja dolazi i odvodi mladu - prepričava nam Milenko. Sve u svemu, od trenutka prvog susreta do venčanja prolazi najviše mesec dana. KOLIKO SVE TO KOŠTA? Mladoženju ova avantura izađe oko 5000 evra, a u troškove se, pored agencije, uračunavaju i stvari poput kupovine zlata za veridbu, čašćavanje mladine porodice, troškovi prevoza kada mlada sa porodicom dolazi na upoznavanje, dnevnice saradnicima i prevodiocima. Sve se plaća po obavljenom poslu, a mlada i njeni ne plaćaju ni dinar, već sve troškove snosi mladoženja. T.G. https://zena.blic.rs/lifestyle/srbi-placaju-masne-pare-da-bi-ozenili-zene-iz-albanije-ne-zele-srpkinje-zbog-ove/jxty7fg

Suknja je pravi ženski ukras! Suknja se u svim vremenima smatrala glavnim atributom ženstvenosti. A razlog za to nije samo u ljepoti takve odjeće. Stručnjaci u oblasti energetskih praksi vjeruju da kada žena nosi suknju, ona počinje da akumulira nepresušnu energiju ženstvenosti. Zato, suknja ima određeno sakralno značenje za svaku predstavnicu slabijeg pola. U stara vremena žene su oblačile isključivo haljine i suknje. I ova moda bila kod svih naroda. Na primjer, za slovenske žene osnovna odjeća je bio sarafan, indijske žene su nosile dug širok sari a japanske žene su nosile na svom tijelu kimono. Kao što vidimo, odjeća svih žena uopšte nije pretpostavljala konstrukciju pantalona. Ranije, su ljudi suptilnije osjećali svoju vezu sa silama prirode. I svima je bilo poznato da se žene razlikuju od muškaraca ne samo u pogledu fizičkih parametara. Ljudima različitog pola svojstvena je različita energetika. Za muškarce je predviđeno da crpe energiju iz svemira. A žene su uglavnom uzimale energiju iz Zemlje. Pri spomenu takvih pojmova kao što su ljubav, osjetljivost, briga, milosrđe, nježnost, naravno odmah ih, povezujemo sa ženom. Čak i u pogledu zemlje, takva opredijeljenja su opravdana. Dizajn svake suknje je takav da oblikuje proširenje nadolje, konus. Takav model suknje nije izmišljen slučajno. Vjerovalo se da takav konus pomaže ženi da bolje apsorbuje energiju i moć zemlje da postane plodnija i materijalno bogatija. Energija žene, ako govorimo o fizičkom tijelu, akumulira se u posebnom organu - materici. Muškarci po zamisli prirode nemaju takav organ. U energetskom smislu da bi muškarac dobio energiju zemlje, on mora da je uzme od žene. Kada žena oblači pantalone, ona doslovno sa njima prekriva vezu sa zemljom. Kretanje energije se zaustavlja, a ženski sveti sud u obliku materice ostaje prazan. Kao rezultat toga, žena nema šta da podijeli sa muškarcem. Ženska energija je važna za muškarce. Ona ih čini spokojnijim, uravnoteženijim i stabilnijim. Ako muškarac ima pristup ženskoj energiji, uvijek će željeti da se bavi kreativnim radom. Kada je muškarac lišen ženske naklonosti i ljubavi, on postaje agresivan, grub i surov. Ima mnogo žena koje uopšte ne nose suknje. Nose isključivo pantalone ili farmerke. Sa energetske tačke gledišta žena tada jača i njeguje svoj duh na stran način, to jeste muški. Kao rezultat toga, žena je u interakciji sa muškarcem kao da je po prirodi muškarac. Na suptilnoj ravni ovo se ispoljava tako da je energetska razmjena poremećena. Ovo se može odraziti na fizičkom planu u obliku raznih bolesti, nesporazuma i svađa u odnosima. Žene opravdavajući nošenje pantalona mogu reći da je takva odjeća veoma pogodna, da je stilizovana, praktična i moderna. Naravno, ženi u farmerkama je mnogo jednostavnije da radi, poslove koji su se prvobitno smatrali muškim, na primjer, da nosi teret, kreće brzo i spretno, itd. U odnosu na pantalone, suknja ili haljina deluju kao prirodna kočnica. A u tome je veliko dobro za ženu, donosi joj mir i harmoniju. Prava žena čak ne razmišlja o tome da radi težak posao, nosi teret ili ubrzano ide negdje. Ona će sačekati muškarca za to, koji, kao pravi vitez, neće odbiti da joj pomogne. Svakodnevno oblačeći lijepe suknje ili haljine, svaka žena može da osjeti koliko joj se brzo mijenja raspoloženje i stanje. U ženi počinje da se budi ogromna i veoma poznata energija. Naravno, i pogledi muškaraca se uvijek fokusiraju na žene u suknjama i haljinama. Pantalone žene, čak i ako su super moderne, treba da nose samo u izuzetnim prilikama. Dužina i oblik suknje takođe ima značaj. Ranije se vjerovalo da ženska suknja ili haljina mora biti maksimalno duga, kako danas kažu, do poda. Tako je ženi bilo lakše da uzima i čuva u sebi energiju Zemlje. Ako suknja ima široku ivicu koja se njiše pri kretanju i malo uvija, počinju da se javljaju torziona polja, koja su predodređena da jačaju energiju Zemlje. Rub suknje odavno se smatrao nekim krugom-amajlijom. Takva amajlija je dizajnirana da stvori zaštitu za seksualne centre žene. Zdravlje reproduktivnih organa žene i njihovo pravilno funkcionisanje direktno zavise od pravilnog rada tih centara. Slika žene u dugoj suknji uvijek podsjeća na čednost, nevinost i čistotu. Duga suknja spašava ženu od pohotljivih pogleda. A ovo je veoma važno. Takvi loši