Zlatan

Sinopharm's COVID-19 vaccine remained active against S.Africa variant, effect reduced - lab study | Reuters WWW.REUTERS.COM Two COVID-19 vaccines from Chinese companies including Sinopharm triggered immunity against a highly transmissible coronavirus variant first found in South Africa, but their effect... Čini mi se da ovaj naslov vesti ne odgovara zaključku studije koja je navedena u njoj. Da li bi neki bolji poznavalac engleskog mogao da prevede bar glavnu tezu iste: https://www.biorxiv.org/content/10.1101/2021.02.01.429069v1.full.pdf

To je još uvek predmet istraživanja, ali pozitivni efekti vakcinisanja su neosporni. Can I still get COVID-19 after getting vaccinated? WWW.UAB.EDU The vaccine most likely does not prevent spread of the virus, but probably does reduce the length of time an infected person sheds virus.

Ali oče, Maksim već u sledećoj Aporiji 42, pokazuje da je zakon postanka po prirodi (posle pada) Bogom dat, čak i Manesa pominje, ne znam koliko bi bilo ispravno njega optužiti za manihejski stav...

Maksim, u Aporiji 41, daje nagoveštaj da za razmnožavanje možda nije bio potreban brak, tj ta podela na muško i žensko, ovo dajem kao zanimljivo viđenje.

Evo jos malo matematike: https://www.visualcapitalist.com/the-math-behind-social-distancing/

Da podvučem, moj stav je da ima dosta toga ne istraženog u vezi sa efektima osiromašenog uranijuma i da ne bi trebalo zauzimati apsolutni stav, u smislu bezopasno je ili svi ćemo izginuti od njegovog zračenja. Mislim da nam tek slede radovi koji će baciti jasniju sliku na uticaje korišćenja ovakve municije.

Ceo rad govori o štetnosti, i nije samo uranijum u pitanju, a verujem da 14 strana ipak nije mnogo da se pročita. Lično nemam jasno izdefinisan stav o štetnosti, ali više naginjem ka tvrdnji da nije bilo bezopasno. Valjda će komisija koju smo osnovali da da neke odgovore. Bolje da ne spamujemo temu, ovaj rad što sam okačio je samo informacija da ima i drugačijih mišljenja koja su takođe potkrepljena odgovarajućim činjenicama.

U količini uranijuma i u štetnosti.

Ovaj naučni rad prilično opovrgava sve to što ti tvrdiš? https://www.google.com/url?sa=t&source=web&rct=j&url=https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0367-598X/2001/0367-598X0108295R.pdf&ved=2ahUKEwiO8Y6P8eLoAhWEs4sKHd3ED4YQFjAAegQIARAB&usg=AOvVaw0NrpF521LfN_q5BzZJyb11

Moj ulov.

Da malo zakuvam, evo sta nam sv. Maksim kaze o avinom Eshatoloskom carstvu:

Da nesto sto je stvoreno moze biti bespocetno i beskrajno govori nam i sv.Maksim:

Mislim da se resenje krije u tekstu iznad ovog citata koji navodis, naime tamo stoji da: iz cega proizilazi da sile-energije sustine stvaraju, odrzavaju, promisljaju....

Да и ја дам скромни допринос овој теми једним преводом много пута спомињаног цитата од св.Григорија Паламе из Треће тријаде, превод је са грчког изворника С. Јакшић, Беседа, Нови Сад. Наслов изворника: Αγίου Γρήγοριου τού Παλαμά Λόγος υπέρ των ιερώς ησυχαζόντων

Zakasnih.

Ovo nije irekao sv.Sava već V. Dimitrijević: Ceo tekst pod nazivom: Владимир Димитријевић: Да ли је Свети Сава био екумениста? može se pročitati na sajtu borba.......

Ne znam dal to objašnjenje pije vodu, i kod drugih otaca može da se nađe mišljenje da su životinje stradale pre pada, skoro sam citirao sv. Grigorija Niskog, deo iz Velikog katihetskog slova: Takođe mislim i da sv.Avgustin govori da su životinje stvorene smrtne.

