Иван ♪♫

Razumem ovaj emotivni izliv... slicno i ja razmisljam u zadnje vreme. Uzasavamo se pred strahotom stihije i nemoci, i pokusavamo da nadjemo neki smisao. Ne podnosimo i ne prihvatamo besmislenost, haos. Za sve mora biti nekog odgovora, smisla ili nadoknade. 
Imamo obecanje o buducoj blagodati, vaskrsenje, Carstvo Nebesko. Ali zar je to neophodno u buducnosti? Ali ako je nesto od toga i sada, gde je? ,,Bog se ne da uhvatiti." ,,Carstvo Nebesko unutra je u vama". ,,Poslacu vam Duha Utesitelja". I opet neke stvari u ovom svetu ostaju takve kakve jesu. Da li zato jer ,,sve to treba da se zbude"? Ako treba, zasto? Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети. (prva Korincanima, https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&book=46&chap=10) 
 
Mozda gresimo jer zaboravljamo da svi nosimo drugaciji krst. Uzasavamo se tudjeg iskusenja, a najverovatnije necemo proci kroz isto. Jer zivot ovaj je Krst. Pre svega zivot je divan, lep, pun radosti i lepih stvari, ali ne samo to, nego ovaj zivot na zemlji je i Krst.
 
Ima jedna nedoslednost u tekstu:
Prvo kritika:
 
 
A zatim, kao zakljucak isti stav koji je prvobitno kritikovan:
 
 
Ali razumem, mi smisao moramo traziti.
 
Tekstu bih takodje suprotstavio sledece Hristove reci:
Слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље. И благо ономе који се не саблазни о мене. (Jev. po Mateju https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&book=40&chap=11)
Ili kad pita: ,,Verujes li?"
Takodje, Hristos nije ljudima govorio eto to je tako, nego je odmah isceljivao. Eno Sv. Vasilije OStroski, koliko samo iscelenja! 
I kako onda iko moze da kaze da Bog ne uklanja zlo?
 
To je jos jedan problem koji postoji u tekstu ali nije eksplicitan: ostavlja utisak kao da je Bog potpuno napustio svet, sto ne mozemo reci; takodje moze ostaviti utisak da se svaljuje krivica na Boga koji ,,ne reaguje". Takav je prosto tekst.
 
Tesko je sad ista znati. Svasta jos razmisljam, ali mi je veoma tesko da pisem o ovoj temi, a neka misljenja iskreno i ne smem da iznesem (barem dok ne budem siguran).
 
Malo pisem sad na silu posto sam uhvatio vremena, pa mozda nisam najbolje pristupio ovoj veoma osetljivoj temi. Izvinjavam se svakome i molim za oprostaj koga sam mozda povredio bilo cime sto sam napisao.

Izmesten obd i kasko , a i mislim da tojote nisu toliko na meti lopova kao nemci.

zene zive za lajkove, validacija im je dusevna hrana

Naravno da se ne odnosi na penzionere, sistem je takav kakav jeste, naglasio sam da citat ima malo siri kontekst.
Da bi nesto bilo u hriscanskom duhu, kljucno je da bude iz slobodne volje.
 
 

,,Caru carevo, Bogu Bozije" mi ne deluje kao blagoslov za porez. Hristos je prihvatao gresnike, sto ne znaci da je blagosiljao greh. Usmrcen je najgroznijom kaznom, pa ne znaci da grozotno ubijanje blagosilja. Odakle ti ideja da se borio za jednakost kroz porez? Da je to hteo, bavio bi se politikom i trazio od dezurnog Rima da preraspodeljuje kapital, danas se neko takav zove socijalista. Njega su kusali fariseji da se buni protiv Rima, i na kraju su i izabrali Barabu, bundziju, jer su hteli zemaljsko carstvo, i omrzli su Hrista kad su shvatili da im nece dati teritoriju, vec ih poziva da se poprave. On poziva i preobrazava.
Taj citat shvatam kao: svakome ono sto je posteno njegovo. Dakle, ako je nesto rezultat mog truda i rada, to po svakom postenju treba da pripada meni. Da li je ovakav penzioni aparat drzavna tvorevina - jeste, i ko hoce da ucestvuje u njemu, mora igrati po pravilima i placati porez. Ali to ne znaci da je sistem dobar. I nase je da tezimo onome sto je bolje.
 

zene zive za lajkove, validacija im je dusevna hrana

Gledaj ovako, dva vida "ostecenja" mogu da ti se dese, fizicka (znaci da nesto udari u nesto drugo i osteti ga) i hemijska - da se izazove hemijska reakcija kada spojis recimo kiselinu i metal. 

Wireless signali su prvenstveno fizicki talasi, dakle elektromagnetna sila je ta koja talasa. Cestice koje nose elektromagnetnu silu. Dakle emituje se lagano elektromagnetno polje u "etar". To elektromagnetno polje jednostavno nema dovoljno snage i energije da napravi stetu tvojoj celiji. Kada kazu da ti radijacija skodi, ono sto se desi jeste da radijacija ispusta male cestice koje imaju veliku energiju (ovo sada malo uproscujem) i ta mala cestica pogidi tvoju celiju i razori je, unisti ili osteti. Zrecenje dakle koje ti skodi mora da ima dovoljnu snagu da cestica koju zracenje izbaca moze da osteti tvoju celiju.  Tako naprimer nukearlno zracenje stvara rak, alfa, beta ili gama cestice nose toliko veliku energiju da ti unistavaju celije i ostete dnk-a u njima, i taj DNK tako ostecen krene da se replicira kako ne treba. 

Medjutim elektromagnetna u tim uredjajima sila je znacajno slabija od nuklearne sile. Prosto nema tu snagu da osteti ili unisti bilo sta. 

Wifi, 5g, 4g i sve ostalo ne moze da osteti tvoju celiju, prosto je nemoguce.  