pogledi su slični zlom oku, mogu da naprave rupu u nižim energetskim centrima. Ako se to desi, tada žena jednostavno gubi svoju seksualnu energiju. Zajedno sa njom odlazi životna snaga i ženska privlačnost. Kao rezultat toga, proizilazi energetsko osiromašenje žene. Ona ne može ništa više dati svom muškarcu, tako da on gubi interesovanje za nju. Danas se mnoge žene pitaju gdje su se izgubili pravi muškarci, slični ruskim herojima. Ali razmislite sami, odakle da se pojave, ako su žene same prestale da budu takve u punom značenju tog pojma? Žene namjerno odustaju od svoje ženstvenosti, oblačeći pantalone i drugu mušku odjeću. Na sreću, moda poslednjih godina je takva da ženama pruža šansu da se vrate iskonskoj ženskoj odjeći, da se hrane snagom zemlje i ozare svojom ženstvenošću voljenog muškarca. Zato, od danas nosite dugu suknju ili haljinu i naviknite da se osjećate kao prava žena. Prevod teksta: cluber.com.ua Prevela: Beba Muratović - bebamur.com http://www.bebamur.com/blog/iscjeliteljska-moc-suknje-zasto-je-vazno-da-zene-nose-suknje-i-haljine

Jednu od najčuvenijih fotografija na svetu, „Migrant mother” (Majka migrant), potpisuje žena – Dorotea Leng. Novembra 1936. godine iz štamparske prese izašao je prvi broj časopisa Lajf (Life), a na njegovoj naslovnici, fotografija Margaret Burk-Vajt. Ove, ali i mnoge druge hrabre žene, otvorile su put modernoj fotografiji i svim ženama fotografima. Po rečima Suzan Sontag, fotografija je elegična umetnost, umetnost sumraka. Većina fotografisanih stvari, samo zato što je fotografisana, biva dodirnuta patosom. Sve fotografije su memento mori. Verujem da je stvaralac umetničkog dela takvog intenziteta iznad ikakve karakterizacije pola. Međutim, nemoguće je ne primetiti da u moru muškaraca fotografa, jedva zapliva po koja žena. O tome svedoči i činjenica da se u prvoj polovini 20. veka na žene dokumentariste gledalo kao na izuzetno hrabre žene, spremne na svakakve „ludorije“ zarad fotografije, ali i osobene i čudne Danas, uz veću svest o ravnopravnosti polova i otkako je razvoj tehnologije omogućio da glomazne fotoaparate i komplikovanu proceduru izrade fotografija zameni laka i svedostupna digitalna tehnologija, upliv žena u ovu umetnost sve je značajniji. A to je nešto što se ne sme zanemariti. Kroz ženski objektiv uvek prolazi izvesna doza empatije, čineći tako svaku stvarnost humanijom, a svaku nadrealnost opipljivijom. Ono što dokumentarnu fotografiju izdvaja od ostalih formi vizuelne komunikacije jeste mogućnost da prenese snažnu poruku sadržanu u samom deliću sekunde. Dokumentaristi nastoje da prikažu objektivnu i istinitu sliku nekog događaja ili ličnosti i pošalju je u svet sa određenom porukom. Jedan od ciljeva dokumentarne fotografije jeste da utiče javnost tako što će podstaći na razmišljanje, a u nekim slučajevima i društveno-politička delovanja i promene. Prve žene fotografi Jedna od prvih fotografkinja (foto-žurnalista) čiji je rad objavljen u Americi jeste Džesi Tarboks Bils, 1900. godine. Međutim, uspon žena u dokumentarnom žanru može se pratiti tek od kraja druge decenije 20. veka. Kao i svaka druga pojava, i ova se može povezati s društvenim i kulturnim dešavanjima i promenama. Dorotea Leng Jedna od žena koje su ostavile značajan trag u dokumentaciji teških istorijskih perioda jeste Dorotea Leng. Već od detinjstva okrenuta umetnosti, završila je smer fotografije na univerzitetu Kolumbija i ubrzo nakon toga počela je da radi za poznate fotografe. Kako je putovala kroz Ameriku, 20-ih godina, Dorotea je videla drastične posledice Velike depresije, što ju je navelo da objektiv svoje kamere sa fotografskog studija okrene ka ulicama. Njen drugi suprug, profesor ekonomije upoznao ju je sa političkom i socijalnom materijom i nekoliko godina par putuje i dokumentuje uslove života migranata i uopšte ljudi pogođenih ekonomskim kolapsom i eksploatacijom. Dorotea Lang: Majka migrant, By Dorothea Lange, Farm Security Administration / Office of War Information / Office of Emergency Management / Resettlement Administration – This image is available from the United States Library of Congress’s Prints and Photographs division under the digital ID fsa.8b29516, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=52734 Oni su tom prilikom napravili zbirku fotografija i eseja kojima su stvorili nove mogućnosti formiranja društvene svesti; njihov rad dolazi u žižu javnosti, a Doroteine pronicljive fotografije, distribuirane kroz novine širom zemlje, postaju ikonska slika tog doba. Njena najpoznatija fotografija naslovljena je „Majka migrant“, nastala 1936. godine u Kaliforniji. Na slici je prikazana Florens Ovens Tompson sa decom, majka suočena sa nedaćama ekonomske krize. Ova fotografija postala je simbol nebrojenih teškoća sa kojima se američki narod tih godina borio. Bila je jedna od osnivača fotografskog asopisa „Aperture“, a nekoliko godina je radila i za „Lajf“ magazin. Doroteu su zvali „fotografom naroda“ i