Душко Дугоушко

Силовање није грех силоване девојке/жене већ силоватеља, то свети оци врло недвосмислено тврде...

Сујеверје, модерни паганизам и модерно идолопоклонство запаковано у "целофан хришћанства", корумпираност клира, осуђивачки и стигматизаторски карактер и лицемерје верника (без обзира да ли су у питању клирици или лаици), затуцаност, лудило и параноја неких верника и њихових секташки орјентисаних духовника, необразованост како самих верника, тако атеиста (који су често кудикамо образованији по питању вере од самих верника) по питању вере..., број могућих разлога тежи ∞. А ово су они видљиви разлози, без залажења у финесе.Предрасуде, што оправдане, што неоправдане. Многобројност вера и верских заједница. Релативизација и представљање вере као робе која се купује. Схватање слободе као могућности да се изабере између две ствари, а не као рећи "да" истини. Необразованост по питању вере. Жеља да се пркоси пресији околине.Непостојање жеље за аскезом и за одрицањем од своје воље и такве ствари. Схватање личне слободе као могућности да се изабере између две ствари, а не као рећи "не" нечем злом. Жеља да човек сам себи буде мера.И наравно, оно што је атеистима трн у оку, а то је (лажна) дилема: Има ли Бога ? Па се Боре против вера доказујућу да нема. Уопште није у томе ствар.

Природа. Наиме, чак и када човек умре од неке болештине, то није исто као када га неко упуца пушком или избоде ножем... У сваком случају смртност је 100% па не видим да си за легализацију убиства одраслих људи...Да ли би тако размишљао да тебе неко хоће да закоље? Шта ту има неко да брани било коме, да тебе коље, је ли?

Хм. Заиста чудно, многи то сматрају управо за дотиног Јуџина.

1. Владика Николај је рекао да нема везе да ли је неко теист, деист или пантеист, јер правом вернику није битно када ће имати ранде-ву са Богом. Eто ја познајем гомилу "простих радника" зидара, столара, земљорадника, месара који су атеисти (не деисти нити пантеисти, нити ови фенси атеисти богоборци - Докинсови сведоци, већ прави  и искрени атеисти), те могу поставити питање зашто толико физичких радника не верује у Бога ? Е сад није тако само код научника и физичких радника, тако је у свим струкама, сферама и делатностима људског живота те би право питање било: зашто већина људи одбацује Бога (укључујући ту и деисте и оне агностике који говоре "Има ту нечега.") ?2. Ко зна.
3. Како то мислиш, јер да ли их познајемо лично или да ли такви постоје ? Ја познајем неколицину (наших) лично, али они нису јавне личности. Све зависи шта подразумеваш под "научник" ? Претпостављам људе који имају докторат из неке од природних наука ?
4. Догмати вере се прихватају а све остало човек може да одбаци (ама баш све). Не постоји "подела" у Цркви, званичан став Цркве по питању Артемија и "старокалендараца" је јасан, а остало су личне ствари сваког појединца: то ти је као када је пост "на води" - пости се "на води" а да ли ћеш јести барени кромпир или барени карфиол то је твоја лична ствар.
5. Да ли да извршим самоубиство и експериментално се уверим шта је Истина ?
6. Не. Боље је прочитати све и сазнати све, јер ко лако (по)верује лако и изгуби веру, а ко тешко (по)верује тешко и изгуби веру. Лично сам видео гомилу псевдо-верника којима је читање Светог Писма и Светих Отаца, а да и не говорим о секташким књигама/памфлетима увијеним у "православно" рухо више штетило од било чега што би неки атеиста мога да напиште (не њиховој (сује)вери, већ њиховом животу - тужно је када неки људи прочитају јеврејске законе Старог Завета па почну да их се придржавају, а упорно одбијају да чују глас разума и шта је то хришћанство)...
7. Није нужно. Ни у шта није нужно веровати јер у супротом не би било слободе, јер би она била подчињена нужности. Али ако може вечно да се блаженствује, што да не ? Што бих одбио нешто најбоље на свету, а приде је 'бадава' ?
8. Ја сам максимални материјалиста у том погледу, иако нисам позитивиста већ православац. Сматрам да је све настало еволуционим механизмима и да љубав (барем оно што се подразумева под тим термином у свакодневном говору и поп-култури) не постоји и да је све то производ електро-хемијских дешавања у нашем мозгу, а ипак све то иако разлог постојања вере нема апсолутно никакве везе са садржајем саме вере. Ми православци верујемо у инкарнацију тј. могућност да сама материја буде света. Не знам зашто би онда одбацивали присуство у одсуству ? На западу су имали проблем са пелагијанизмом и слободном вољом, па су римокатолици некада мислили да верник може да буде само онај кога Бог одреди/изабере/призове, а неки протестанти отишли и корак даље (предестинација) док правослаци сматрају да је свако добро од Бога, па самим тим и наш избор да верујемо па нас понекад оптужују да смо псевдо-пелагијанисти или још горе пелагијанисти, а заправо је само проблем што се духовно и материјално гледају као да су на бесконачној удаљености једно од другог, уместо да чине једну нераздељиву целину.