Pokusavam da ti docaram na sto prostji nacin, nije bas identicno kao ovo sto sam opisao ali sto sam bolje mogao...  da nemas cega da se bojis i nemas zasto da se brines.. 

Који аутомобил вам се свиђа?
Онај кога немам

Kakva egocentricna tema!

Ziveo feminizam, smrt muskim svinjama.

Topli pozdravi od legende srpskog feminizma Mladjonija
 

Угостили форумаша

Da budem precizan, transmisija se zove "E-CVT". Verovao ili ne, nema ama bas nikakve veze sa CVT transmisijom osim sto dele ime. Ja sam prezadovoljan performansama, na transmisiju sam se brzo navikao. Cim nema kvacila, sve je lakse Ja nisam pre vozio auto sa klasicnim CVT menjacem, tako da ne mogu da poredim, ali sudeci po onom sto sam cuo od drugih, nacin ponasanja tojotinih hibrida je slican kao da imaju CVT menjac, iako ga nemaju. Ono sto je zanimljivo, ne postoje brzine uopste.
Poredjenja radi, Hyundai Ioniq hibrid ima DSG menjac sa 6 brzina.
Prenos je isti kao na priusu, auto je 2020to godiste, cetvrta generacija hibridnog pogona. Za princip rada, kucaj u google, prius planetary gear. Ima raznih video klipova. Jedan od: 
 

za najbolju kupovinu - toyota

Nova Mazda 3, zamalo da sam je kupio. Ali ipak, nisam imao dovoljno novca a nisam hteo na leasing. Ali sediš kao car u njoj!
Moja Astra J GTC opet tvrda je. Iako imam gume 235/50 R18, osećam svaku rupu na ulici. Mislim da bi osetio i pikavac da pregazim 
 