A kako tumačiš to što sv. Vasilije u Šestodnevu kaže sledeće:

Otac Savo je na svojoj temi dao odgovor koji se kosi sa shvatanjem da smrt nije prisutna u svetu do pada, verovatno u pravoslavnoj teologiji ima i drugačijih mišljenja od ovog uvreženog.

Deo od sv.Grigorija sam naveo kao zanimljivo tumačenje,a posle ovog tvog odgovora sam malo pogledao i Šestodnev od sv.Vasilija, čini mi se da i on dopušta da biljke i životinje nisu bile besmrtne pre pada, a da je takvo tumačenje ispravno može ti potvrditi i o. Savo: On 29.2.2016. at 0:21, grigorije22 рече Izvinjavam se sto upadam ali Katos je mislio na celu tvorevinu. Da li su pre Adamovog pada umirale i ubijale se zivotinje? To je pitanje postavljeno iz razloga jer su mnogi Sveti oci verovali da pre Adamovog pada nije bilo bioloske smrti. Dakle da ni zivotinje nisu umirale, a moderna peleontologija pokazuje groblje fosila pre pojave coveka. E sada bih se i ja nadovezao pitanje. Da li su posledice Adamovog pada mogle da postoje pre nego se on istorijski desio? Dakle da obuhvati celokupno vreme sadasnjosti, proslosti i buducnosti. Postoje neki stihovi koji na prvi pogled daju takvu mogucnost u Isaiji 46:10. Koji od pocetka javljam kraj i izdaleka sto jos nije bilo. Otkrovenje 13:8 I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi Jagnjeta, koje je zaklano od postanja sveta. Архимандрит Сава Јањић рече Веома је важно да правимо разлику између физичке и духовне смрти и имамо у виду различитости између човека и животиња и нарочито биљака. Човек је посебно биће, врхунац творевине и није само телесне природе већ поседује и душевну компоненту која оживотворава његово тело и чини га једном психофизичком целином, личношћу. У Књизи Постања 2.7 се каже „Створи Бог човека од праха земаљског, дунувши му у нос дах животни, и поста човек душа жива" (wayhi ha’adam l’nephesh hayyah, εγένετο εις ψυχήν ζώσαν)“ Дакле, човек не добија nephesh (који се у преводу Седамдесеторице преводи на грчки као ψυχή, односно душа) као неки посебан део свога бића, већ је сам човек створен као живи нефеш, као жива душа (ψυχή ζώσα). Дакле, овде није реч о платонистичкој души која се присаједињује телу. Човек је као биће створен психосоматски. По Св. Атанасију Великом, дах животни (nishmat hayyim, πνοή ζωής) се односи на деловање Духа Светога. Nephesh hayyah је стога читав човек, односно слободна личност. Лично верујем да настанак човека не мора бити неопходно контрадикторан са еволутивним развојем живота на земљи ако еволуцију прихватимо као Божији програм стварања који се одвија по Његовој вољи и логосности коју је он подарио твари. У првом делу стиха се каже да је човек створен од праха земаљског (min ha’adamah, χουν άπο της γης) односно од природних елемената и биолошких једињења којима је обликован живи свет. Човек је део створене природе по свом телесном саставу. Стога не видим као проблематично да је примату који је дошао до високог степена биолошког развоја, Бог удахнуо Духом Светим „дах живота“ и да је то биће постало „душа жива“ тј. словесно и слободно биће – човек. Човек је својим телесним саставом близак животињском и биљном свету и састоји се од хемијских елемената који су настали самим настанком света ни из чега и експлозијама звезда од којих су настале планете. Човек је заправо сажетак васцелог стварања и у себи носи читаву историју стварања и развоја живота који се по посебном Божијем науму логосно и поступно развија до коначне круне стварања – човека. Човек у свом биолошком коду садржи васцелу историју стварања. Зато кажемо да је човек микрокозмос. Наравно, човек је створен за бесмртност и по лику Христовом јер је оваплоћење Сина Божијег које постоји у Божијој предвечној вољи коначан смисао постојања свега створеног, а посебно човека који је предвиђен да буде посредник привођењу васцеле створене твари у заједницу са Богом, у вечност и бесмртност. Погледајмо како Св. Ава Јустин у својој Догматици објашњава бесмртност човека: „Оци и Учитељи Цркве схватили су Адамову бесмртност по телу не као да он није могао умрети по самом својству своје телесне природе, него да