Иван Ц.

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида
Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла:
Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра.

Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“.
Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих.
Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера.

  О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде.

  На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“.
Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења.
Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену

View full Странице

Вечан спомен владици Луки. Бог да му душу прости!

Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.

Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.

Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.

Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.

Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.

Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.

Ваксинисани молите се за невакцинисане, невакцинисани молите се за вакцинисане, еда би нам Господ у овоме помогао... јер изгледа сами себи нити можемо нити знамо.

Да, МИШЉЕЊЕ ЈЕ КАО ДУПЕ, СВАКО ГА ИМА. Ти тврдиш да је Косово у Адис Абеби, и то је легитимно. Да је Исус возио Ферари. Само настави тако и нема зиме за тебе. 

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
 
 
 
Сјећам се да је то био необично хладан, октобарски дан на Цетињу, у којем се зубато сунце једва пробијало кроз облаке. Након недјељне литургије и ручка у богословији, одлучио сам да прошетам до богословског интерната. Пролазећи кроз парк, примијетио сам необичног човјека у четрдесетим годинама средњег раста, густе, рашчупане косе и дуге, црне браде, која је расла на лицу ненавикнутом на њу. На себи је носио јакну вијетнамку, сиве панталоне и мартинке, док му је врат био завијен плаво бијелим шалом. Након што ме је угледао, устао је са влажне клупе на којој је сједио и поздравио ме са "Бог помаже". Иако је редослед ријечи у поздраву био другачији од оног којим се људи у Цркви обично поздрављају, било је у томе нечег искреног и топлог. Рекао ми је да се јутрос рано из Подгорице запутио на литургију у Цетињски манастир. Међутим, Цетиње добро не познаје. То је град поред којег је много пута у животу пролазио, али је из неких разлога у њега ријетко кад свраћао.Тога јутра је стигао на аутобуску станицу, лутао празним улицама док није дошао до парка из којег се јасно види манастир. Убрзо је зачуо звона која су објавила почетак литургије и одлучио да крене према цркви. Међутим, туга, са којом се бори последњих десет мјесеци, га је једноставно оковала и спријечила да крене. Сатима је замишљен сједио на клупи, све до момента у којем је угледао мене. Није ми се ни представио, а већ је почео да ми прича о својој супрузи, са којом је у вези још од основне школе. Били су у гимназији у истом разреду, у истом граду завршили факултете. Када су се запослили,најприје су почели да живе заједно,да би се потом и вјенчали. Убрзо су добили прво дијете, а након пар година и друго. Све је упућивало на то да ће то бити миран и складан породични живот. Међутим,у неком тренутку су почели да се жестоко свађају. За те расправе и жучне дискусије, којима су често и дјеца присуствовала, повод су биле ситнице и ствари на које некада нису ни обраћали пажњу. Након неког времена, свађе је замијенило међусобно игнорисање, све до тренутка у којем су потпуно заћутали. Спавали су у одвојеним собама, одвојено спремали себи храну и прали одјећу. Комуницирали су преко дјеце, која су сада већ била довољно одрасла да преносе поруке које су њихови мама и тата једно другом слали. Често се тих дана сјећао пјесме београдске групе Блок аут, коју је слушао као средњошколац, чији је рефрен гласио : "Трење, трење - то је све што нам је остало од љубави". То неподношљиво стање је трајало све до једног суботњег јутра, у којем је његова жена предложила развод. Предлог је прихватио мирно и са одобравањем. Сама бракоразводна парница је текла брзо и без тензија. Међутим, од оног јутра прије десет мјесеци, у којем је добио папир на којем је писало да је разведен, притиска га као земља тешка туга. Она му не дозвољава да у животу функционише како треба, па ни свој посао да ради како се то од њега очекује. Покушавао је да је ублажи алкохолом и љековима за смирење.
Међутим, у јутрима након омамљених ноћи, туга би се вратила још снажнија и неподношљивија. Одлазио је код психолога, али га они нису разумјели, па му нису могли ни помоћи. У задњих пар мјесеци туга је почела да изазива и неку чудну врсту замишљености у њему. Та замишљеност би га задесила у кафићу, док сједи са друштвом. Тек након неколико сати би се пробудио из тог чудноватог стања и схватио да је за столом сасвим сам и да су му другови давно отишли. Хватала га је и у градском превозу. Тек након неколико станица би схватио да је требало знатно прије да изађе из аутобуса. На стадиону би га редари љубазно замолили да изађе, будући да је утакмица одавно завршена, а сви гледаоци пошли својим кућама. Са стадиона би одлазио, а да није знао ни који је био резултат, ни с ким је Будућност уопште играла. Многи познаници су његову замишљеност примијећивали, па су га почели избјегавати. И, ето, баш јуче је добио идеју да пође код св. Петра Цетињског, у нади да ће га он ободрити и излијечити од туге и замишљености. Није ми требало пуно времена да га убиједим да пође са мном у манастир. Када смо дошли до кивота са моштима, најприје је на њега спустио главу, а онда га загрлио рукама. За његове уздахе и јецаје ми се учинило као да трају цијелу вјечност. На путу између манастира и богословије ми је егзалтиран причао како се сада неупоредиво боље осјећа, те да ће од сада бити све другачије јер ће промијенити свој живот. Колико данас ће се обријати, скратити косу,опеглати одијело за посао. Сјутра ће поћи код жене и рећи јој шта осјећа, па шта буде. Наставиће да живи за своју дјецу, често их посјећивати и бринути се за њих .Како сам имао обавезе у богословији, послао сам ђака који је дежуран у портирници, да га испрати до станице. При растанку ми је рекао да ће од сада сваке недјеље долазити код св. Петра на литургију.
Од тог обећања су прошле четири године, а ја га више никада нисам видио, па самим тим нисам ни сазнао да ли је разговарао са супругом и промијенио свој живот. Оно чега се још јасно сјећам из тог хладног, октобарског дана 2017. године јесте да ми је онај ђак који га је пратио до аутобуске станице, увече пришао и питао ме да ли је са оним човјеком све у реду. Док су ишли до станице, био је еуфоричан и срећан и причао му о томе како је управо пронашао смисао живота. Међутим,када је ђак махинално погледао у правцу аутобуса, јасно га је видио како сједи поред прозора и горко плаче.
Ђаку на то питање нисам дао конкретан одговор. За његов младалачки ум прејака је храна прича и човјеку који није знао да то што је осјећао у свом срцу није никакво трење, већ још увијек тињајућа љубав према својој жени. Који није знао да у човјековом срцу не постоје трења. Већ постоји само љубав или,пак, одсуство љубави...
 