Moja tojota. Ide kao zmaj, trosi kao upaljac

za najbolju kupovinu - toyota

Jeste malo duži tekst, ali mislim da ga vredi pročitati. Takođe, prevod verovatno ima par grešaka.
Intervju sa Viktorom Franklom
Voditeljka:
Doktore Frankl, koja je razlika između ljudi koji su
sposobni da se podignu i pređu preko skorašnjih problema i onih koji nisu?
Viktor Frankl (nemačkim naglaskom, drečavim glasom):
Odlučujući faktor je odluka, sloboda izbora, sloboda da se donese odluka - trebalo bi da bude - ja bih voleo da budem ovakav ili onakav, bez obzira na uslove, koji samo izgledaju kao da u poptunosti određuju moje ponašanje. Želim da delujem slobodno, kao odgovorno biće, ljudsko biće, želim da delujem saglasno sa nasleđem i okruženjem, dugujući im to što sam postao, ali, takođe, treba da se razvijamo bez obzira na najgore uslove. To je upravo ono što možete videti i biti svedok, pri užasnim i ekstremnim uslovima stresa ili tragičnih situacija. Samo pomislite na ljude koji nekoliko godina žive u užasnim uslovima zarobljeničkih logora. Postoji mnogo psihijatrijske literature o tome, kao na primer o koncentracionim logorima. Sledeće treba priznati: da su ljudi slobodni. I ako posmatrate i proučavate život tih ljudi, i to na odvojen, racionalan, strogo empirijski, naučni način, i ako to prezentujete i iskomentarišete, onda ljudi stiču utisak da je ljudsko biće ,,nešto”, a ne ,,neko”, da je ono ,,nešto” što je potpuno određeno, pošto, ne prepoznaju i ne priznaju slobodu i odgovornost, odgovornost za sebe, odgovornost da naprave nešto ili nekoga od sebe.
Voditeljka:
Dakle, suština Vaše filozofije je da život ima smisao pod svim uslovima. Ali kako da se, kada postoji osećaj bespomoćnosti, osećaj očaja, prepozna smisao?
Viktor Frankl:
Predstaviću Vam i suočiću Vas sa malo čudnom definicijom očaja. Obično kažem da se očaj može objasniti pomoću matematičke formule:
O = P – S !
Šta to znači? Očaj je patnja bez smisla. Sve dok ljudsko biće ne može da nađe i ne može da vidi nikakav smisao u svojoj patnji, on ili ona će svakako biti podložni očaju i, pod određenim uslovima, samoubistvu. Ali čim ugledaju smisao u svojoj patnji, mogu je oblikovati u dostignuće, mogu svoju nepriliku da oblikuju u dostignuće na ljudskom nivou, mogu da preokrenu svoje tragedije u lični trijumf! Ali moraju znati za šta! Šta da radim sa tim? Ali ako ljudi, kao u mnogim segmentima današnjeg društva, ne mogu da nađu nikakav smisao u svojim životima, ne mogu da vide ništa smisleno, oni veoma često moraju da imaju nešto po čemu će živeti, ili, barem, nešto što je dovoljno da po tome žive – nemaju ZA šta da žive.
Voditeljka:
Koji je odgovor na pitanje: Zašto ja? Zašto se ovo desilo meni?
Viktor Frankl:
Odgovor na to pitanje ne može dati psihijatar niti bilo koji drugi naučnik, ali ja ne delim mišljenje Ser Žan Pol Sartra koji je rekao: Moramo da prihvatimo i da nosimo, herojski, apsolutni besmisao naših života. Ja mislim da ono što treba da prihvatimo je nemogućnost naše ljudskosti, nemogućnost da prepoznamo krajnji smisao na intelektualan i racionalan način, to je jedino što treba da prihvatimo. Ipak, možemo verovati u krajni smisao. Ali voditi nekoga, na primer pacijenta, znači pokazati mu put ka takvom verovanju. Vera, naravno, nije posao psihijatra, već teologa.
Voditeljka:
Recite mi, do koje mere mislite da imamo izbore u stvarima koje nas muče?
Viktor Frankl:
Naša sloboda je konačna sloboda, ograničena sloboda, tako reći, ljudsko biće nikad nije potpuno slobodno od uslova, biološke, psihološke ili sociološke prirode, ali krajnja sloboda ostaje uvek razervisana za nas, a to je sloboda da se zauzme stav - prema bilo kakvim uslovima koji nam se suprotstavljaju. Kako reagujemo na nepromenljive uslove je na nama. Drugim rečima, ako ne možemo promeniti situaciju, uvek imamo krajnju slobodu da promenimo naš stav prema takvoj situaciji.
Voditeljka:
Doktore Frankl, dajte mi primer smisla koji se može izvući iz očajne situacije.
Viktor Frankl:
Jednom prilikom sam dobio pismo od mladog studenta, koji mi je ispričao svoju priču. Kada je imao 17 godina, imao je nesreću vezanu za njegov sport ronjenja (ili skokova u vodu). Od tada, bio je paralizovan od vrata nadole. I napisao mi je: ,,Slomio sam vrat, ali on nije slomio mene! Ja sam sada bespomoćan, i ovaj hendikep će, očigledno, ostati sa mnom zauvek. Ali ja se neću napustiti studije! Želim da, zbog svoje bespomoćnosti, pomažem drugim ljudima! Želim da postanem psiholog, da pomažem drugima! I siguran sam”, napisao je, ,,da će moja patnja dati suštinski doprinos mojoj sposobnosti da razumem druge i da pomažem drugim ljudima!” Ovog čoveka sam, tri godine kasnije, pozvao da održi predavanje, da pročita govor, na trećem svetskom kongresu logoterapije, koji se održavao na univerzitetu Reginsburg u Zapadnoj Nemačkoj. Doveden u svojim kolicima, avionom iz Teksasa u Nemačku, održao je predavanje pod nazivom ,,Odlučna moć ljudskog duha”. I zadnja pročitana rečenica je bila: ,,Znam da je ovo istina, jer taj čovek sam ja!”
