Jump to content

Ђурђа Б

Члан
  • Број садржаја

    1
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

Репутација активности

  1. Волим
    Ђурђа Б је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Заиста је чудно да највећа тајна наше Цркве истовремено изазива толико контроверзних тумачења. Св. Евхаристија је од самог почетка Цркве била суштински елемент Цркве. Заправо Црква је постојала и постоји само око Св. Евхаристије, када смо сви окупљени око Христа и причешћујући се Његовим Пречистим Телом и Крвљу показујемо да смо једно у Њему и живимо тајном есхатолошког Царства небеског, које је већ и сада и овде међу нама скривено у литургијској тајни. Занимљиво је да у ранијој хришћанској литератури заправо нема оптерећености неком посебном припремом за Св. Евхаристију. То свакако не значи да припрема није потребна, међутим хришћани су од давнина цео свој хришћански живот, своју веру сматрали константном припремом, а Св. Причешће не наградом за добре аскетске трудове већ сусрет са својим Спаситељем, Лекаром и Исцелитељем. Мислим да је суштински важна та перспектива.    Многи хришћани данас причешће виде као својеврсну награду и потврду своје достојности. Тај дубоко погрешни и моралистички приступ Евхаристији је заправо о довео до све ређег причешћивања које, нажалост, није само проблем наших времена. Већ од четвртог века имамо сведочанства да хришћани ређе приступају Светим тајнама. Морамо да погледамо шта се заправо историјски десило од тог времена.   Очигледно да је претварање хришћанства у имеперијалну религију изазвало велике промене у животу Цркве, али и у поимању Литургије и Евхаристије. Наравно, било би крајње погрешно рећи да се нешто суштински променило јер, хвала Богу, Црква до данас чува свест о Евхаристији као суштинском конститутивном елементу Цркве. Евхаристија је живо присуство Христа међу нама, а не тек један од обреда који нам даје снагу, помоћ и здравље. Када је хришћанство постала имепријална религија у цркве, које су до тада биле скромне грађевине (јер су се хришћани окупљали у домовима, често  кришом кријући се од прогонитеља) постале су највеличанственије грађевине позноантичког времена. Огромне базилике широм Империје прослављале су својим величанственим изгледом јединство небеског и земаљског царства оличеног у хришћанским владарима. Све је то имало и своју цену. Хришћанске заједнице, које су до тада биле мале и међусобно су се људи у њима познавали, док су пастири били људи као и они, блиски и приступачни, постале су сада велике црквене јединице. Саме речи дејецеза (διοίκησις), епархија (ἐπαρχία)  означавале су првобитно административне јединице Римског царства. Епископи се све чешће називају dominus или владика (деспот, δεσπότης). Епископи добијају по римским законима привилегије римских магистрата, а само пре неколико деценија били су прогањани и бацани лавовима у амфитеатрима. Црквене јединице постају велике административне јединице са великим бројем верника који су хрлили у цркве из редова пагана, пошто је већ од Теодосија Великог 380 г. хришћанство постала државна религија, а паганство је практичнo стављено ван закона. Пагански храмови су рушени или претварани у цркве у верском заносу који је често прелазио у нездрави и нехришћански фанатизам. У Цркву су почели да улазе и они који су истински веровали и они који су ради очувања свог иметка и државних положаја преко ноћи постали хришћани. Све је то утицало да Црква пооштри правила око причешћа видећи да многи узимају причешће у црквама, а нису ни веровали у Христа. Веома је важно разумети овај историјски развој. Пастири више нису познавали своју паству, огромне цркве као Св. Софија нису биле само место литургијског сабрања, већ и свих главних државних ритуала. Државни систем се нераскидиво спојио са црквеним ритуалом. Литургијски ритуал Свете Софије вековима је регулисао форму Литургије од великих саборних храмова до малих црквица.    Управо у том времену имамо јачање монашких заједница. Мишљење многих историчара хришћанства јесте да је јачање монаштва заправо својеврсна реакција на секуларизацију световног црквеног живота, који се утапао у државни систем транформисане Римске империје. Истовремено, кроз јачање монаштва долази и до пренаглашавања аксетизма у хришћанском животу. Још у петом веку хришћанске римске даме хрлиле су у египатске манастире да би виделе чувене подвижнике као што је био Св. Арсеније, а приче о Симеону Столпнику и чувеним сиријским подвижницима изазивале су огромно интересовање у далекој Галији (Француској), где из писанија Св. Мартина Турског видимо да и тамо долази до појаве локалних аскета, подвижника, чудотвораца којима су ишли многи хришћани тражећи молитву и помоћ. Аскетизам који би суштински требало да буде у служби јачања евхаристијске свести постепено је, иако не увек и свугде, постао фактор који је утицао на све ређе приступање Светим тајнама, а почесто се дешавало да се промовише као алтернатива секуларизованом урбаном хришћанству.   Још од четвртог века имамо промену језика када се говори о Евхаристији. Истина, од најранијих времена због тајности (disciplina arcana) врло се мало говори о Евхаристији, а из писанија св. Јустина Философа и других апологета видимо покушаје хришћана интелектуалаца да објасне паганима да се они не окупљају ради родоскрављења и канибалства, за што су их злобно оптуживали пагани. Већ у 4. веку можемо да видимо како се о Светим тајнама говори врло јаким и застарашујућим изразима. Говори се о "страшној жртви св. Литургије" (φοβερή θυσία της Θείας Λειτουργίας), а о Евхаристији као (страшним тајнама - φρικτά μυστήρια). Наглашава се појам жртве која се приноси Богу, а суштина Литургије која је у благодарењу (εὐχαριστία) остаје донекле у сенци (то је озбиљно литургијско питање). Немојмо се заваравати, Црква никада није Евхаристији прилазила олако и увек је постојала јасна свест да је реч о чудесним тајнама у којима живо учествујемо у реалности присутног Христа, који се вазнео и седи о десну страну Бога Оца али је благодаћу Духа Светога међу нама литургијски. Литургија је својеврсно историјски континуитет Христовог пристуства на земљи. Ипак, дисциплина Цркве је постајала све јача, посебно у аскетским срединама из којих је долазило све више богослова Цркве. Вероватно, да би се спречило олако приступање Св. Тајнама од стране новообраћених или привидно-обраћених бивших пагана, Црква је била принуђена да појача ову дисциплину и сасвим разумљиво.   