 
(Аутор је професор Цетињске богословије о ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

View full Странице

Задовољство је било моје! Љуби Машу!

Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа.
Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет.
Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан.
Жабље сагледавање
Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе.
Зашто се ово дешава?
Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација?
Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“.
А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим.
До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“?
„Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!)
Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?!
Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници.
Одбрана Цркве
Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде?
Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно.
У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста.
Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби.
Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво.
  Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме.
 
Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард.
 
Насловна фотографија: spc.rs
 
Извор Нови Стандард
 

View full Странице

Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа.
Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет.
Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан.
Жабље сагледавање
Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе.
Зашто се ово дешава?
Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација?
Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“.
А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим.
До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“?
„Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!)
Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?!
Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници.
Одбрана Цркве
Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде?
Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно.
У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста.
Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби.
Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво.
  Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме.
 
Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард.
 
Насловна фотографија: spc.rs
 
Извор Нови Стандард
 

View full Странице

Због чега су се људи који се налазе изван Цркве забринули због одлуке Синода да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова патријарха? На седници Синода Српске православне цркве, одржаној крајем августа ове године, донета је одлука да се забрани деловање свештеника и монаха на интернету без благослова Његове светости или надлежног епископа.
Ово је потпуно уобичајена и разумна одлука у којој виши орган прописује понашање нижег органа у једној хијерархијској организацији каква је СПЦ. Ништа необично: код свештеника и монаха се појавило неко понашање које је можда у почетку било добронамерно и сврсисходно, а онда се касније у неким случајевима отело контроли и почело да буде штетно и по Цркву и по вернике и по саме „интернет-ратнике“ или „интернет-мисионаре“. И логично, онај ко је одговоран за управљање Црквом („лађом спасења“) скреће пажњу превише занесеним члановима клира на њихове обавезе и њихове способности на које су можда заборавили, заиграни у занимацији званој интернет.
Уједно, да се не би стварала „зла крв“, да се неко не би нашао повређен или увређен, као и сваки брижни отац, Његова светост играње забрањује свој деци а тек касније ће бити појединачно процењивано ко поред својих уобичајених обавеза (читај: домаћих задатака) има времена, способности, знања, снаге и умећа да се игра овом игрицом на корист а не на штету (и своју и своје пастве, а и Цркве у целини). Ово је потпуно разумна одлука: нема свако у клиру оне способности и она знања која мисли да има. А није свако способан за све за шта мисли да је способан.
Жабље сагледавање
Али ова, иако потпуно оправдана и разумна, а што је најважније унутарцрквена, одлука изазвала је бурне реакције великог броја грађаниста који су изван Цркве. Они који нити су верници, нити се осећају делом Цркве, нити их уопште интересује мисија Цркве, одједном су се нашли повређени ониме што је сваком у Цркви потпуно јасно и логично: унутар Цркве постоји свој ред, постоје своја правила, постоји своја „демократија“ која се код нас у Цркви зове – домострој спасења (смирење, послушање, узрастање,…). Тако да они који су сами себе оставили ван Цркве почињу да својим ванцрквеним аршином мере унутарцрквене односе.
Зашто се ово дешава?
Зашто људе који су изван Цркве интересује унутарцрквена организација?
Јасно је да њих уопште не занима нити како да наша Црква буде јача, нити како да чланови клира боље обављају своје обавезе (код нас у Цркви се то зове послушање), нити како да Црква оствари своју мисију у свету. Они имају свој интерес који им је задат и у функцији остваривања тог интереса и делују. А њихов интерес није никаква тајна иза седам печата: политичка борба. Нема ту никакве „теорије завере“ или „тајних знања“ већ је све отворено и јасно: у односу на своје политичке ставове они све друштвене актере сврставају и процењују. А Црква је један од најважнијих друштвених актера – те стога и њу треба сврстати, сместити, проценити, премерити и одмерити (дневно)политичким аршином. Отуд се и појављује трагикомично премеравање свевремене и ванвремене Богочовечанске установе – малим, овоземаљским, привременим „демократометром“.
А свевремено и надвремено се не може ни појмити а камоли премерити приземним и привременим.
До којих су резултата мерења Цркве демократометром дошли ови „демократобрижници“?
„Одакле гледаш тако и видиш“ – ако се гледа из жабље перспективе – жабље и сагледаваш. Ону одлуку која има свој дубљи смисао и свој лековит утицај и на чланове клира и на паству, а и на грађанство и друштво у целини (јер спречава профанацију Цркве у његовим очима) – „демократобрижници“ виде само као дневнополитички потез. Мудра и вишезначна одлука се банализује и своди на питање „да ли ће чланови клира моћи да буду опозиционо настројени и као такви делују на интернету“? (!)
Ваистину жабље сагледавање! Као да се Христос није оваплотио у телу, пострадао и васкрсао, као да Свети Дух није сишао на апостоле на Педесетницу (рођендан Цркве), као да Црква нема своју есхатолошку димензију која нас припрема за вечност – све се банализује и своди на свештеничку критику власти и баналну припрему (још једне) обојене револуције око избора с пролећа следеће године!?!
Ако ли неко неће да ванвременско и вечно сагледава кроз калеидоскоп обојених револуција – тај је необразован, затуцан, заостао, непросвећен – једном речју „недемократичан“. То нам поручују демократобрижници.
Одбрана Цркве
Остаје најважније питање: а зашто наизглед образовани људи, светски (тачније: световни) људи, грађанска интелигенција (тачније: спонзорисани аутошовинисти) себе сматра просвећеном, образованом, „одтуцаном“, напредном – а појма нема ни шта је информационо-психолошки рат нити како тај интернет и те друштвене мреже уопште раде?
Одговор може бити само један: још одавно је примећено да је духу и уму као и телу потребан напор да би остао у форми. Ако се у дужем временском периоду добијају редовна плаћања из иностранства за банално „троловање“ и писање припростих пљувачких чланака против Цркве зарад дневнополитичких трвења – полако и неумитно се закржљава. Закржљава се и ментално и духовно, а и образовно.
У јуну ове године изашла је моја књига Хибридни рат против Српске православне цркве у којој постоји део „Црква и информационо друштво“ у коме се барем оквирно говори и о опасностима од влоговања и деловања клира на интернету и друштвеним мрежама. Влоговање, писање коментара на друштвеним мрежама, мисионарење путем платформи – има своје законитости које су откривене у последњих деценију и нешто од кад постоје друштвене мреже. И те тенденције и законитости су (нажалост) универзалне – појављују се без обзира да ли су у питању свештеник и монах или тинејџер, инфлуенсерка и екстремиста.
Ово су потпуно нови, универзални феномени који су тек недавно уочени на глобалном нивоу и тек предстоји дубље проучавање. Инфохоличност, дигитална деменција, затварање под информациону куполу, тежња ка екстремима, ехо-коморе, СОП (или ФоМО) синдром, цензура и аутоцензура и још много тога су глобални феномени који нису особеност деловања свештеника на интернету у Србији данас. Одлука Синода је усмерена на заштиту Цркве, клира и пастве од ових феномена, а не против учешћа свештеника и монаха у политичкој борби.
Али од ситуиране, (задригле) и редовно финансиране „грађанске интелигенције“ која већ све зна (из приручника за обојене револуције) и већ свему подучава све и свакога, а посебно нас „мрачњаке“ – заиста не могу да очекујем да прочитају и освоје преко 400 страна књиге. А да се јавно полемише са људима који не само да не знају ништа о томе о чему суде већ им и није циљ да нешто сазнају или дођу до неке истине јер су плаћени само да блате и банализују задату мету – нема смисла и није мој ниво.
  Зато бих желео да уместо полемичких чланака, једноставно, у неколико наставака, објавим барем неколико страна из књиге. Сходно томе ћу у следећих неколико наставака објавити мали део књиге који се односи само на друштвене мреже и деловање на интернету (нешто мање од 10 одсто садржаја књиге). За „одтуцане“, закржљале сорошевске интелектуалце и то је, како рачунам, негде на горњој граници онога што могу да прочитају и осмисле. А за нашу православну читалачку публику – то ће таман бити „предјело“, јер су навикли да читају и дубље и свестраније сагледавају проблеме.
 