sebe je smatrala isključivo dokumentaristom. Ipak, njen rad ima sve odlike umetničkog. To nisu samo prazna lica na filmu, na njima se vide tihe ali snažne emocije koje nisu mogle da promaknu njenom oku. Dorotea jeste bila nezadovoljna što njene fotografije nisu u većoj meri uticale na društvo i njegovu težnju za promenom, ali su nepogrešivo uticale na generacije dokumentarnih fotografa koje su došle, a time neizmerno i naše društvo. Margaret Burk-Vajt Zajedno sa Doroteom Leng, Margaret Burk-Vajt bila je jedna od prvih žena koja je fotografisala život Amerikanaca u vreme Velike ekonomske krize. Poznata je kao prvi strani fotograf koji je imao dozvolu da fotografiše sovjetsku industriju i kao prvi (ženski) fotograf za „Lajf“ časopis, koji na naslovnici prvog broja nosi njenu fotografiju. Tokom Drugog svetskog rata takođe je bila prvi ženski ratni korespodent (i prva žena kojoj je dozvoljeno da radi u borbenoj zoni). Najznačajnije, ujedno i najpotresnije fotografije iz ovog perioda uradila je u koncentracionim logorima nakon ulaska savezničkih trupa. Margaret Burk-Vajt: Preživeli gledaju u fotografa Februara 1937, „Lajf“ objavljuje jednu od njenih najpoznatijih fotografija na kojoj se vide crnci, žrtve poplave, koji stoje u redu za pomoć ispred plakata sa slikom nasmejane belačke porodice na kom piše „Najviši životni standard na svetu“. Fotografija koja odlično sumira državno tolerisanje marketinških farsi („američkog sna“), koje nažalost nije nemoguće primetiti i danas. Bila je i hroničar nepravdi i nasilja širom Indije i Pakistana (gde je njen rad bio poznat). Nije se libila da dokumentuje i najstrašnije prizore, poput ulica Indije prepunih leševa. Imala je tu priliku da intervjuiše i fotografiše Mahatmu Gandi samo nekoliko sati pre njegovog atentata 1948. godine. Tokom treće i četvrte decenije dvadesetog veka Bernis Abot, Helen Levit, Lola Alvarez Bravo i Edit Geran skrenule su pažnju na svoj rad. Bernis Abot Bernis Abot proslavila se crno-belim fotografijama njujorških ulica i arhitekture, koje je 30-ih godina prošlog veka fotografisala gotovo svakodnevno. Koristeći se kamerom velikog formata, Bernis je marljivo fotografisala Nju Jork sa velikom pažnjom za detalje (koju je toliko cenila kod Eugena Atgeta). Bernis Abot: Restoran Blossom, By Berenice Abbott – http://www.flickr.com/photos/nypl/3110620430/, Public Domain, Njen rad je pružio istorijski zapis mnogih sada već uništenih zgrada i kvartova. Ove fotografije objavljene su u knjizi „Menjanje Nju Jorka“ („Changing New York“, 1939). Helen Levit I Helen Levit je fotografisala svakodnevni Nju Jork, ali sa savim drugačijim pristupom. Njen rad spada u domen ulične fotografije. Kada je kasnih 30-ih deci držala časove umetnosti, zaintrigirali su je crteži kredom koji su bili deo dečije ulične kulture tog doba. Nabavila je Lajku i počela da beleži ove crteže i decu koja su ih pravila. Ove fotografije objavljivljene su 1987. godine pod nazivom „Na ulici: crteži kredom i poruke, Nju Jork Siti, 1938-1948“. Lola Alvarez Bravo Stil i pristup Meksikanke Lole Alvarez Bravo može se povezati sa radom Edvarda Vestona i pre svega Tine Modoti. Iako je mnogi prepoznaju po portretima slikarke Fride Kalo, ne treba zaboraviti da je upravo Lola fotografijama dece, siromašnih, fabrika, farmi, stvorila najbolji foto-dokument o svakodnevnom životu u gradovima i ruralnim područjima Meksika. Edit Geran Edit Geran je počela da se bavi fotografijom nakon Prvog svetskog rata. Kako je ova Francuskinja živela nedaleko od Sene, često je fotografisala reku i dokove u jutarnjoj izmaglici, kao i ulične scene centra Pariza. Čest motiv u njenoj fotografiji su usamljene figure na maglovitim ulicama, odrazi u vodi, prelepa igra svetla i senki. Govorila je da je želela zapravo da se bavi humanističkom fotografijom, ali je osećajnost okrenuta usamljenim i poetičnim atmosferama ipak prevagnula. I dok se većina ovih fotografkinja bavila problemima u urbanim sredinama, bilo je i onih koje su svoje kamere fokusirale na neistražene i divlje predele i zajednice. One su bile retke, ali izuzetno uspešne, poput Herijet Čalmers Adams (čije je radove objavila Nacionalna Geografija), Kirsten Klajn, Erike Larsen i Gertrude Blom. Gertruda Blom Gertruda Blom, By Na Bolom – Na Bolom, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=2690422 Gertruda Blom (rođena kao Gertruda Elizabet Lortšer) bila je švajcarska dokumentarna fotografkinja i socijalni antropolog (što se vidi i iz njenog fotografskog dela). Provela je pet decenija baveći se majanskim kulturama. U kasnijim godinama postala je i environmentalista. Kao glasni protivnik Hitlerovog režima imala je problema te je u jednom trenutku odlučila da otputuje u Meksiko (kuda su se upućivali mnogi emigranti). Tamo je od vlade dobila priliku da zabeleži uslove u kojima su radile meksičke žene, a kasnije, kada je istraživala zapatiste, žene koje su se borile u revolucionarnoj vojsci Emilijana Zapate, koristila