је могао не умрети по особитој благодати Божјој. Као биће саздано човек је по природи (κατά φΰσιν) био пролазан, крајан, коначан; а да је остао у божанском добру, он би благодаћу Божјом остао бесмртан, непролазан. [Св. Атанас. Вел., De incarn. Verbi, 5; t. 25, col. 104-105 A] То значи, човек је био предодређен за бесмрт­ност коју је могао постићи само да јеостао послушан Богу. „Бог је створио човека, вели свети Теофил, ни смртним ни бесмртним него... способним и за једно и за друго, то јест, ако буде тежио ономе што води бесмртности, испуњујући заповест Божју, он би добио од Бога бесмртност као награду за то и постао би богоподобан, а ако се буде окренуо за делима смрти, не покоравајући се Богу, он би сам постао виновник своје смрти". [ Ad Autolic. II, 27; ср. Атинагор, Legat. pro christ. 31] „До греха, пише блажени Августин, тело човеково се могло називати и смртним у једном погледу и бесмртним у другом: смртним, јер је могло умрети (quia poterat mori), бесмртним, jep je могло не умрети (quia poterat non mori). Једна je ствар: не моћи умрети (non posse mori), каквима je Бог створио нека бесмртна бића; а друга је ствар: моћи не умрети (posse non mori), у каквом је смислу саздан бе­смртним први човек. То се давало њему од дрвета живота, не од устројства његове природе (non de constitutione naturae), због чега је, чим је сагрешио, одвојен од дрвета живота, да би могао умрети (ut posset mori); док би, да није сагрешио, могао не умрети (posset non mori). Дакле, он је био смртан по својству свога земаљског тела, а бесмртан по благодати (bеneficio) Творца" [De Genes. ad litteram, VI, 36; ср. De civit. Dei, VIII, 11. ] Да се вратимо вашем питању. Наиме, идеја да Адамов грех није донео смрт у створени свет није нова. У четвртом веку вођена је жестока расправа у Цркви између британског монаха Пелагија и Св.Августина између осталог и око овог питања. Пелагије је веровао да Адамов грех није проузроковао пропадљивост природе нити је узрочник његове природне смрти јер је Адам створен смртан. Према Пелагију, Адамови потомци нису наследили пропадљивост и смрт него су умирали зато што су били смртни. Он је тврдио да је Адамов пад нанео штету само њему, али не и људском роду. За Пелагија дакле није било везе између Адамовог прародитељског греха и наше смртности. Сабор у Картагини 431 године осудио је учења Пелагија као и Ефески Сабор 431 г. У одлуци Картагинског сабора се каже: „Ко год каже да је Адам створен смртан, и да би чак без греха умро природном нужношћу, нека буде анатема“ Дакле, Црква нас учи да Адам није створен смртан у том смислу да би без греха умро природном нужношћу. Он је својим грехом изгубио заједницу са Богом и активирао је смртност и пропадљивост своје телесне природе, што се символично показује облачењем у кожне хаљине. Наравно, питање остаје да ли је у том тренутку сва остала природа постала смртна и да ли су биљке и животиње пре Адамовог греха биле подложне смрти? Ово је кључно питање. Рекао бих да је Пелагије дефинитивно био у криву што се тиче смртности Адама и негирања последица греха. Ипак, морамо направити разлику између духовне и физичке смрти. Адам није одмах физички умро након свог пада, иако је изгубио благодат Божију и заједницу са Богом, те се крио од лица Божијег у стиду и наготи. Можемо закључити да је Адам одмах после кушања плода од дрвета познања добра и зла духовно умро за Бога, а телесна смрт уследила је тек касније на основу природног процеса умирања кога је духовна смрт само активирала, а који није био својствен човеку пре пада. Човек се губитком заједнице са Богом свео на ниво остале бесловесне творевине која такође доживљава последице човековог пада и тужи јер губи свој смисао постојања. Знамо да је васцела творевина позвана да преко човека уђе у вечност и заједницу Божију, а падом човека створена природа је изгубила такође заједницу са Богом јер је Адам створен као посредник, управитељ и усмеритељ творевине у правцу вечности. Христос као Нови Адам враћа смисао целој творевини и својим Вазнесењем удостојава твар да обитава "о десну страну Бога Оца". Створена