Imao sam čast da četvrt veka budem direktor neurološkog odeljenja u bolnici. I verujte mi, tokom vremena, imao sam mnogo prilika da gledam i budem svedok kako mladi ljudi mogu da usavrše svoju veru. Mlade devojke, na primer, koje su do prošle nedelje plesale u disku, postale su paralizovane zbog tumora na mozgu ili zbog tumora na kičmenoj moždini, na neoplazmi kičmene moždine, ili mladi ljudi, koji su prošlog vikenda skijali u Austrijskim Alpima ili vozili Yamaha motocikl, više nisu mogli da pomere nogu, i video sam ljude koji su amputirani, kojima su sva četiri ekstremiteta morala biti oduzeta zbog, u slučaju koji mi je na umu, nesreće sa velikim naponom. I znam da je jedan rekao svojoj medicinskoj sestri u bolnici, napisao joj je u pismu: ,,Pre ove užasne nesreće, bilo mi je dosadno, uvek dosadno, uvek pijan (nemački - u jurnjavi), a od nesreće, ja znam šta znači biti srećan!" Zamislite! Bez ekstremiteta! Znam šta znači biti srećan. Njegov život je postao pun sreće, ponovo, prosto zbog toga što dokle god jurite za srećom (kao što kaže izreka), dokle god nišanite na sreću, ne možete je postići, što je više činite metom, to više promašujete, promašujete metu. Ovo je najočiglednije u slučajevima seksualne, neuroze, kada upravo oni ljudi, muškarci, koji pokušavaju da demonstriraju svoju potenciju, postaju žrtve impotencije. Što više žena pokušava da makar sebi pokaže koliko je sposobna da doživi pun ženski orgazam, to je više osuđena na frigidnost. Ali kada ne mislite na zadovoljstvo ili sreću, već samo dajete sebe, bilo da je to u seksualnoj aktivnosti, bilo na poslu, bilo u ljubavi, kada ne brinete o tome da postanete srećni ili uspešni, tada sreća dolazi sama po sebi.
Voditeljka: Ali doktore Frankl, kažite mi, kako su ljudi u logoru Aušvic, gde ste i sami bili, mogli da nađu smisao u apsolutno beznadežnoj situaciji, kada su znali da će umreti?
Viktor Frankl:
Šta mogu reći o lekciji koju sam poneo iz Aušvica, Dahaua i tako dalje? Dozvolite mi da o tome pričam na personalno izdvojen način, tako što ću se pozvati na apsolutno paralelno iskustvo koje su ljudi imali u logorima. Literatura, psihijatrijska literatura, u oblasti psihijatrije ratnih zarobljenika, pokazuje, nezavisno jedna od druge, da su psihijatri otkrili, da su najviše šanse da prežive imali oni zarobljenici, koji su bili orijentisani na budućnost, na to da opet budu slobodni, u budućnosti, i najvažnije, na smisao koji su trebali da ostvare u budućnosti, na zadatak koji su trebali da obave u budućnosti, i na to da budu ponovo ujedinjeni sa svojim voljenima, opet u budućnosti. Dozvolite mi samo da Vam ispričam događaj koji se meni desio u logoru. Bio sam suočen, u razmaku od nekoliko dana, sa dva druga, za koje sam znao da su podložni samoubistvu. I šta se desilo? Obojicu sam pitao zašto žele da počine samoubistvo, da oduzmu sebi živote, i nezavisno jedan od drugog, rekli su mi: ,,Vidite doktore, nemam šta više da očekujem od života." I znate šta sam ih ja, improvizujući, pitao: ,,Slušaj sada, da li je moguće, da, naprotiv, život očekuje nešto od tebe?" I ispostavilo se da je jednog od njih očekivala ćerka, koju je voleo iznad svega! Ona je već uspela da emigrira u Sjedinjene Države. I drugi, koji mi je iskreno rekao i priznao da postoji serija knjiga, koje je on napisao ili uredio, u oblasti geografije koliko se sećam, želeo je da kompletira ovu seriju knjiga. U tom momentu, desilo se nešto kao Kopernikov preokret! Odjednom, scena se okrenula za 180 stepeni! Odjednom, videli su da treba da urade nešto za svet, a ne da čekaju na presudu - smrt ili preživljavanje. I isti ovi ljudi su imali najveće šanse da prežive, pod istim okolnostima, naravno. Ono što hoću da kažem je da su milioni umrli u koncetracionim logorima, konkretno u Aušvicu, kao što znate, i milioni i stotine hiljada njih su svakako bili orijentisani na smisao, makar na smisao na religiozan način, da su morali da umru, kao što su sami rekli, za Božju slavu, u gasnim komorama.
Voditeljka: Dakle, čak i u momentu smrti, mogli su da nađu smisao?
Viktor Frankl:
Tako je. Vidite, postoji, kako ja to nazivam kad govorim svojim studentima, tragična trujada ljudskog postojanja koja se sastoji od: bola, smrti i krivice. Niko nije pošteđen bolesti - bol. Niko od nas, ljudskih bića, ne može da izbegne smrt. I ne postoji niko ko može da se sačuva od krivice. Nemoguće je. Ali uvek, kao što sam malopre rekao, patnja, tragedija se može pretvoriti u trijumf, u ljudsko dostignuće. I kada je u pitanju smrt, ona moše dobro da posluži kao opomena na odgovornu akciju. Jer, zamislite ako bismo bili besmrtni! Onda bismo mogli sve da odložimo, ne bi bilo žurbe, ne bi bilo potrebe da se uradi nešto ovog momenta! Postoji divna izreka, autora koji je nije napisao već izrekao pre oko dve hiljade godina, što možete naći u Bibliji; to je Hilel i rekao je: ,,Ako ja ne uradim, ko će uraditi? Ako ne uradim sada, kada ću uraditi? Ali ako radim samo za sebe, šta sam ja?", a to znači, ne pravo ljudsko biće. Jer ljudsko biće nije neko, kao što to psihoterapeutski sistem predstavlja, ko se samo brine o svojim kompleksima, stanjima, konfliktima, i problemima u svom psihološkom sistemu, već normalno, originalno, iskonsko, osnovno, svako ljudsko biće se zanima za nešto u svetu, za nekoga u svetu! Posao koji treba uraditi, zadatak koji treba izvršiti, zadatak, smisao, misiju u životu koji čekaju njega, samo njega, da ih on materijalizuje, i niko drugi, odmah sada, ko drugi ako ne on! I konačno, on ovo ne radi za sebe, za svoju smirenost,
za oslobađanje napetosti, zbog svog nedostatka ekvilibrijuma, da se oslobodi stimulusa, ili super ega koji je nezadovoljan, ili zbog svoje slike oca, već to radi radi cilja kome služi, radi druge osobe koju voli, a nikada samo za sebe. To je ono što čovek može da učini. I zamislite kada ne bi bio smrtan, onda bi mogao da odloži sve. Ne bi bilo ni prve trećine ni druge trećine Hilelove izreke. Ne bi bilo smisla u formulaciji: Kada ako ne sada? Jer je besmrtan.