1. Сећање на нашу ипостас у уму Божјем. На црквенословенском на сахранама се и каже "вјечнаја памјат". Човек може да престане да живи когнитивно, а да настави да буде жив биолошки и онтолошки. Када умре и биолошки, остаје само онтолошки.2. Како је однос са Богом онтолошка категорија, мислим да то не значи пуно. Оно горе даје можда мало појашњење.
3. Остали су објаснили то.

1. Па ја већ рекох да (барем што се мене тиче) јесте, али да то нема апсолутно никакве везе са самим садржајем вере.2. Постоје разни психолошки поремећаји, међутим неуропсихијатри су, између осталог, скептични и према постојању овога, што не значи да такво нешто не постоји (била би то добра подлога за неки шта ја знам нпр. филм типа драма о једном човеку који има две личности). Ограничења су многобројна, те зато ми и не мислимо да се можемо својим трудом спасти, већ само Божјом милошћу.
3. Човек се обожењем не мења по субстанцији тј. суштини (по физису тј. својој природи), већ по благодати. Исто тако и на Евхаристији хлеб и вино не постају тело и крв по физису (остају хлеб и вино), већ постају тело и крв по благодати.
4. Свет је скуп свих страсти. Страсти треба да сахранимо у нама тј. да свет за нас умре. Зато код мене испод простора за аватар и пише "Смрт свету", при чему се не мисли на свет као на постојање, већ на патњу душе (страст - од страдање). У манастиру су (можда ?) мања искушења, те зато људи мисле да ће им бити лакше ако оду тамо.
5. Свети оци строго забрањују било какво маштање и замишљање Бога, анђела, светаца, Есхатона..., или њиховог присуства, а поготово у току молитви, и кажу да увек требамо да будемо усресређени на овде и сада тј. на стварност.
6. Вера и нада су уско повезани. Понекад мислим да се реч вера и погрешно употребљава и да би прикладнија реч била нада. И заиста ми се надамо да је онако како ми сматрамо да јесте, док не знамо (чак ни не верујемо, иначе бисмо по Христовим речима и сами били чудотворци) да ли је тако. Заиста мислим да је "нада" бољи термин.
7. Али ми васкрсавамо у овом телу. Шта је ту проблем? На мало вишем нивоу од оног које ти помену, ми смо само скуп гомиле једноћелијских организама који успешно сарађују, па нам то не смета да себе сматрамо јединкама.
8. Истина је да ми ни не знамо ништа о Есхатону и какво је тамо стање, а истина је и да (ако узмемо да Есхатон постоји) неможемо ни да замислимо шта је тамо, јер је то нама недокучиво, зато што је "с' ону страну" стварности.

Sveti Jovan Lestvičnik kaže (zbog čega će se Zvonko verovatno silno obradovati, dok bude čitao citat gringrin ):

Контрапример су и бројне атеистичке секте које постоје широм света (а они се најчешће понашају исто као и протестантски фундаменталисти, мада има и другачијих атеистичких секти); због чега се таквима подсмевају нормални атеисти као и агностици.

Credo in unum Deum,
Patrem omnipoténtem,
Factórem cæli et terræ,
Visibílium ómnium et invisibílium.
Et in unum Dóminum Iesum Christum,
Fílium Dei Unigénitum,
Et ex Patre natum ante ómnia sæcula.
Lumen de Lúmine, Deum verum de Deo vero,
Génitum, non factum, consubstantiálem Patri:
Per quem ómnia facta sunt.
Qui propter nos hómines et propter nostram salútem
Descéndit de cælis.
Et incarnátus est de Spíritu Sancto
Ex María Vírgine, et homo factus est.
Crucifíxus étiam pro nobis sub Póntio Piláto;
Passus, et sepúltus est,
Et resurréxit tértia die, secúndum Scriptúras,
Et ascéndit in cælum, sedet ad déxteram Patris.
Et íterum ventúrus est cum glória,
Iudicáre vivos et mórtuos,
Cuius regni non erit finis.
Et in Spíritum Sanctum, Dóminum et vivificántem:
Qui ex Patre procédit.
Qui cum Patre et Fílio simul adorátur et conglorificátur:
Qui locútus est per prophétas.
Et Unam, Sanctam, Cathólicam et Apostólicam Ecclésiam.
Confíteor unum baptísma in remissiónem peccatorum.
Et expecto resurrectionem mortuorum,
Et vitam ventúri sæculi.
0102_laugh.