природа животиње и биљке нису створења која се могу поредити са човеком. Биљке и животиње нису створене тако што је „праху земаљском“ Бог удахнуо "дах живота" и учинио их "душом живом". Ове речи се искључиво користе на овај начин у описивању настанка човека. Биљке и животиње немају самосвест, немају слободу ни лик Божији као човек. Животиње поседују својеврстну анималну психологију, али немају лик Божији, немају слободу и њихов живот почива на инстинктима и нагонима и резултат је хемијских и биолошких процеса у њиховом мозгу и нервном систему. Отудa не видим да је проблематично рећи да су биљке и животиње настајале и нестајале у оквиру природног, од Бога датог процеса функционисања екосистема и пре прародитељског пада. Животињама, а посебно биљкама не можемо приписати категорију смрти на исти начин као човеку јер оне немају личност. "Прах земаљски" од кога су састављене налази се у сталном кружењу, биљке и животиње настају и природно одлазе у прах. Адам је својим сагрешењем себе редуковао на ниво бесловесне твари и зато му Бог каже „Ти си прах и у прах ћеш се вратити“ (Постање 3.19). Дакле, биљке и животиње су природним путем настајале и враћале се у прах, што није последица пада. Ипак нешто се и код њих променило након пада. Оне су изгубиле духовни смисао постојања јер човек, који је требало да преко себе васцелу твар сједини са Богом, то није успео већ је и сам постао подложан смрти. Човек својим отуђењем од Бога уноси и друге аномалије у створени свет. И сами смо сведоци колико савремена индустрија и технологија нарушава природну равнотежу и угрожава створени свет. Животиње човека више не препознају као носиоца благодати Божије, плаше га се и постају агресивне према људима. Можемо да видимо код светитеља како су они обновили ону првобитну невиност благодаћу Божијом и како их се дивље животиње не плаше и постају кротке. Према томе у човековом паду треба разликовати духовну смрт која је одмах наступила после пада, као губитак заједнице са Богом, и физичку смрт, која је активирана духовном смрћу, односно преступом Божије благодати. Ово посебно можемо разумети кроз Христа и његово васпостављање човека у раније достојанство. Господ је својим крсним страдањем победио коначно силу смрти јер она није имала власти над самим творцем живота који је будући предвечни Син Божији постао човек по свему нама сличан осим по греху. Крштењем у Христа ми баштинимо ту победу над смрћу, и умирући старом човеку рађамо се у новом и постајемо нова твар у Христу. Иако је Господ уништио силу смрти ми и даље као људи физички умиремо, али физичка смрт више није истог значења као пре Христовог домостроја спасења. Она постаје улазак у нови живот нестарив и вечни. Као што је Адам прво духовно умро, а потом телесно, тако и ми исцељени у Христу прво се рађамо духовно у Христу, а затим баштинимо и телесну бесмртност у Царству небеском.

Tronoša, ovoga jutra.

Ovo je prevod Stanimira Jakšića, jednog od najboljih prevodilaca sa grčkog, a na engleskom to izgleda ovako: For after, as he tells us, the earliest of mankind were brought into contact with what was forbidden, and thereby were stripped naked of that primal blessed condition, the Lord clothed these, His first-formed creatures, with coats of skins. In my opinion we are not 141 bound to take these skins in their literal meaning. For to what sort of slain and flayed animals did this clothing devised for these humanities belong? But since all skin, after it is separated from the animal, is dead, I am certainly of opinion that He Who is the healer of our sinfulness, of His foresight invested man subsequently with that capacity of dying which had been the special attribute of the brute creation. Not that it was to last for ever; for a coat is something external put on us, lending itself to the body for a time, but not indigenous to its nature. This liability to death, then, taken from the brute creation, was, provisionally, made to envelope the nature created for immortality. Mislim i da sv. Avgustin tvrdi da su životinje bile smrtne pre pada, to bi nam o.Đurović mogao potvrditi.