je prvu kameru da zabeleži svoj rad. Godine 1943. uspela je da ubedi vladu da joj dozvoli da se pridruži Čijapas ekspediciji u potrazi za legendarnim i retko fotografisanim Lakandon Majama. Iako nikada do tada nije jahala, postala je izvrsni jahač, i ne samo da je uspela da fotografiše Lakandon i da napiše knjigu o ekspediciji, nego je i shvatila da su majanski narodi i njihovo životno stanište u džungli njen životni poziv. Kasnije te godine upoznala je Fransa Bloma, danskog arheologa i kartografa sa kojim se udružila na nekoliko ekspedicija kroz džunglu, koje su kasnije izrodile studiju „Lakandon šuma“ („La Selva Lacandona”). Do 1951. godine Frans i Gertruda su se venčali. Preselili su se iz Meksika u Čijapas da bi bili bliže šumama. Tamo su kupili napušteni manastir i nazvali ga Casa Na Bolom, tj. Kuća Jaguara. Da bi mogli da finansiraju svoja istraživanja, počeli su da primaju goste. Tako je Kuća Jaguara prerasla u svojevrsni hotel ili gostionicu u koju su svraćali posetioci širom sveta, uključujući naravno mnoge arheologe i istraživače, te tako i neke znamenite ljude tog doba kao što su Dijego Rivera, Fransoa Miteran, Henri Kisindžer i drugi. Narednih 12 godina zajedničkog života, par je delio strast za ekspedicijama u potrazi za majanskom kulturom. Na ovim putovanjima Gertruda je nastavila da fotografiše Maje. Tehnička strana fotografije je nije mnogo interesovala. Svoju kameru smatrala je oruđem za dokumentovanje ljudi i kultura na prostoru koji se brzo menjao. Dešavalo se i da kada fotografiše zaboravi ili izgubi interesovanje za dalje razvijanje fotografija. Početkom 70-ih godina, Blomovu je počela da zabrinjava sistematična deforestacija Lakandonske šume od strane mnogih šumara, imigranata, petrolejske industrije, ali i same meksičke vlade. Osetila je potrebu da reaguje i time postale jedna od prvih aktivistkinja za životnu sredinu u 20. veku. Samostalno je počela putovanja Meksikom, SAD-om, Nemačkom i Švajcarskom i da drži predavanja u nadi da će edukovati ljude i podići svest o nepopravljivoj šteti koja se nanosila džungli. Godine 1983, objavljena je prva kolekcija njenih fotografija pod nazivom „Gertruda Blom – Svedok“ („Gertrude Blom – Bearing Witness“). Iv Arnold i Inge Morat Kako je 1947. godine osnovana kompanija „Magnum“, već početkom pedesetih u agenciju dolaze žene fotografi. Među prvima to su Iv Arnold i Inge Morat. One su, kao i većina „magnumovaca“ putovale po svetu i fotografisale ljude, svakidašnjicu, trenutne događaje. Radile su i u filmskoj industriji, fotografišući holivudske ličnosti poput Merlin Monro, Elizabet Tejlor, Alfreda Hičkoka. Osamdesetih, Magnumu se pridružuju Suzan Majselas i Martina Frank. Martina Frank Martina je fotografisala umetnike i pisce, te je njenu karijeru obeležio i rad za „Lajf“ i „Vog“, ali su njen glavni fokus bile humanitarne reportaže. Fotografisala je svaku produkciju „Théatre du Soleil“ od njegovog osnivanja. Njeno delo obuhvata i serije fotografija nastalih u Kini, Japanu, Tibetu, Indiji. O dokumentarnoj fotografiji je izjavila: „Fotografija nije neophodno laž, niti je istina. Više je prolazni, subjektivni utisak. Ono što najviše volim kod fotografije jeste onaj trenutak koji ne možete naslutiti; morate konstantno da posmatrate, spremni da dočekate nepoznato.“ Dajana Arbas Šestu i sedmu deceniju 20. veka je između ostalog obeležio i rad Dajane Arbas. Poslednji uzdah vitmanoskog erotskog zagrljaja nacije, ali univerzalizovan i oslobođen svih zahteva, čuo se na izložbi Čovekova porodica („Family of Man”), koju je 1955. godine organizovao Edvard Stajken, Stiglicov savremenik i saosnivač fotosecesije. Pet stotina tri fotografije, dve stotine sedamdeset tri fotografa iz šezdeset osam zemalja trebalo je da se svi saberu na jednom mestu – da dokažu kako je čovečanstvo „jedno“, i kako su ljudska bića, uprkos svim nedostacima i podlostima, ipak privlačna stvorenja. “Diane Arbus” flickr photo by babydriver79 https://flickr.com/photos/97840029@N06/9102211370 shared under a Creative Commons (BY) license Ljudi na fotografijama bili su svih rasa, uzrasta, klasa, fizičkih tipova. Mnogi od njih bili su izuzetno lepih tela; neki su imali lepa lica. Kao što je Vitman poticao čitaoce svojih pesama da se poistovete sa njim i Amerikom, Stajken je postavio izložbu kako bi svakom posmatraču omogući da se poistoveti s velikom većinom prikazanih ljudi i, potencijalno, sa subjektom svake fotografije: svim građanima Svetske fotografije. Tek sedamnaest godina kasnije fotografija je ponovo privukla toliku masu sveta u Muzej moderne umetnosti: povodom retrospektivne izložbe dela Dajen Arbas 1972. godine. Na izložbi Arbasove, sto dvanaest fotografija koje je snimila ista osoba i koje su sve nalik jedna drugoj – to jest, na njima svako (u izvesnom smislu) izgleda isto – nametalo je osećanje upravo suprotno umirujućoj toplini Stajkenovog materijala. Umesto ljudi čiji nam je izgled prijatan, reprezentativni uzorak naroda