Voditeljka: Da se vratimo patnji i očaju. Nekad se čini da neki ljudi imju mnogo veće breme nego drugi. Zar se ovi ljudi ne zapitaju posle nekog vremena: Mogu li još uvek da nađem smisao?
Viktor Frankl:
Nećete verovati, pada mi na pamet specifična statistička, empirijska, striktno empirijska studija, koja je objavljena pre nekoliko godina od strane dva čuvena psihologa. Ispostavilo se, ne samo na osnovu statistike, već i nizom testova, da su ljudi suočeni sa smrću, koji su znali da umiru, imali jači osećaj smisla nego normalna populacija. I ako Vam ispričam da mi je dekan škole za medicinske sestre na teksaškom univerzitetu, u Medicinskom centru Teksas u Hjustonu, poznati centar, pisala o slučaju mlade devojke, veoma mlade devojke, oko sedamnaest godina, koja je bila paralizovana, potpuno, od vrata, koja je samo pomoću štapića koji je držala u usnama mogla da kuca pisma. I dekan Staak mi je rekla, u tri reda, sećam se tog pisma, rekla mi je da ta devojka čita novine svaki dan, gleda televiziju, i čim naiđe na neku osobu u tragićnoj životnoj situaciji, ona piše sa štapićem na pisaćoj mašini pisma kojima toj osobi nudi savet i utehu. I ona ima kredibilitet, verujte mi. I ona, dekan Staak, kaže: ,,Ona je puna samopouzdanja, ima jak osećaj smisla u svom životu", dok drugi, koji ne mogu da vide smisao u najboljim mogućim uslovima, oduzimaju sebi život, jer su frustrirani, uhvaćeni su u egzistencijalni vakuum, u osećaju besmisla i praznine. Opisao sam to u svojoj knjizi, još '55-te. Od tada, problem se konstantno pojačava u celom svetu. Postoji ne samo u zapadnim zemljama, već i u tzv. trećem svetu, postoji u komunističkim zemljama i komunistički psihijatri ga takođe opisuju u literaturi, o tome kako se to što nam Frankl priča o egzistencijalnoj frustraciji takođe primećuje u komunističkim zemljama.
Voditeljka: Dakle, sve što želite da kažete je da je, da bi se našao smisao, potrebno iskusiti patnju?
Viktor Frankl:
Ne bih rekao da je neophodno iskusiti patnju. Ono što kažem je samo da se smisao može naći u svakoj mogućoj situaciji u životu, čak i u najgorim mogućim uslovima, ako je to situacija koju ne možete promeniti. Setite se, rekao sam eksplicitno, da to znači da ako uzrok Vaše patnje ne može biti uklonjen... Ako možete ukloniti uzrok Vaše patnje, recimo u slučaju raka pomoću operacije, onda morate na operaciju. Ako patite o teške opsesivno-kompulzivne neuroze, morate potražiti psihoterapeutsku pomoć. U oblasti logoterapije postoje određene tehnike koje se mogu primeniti sa mnogo, kao što je dokazano, ne samo od strane logoterapeuta, već i od strane bihejviorista. I konačno, ako ste suočeni sa sociološkim uslovima, koji su Vam uzrokovali patnju, onda ste pozvani da promenite situaciju, da uklonite uzrok Vaše patnje političkom akcijom na primer. Vezano za ovo voleo bih da kažem još nešto što sam, pre nekoliko nedelja rekao svojim profesorima i studentima u publici na Karl Marks univerzitetu u Moskvi. Bio sam pozvan od strane prorektora da dođem na mesec dana i da održavam predavanja, ali sam imao dva dana. I rekao sam im: ,,Nemojte misliti da sam ja došao sa zapada da bih Vam prodao bilo kakva politička mišljenja. Ne, ja ne dolazim kao političar, već Vam se obraćam na metapolotičkom nivou. To znači da ja, na svetskom nivou, prepoznajem samo dve vrste politike ili dva tipa političara. Jedan je onaj političar koji misli da cilj opravdava sredstva, bilo koja sredstva. Dok drugi tip ostaje potpuno svestan da postoje sredstva koja obesvećuju čak i najplemenitiji cilj." I oni su mi apludirali, razumeli su. I tako ja ne dolazim ni u jednu zemlju sa političkim predubeđenjima, nije na meni da sudim. Ali ja imam odgovornost da prihvatim svaki poziv, bilo gde u svetu, da prenesem poruku i da se ponašam kao doktor medicine, i zato sam morao da dam Hipokratovu zakletvu, koja me obavezuje da pokušam da ponudim lek svakoj osobi ili populaciji, ako me oni pozovu da to uradim.
Voditeljka: Doktore Frankl, sada ću Vas pitati, kao što znate, ova zemlja prolazi kroz teđak period, imamo ekonomsku recesiju, ljudi ostaju bez para ili ostaju bez posla, politička budućnost je daleko od stabilne, imate li poruku za nas, poruku koja će nam dati nadu i smisao?
Viktor Frankl:
Vidite, jedina poruka koju mogu da Vam dam je princip da sam ja prihvatio, ja se dobro sećam tokom dana koje sam morao da provedem u Aušvicu. Postoji statistički dokaz da su moje šanse da preživim Aušvic, zaista statistički dokaz, bile 1:29, i imao sam osećaj da je tako. I uprkos tome, primenio sam filozofiju Ser Karla Popera, čija suština znači da ne možete dokazati ni jednu hipotezu, jedino što možete da uradite da je poreknete, da pokažete da nije validna. I ne znajući njegovu filozofiju, tek sam ga upoznao pre nekoliko godina, primenio sam je tako što sam rekao sebi: ,,Viktore, šanse su veoma, veoma male. Verovatno ćeš biti poslat u gasnu komoru. Pa ipak, niko mi ne može garantovati, niti me ubediti sa sto procentnom sigurnošću da ja neću preživeti, već da ću završiti u gasnoj komori. Sve dok nemam garanciju da ću morati da umrem za nekoliko dana, ja nastavljam da se ponašam i delujem kao da ću biti pošteđen ovakve sudbine."