Слободан Стојичевић је аутор књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против Српске православне цркве“. Ексклузивно за Нови Стандард.
 
Насловна фотографија: spc.rs
 
Извор Нови Стандард
 

View full Странице

Пре него што пређем на ствар, читалац ће ми допустити једну дигресију, тојест својеврсно упућивање на интелектуалну епоху просветитељства, на коју се радо позивају неки критичари епископа бачког када примењују на срцу им свагда присутан манир топлог зеца. Треба рећи, и то истини за вољу, да се међу поклоницима литерарног аналогона праксе са Голог отока налазе и неки црквени великодостојници са својим сарадницима, који у неким површним програмским освртима умеју да укажу на просветитељство као на интелектуално струјање погрешно интерпретирано од стране неких утицајних теолога наше Цркве. Онај који ове редове бележи делимично се слаже са овом опаском, с тим што је дужан да напомене оно што је битно за тему овога написа. Наиме, већ споменути малобројни црквени пастири и њихови теолошки саветници о просветитељству не знају готово ништа или, тачније и опет истини за вољу, ништа. Када би писац ових редова у каквој јавној полемици, од које се дотични клоне, поставио питање да ли је неко од њих чуо за Јохана Вилхелма Лудвига Глајма или игде прочитао име Ане Луисе Карш, одговор би изостао. Неки од њих су, можда, начули за Готфрида Ефраима Лесинга, али не би знали о њему готово ништа да кажу ако би их неко о тој личности нешто приупитао. Ова имена песникâ просветитељске провенијенције из 18. столећа јесу имена најизразитијих представника поетске обраде феномена вица као битног књижевног обележја тог интелектуалног правца. Виц у просветитељском кључу није имао ништа заједничко са каквом баналном шалом која узрокује тренутачни смех већ са правцем такозване анакреонтике илити рококо-поезије у којој се на духовит начин указује на противречности присутне у интелектуалним феноменима или у животима проминентних културних посленика који се, будући да их није могуће помирити, подвргавају хумору. Овај просветитељски манир био би и најподеснији да се њиме приступи противречностима присутним у написима оних што нападају епископа бачког, скривених иза псеудонимâ или именâ новинарâ неких дневних листова у Србији. Стога ће и онај који ово пише, коме је просветитељство ипак у уму и на срцу, ту и тамо да примени како зна и уме спомињани просветитељски манир, а читалац има право, каткад, и да се осмехне, али не и да потцени науме интелектуално скромних опонената бачког епископа. Јер, онај ко је у власти мржње, без обзира на интелектуалне и културне домете, своје науме спроведе у дело чим конјунктура постане за то подесна. Према томе, читаоце треба замолити да упркос смеху имају на уму да за интелектуално недаровите баштинике топлог зеца важи она реч коју је један проучавалац лика и дела Владимира Иљича Лењина за тог совјетског лидера забележио: „Био је човек од речи, нарочито када припрети“.
Све вишегодишње опсесивне новинарске обраде лика и дела епископа Иринеја могу се, наиме, сврстати у три главна тока. Сва три тока истичу, међутим, из једне хучне речице, па читаоце не треба да збуни овај плурализам у три рукавца. Плурализам је омиљена реч непријатељâ бачког архијереја, готово света реч пред којом се ваља клањати. О теоријским претпоставкама овог термина они не знају много, но, Боже мој, већ смо нагласили да знање није јача страна ових посленика на пољу академске и новинарске примене капичићевске идеологије и праксе.
Епископ бачки др Иринеј
У првом току или, боље рећи, рукавцу тог хучног брдског поточића налазимо приговоре на рачун академског профила епископа Иринеја. Већ годинама читамо по разним интернет-добошарницама да Иринеј Буловић нема никакво научно дело иза себе, да је држао катедру за Нови Завет и био предавач старогрчког језика тек тако, па се критичари, забринути за академску акривију, питају са констернацијом како је то уопште било могуће. Да немамо никаквих недоумица, та врста неутемељених тобожњих приговора потекла је од неких наставника са Православног богословског факултета, а подржавана из неких епархијских канцеларија из којих се до овога часа испоручују слични написи. Наставници о којима је реч, као и њихови подстрекачи у мантијама, – и то треба подвући, – свој академски статус и углед, али и многе друге привилегије, стицали су управо захваљујући епископу Иринеју, који је, супротно новинарским написима у голооточком литерарном руху сроченим, био професор који се највише старао за научни и црквени подмладак и који је дотичне несебично промовисао и делегирао у разне црквене и просветне службе. Читалац ће се, можда, запитати која је тежина аргумената оних што у овом рукавцу pedibus et clamore оштре перо против Иринеја бачког, а онај који ово пише ће узвратити да сем малограђанских флоскула ту никакве аргументације нема. Епископ бачки започео је своју академску каријеру по одбрањеном докторату на Атинском универзитету 1980. године, докторату који је у равни палеографске, текстолошке и филолошке обраде списа светога Марка Ефеског непревазиђен, истини за вољу, у нашој теолошкој средини. Штавише, тешко да би се ко компетентан могао пронаћи да на прави начин оцени научни подухват тадањег јеромонаха Иринеја, јер нико у нашој средини не поседује ни приближна филолошка и текстолошка знања, а о палеографији да и не говоримо. Тобожњи критичари, који се, анонимно или полуанонимно, осврћу на академски профил епископа бачког, ниједном речју нису споменули његов докторат. Разумљиво је да то нису чинили пре објављивања превода доктората, јер у нашој земљи, сем неколико људи, нема компетентних читалаца који поседују филолошка знања да би прочитали тај докторат, писан књижевним грчким језиком, често у архаичној варијанти. Несхватљиво је, само на први поглед, зашто је овај докторат на преко 600 страница прећутан од стране дотичних вајних критичара епископа Иринеја, и то две године по објављивању превода на српски језик у издању Епархије бачке и Матице српске. Не треба дуго одгонетати: решење за ово прећуткивање опет лежи у топлом зецу. Онај ко прегне да дезавуише опонента, и то оног захваљујући коме је и остварио свој положај у науци и у Цркви, не сме да се осврће на чињенице. Ту аргумент батине игра кључну улогу.

Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику
Речи у погледу палеографских постигнућа епископа бачког, до којих каткад не дометну ни грчки класични филолози, изрекао је и познати и признати познавалац теологије светога Григорија Паламе, Ставрос Јагазоглу, и то јавно, у једном телевизијском разговору што га је водио са писцем доктората о Марку Ефеском. Није тај интервју непознаница онима што нападају епископа Иринеја, поготову што је доступан и у српском преводу (овде). Још нешто ваља додати. Епископ Иринеј је готово целокупну академску каријеру, обремењену најразличитијим паралелним црквеним обавезама и дужностима, за које је и данас најкомпетентнији, провео у предболоњском академском миљеу. Његови назовикритичари, међу којима има оних чији су одбијени магистарски радови волшебно постајали докторатима и чији списи, у виду текстића скупљаних у скромне књижице, нису ни у равни просечно обавештеног студента, ако већ броје бодове епископу Иринеју, а не броје их себи, могли су се запитати зашто то нико на другим факултетима није чинио када је реч о угледним предавачима. Неоспорно један од најзнаменитијих професора Филолошког факултета у Београду, Рашко Димитријевић, француски ђак који није имао ни докторат нити иједну објављену књигу из теорије књижевности, деценијама је био професор који се посвећивао усменој речи. Не само да никоме и никада са Катедре за општу књижевност Филолошког факултета није пало на памет да дезавуише Рашка Димитријевића него су се књижевни посленици потрудили да његово име остане запамћено, да на истакнутом месту Филолошког факултета виси његов портрет и да добије и спомен-плочу на кући у којој је живео. Кад бисмо исте аршине применили и на једног од најутицајнијих интелектуалних фигура минулог столећа, Лудвига Витгенштајна, онда се овај знаменити философ језика са Кембриџа не би ни дана задржао на свом радном месту, будући да ни докторат није имао већ му је, на предлог Бертранда Расела, као докторска дисертација прихваћена књига „Tractatus logico-philosophicus“, па је потом уприличена и формална одбрана тог доктората. За живота, осим те књиге, Лудвиг Витгенштајн није објавио више ништа, али је мирно протицала његова академска каријера. Тек после његове смрти појавила су се „Философска истраживања“ и други списи позног Витгенштајна који у свему опонирају позицијама из Tractatus-a. Не наводим све ово због непријатељски оријентисаних критичара епископа бачког – има међу њима оних који се хвале својом логичком спремом, а позног Витгенштајна нису ни прелиставали и то неће никад ни учинити – већ то наводим због оних читалаца овога написа којима је до чињеницâ стало.
Али, не лези враже, показује се да оптужба за одсуство текстова епископа Иринеја ни формално ни материјално не стоји. Јер, када се саберу разни његови текстови, објављивани деценијама по часописима, испоставља се да их је више него што је иједан његов надобудни критичар објавио теолошки бестежинских текстова и опскурних текстића и више него што су неки од његових најгрлатијих „критичара” уопште у животу прочитали на богословске теме, да и не говоримо о оним агресивним „критичарима” из ове дружине који никада ништа научно и богословско нису објавили, а очито ни прочитали, али су утолико стручнији и позванији да просуђују и пресуђују о делу владике Иринеја. Наравно, ни они међу њима који се лажно заклањају иза личности блаженопочивших архијереја Атанасија и Амфилохија ни они међу њима који њих и не признају за праве „научне” теологе нису се запитали како то да ниједан од споменуте двојице није изрекао такву или било какву критику на теолошки опус епископа бачког, а могао је, итекако, само да је хтео.
Кад је о класичнофилолошким квалификацијама епископа Иринеја реч, треба подсетити на међународни научни симпозијум „Античка култура, европско и српско наслеђе“, који се одржавао 25. и 26. септембра 2009. године у Београду и у Сремској Митровици. У својству саорганизатора и домаћина, у време док је био декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, познате класичне филологе угостио је управо епископ Иринеј, одржавши поздравно слово и на Богословском факултету 25. септембра и у Градској кући у Сремској Митровици 26. септембра те 2009. године. На симпозијуму је учествовао и познати немачки класични филолог, покојни Карл Јоахим Класен, који је имао и веома занимљив разговор са епископом бачким који га је, поводом објављивања српског превода његове књиге Aretai и virtutes, поздравио у име Друштва за античке студије Србије. Том пригодом о класичнофилолошким компетенцијама епископа Иринеја могло се чути од председнице Друштва за античке студије, познатог класичног филолога др Ксеније Марицки-Гађански, која је бачког епископа назвала „нашим уваженим класичарем и стручњаком за грчки“.
Обраћање владике Иринеја на скупу Античка култура, европско и српско наслеђе (Фото: Радио Светигора)
Још нешто треба рећи пре него што се осврнемо на други рукавац оног брзог планинског поточића што хуком производи какофонију. Такозвани критичари епископа бачког не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало. Они се не држе поперовског принципа – којег се држи састављач овога написа – да је непрестано заузимање критичког става највиши облик интелектуалног понашања. Као и њихови идеолошки претходници, који су, с једне стране све који им нису по вољи беспоштедно подвргавали топлом зецу, а у исти мах певали оде Титу и Партији, ови исти горљиви борци за ствар научничке акривије баштиници су поступка напада, а не критике, док за оне посленике који су део њиховог мисаоног рукавца имају само речи хвале и знају да употребе нимало академске, пубертетске метафоре кад какав défroqué из њихових редова, без литерарног дара и икаквих знања о обликовању неког књижевног списа, објави литераран напис. Онда долазе промоције и похвале, купљени мегафони из неких дневних новина специјализовани за то да од жабе начине патку, да варирам духовит израз једног културног посленика. У тим распеваним вечерима, ван трибинског стола, чују се и псовке којима се чашћава Иринеј бачки; поричу се, онако кафански, његова филолошка знања и резимира да би без његовог физичког присуства у Цркви све ишло глатко и као по лоју. Да читалац не помисли да је моја маленкост на крај срца и да баш ништа добро у ових распеваних књижевника не налази, рећи ћу то да ипак налазим извесну хвале вредну ствар која се, на жалост и на штету ових култур-посленика, није истицала на књижевним добошарницама. Ови псеудокритичари епископа бачког из света кафанске прозе оснивачи су својеврсне сублитерарне елегијске књижевне врсте, такозване болан-литературе. Писац ових редова држи да је овај вид литерарног изражавања знаковит јер речито сведочи о одсуству социјалног, па и еклисијалног филтера, – да варирам један термин Ериха Фрома, – те пластично предочава да је у нас могуће да какав по вокацији поштар из неке касабе или шеф смене неке приградске фабрике може постати достојанственик пера и Цркве.