koji se bavi onim čime se ljudi bave, na izložbi Arbasove postrojeni su pobrani monstrumi i marginalci – od kojih je većina ružna; groteskno ili neugledno odevena; u bednom ili pustom okruženju – koji su zastali da poziraju i često da iskreno, s poverenjem, zagledaju posmatrača. Delo Arbasove ne poziva posmatrače da se poistovete s parijama i ljudima bednog izgleda koje je fotografisala. Čovečanstvo nije „jedno“. Fotografije Arbasove prenose antihumanističku poruku kojom dobronamerni ljudi sedamdesetih godina dvadesetog veka žude da budu mučeni, upravo kao što su pedesetih želeli da budu utešeni i razonođeni sentimentalnim humanizmom. Između ovih poruka ne postoji onoliko razlike koliko bi se moglo pretpostaviti. Stajkenova izložba je bila optimistička, a izložba Arbasove pesimistička, ali oba iskustva podjednako dobro služe tome da se isključi istorijsko razumevanje stvarnosti. Autoritet fotografija Arbasove potiče iz kontrasta između njihove razdiruće teme i njihove mirne, činjeničke pomnosti. Ovaj kvalitet pažnje – pažnja koju poklanja fotografkinja, pažnja koju činu fotografisanja poklanja subjekt – daje tu dimenziju moralnog teatra direktnim, kontemplativnim portretima Arbasove. Daleko od toga da vreba nakaze i parije, da ih hvata zatečene, fotografkinja ih je upoznala, umirila ih – tako da su joj oni pozirali isto onako spokojno i ukrućeno kao bilo koji istaknuti viktorijanac za studijski portret kod Džulije Margaret Kameron. „Arbasova nikada ne bi snimala nesreće, događaje koji zadiru u život; ona se specijalizovala za usporene privatne lomove, od kojih se većina zbiva još od rođenja osobe.“ Radovi Dajen Arbas su bili već čuveni među poznavaocima fotografije pre nego što se ubila 1971. godine; ali kao i u slučaju Silvije Plat, pa i Virdžinije Vulf, pažnja koju je njeno delo privuklo nakon smrti, jeste pažnja drugačijeg reda. Činjenica da se ubila kao da svedoči da je njeno delo iskreno, nikako voajerističko, da je blisko i saosećajno, a ne hladno. Samoubistvo Dajen Arbas kao da jednim delom te fotografije čini razornijim i snažnijim, te dokazuje da su one bile opasne i po nju. Godinu dana nakon samoubistva, 1972. Dajen je postala prvi američki fotograf čiji je rad prikazan na Bijenalu u Veneciji. Malarme je rekao da sve na svetu postoji zato da bi na kraju završilo u knjizi. Možda danas sve postoji zato da bi završilo na fotografiji. Zašto da ne? Fotografija je vredna hiljadu reči, ali njoj ne treba nijedna da bi se povezala sa svima na Zemlji, da bi naše ideje, viđenja, strahove i snove bezglasno vrisnula; da bismo poslali poruku i napravili promenu; da bi naša vizija dodirnula druge. U neku ruku, njihovi opusi, ma koliko se razlikovali mogu se sažeti rečenicom Džulije Margaret Kameron: „Čeznula sam da zadržim svu lepotu koja se pojavljivala preda mnom i napokon je ta čežnja zadovoljena.“ Sve ove umetnice, svojim otvorenim umom nadogradile su se na bogatu istoriju naših kultura, svojom hrabrošću otvorile nove mogućnosti za sve nas, i kroz žižu njihove realnosti prikazale nam nebrojene vizije ovog „grešnog, ali prelepog sveta.“. I na tome im hvala. Piše: Ksenija Golubović https://kultivisise.rs/zene-fotografi/

Sve žene u Srbiji mlađe od 50 godina proći će obuku za davanje prve pomoći i postupanje u vanrednim situacijama... One koje su služile vojni rok ići će na vežbu u uniformi i sa oružjem, kaže ministar Vulin Sve žene u Srbiji mlađe od 50 godina moraće da prođu obaveznu obuku za davanje prve pomoći i postupanje u vanrednim situacijama, kaže za Informer ministar odbrane Aleksandar Vulin. Sa druge strane, dame koje su služile vojni rok, ovu višednevnu vežbu odradiće u uniformi i sa oružjem. Prema ovom planu Ministarstva odbrane, koji tek treba da bude usvojen, svi građani Srbije, bez obzira na pol, biće obučeni za postupanje u eventualnim ratnim i vanrednim situacijama. Ženska ruka Ministar Aleksandar Vulin ističe za Informer da su i muškarci i žene u Srbiji ravnopravni u svemu, pa i kada je u pitanju odbrana zemlje. - Sve radno sposobne žene u Srbiji biće pozivane na vežbe iz prve pomoći, civilne zaštite i postupanja u slučaju požara, poplava i zemljotresa. Sa druge strane, dame koje su već služile vojsku, ići na obuku pod oružjem, kao i njihove muške kolege. Kada ovaj predlog bude zakonski regulisan, svi građani Srbije će, bez obzira na pol, biti dužni da se odazovu pozivima za vojnu i civilnu obuku - poručio je ministar Vulin i dodao da je uloga žene u civilnoj zaštiti i odbrani od velikog značaja za našu državu. Dugogodišnji prvi čovek civilne zaštite i odbrane u Srbiji, pukovnik Miodrag Savić ističe da je izuzetno dobra ideja ministarstva odbrane i Vojske Srbije da i žene budu uključene u sistem odbrane. Kako kaže, tamo će naučiti kako da ukažu prvu pomoć i šta da rade ukoliko dođe do neke vanredne situacije. Tanjug - Prema Nacrtu o rodnoj ravnopravnosti, žene će takođe biti aktivne u sistemu odbrane zemlje i imaće jednaku ulogu u