Jeste malo duži tekst, ali mislim da ga vredi pročitati. Takođe, prevod verovatno ima par grešaka.
Intervju sa Viktorom Franklom
Voditeljka:
Doktore Frankl, koja je razlika između ljudi koji su
sposobni da se podignu i pređu preko skorašnjih problema i onih koji nisu?
Viktor Frankl (nemačkim naglaskom, drečavim glasom):
Odlučujući faktor je odluka, sloboda izbora, sloboda da se donese odluka - trebalo bi da bude - ja bih voleo da budem ovakav ili onakav, bez obzira na uslove, koji samo izgledaju kao da u poptunosti određuju moje ponašanje. Želim da delujem slobodno, kao odgovorno biće, ljudsko biće, želim da delujem saglasno sa nasleđem i okruženjem, dugujući im to što sam postao, ali, takođe, treba da se razvijamo bez obzira na najgore uslove. To je upravo ono što možete videti i biti svedok, pri užasnim i ekstremnim uslovima stresa ili tragičnih situacija. Samo pomislite na ljude koji nekoliko godina žive u užasnim uslovima zarobljeničkih logora. Postoji mnogo psihijatrijske literature o tome, kao na primer o koncentracionim logorima. Sledeće treba priznati: da su ljudi slobodni. I ako posmatrate i proučavate život tih ljudi, i to na odvojen, racionalan, strogo empirijski, naučni način, i ako to prezentujete i iskomentarišete, onda ljudi stiču utisak da je ljudsko biće ,,nešto”, a ne ,,neko”, da je ono ,,nešto” što je potpuno određeno, pošto, ne prepoznaju i ne priznaju slobodu i odgovornost, odgovornost za sebe, odgovornost da naprave nešto ili nekoga od sebe.
Voditeljka:
Dakle, suština Vaše filozofije je da život ima smisao pod svim uslovima. Ali kako da se, kada postoji osećaj bespomoćnosti, osećaj očaja, prepozna smisao?
Viktor Frankl:
Predstaviću Vam i suočiću Vas sa malo čudnom definicijom očaja. Obično kažem da se očaj može objasniti pomoću matematičke formule:
O = P – S !
Šta to znači? Očaj je patnja bez smisla. Sve dok ljudsko biće ne može da nađe i ne može da vidi nikakav smisao u svojoj patnji, on ili ona će svakako biti podložni očaju i, pod određenim uslovima, samoubistvu. Ali čim ugledaju smisao u svojoj patnji, mogu je oblikovati u dostignuće, mogu svoju nepriliku da oblikuju u dostignuće na ljudskom nivou, mogu da preokrenu svoje tragedije u lični trijumf! Ali moraju znati za šta! Šta da radim sa tim? Ali ako ljudi, kao u mnogim segmentima današnjeg društva, ne mogu da nađu nikakav smisao u svojim životima, ne mogu da vide ništa smisleno, oni veoma često moraju da imaju nešto po čemu će živeti, ili, barem, nešto što je dovoljno da po tome žive – nemaju ZA šta da žive.
Voditeljka:
Koji je odgovor na pitanje: Zašto ja? Zašto se ovo desilo meni?
Viktor Frankl:
Odgovor na to pitanje ne može dati psihijatar niti bilo koji drugi naučnik, ali ja ne delim mišljenje Ser Žan Pol Sartra koji je rekao: Moramo da prihvatimo i da nosimo, herojski, apsolutni besmisao naših života. Ja mislim da ono što treba da prihvatimo je nemogućnost naše ljudskosti, nemogućnost da prepoznamo krajnji smisao na intelektualan i racionalan način, to je jedino što treba da prihvatimo. Ipak, možemo verovati u krajni smisao. Ali voditi nekoga, na primer pacijenta, znači pokazati mu put ka takvom verovanju. Vera, naravno, nije posao psihijatra, već teologa.
Voditeljka:
Recite mi, do koje mere mislite da imamo izbore u stvarima koje nas muče?
Viktor Frankl:
Naša sloboda je konačna sloboda, ograničena sloboda, tako reći, ljudsko biće nikad nije potpuno slobodno od uslova, biološke, psihološke ili sociološke prirode, ali krajnja sloboda ostaje uvek razervisana za nas, a to je sloboda da se zauzme stav - prema bilo kakvim uslovima koji nam se suprotstavljaju. Kako reagujemo na nepromenljive uslove je na nama. Drugim rečima, ako ne možemo promeniti situaciju, uvek imamo krajnju slobodu da promenimo naš stav prema takvoj situaciji.
Voditeljka:
Doktore Frankl, dajte mi primer smisla koji se može izvući iz očajne situacije.
Viktor Frankl:
Jednom prilikom sam dobio pismo od mladog studenta, koji mi je ispričao svoju priču. Kada je imao 17 godina, imao je nesreću vezanu za njegov sport ronjenja (ili skokova u vodu). Od tada, bio je paralizovan od vrata nadole. I napisao mi je: ,,Slomio sam vrat, ali on nije slomio mene! Ja sam sada bespomoćan, i ovaj hendikep će, očigledno, ostati sa mnom zauvek. Ali ja se neću napustiti studije! Želim da, zbog svoje bespomoćnosti, pomažem drugim ljudima! Želim da postanem psiholog, da pomažem drugima! I siguran sam”, napisao je, ,,da će moja patnja dati suštinski doprinos mojoj sposobnosti da razumem druge i da pomažem drugim ljudima!” Ovog čoveka sam, tri godine kasnije, pozvao da održi predavanje, da pročita govor, na trećem svetskom kongresu logoterapije, koji se održavao na univerzitetu Reginsburg u Zapadnoj Nemačkoj. Doveden u svojim kolicima, avionom iz Teksasa u Nemačku, održao je predavanje pod nazivom ,,Odlučna moć ljudskog duha”. I zadnja pročitana rečenica je bila: ,,Znam da je ovo istina, jer taj čovek sam ja!”