Епископ бачки Иринеј (Фото: Сајт СПЦ)
Други рукавац речице на коју је већ указано садржи у себи оне противнике епископа Иринеја што га оптужују да у својим рукама има сву могућу власт, те да је сâм себи приписао црквене службе које му је доделио Свети Архијерејски Сабор. Они, дакле, имају за циљ да поричу оно што јесте и да тврде оно што није, што код свакога кога одликује здрава памет изазива подсмех. Међутим, не би то било вредно спомена да они исти који усмеравају и први рукавац поетике топлог зеца преко својих медијских добошарница чине то у име тоталитарних начела и идеолошки монополисаног новинарства. Они то чине, наиме, у име слободе, и правде, и демократије, па су се такве комичне квалификације могле прочитати и код неких од архијерејâ. Писац ових редака се неће освртати на садржине тих прилично злобних и интелектуално немуштих писанија, па читаоце упућује на веома аналитичне текстове које је тим поводима писао господин Ведран Гагић. Овом приликом треба указати на чињеницу да је то чинила, скоро деценију, извесна новинарка, иначе почасна гошћа на устоличењу једног архијереја. За те њене работе њен лист је, по одлуци суда, морао јавно да демантује све њене наводе. О томе се читалац може подсетити овде. После тога, до дана данашњега, ту улогу је преузео лист Danas, па тако и ових дана можемо, под насловом који тенденциозно извештава о најављеној посети Његове Светости епархијама Српске Православне Цркве у Америци, да прочитамо да је Иринеј бачки у граду Добоју окупио своје послушнике и сличне исказе који више говоре о писцима оваквих написа и о њиховим налогодавцима него о епископу Иринеју. Дакле, и у текстовима у којима је наслов неповезив са епископом бачким аутор текста гледаће да волшебно све сведе на злог епископа Иринеја и на недужне објекте његове тобожње репресије. У тим истим написима неће се моћи нигде прочитати објективна анализа црквеног пуча у нашим прекоокеанским епархијама, на пример, нити ишта у вези са реалним финансијским и духовним стањем у неким епархијама наше дијаспоре. Тим недужним сиротим људима клицаће се, а свако ко се дрзне нешто објективно да прозбори биће проглашен скотом кога и физички треба затрти, да варирам већ спомињану песму из југословенских логора. У стварности ствар стоји друкчије. Није Иринеј Буловић, епископ бачки, јавно на својеврсној ломачи спаљивао ничије слике већ су тај нацистички начин обрачуна са опонентима применили управо ови тобожњи приврженици слободе и демократије, лажни либерали што су позивали на физичку ликвидацију епископа бачког. Јавност се сећа да је спаљивање фотографије епископа Иринеја  преношено преко једног YouTube-канала и да због тога није одговарао нико. Познато је и то да је долазило и до јавних претњи клањем и вађењем џигерице групи најугледнијих архијереја, међу којима су и садашњи патријарх Порфирије и епископ Иринеј. Ни за те антидемократске и антилибералне, бољшевичко-нацистичке речи није одговарао њихов аутор. Ко је ту, онда, објект, а ко субјект репресије? Епископ Иринеј бачки или његови псеудокритичари? Ко је актер медијских хајки: они који су деценију жарили и палили преко медијских добошарница или они који су после десет година почели да одговарају на медијске нападе? Како се зове феномен кад усташоидна политичка теорија и пракса покушава да глуми демократску праксу? Читалац ће, можда, помислити да су ови агресивни опоненти епископа Иринеја какви храбри људи што за својим речима иду до краја, без обзира на последице по њих саме. Ништа нетачније од тога. Када дотерају цара до дувара, то јест кад им повољан ветар не дува у једра, они почну да примењују принцип који је Гобино језиком персијских домородаца називао кетман, па примењују глуму за невољу изигравајући људе послушне својој Цркви. Међутим, да би кетман неометано функционисао, – о томе још аналитичније од Гобиноа пише Чеслав Милош, – потребно је да његови актери поседују високу интелигенцију, а да околина буде обавијена каквим велом око очију, па да не разабира шта се заиста збива. За невољу или на срећу, то није случај.
Епископ бачки Иринеј (Фото: Н. Неговановић)
Новинарски одјеци овог другог рукавца настојаће да, по сваку цену, омаловаже и дискредитују сваку јавну реч и сваки поступак епископа бачког. При томе ће пажљиви читалац наилазити на истоветне фразе у новинским текстовима и на анонимним твитер-профилима оних што нападају епископа Иринеја и читаву Српску Православну Цркву у коначници. Засада псовке и квалификације као што су „примарни тумор“, „канцер“, „бачки убица“ и слично остају само на твитер–добошарницама, али ко зна: ако све еволуира, може бити да ће еволуирати и ови твитер-написи, па ће и у новинама моћи да се прочита и псовка и квалификације које подстичу на физичку ликвидацију Иринеја бачког. Међутим, не једном су новинари, задужени да пренесу оно што се у вези са епископом Иринејем кува и у неким епархијским бироима, истицали да бачки архијереј у својим веома аналитичним и трезвеним увидима у вези са потезима цариградског патријарха Вартоломеја непотребно политизира. То је тврдио и један невешти опонент епископа Иринеја, конјунктурни теолог иначе, који у јавној полемици није могао да докаже ниједну од теза које је заступао нити је био у стању да оповргне било коју тезу свог сабеседника. Када је полемику изгубио и када је јавност прозрела наличје његових тврдњи, почео је да се позива на принципе дијалога „културног света”, да употребим његову синтагму премда она у својој уопштености не значи ништа. Дакле, онај ко је пастирско писмо користио као вид денунцијације епископа Иринеја намислио је да, указивањем на споменути свет културе, баци