njemu kao i muškarci. Naravno da one neće obavljati zadatke koji su u fizičkom smislu namenjeni isključivo muškom rodu, od ratovanja do izvlačenja tela iz ruševina, kopanja kanala i svakog teškog rada. Međutim, kada su u pitanju pružanje prve medicinske pomoći, organizovanje poslova u vanrednim situacijama, sanitetski i logistički poslovi, tu žene mogu da budu od velike pomoći. A problem je što i žene, kao i muškarci, malo znaju o tome - objašnjava Savić i dodaje: - Zamišljeno je da civilna zaštita i odbrana ne remete ulogu žene u privatnom životu kada je reč o deci, poslu i zdravlju. Ta obuka trajaće svega nekoliko dana, ali od psihofizičkih sposobnosti svake žene pojedinačno zavisi gde će biti raspoređene. Vodićemo računa i o starosnoj granici jer nećemo dozvoliti da žena od 60 godina bude deo obuke za vanredne situacije - objašnjava naš sagovornik. Ništa radikalno S druge strane, vojni analitičar Bojan Dimitrijević smatra da uloga žene treba da nastupi tek kada se stanje u odbrani pogorša ili se proglasi opšta opasnost u zemlji. - Ovo nije ništa novo, niti radikalno. Ovakva odluka je postojala i ranije, kada su naše majke i bake išle na obuku za civilnu zaštitu i nema ničeg strašnog u tome. Samo mislim da mnogo više treba da se pozabavimo uvođenjem vojnog roka za muškarce i njihove veće uloge u sistemu odbrane - kaže Dimitrijević. Obuka rezervista, osnovni podaci * Pozivi stižu svim muškarcima mlađim od 60 i ženama mlađim od 50 godina koji su služili vojsku pod oružjem * Pozivi se šalju 30 dana unapred, na kućnu adresu, na vrata * Izostanak može da se opravda osam dana po prijemu poziva * Obuka traje od jednog do 15 dana * Svim zaposlenima biće nadoknađena cela zarada tokom vežbe, a nezaposlenima 70 odsto od prosečne plate * Za neodazivanje sledi novčana kazna od 10.000 do 50.000 dinara ili dva meseca zatvora Opravdani razlozi za izostanak: * Bolest * Briga o porodici koja zavisi od vas ili vaše zarade * Briga o trećem licu * Sportske obaveze i pripreme za velika takmičenja * Naučne obaveze * Obavljanje nekog posla važnog za državu izvor izvor

KOLUMNA, MAGIČNI: Muževnost i muško pitanje 7.03.2017. Autor: Zoran Ćirić Bred Pit nikada nije bio moj izbor, kao glumac ili kao ličnost – a pokazalo se da ni Andželini Džoli nije bio prvi pik, ni prva rezerva, čak ni prvi dildo. Ali poslednje što želim jeste da budem istomišljenik s tom poganom pijavicom, gadurom sklonom gadostima, kučkom sa zmijskim talentom da se pretvara u aždaju i krokodila istovremeno. Optužujući svog dadiljastog muža da je stalno bio upišan jer je spavao s njenom usvojenom i prisvojenom decom, ambasadorka Unprofora je izvršila brutalan atak na mušku nevinost, a još više na mušku glupost, pa sam osetio epsku obavezu da odbranim brata-dilbera Breda – dok još ima šta da se brani. Muško pitanje je proletersko pitanje i zahteva internacionalizam i jedinstvo, naročito u prevrelim trenucima kada se trpeljivost poniženih papučara i kopitara pobuni i počne da se džilita pokušavajući da skrši dubak u koji su kurati egzemplari zatočeni. Kao što je zapisano u apendiksu Starog zaveta: Žene nemaju grižu savesti jer su uvek u pravu. Njihova pamet veli da je muška solidarnost impotentno izdrkavanje. A one ne vole onaniju, ni u pričama ni u pesmama ni u svojim posteljama s baldahinima što ih uvis drži zavisnička erekcija. To je razlog više za akciju spasavanja redova Pita, koga su već razvukli kao pitu od zelja. E sad, pitanje je kako odbraniti muškog retarda, napederičavo lepuškastog i džiberski zgodnjikavog. „Odbrana Sokratova i smrt” ne nudi rešenje prihvatljivo za današnji svet. „Volja za moć” je odavno oteta od nas i pretvorena u feministički bedeker. A i kada su muda u procepu videla vajdu od knjiga? Mada, izgleda da je pogrešno usmerena načitanost komično ostarelog momka s tri para trbušnih pločica bila šlag na nagaznoj mini, kako se obično opisuju holivudski brakovi. Naime, iz krajnje ličnih izvora (proverenih u FBI-brbljaonici) procurila je pikantno-šokantna informacija o tome kako je čitav taj pičvajz otpočeo. Jedne neradne subote, cuclajući ručno smotani džoint, opušteno naduvani Bred se upustio u čitanje Njegoševog „Gorskog vijenca”, valjda želeći da proširi svoj rečnik te da prizemlji preterano dignutu svest. Možda se našao poneki zalutali čitalac koji se zgranuto pita otkud „Gorski vijenac” u Bredovoj biblioteci? Evo odakle: Milovi kumovi iz Majamija su poznatom glumcu i konopljaru, pokušavajući da mu otkriju čari snifanja „belog Lovćena”, poklonili Njegoša u engleskom zlatotisku, antikvarno izdanje knjižare-poslastičare „Sveto & Maro”. Inače se već od vremena prinudno treznog Buša Juniora po Kaliforniji širi predanje o „novom Kastanedi”, koji se prejeo nadaleko čuvenih crnogorskih tartufa i u napadu celonoćnog prijapizma opisao svoje „halucinacije na vrhu planine”, miksujući na dosad neviđeni način Hijeronimusa Boša i Alistera Kroulija. I tako je alavi Bred gutao Njegoša bez goveđe