Imao sam čast da četvrt veka budem direktor neurološkog odeljenja u bolnici. I verujte mi, tokom vremena, imao sam mnogo prilika da gledam i budem svedok kako mladi ljudi mogu da usavrše svoju veru. Mlade devojke, na primer, koje su do prošle nedelje plesale u disku, postale su paralizovane zbog tumora na mozgu ili zbog tumora na kičmenoj moždini, na neoplazmi kičmene moždine, ili mladi ljudi, koji su prošlog vikenda skijali u Austrijskim Alpima ili vozili Yamaha motocikl, više nisu mogli da pomere nogu, i video sam ljude koji su amputirani, kojima su sva četiri ekstremiteta morala biti oduzeta zbog, u slučaju koji mi je na umu, nesreće sa velikim naponom. I znam da je jedan rekao svojoj medicinskoj sestri u bolnici, napisao joj je u pismu: ,,Pre ove užasne nesreće, bilo mi je dosadno, uvek dosadno, uvek pijan (nemački - u jurnjavi), a od nesreće, ja znam šta znači biti srećan!" Zamislite! Bez ekstremiteta! Znam šta znači biti srećan. Njegov život je postao pun sreće, ponovo, prosto zbog toga što dokle god jurite za srećom (kao što kaže izreka), dokle god nišanite na sreću, ne možete je postići, što je više činite metom, to više promašujete, promašujete metu. Ovo je najočiglednije u slučajevima seksualne, neuroze, kada upravo oni ljudi, muškarci, koji pokušavaju da demonstriraju svoju potenciju, postaju žrtve impotencije. Što više žena pokušava da makar sebi pokaže koliko je sposobna da doživi pun ženski orgazam, to je više osuđena na frigidnost. Ali kada ne mislite na zadovoljstvo ili sreću, već samo dajete sebe, bilo da je to u seksualnoj aktivnosti, bilo na poslu, bilo u ljubavi, kada ne brinete o tome da postanete srećni ili uspešni, tada sreća dolazi sama po sebi.
Voditeljka: Ali doktore Frankl, kažite mi, kako su ljudi u logoru Aušvic, gde ste i sami bili, mogli da nađu smisao u apsolutno beznadežnoj situaciji, kada su znali da će umreti?
Viktor Frankl:
Šta mogu reći o lekciji koju sam poneo iz Aušvica, Dahaua i tako dalje? Dozvolite mi da o tome pričam na personalno izdvojen način, tako što ću se pozvati na apsolutno paralelno iskustvo koje su ljudi imali u logorima. Literatura, psihijatrijska literatura, u oblasti psihijatrije ratnih zarobljenika, pokazuje, nezavisno jedna od druge, da su psihijatri otkrili, da su najviše šanse da prežive imali oni zarobljenici, koji su bili orijentisani na budućnost, na to da opet budu slobodni, u budućnosti, i najvažnije, na smisao koji su trebali da ostvare u budućnosti, na zadatak koji su trebali da obave u budućnosti, i na to da budu ponovo ujedinjeni sa svojim voljenima, opet u budućnosti. Dozvolite mi samo da Vam ispričam događaj koji se meni desio u logoru. Bio sam suočen, u razmaku od nekoliko dana, sa dva druga, za koje sam znao da su podložni samoubistvu. I šta se desilo? Obojicu sam pitao zašto žele da počine samoubistvo, da oduzmu sebi živote, i nezavisno jedan od drugog, rekli su mi: ,,Vidite doktore, nemam šta više da očekujem od života." I znate šta sam ih ja, improvizujući, pitao: ,,Slušaj sada, da li je moguće, da, naprotiv, život očekuje nešto od tebe?" I ispostavilo se da je jednog od njih očekivala ćerka, koju je voleo iznad svega! Ona je već uspela da emigrira u Sjedinjene Države. I drugi, koji mi je iskreno rekao i priznao da postoji serija knjiga, koje je on napisao ili uredio, u oblasti geografije koliko se sećam, želeo je da kompletira ovu seriju knjiga. U tom momentu, desilo se nešto kao Kopernikov preokret! Odjednom, scena se okrenula za 180 stepeni! Odjednom, videli su da treba da urade nešto za svet, a ne da čekaju na presudu - smrt ili preživljavanje. I isti ovi ljudi su imali najveće šanse da prežive, pod istim okolnostima, naravno. Ono što hoću da kažem je da su milioni umrli u koncetracionim logorima, konkretno u Aušvicu, kao što znate, i milioni i stotine hiljada njih su svakako bili orijentisani na smisao, makar na smisao na religiozan način, da su morali da umru, kao što su sami rekli, za Božju slavu, u gasnim komorama.
Voditeljka: Dakle, čak i u momentu smrti, mogli su da nađu smisao?
Viktor Frankl:
Tako je. Vidite, postoji, kako ja to nazivam kad govorim svojim studentima, tragična trujada ljudskog postojanja koja se sastoji od: bola, smrti i krivice. Niko nije pošteđen bolesti - bol. Niko od nas, ljudskih bića, ne može da izbegne smrt. I ne postoji niko ko može da se sačuva od krivice. Nemoguće je. Ali uvek, kao što sam malopre rekao, patnja, tragedija se može pretvoriti u trijumf, u ljudsko dostignuće. I kada je u pitanju smrt, ona moše dobro da posluži kao opomena na odgovornu akciju. Jer, zamislite ako bismo bili besmrtni! Onda bismo mogli sve da odložimo, ne bi bilo žurbe, ne bi bilo potrebe da se uradi nešto ovog momenta! Postoji divna izreka, autora koji je nije napisao već izrekao pre oko dve hiljade godina, što možete naći u Bibliji; to je Hilel i rekao je: ,,Ako ja ne uradim, ko će uraditi? Ako ne uradim sada, kada ću uraditi? Ali ako radim samo za sebe, šta sam ja?", a to znači, ne pravo ljudsko biće. Jer ljudsko biće nije neko, kao što to psihoterapeutski sistem predstavlja, ko se samo brine o svojim kompleksima, stanjima, konfliktima, i problemima u svom psihološkom sistemu, već normalno, originalno, iskonsko, osnovno, svako ljudsko biće se zanima za nešto u svetu, za nekoga u svetu! Posao koji treba uraditi, zadatak koji treba izvršiti, zadatak, smisao, misiju u životu koji čekaju njega, samo njega, da ih on materijalizuje, i niko drugi, odmah sada, ko drugi ako ne on! I konačno, on ovo ne radi za sebe, za svoju smirenost,
za oslobađanje napetosti, zbog svog nedostatka ekvilibrijuma, da se oslobodi stimulusa, ili super ega koji je nezadovoljan, ili zbog svoje slike oca, već to radi radi cilja kome služi, radi druge osobe koju voli, a nikada samo za sebe. To je ono što čovek može da učini. I zamislite kada ne bi bio smrtan, onda bi mogao da odloži sve. Ne bi bilo ni prve trećine ni druge trećine Hilelove izreke. Ne bi bilo smisla u formulaciji: Kada ako ne sada? Jer je besmrtan.