Како је време протицало све је ишло у том правцу да је постало сасвим нормално да они који присуствују литургијском приносу (а ко је могао да контролише присуство више стотина  верника у огромним базиликама) не приме Свето Причешће, па је уведен антидор (нафора) као својеврсно подобије, simulacrum Светих тајни. Иако су литургијски текстови сачували до данас свест Цркве да се на Литургију окупљамо да бисмо се причестили Телом и Крвљу Господњом, пракса тихог читања молитава (због огромних цркава у којима се тешко више ишта могло јасно чути, додатне мистификације обреда у олтару који је постепено затваран завесама, а после и иконама итд) већина верног народа постепено је губила свест да је причешће главни циљ учествовања на Литургији. У монашким круговима свакодневна литургија као наставак јутрења заправо је постала део уобичајеног дневног богослужења и акценат је стављен на помињање имена бројних добротвора, па се на свакодневним литургијама ретко ко (осим свештеника) и причешћивао. Правило о обавезном причешћу остало је једино за свештенство које служи и до данас је незамисливо да служашћи свештеник не прими причешће.   У монашким круговима, посебно након победе над иконоборством у 8 и 9. веку у Источном Ромејском Царству монашка правила постала су модел, а неретко и диктат у црквеном животу. Олтарске преграде постепено су постајале све затвореније, молитве све тише (или се читало очима да непосвећени случано не би чули речи молитве које су заправо молитва Цркве, а не свештеника), а верницима је преостајало да молитвено созерцавају тајне које су само посвећени могли да врше иза олтарске преграде. Причешће светим тајнама се постепено почело схватати као награда за добар живот, нешто што је потребно с времена на време, а не кључни елемент хришћанског живота и приступање Лекару да бисмо примили лек бесмртности како је причешће у раним временима често називано. Увођење праксе причешћа у сферу морализма повезало је причешће са обавезном исповешћу (што је и данас норма у Руској Цркви). Наравно, то не значи да исповест није битна али ово је посебно велика тема да би се сада о томе расправљало. У сваком случају нигде не постоји ниједно црквно правило које тражи обавезну исповест пре причешћа.    Литургијском обновом у наше време имамо ситуацију у којој се све више верника данас причешћује Светим Тајанама. Међутим, и овде имамо нове проблеме и изазове. Неки су то схватили као норму, па се причешћу прилази као узимању нафоре без обзира на начин живота. Наш начин живота није сам по себи услов за причешће али покајање јесте. Ако живимо у покајању нећемо засигурно прилазити причешћу олако и лакомислено, већ са дубоком свешћу да прилазимо лекару. Онај који не тражи исцелења, а прилази чаши заправо показује да не верује у Христа и такво причешће је на суд и осуду, без икакве сумње. Зато је важно да се у ситуацијама где причешћу прилази већи број људи који нису познати свештенику обавезно нагласи да чаши приступе сви они који живе редовним евхаристијским животом и који нису под забраном причешћа. У већини парохија свештеници познају своје вернике и онима којима је наложена забрана причешћа (док не исправе свој начин живота) није препоручљиво да приступају чаши док не добију благослов свештеника.   Проблем са којима се суочавамо често и ми овде на Косову и Метохији, где долази већи број непознатих поклоника јесте да је веома опасно причешћивати све који прилазе, уколико претходно не подсетимо вернике да ако прилазе мора да приђу са покајањем тј. чврстом намером да промене свој живот и да не прилазе ако имају експлицитну забрану свог парохијског свештеника (исповедника). Ми немамо могућности да исповедамо ходочаснике јер је то пре свега посао њихових пастира и пароха, али их упућујемо да када прилазе причешћу прилазе као они који су болесни и којима треба помоћ лекара. То и јесте право настројење. Ми смо не само болесни, већ као створена бића потенцијално мртви сами по себи и једино у Христу имамо живот и спасење. Зато је добро да пастири у току Литургије говоре поред евенађелских тема након Еванђеља и о Литургији и о причешћу, те подсећају вернике, од којих многи нису довољно обавештени, да Господ гледа настројење нашег срца и нашу намеру. Пост, молитва, праштање другима, не чињење зла другима јако је важно, али само по себи не спашава уколико није у функцији нашег евхаристијског сједињења са Христом, јер хришћанство није моралистичка религија, већ живот у Христу.    Завршио бих речима молитве свештеника пред приношење дарова (на херувимској песми) које изражавају настројење које треба да имамо приступањем не само освећењу дарова већ и њиховом примању:   „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш, владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима u Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединога благог и готовог да саслуша: погледај на мене грешнога и непотребнога слугу Tвог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом твога Светога Духа, дa обучен у благодат cвeштенства, предстанем овоме светом Престолу твом….“   Нема дакле достојних, посебно међу свима нама који смо везани телесним страстима, али чињеница да је сам Бог постао човек и да је он тај који приноси, који се приноси и који прима наше дарове који као Црква приносимо на Литургији, даје нам слободу да у покајању, вери, нади и љубави приступамо Светим Тајнама и примајући их постајемо Његови сателесници. То је наша вера и наше спасење!
  2. Волим
    Ђурђа Б је реаговао/ла на emilija у "Мир који надилази сваки ум"   
    o veri imam mozda dva istomishljenika u celom svetu i sasvim mi je dovoljno za razmenu.
    Ovo "razmena" je jako bitno, retko ko ulazi u razgovor danas radi razmene.... dijaloga gde zelish da proverish svoje misljenje o necemu, chujesh tudji stav, korigujesh se ili pomognesh da se drugi koriguje , sve uz puno postovanje, ljubav i dobronamernost.
     