јавности прашину у очи. А затим да, у духу једне познате басне, почне да изиграва цврчка који иште помоћ, али не од мрава већ од властитог духовног оца. Асоцијације на животиње нису у несагласју са теоријама које су дотичном на срцу, али не и у уму, а које нису ни дарвиновске, па чак ни из продукције највулгарнијих интерпретатора дарвинистичке теорије у 19. и 20. столећу већ из продукције оне дружине коју понајбоље описују речи епископа Давида Перовића: оних што теолошки подбацише, а научно не добацише. С друге стране, поступак примене травестије, коју је успело користио у тој полемици епископ Иринеј предочавајући читаоцима испразност идеолошког „дискурса“ некритичких гласноговорника митрополита Зизјуласа, његовим  текстовима дао је литерарну свежину и, поред тога, на софистициран начин изоштрио његову критику. Текстови опонента епископа Иринеја, пак, поред тривијалности у садржинском смислу и незавидног ортографско-стилистичког нивоа, одликују се испразношћу, па је тешко њиховог аутора сврстати у представнике свеже богословске мисли, у које сâм себе убраја. Насупрот том стању ствари, новинарски мегафони који су активни до дана данашњег на свом антицрквеном задатку тврдили су, без икаквих доказа, супротно: да епископ бачки свом опоненту није дорастао и низ сличних тврдњи које код читалаца изазивају како смех тако и подсмех. У њих не верују ни они који су такве тврдње исписали, а ни њихови налогодавци.
Владика крушевачки Давид (Фото: Горан Срданов/Нова С)
Потребно је, међутим, праксу топлог зеца применити на бачком епископу, а по могућству га и физички уклонити. Не треба посебно истицати да је свакоме ко прати ситуацију у вези са идеолошко-политичком позадином Вартоломејевих „еклисијалних“ подухвата јасно да су дијагнозе и анализе епископа бачког, који и по службеној дужности, као портпарол Српске Православне Цркве, свакодневно прати међуцрквену ситуацију, у потпуности тачне. Наши патролози би требало да знају толико да су политички мотиви били чест повод настанка разних текстова у историји Цркве и хришћанства. Још на почецима хришћанства, када је Ориген писао приговоре против Келсовог списа „Истинита реч“, и тада је мотив био политички. Славила се хиљадугодишњица Рима и Келсов напис се, седамдесет година по његовом настанку, поново почео популаризовати као идеолошко оружје против хришћана. Метафизички „премаз“ Келсовог списа скривао је у себи политичку позадину, што се на крају списа, у Келсовим захтевима упућеним хришћанима, експлицитно очитовало. И ови данашњи удари, нажалост, долазе такође од неког Келса, само што је Келс у међувремену еволуирао у пројект мултинационалних, капиталистичких, екоцидних корпорација и што за ту работу вешто користи првог међу једнакима у православном свету.
Да кажемо још нешто што има везе са нашом темом. Један од данашњих љутих непријатеља Српске Православне Цркве и епископа бачког својевремено је писцу ових редака приповедао да је лично патријарх Вартоломеј у Фанару групи посетилаца, међу којима је био и дотични, одао признање владици Иринеју рекавши да се ради о човеку који данас на свету најбоље зна грчки језик. Данас ни дотични ни њихови мегафони тако што не би изустили већ су кадри не само да негирају да је епископ Иринеј полиглота ретког филолошког дара и да, уз псовку, онако лаконски, добаце да он чак ни грчки језик не зна, за разлику од њих који га, дабоме, перфектно знају. Ето, на то је спала ова недемократска, антилиберална дружина која се одликује психологијом тоталитарне секте.
У трећем рукавцу једне и исте брдске речице, како смо сликовито представили структуру нападâ на епископа Иринеја, могу се наћи тврдње да бачки архијереј није аутентични јустиновац. Без обзира на то што је појам „јустиновац“ неоснован и што га одликује арома клановског поимања стварности, што је у једној својој реакцији добро предочио епископ Иринеј (видети: овде), на интернет-добошарницама и на страницама листа Danas алудира се на то да је бачки владика у каквом другом, трећем или ко зна којем реду када је реч о онима које називамо ученицима светога оца Јустина. Онај ко нешто зна о личности и делу аве Јустина одмах ће било какво рангирање које се овом светитељу импутира одбацити. Знаће и то да је круг Јустинових ученика знатно шири него што то новинарка листа Danas приказује и да у њега спада, како је и бачки епископ у свом тексту написао, и покојни архимандрит Јован Радосављевић, али и митрополит берлински и немачки Марко, као и архимандрит Василије Гролимунд из скита Светога Спиридона из Гајлнауа код Лимбурга. Међутим, када је реч о онима из црквених кругова и о њиховим новинарима што тврдње о аутентичним и неаутентичним јустиновцима промовишу, треба рећи да они о оцу Јустину не знају ништа. Штавише, и не желе да знају нити га поштују, па ће један од њих рећи угледном архимандриту који је намеравао да организује међународни симпозијум посвећен богословљу Јустина Ћелијског да њега не занима Јустин, да је он извикан за светитеља, да га не занимају његове мошти и да то, забога, не одговара његовом теолошком концепту, који код дотичног, истини за вољу, и не постоји. Није, дакле, тим људима стало до аве Јустина већ до тога да искористе све како би дезавуисали личност епископа бачког Иринеја. Стога ће моја маленкост читаоцу, али и новинару листа Danas, ако жели нешто да сазна, указати на делове из писама оца Јустина Поповића упућених тадашњем јеромонаху Иринеју, која су објављена ове године у издању манастира Ћелије код Ваљева, а чији је приређивач недавно преминули епископ Атанасије Јевтић. Из њих ће читалац моћи да осети и сву бригу коју је отац Јустин показивао према младом јеромонаху. Тако у писму од 8/21. октобра 1969, отац Јустин пише јеромонаху Иринеју:
Надаље отац Јустин наставља спомињући недавно упокојеног архимандрита Јована Радосављевића: „С том Божјом душом разговарао сам о нашим проблемима. Хвала Богу, он има богомудро осећање и себе и света око себе. То је осећање којим се с еванђелским успехом крчи пут ка небеској бесмртној и богочовечанској вечности. Мило ми је што сте обостраним христољубљем нераздвојни другови и пријатељи“. (…) „Сви те с радошћу помињемо и као за нашег најближег у Господу за тебе се молимо“. (…) „Мати Игуманија са свим сестрама срдачно те поздравља и препоручује и себе и сестре твојим светим молитвама“.