pršute i jetrene lozovače. Primećujete kako se fatalnosti smenjuju i nadovezuju? Ima ih još, jašta! U jednom trenutku, beslovesni glumac se zagrcnuo od gandžinog dima i nevidljive vatre što mu mozak satre. Pretpostavljate, naišao je na onaj deo gde u svemu iskusni vladika piše kako je ženska ćud „smiješna rabota”, što je nepripremljenog Breda totalno raspametilo. Samo što neće biti da su mu se „vrata percepcije” zamandalila isključivo zbog lorensovskog prevoda i hakslijevske napušenosti. Očigledno mu se skupilo ONO što je dugo gutao, iako ga u postupku predbrakorazvodnog nagovnjavanja buduća bivša žena nije optužila da je bio pilulaš ili tabletoman. Šta sada vele senatori s Pala kada u zapadnim medijima Bred Pit ima gori tretman od Dodika? Da li vam polako postaje jasnije u kakvom poretku živimo, moja mudolika braćo i brkate trans-sestrice? A tu je i večno retoričko pitanje jezika: kako prevesti umnoga Njegoša, majstora pisanja i brisanja? Kao da ste pitali: kako prevesti felacio na kunilingus? Pa, lako, al’ nikako – jasno je svakome ko se u neprskano zabranjeno voće razume. Ali Bred Džoli Pit nije ni primirisao da bude među takvima. Kakav strašan scenario, ni Dejvid Mamet ga ne bi bolje smislio – dohvatilo se odrtavelo holivudsko mezimče da čita surog Njegoša ne shvatajući da ne bi ni bilo „istrage” da nije bilo „poturica”. A ima li većih poturica od žena, bilo kada i bilo gde? Znam da je to suviše za Bredov ispušeni mozak, ali mora da je osetio da se o grdnoj muci radi čim je otišao u Anđinu komandnu sobu i naglas joj pročitao onaj deo o ženskoj ćudi. E, nadalje više ništa nije bilo smešno jer se na benastog čitača stuštio ženski mozak. A kao što je zapisano u apendiksu Starog zaveta: Ženski je mozak u obliku sablje. Otuda mu tupa britkost, na čijoj se oštrici krv ne zadržava. Ono, jebi ga, kad čovek razmisli – gde, bre, Anđi da rekneš u facu da je smešna nevernica? Mislim, ima žena i žena, ali jedna je Džolijeva. Ako smo se svi mi, čak odavde, mogli da uverimo da je tako i nikako drukčije, kako se marihuanasti mužić Bred usudio da vikne da car nije go, već je Anđa preodevena u muškobanjastu caricu? Da li je u pitanju hrabrost? Lepo zvuči, ali ne pije vodu niti sisa majčino mleko. Jer, da je Bred hrabar tip, ne bi se ovako nemušto držao u skandalu koji je vrlo brzo postao sapunica u kojoj nema mehurova – samo se čuje kako čirevi pucaju, a gnoj se širi kao smrdljiva pouka, kao vibracija koja guši i brije dlake u nozdrvama. Ne, nešto drugo je pozadina svih ovih menopauznih pizdarija. Nije Anđa glavni nosilac radnje, ona samo javno trpa i guzi onoga koga je izabrala da joj pridržava mamuze na ambasadorskim koktelima – u besu što joj tata Džon – Ponoćni Kauboj Vojt nije, umesto ribice, poklonio pačicu kad je bila mala. Od tate, hipijevskog glumca što glumi prirodu, jedino je nasledila ljubav prema heroinu, a naročito prema „spidbolu”, kako i priliči gazdarici salonskih posthipijevskih komuna. Ali, rekoh, batalite Anđu, ona je svoje dobila i uvek će ga dobiti. Bred Pit je onaj čiji idiotizam pokreće fabulu i pravi sve dramske efekte. Svakako, čim neko misli da će postati „umetnik” ako glumi u filmovima Dejvida Finčera ili Gaja Ričija, jasno je da je od takvog i njegov sopstveni mozak digao ruke. Bred Pit, ljubimac maloumnih a punoletnih tinejdžerki i zabudavelih zrelih žena, em je mnogo šupljoglaviji od svojih obožavateljki, em je grandiozno netalentovan glumac. Pa šta? Osim Džonija Depa, i sve ostale zvezde današnjeg Holivuda su slavno netalentovani, mentalno hendikepirani manekeni. Ali neki od njih umeju da sakriju nedostatak glumačkog dara i višak nedotupavnosti radeći uporno na svojoj brljivoj mentalnoj higijeni. Edvard Norton i Met Dejmon kradu uloge svojim devojkama i tako stiču „živo iskustvo”. Robert Dauni Džunior između žene i kokaina uvek izabere kokain i tako preživi još jedno snimanje. Ili obratite pažnju kako je Šon Pen naučio lekciju iz braka s Madonom. Tukao se s fotografima, abortirao umesto zauzete pevaljke, pridržavao flaše Bukovskom, secao kamere De Palmi, glancao čizme Istvudu, i logično da je naučio ponešto o muškoj glumi. Setite se kako je onomad šmekerski šutnuo prikrivenu strvožderku Skarlet Johanson. Džordž Kluni je otišao još dalje u osvajanju mudrosti – on je živeo s prasetom godinama i niko nije postavio pitanje ko je tu čiji ljubimac. A i Kluni je, kao i ortak mu Bred, jedino dobar u ulogama kretena. Samo što izgleda da tu Bred uopšte nije glumio: zato mu je raspad braka i prateća javna blamaža toliko autentična da to već vređa opštečovečansku „mušku stvar”! Ženska prevlast je prečesto tretirana kao hemijsko, hormonalno i biološko pitanje. One nas rađaju, one nas primaju u sebe i izbacuju iz sebe kroz isti put svile i opijuma, koji se lako pomeša s pustinjačkom, biblijskom trasom Gde su sada borci za ljudska prava, s obzirom na to da je dokazano da je Bred Pit muškarac s posebnim potrebama? Gde su borci za rodnu ravnopravnost