Теодицеја је потребна за философског бога, за Supreme Being, за Платоновог, Аристотеловог, Анеслмовог, за бога Томе Аквинског, а не за Бога Aврама, Исака и Јакова, Оног-Који-Јесте и Који је и сам пострадао и умро на крсту... То се односи на философског бога, зато што га они ките атрибутима и особинама (свемогућ, сведобар, свезнајућ итд.), практично стрпају у кутију и налепе налепницу, а за хришћане је Бог Отац мистерија, не могу га ставити у кутију и залепити налепницу, не могу му приписивати атрибуте и особине... Чак се ни Мојсију није дао име, него се представио као (буквални превод са хебрејског) Бићу-Који-Бићу.

Иначе забрањено је замишљати (и маштати о) Царство Небеско, Бога, свеце, анђеле, и све остало што има везе са вером. Свети оци чврсто држе до стварности и реалности.

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1341080938' post='670192]
кад се не кајеш и добијеш епитимију.
епитимија треба да буде крајња мера Цркве према вернику, а не прва.
страшно је за крштеног да буде одлучен од Цркве тиме, то није "само" забрана причешћивања како се то олако схвата.Па да, постало непричешћивање људима норма, па га посматрају као награду за нешто, уместо да причешћивање буде норма, а непричешћивање ненормално стање, епитимија не казна већ лек...

А и треба им отворено рећи да је ситуација таква да су промискуитетне девојке мање пожељне за женидбу, јесте да делује сексистичи, али тако је... Наравно, корисно би било да у школама постоји здравствено васпитање, где би између осталог деци „утерали страх у кости” у вези полно преносивих болести и нежељене трудноће, тако да им не пада на памет да то раде без кондома, наглашавајући да је апстиненција једини 100% сигуран метод избегавања тих болести и нежељене трудноће.

Не постоји ни један политички систем који је компатибилан с Хришћанством. Хришћанство није политичка идеологија, за разлику од древног Јудејства које је било полу-религија, полу-идеологија и где је систем владавине био теократски, као данас Мухамеданство. Јасно, да сваки покушај прављења државе по Библијски води у пропаст (па шта је Марксизам друго, него теорија остварења Царства Небеског на земљи) нпр. добијеш пост-реформацијске протестантске теократије што спаљују људе на ломачи за рукоблуд и псовање...

Зато камарад Игњатије и камарад Жељко треба да оду у међ несреброљубиве севернокорејце... Тамо ни не добијете плату, већ радите за бонове...

Екуменизам је свејерес, а антиекуменизам свеболес'. Православни треба да буду со и светлост, а не да се шлихтају јеретицима, нити да се клошеришу са лујкама...

Свети Марко Ефески: „Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква дуго ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег."
Свети Кипријан Картагински: „Црква је Невеста Христова, и она не може бити прељубница. Она је непорочна и чиста; познаје Један Дом, чува са чистом смерношћу свештеност једне постеље. Она нас чува за Бога, она означава синове које је родила за Цара. Ко се одваја од Цркве, спаја се са прељубницом, отуђује се од обећања датих Цркви. Не може достићи награду Христову онај ко се одваја од Цркве Христове; тај је странац, оскврњен, непријатељ. Не може имати Бога за Оца ко нема Цркву за Мајку... Ко није са Црквом, није са Христом... Тело Христово и Светиња Господња, не може бити избачена ван - једног Дома - Цркве, нити има друге обитељи за верне осим Једне Цркве. Тај Дом, то огњиште слоге Свети Дух показује... Бог је Један, и Христос је Један, и Црква Његова је Једна, и вера је једна, и народ је један, повезан у чврсто јединство тела свезом слоге. Ово јединство не може се разбити и распасти. И Епископат је један и нераздељив... Ко није са Епископом, није са Црквом. Епископ је у Цркви, и Црква је у Епископу... И Крштење је једно; изван Католичанске Цркве не постоји Крштење, ни Евхаристија, ни Епископ... Јеретици и расколници немају право, ни моћ да крштавају... Свети Дух се не даје онима који се крштавају изван Католичанске Цркве."

Уопште ватиканско свећенство нема ништа више педофилије него друге верске и неверске заједнице, једино што постоји медијска хајка на Ватикан...

Можда зато што младе нарочито погађа и боли лицемерје...

Можда зато што младе нарочито погађа и боли лицемерје...

Можда зато што младе нарочито погађа и боли лицемерје...