    Posto danas ljudi zloupotrebljavaju drugog coveka i kroz razgovor za egoisticne ciljeve (slusha sam sebe ili ubedjuje i sebe i tebe u samo svoje gledishte ili trabunja cisto da se uveri da je zhiv:))) imamo slobodu da takve razgovore skratimo na obostrano zadovoljstvo, osim ako je sagovornik agresivan.
     
    Dakle level o vremenu, kishi, artrozi, level o poslovnim zajednickim interesima, level o porodicnim razgovorima sve do levela kad imash istinski razgovor koji ispunjava oba sagovornika , posle koga se osecash lepo ili se osecash duznim da nesto promenish kod sebe na bolje kao posledica pozitivne kritike i slicno;
     
    Nismo duzni sa svakim da o svemu razgovaramo, niti da dozvolimo zloupotrebu. Za to imamo shachisu pravih prijatelja.
  3. Волим
    Ђурђа Б је реаговао/ла на Душко Дугоушко у Чедност, част, смрт и самоубиство   
    И наде...
  4. Волим
    Ђурђа Б је реаговао/ла на Душко Дугоушко у Чедност, част, смрт и самоубиство   
    Не! Погрешно си схватио, код нас подлежу санкцијама ако изврше такво самоубиство (самоубице не добијају опело и молитве Цркве), али не ако су силоване, зато што се код нас самоубиство никада не посматра као излаз (као што рекох, свети оци су забранили чак и добровољни одлазак на мучеништво - што није самоубиство, и увек саветовали бежање, кажу бежи, али ако те ухвате немој се одрећи Христа ни по коју цену). Зато сам и питао Кенобија зашто га не забрињава што му је резон попут твог, супротан Православном Предању и етосу...
  5. Волим
    Ђурђа Б је реаговао/ла на Grizzly Adams у Саблазни и лоши примери који терају од цркве?... Разочарани свештеници, теолози, народ - КАКО ПОМОЋИ?   
    Српско Православље то ти је једна меланхолична нирвана у којој се ништа не дешава и не сме да се дешава. Када, на пример, напишеш чланак то мора да буде апсолутно апстрактно, безбедно, где никакво битно питање неће да се дотакне. Учмалост и неактивност је код нас постала део предања. Чим имаш елана, нешто много мрдаш и радиш мора да си неки "екумениста", "протестант" или у "прелести".
    Да нас виде апостол Павле или св. Сава, тукли би нас као волове... И то се не односи само на лаике. Нити само на свештенике.
  6. Волим
    Ђурђа Б је реаговао/ла на Aquilius Cratus у ...   
    Nije stvar samo da se moli nego kako da se moli. Na sta da usmeri svoju molitvenu energiju i jos vaznije kako da osluskuje i osmatra svoj um da pocne da faktorise rezultate tog militvenog delanja. Mnogi duhovnici su vodili dnevnike i zapisivali pomisli preko dana kao i rezultate promena koja im molitva donosi ka pomislima. Moli se narod nije da se ne moli. Ali se moli samanski. Da padne kisa na useve, da ovaj nadje posao, da se desi ovo da se uda cerka trla baba lan da joj prodje dan. Tu nema nista od onog istite prvo Carstva nebeskog.
×
×
  • Креирај ново...