da reaguju na bračno nasilje – Anđa se čak i sarajevskim tabloidima hvalila kako je Breda, za sve vreme trajanja njihove bračne federacije, samo nekoliko puta ručno zadovoljila! „A i to je jedva izdržao”, kako ju je citirao pi-ar bošnjačkog suda za zločine nad civilima. Zar Bred Pit nije civil ako ga već Bakir ne smatra žrtvom? Srbi misle da se „dvostruki aršini” primenjuju samo na njima, i to zato što su nemoćni i privatizovani. Ali šta sada vele senatori s Pala kada u zapadnim medijima Bred Pit ima gori tretman od Dodika? Da li vam polako postaje jasnije u kakvom poretku živimo, moja mudolika braćo i brkate trans-sestrice? Breht je jednom, davno, kazao: „Ljudi su čudne, smrdljive životinje.” A šta tek reći za žene? Vidite, čak je i bahati, politički zaštićeni i umetnički slavljeni Breht to prećutao! A Magični nastavlja da piše na sopstveni rizik. To se zove samosažaljenje za nepoznatog druga. Premda postoji i druga dijagnoza. Neka, mogu da živim s tim, ali kako živeti pored žena – to je muka što me tera da dalje mrčim papir, šamarajući tastaturu umesto svog ponosa… O, zašto ne mogu da budem sam i voljen, ne kao čovek među ljudima, već kao vuk među vukovima? Čujete li taj muški vapaj, najsamotniji glas u dolini suza? To zavijanje prevazilazi pubertetsku čežnju, nadglasaće svaki proživljeni uzdah. Jer čovek je čoveku – žena. A muškarac koji se trudi da bude majka, može ponekad da dogura i do domaćice ili spremačice, učiteljice ili vaspitačice, ali nikada neće postati žena. Svako doživi to iskustvo i ne biva prosvetljen od njega, već postane smračen poput jumferskog mraka učenika škole za dualno obrazovanje. Svestan onoga što želi, svestan žrtve koja je nepotrebna i zadovoljstva koje je nezamenljivo kao smrt u životu. Mladoženja zaslužuje saučešće, žigolo ne zaslužuje muško dupe. Iako obojica na kraju ostaju napušteni u paru. Ženska prevlast je prečesto tretirana kao hemijsko, hormonalno i biološko pitanje. One nas rađaju, one nas primaju u sebe i izbacuju iz sebe kroz isti put svile i opijuma, koji se lako pomeša s pustinjačkom, biblijskom trasom. Stvari nisu tako proste da ne mogu začas da se bespovratno iskomplikuju. Lavirint u kući užasa je stazica u školskom dvorištu u poređenju sa odrazom u kojem smo zatečeni, od svih posmatrani i pregledani. Ženska vlast je ogromna peć čijem je plamsanju neprestano potrebno dodavati cepanice – udrvljena drva, suva drva, oguljena drva i još drva. Neželjeni pepeo se izbacuje, a kvalitet drveta nije toliko važan. U sadašnjem vremenu ta peć dobro radi – sve se pretvara u plamen. Loše drvo brže sagori, dobrom treba malo duže. „Ne može da umre dok ga žena ne zavoli”, glasi ovdašnje narodno verovanje. Ima li tužnije definicije muškog usuda? Koji je ispod svakog ropskog mazohizma: stanje u kojem se ne moli ni za milost ni za dostojanstvo. Muško je Ništa, veliko ravnomerno Ništa, zaludno koliko i nedužno. U takvom odnosu viših i još viših sila, ne preostaje mi ništa drugo nego da neznatno parafraziram drevnog grešnika Šekspira, koji nije mogao da odoli da bude human. „Zato što sam Muškarac? Zar Muškarac nema oči? Zar Muškarac nema lice, prljavo i oprano? Zar nema udove, čula, naklonosti, strasti?… Ako nas bodete i seckate, zar ne krvarimo?… Ako smo u svemu drugom kao i vi, hoćemo da smo i u tome… U osveti.” http://www.ekspres.net/kolumne/kolumna-magicni-muzevnost-i-musko-pitanje

Posto imamo musku temu: Red je da imamo i zensku Nije lako izdvojiti al da pocnem od @Ayla @Paradoksologija @Данче*

Pošto sve one teme o muško-ženskim odnosima, pitanjima i odgovorima, u nedostatku bilo kakve konvergencije mišljenja, niti im se kraj nazire, i pre svega što tematika nema globalno rešenje, niti sveopštu formulu, i prema tome nemaju mnogo smisla, ovom prilikom svečano otvaram ovu novu temu sa drugačijim pristupom problemu manjka razumevanja između ova dva sveta... Jer svaka žena ima svoja očekivanja, maštanja, i zahteve, a ponekad i prohteve! Dakle žene, dame, devojke, gospođe i gospođice, ako vam nije teško, najljubaznije vas muški mole da nam neupućenima kažete kakve to muškarce volite. Evo da pomognem, da vam dam inspiraciju: Da vam kupuje cveće? Sriče stihove? Da ide s vama u šoping? Jel' da ima muževan glas? Velike mišiće? Da vam je snažan, tako da vam se svako sklanja s puta? Da pomaže oko kućnih poslova? Da vam otima usisivač iz ruku? Da plati račun čak i kad vi insistirate? Da vaše mišljenje ne zarezuje ukoliko želi da vam pomogne? Da vas vodi na more? Na planinu? Na skijanje? Na tobogan? Na kolače? Da vas zivka ceo dan? Ili da vam strogo stavi do znanja da radi! Da se dobro slaže sa vašom gospođom mamom? I bude mastor balansiranja? Da bude majstor u još nečemu? Ili samo prirodno talentovan? Da bude iskren? Da vam kaže kako ste lepe, kako vam je lepa frizura danas? Da vas pohvali? Da vam iskreno kaže kada jelo koje ste spremili eto ne valja? I šta možete uraditi da to poboljšate? Da vas uvek posavetuje? I tako, igramo se