На празник Светог Григорија Богослова 1970. године Ава пише младом Иринеју: „Последњих дана био сам забринут што немам вести од тебе, али ево ми твог писма, твог одговора зашто се ниси јавио“. Исте године отац Јустин бележи ове речи: „Од Господа ти свака херувимска и светоотачка богомудрост! И кроз њих бивао све богатији и богатији Једином Истином, којом си још и сада већ богат“. Затим, 16/29. маја исте године: „Ускршња радост била би нам потпунија и неболетне молитве полетније да си нам могао доћи ових светих дана“. И сада долази једна реченица оца Јустина која би требало да занима нарочито оне из првог рукавца споменуте речице:
Исте године пише о. Јустин: „Врло ми је мило, чедо моје драго, што те Господ удостојио да се у Паризу сретнеш са о. Флоровским и што си одмах осетио величину његову“. Годину дана доцније, поводом писања дисертације посвећене светоме Марку Ефеском, отац Јустин пише оцу Иринеју: „Врло се радујем, чедо моје мило, што си већ озбиљно заронио у богомудрост Св. Марка. Нарочито што немаш ,већих тешкоћа са разумевањем текста’. Твоје трудољубље постепено ће савладати све тешкоће. А Св. Марко ће те увести у свети хор Светих Отаца“. (…) „Много се радујем што си се поклонио Св. Нектарију на Егини. И сигурно помолио му се и за нас грешне“.
Ученици св. авве Јустина: Атанасије, Артемије, Иринеј и Амфилохије
У форми својеврсног завештања, у којем је садржана и процена личности јеромонаха Иринеја, ава Јустин исте године пише:
На празник Светога Луке наредне, 1972. године, отац Јустин пише свом духовном сину:
Исте године Ава пише:
„Био бих изузетно блажен када би могао доћи о Св. Николи, да га заједно прославимо што вековима пише, продужује да пише чудесно Еванђеље Спасово својим неизбројивим чудесима. Само се бојим да на путу не озебеш пошто је стегла зима. Бар – код нас“. Две године доцније, на Светог Кира и Јована 1976, отац Јустин записује:
Исте године свети Ава карактерише духовно стање јеромонаха Иринеја:
Истини за вољу, неколико дана или седмица пред своје упокојење, отац Јустин Ћелијски пише своје последње писмо управо јеромонаху Иринеју. Врло језгровито те 1979. године Ава бележи ове редове:
Марко Делић
Ако и после ових речи светога Јустина они који шире гласине о епископу Иринеју као о некоме ко није био у срцу и души свога духовника остану при својим тврдњама, узалуд је било шта зборити. Тако ће, највероватније, и бити. Ови редови оца Јустина, и сами по себи јеванђелски надахнути, упућени су онима међу читаоцима који су благонаклонога духа. А овима другима из она три рукавца што одапињу стреле на епископа бачког писац ових редова, који се не одриче просветитељске претензије да подучава, даје домаћи задатак. Како се по свој прилици они који нападају епископа Иринеја неће лишити стила жуте штампе, препоручујем им да проуче написе једног познатог вајмарског трач-новинара из Гетеовог периода, Карла Аугуста Бетигера. Истражујући и пасионирано скупљајући фосиле и минерале те бавећи се и геологијом у руднику у граду Илменау, Гете је био предмет текстова спомињаног вајмарског журналисте. У поређењу са нашим медијским поклоницима жуте штампе из црквених и новинарских редова, Бетигер делује као недостижан узор и углађена фигура. Ипак је био и филолог, археолог и педагог и имао знања, респектабилна за оно доба. Све то код колумниста који се баве ликом и делом Иринеја бачког изостаје. Нека, стога, наши трач-новинари и новинарке пронађу написе овог журналисте и нека од њега нешто науче. Када се већ баве жутом штампом, нека то уче од најбољих! А ако његове текстове не могу да проуче, јер, Боже мој, треба научити немачки језик, користиће и ишчитавање текстова нашег Крсте Цицварића, утемељитеља жуте штампе у Србаља између два светска рата. Па нека изволе! До тада ће они из сва три рукавца што се каменом бацају на епископа Иринеја наликовати на извесну Жанет, поетесу из романа „Доктор Фаустус“ Томаса Мана. За њу приповедач вели овако: „Von mondäner Häßlichkeit, mit elegantem Schafsgesicht, darin sich das Bäuerliche mit dem Aristokratischen mischte“. Нека ове речи остану без превода. Међу онима који епископа бачког маниром топлог зеца већ дуже од деценију третирају има и оних који кажу да воле Томаса Мана. Ако им је Ман стварно у срцу, наћи ће некога да им то преведе.
Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену

@Иван Ц. moj "podcast" je zapravo bio "1 na nula" projekat, tj, sam sa sobom podcast 😁 koji sam jedno vreme uploadovao na mixcloud, ništa specijalno. Iako sam bio u kontaktu sa ekipom sa podcast.rs (jako korektni i susretljivi ljudi, izvrsna ekipa) kako i šta dalje, nisam bio zadovoljan kako je sve ispalo, pa sam obrisao svoje "emisije". Prilično amaterski je to bilo, ali zanimljivo istovremeno.
Podcast zapravo i nije neka nova forma, po meni je to zapravo intervju koji se emituje na nekoj internet platformi i u suštini je format koji smo imali prilike da vidimo i čujemo, samo na malo drugačiji način. Lično, ja sam onaj dokumentarni/intervju tip, čak volim i kvalitetan talk show da odgledam ako je sadržaj dobar. Ali i podcasti su iznedrili neke jako lepe i kvalitetne sadržaje, svašta dobrog se tu može čuti i videti.

@Марек Баш тако... додао бих да је све битно и да мало има оних који испуне све ове захтеве.
Лично пратим 5,6 подкаста...
 
Који је био твој?

Kao "držač" podkasta koji je spektakularno i brzo propao, hteo bih da dodam ponešto 😊
 
Podcasti umeju da budu jako zanimljivi, poučni i kreativni projekti, ali je neophodno ispuniti pat uslova za to. Podcast u audio formi koji vodi kreativan i temeljan autor je mnogo bolji nego najposećeniji YT format. Po meni, dve stvari su najbitnije: teme i gosti. Oprema je bitan faktor takođe, ali sce propada ako se priča koješta i ako neki bezvezni lik priča koješta.

Zar nije dublet?

Владика Фотије је један од ретких који је било шта о овоме рекао. Наравно, никога није таргетирао, и ако сви знамо о чему је реч. Оно што сам организујући емисију Живе Речи видео јесте да је невероватно велики број људи у Србији итекако подложно овим синкрентистичким погледима на веру. Нажалост, много оних који себе сматрају образованим, школованим, су у овоме. Верујем да је владика Фотије и такве имао на уму.
 

@Вилер Текс С тим у вези, занима ме да ми неко мало више појасни ону причу о босанским пирамидама, видим да је то сада веома актуелно.