Voditeljka: Da se vratimo patnji i očaju. Nekad se čini da neki ljudi imju mnogo veće breme nego drugi. Zar se ovi ljudi ne zapitaju posle nekog vremena: Mogu li još uvek da nađem smisao?
Viktor Frankl:
Nećete verovati, pada mi na pamet specifična statistička, empirijska, striktno empirijska studija, koja je objavljena pre nekoliko godina od strane dva čuvena psihologa. Ispostavilo se, ne samo na osnovu statistike, već i nizom testova, da su ljudi suočeni sa smrću, koji su znali da umiru, imali jači osećaj smisla nego normalna populacija. I ako Vam ispričam da mi je dekan škole za medicinske sestre na teksaškom univerzitetu, u Medicinskom centru Teksas u Hjustonu, poznati centar, pisala o slučaju mlade devojke, veoma mlade devojke, oko sedamnaest godina, koja je bila paralizovana, potpuno, od vrata, koja je samo pomoću štapića koji je držala u usnama mogla da kuca pisma. I dekan Staak mi je rekla, u tri reda, sećam se tog pisma, rekla mi je da ta devojka čita novine svaki dan, gleda televiziju, i čim naiđe na neku osobu u tragićnoj životnoj situaciji, ona piše sa štapićem na pisaćoj mašini pisma kojima toj osobi nudi savet i utehu. I ona ima kredibilitet, verujte mi. I ona, dekan Staak, kaže: ,,Ona je puna samopouzdanja, ima jak osećaj smisla u svom životu", dok drugi, koji ne mogu da vide smisao u najboljim mogućim uslovima, oduzimaju sebi život, jer su frustrirani, uhvaćeni su u egzistencijalni vakuum, u osećaju besmisla i praznine. Opisao sam to u svojoj knjizi, još '55-te. Od tada, problem se konstantno pojačava u celom svetu. Postoji ne samo u zapadnim zemljama, već i u tzv. trećem svetu, postoji u komunističkim zemljama i komunistički psihijatri ga takođe opisuju u literaturi, o tome kako se to što nam Frankl priča o egzistencijalnoj frustraciji takođe primećuje u komunističkim zemljama.
Voditeljka: Dakle, sve što želite da kažete je da je, da bi se našao smisao, potrebno iskusiti patnju?
Viktor Frankl:
Ne bih rekao da je neophodno iskusiti patnju. Ono što kažem je samo da se smisao može naći u svakoj mogućoj situaciji u životu, čak i u najgorim mogućim uslovima, ako je to situacija koju ne možete promeniti. Setite se, rekao sam eksplicitno, da to znači da ako uzrok Vaše patnje ne može biti uklonjen... Ako možete ukloniti uzrok Vaše patnje, recimo u slučaju raka pomoću operacije, onda morate na operaciju. Ako patite o teške opsesivno-kompulzivne neuroze, morate potražiti psihoterapeutsku pomoć. U oblasti logoterapije postoje određene tehnike koje se mogu primeniti sa mnogo, kao što je dokazano, ne samo od strane logoterapeuta, već i od strane bihejviorista. I konačno, ako ste suočeni sa sociološkim uslovima, koji su Vam uzrokovali patnju, onda ste pozvani da promenite situaciju, da uklonite uzrok Vaše patnje političkom akcijom na primer. Vezano za ovo voleo bih da kažem još nešto što sam, pre nekoliko nedelja rekao svojim profesorima i studentima u publici na Karl Marks univerzitetu u Moskvi. Bio sam pozvan od strane prorektora da dođem na mesec dana i da održavam predavanja, ali sam imao dva dana. I rekao sam im: ,,Nemojte misliti da sam ja došao sa zapada da bih Vam prodao bilo kakva politička mišljenja. Ne, ja ne dolazim kao političar, već Vam se obraćam na metapolotičkom nivou. To znači da ja, na svetskom nivou, prepoznajem samo dve vrste politike ili dva tipa političara. Jedan je onaj političar koji misli da cilj opravdava sredstva, bilo koja sredstva. Dok drugi tip ostaje potpuno svestan da postoje sredstva koja obesvećuju čak i najplemenitiji cilj." I oni su mi apludirali, razumeli su. I tako ja ne dolazim ni u jednu zemlju sa političkim predubeđenjima, nije na meni da sudim. Ali ja imam odgovornost da prihvatim svaki poziv, bilo gde u svetu, da prenesem poruku i da se ponašam kao doktor medicine, i zato sam morao da dam Hipokratovu zakletvu, koja me obavezuje da pokušam da ponudim lek svakoj osobi ili populaciji, ako me oni pozovu da to uradim.
Voditeljka: Doktore Frankl, sada ću Vas pitati, kao što znate, ova zemlja prolazi kroz teđak period, imamo ekonomsku recesiju, ljudi ostaju bez para ili ostaju bez posla, politička budućnost je daleko od stabilne, imate li poruku za nas, poruku koja će nam dati nadu i smisao?
Viktor Frankl:
Vidite, jedina poruka koju mogu da Vam dam je princip da sam ja prihvatio, ja se dobro sećam tokom dana koje sam morao da provedem u Aušvicu. Postoji statistički dokaz da su moje šanse da preživim Aušvic, zaista statistički dokaz, bile 1:29, i imao sam osećaj da je tako. I uprkos tome, primenio sam filozofiju Ser Karla Popera, čija suština znači da ne možete dokazati ni jednu hipotezu, jedino što možete da uradite da je poreknete, da pokažete da nije validna. I ne znajući njegovu filozofiju, tek sam ga upoznao pre nekoliko godina, primenio sam je tako što sam rekao sebi: ,,Viktore, šanse su veoma, veoma male. Verovatno ćeš biti poslat u gasnu komoru. Pa ipak, niko mi ne može garantovati, niti me ubediti sa sto procentnom sigurnošću da ja neću preživeti, već da ću završiti u gasnoj komori. Sve dok nemam garanciju da ću morati da umrem za nekoliko dana, ja nastavljam da se ponašam i delujem kao da ću biti pošteđen ovakve sudbine."

Izdvojio bih par citata:
Odlučujući faktor je odluka, sloboda izbora, sloboda da se donese odluka - trebalo bi da bude - ja bih voleo da budem ovakav ili onakav, bez obzira na uslove, koji samo izgledaju kao da u poptunosti određuju moje ponašanje.
Predstaviću Vam i suočiću Vas sa malo čudnom definicijom očaja. Obično kažem da se očaj može objasniti pomoću matematičke formule:
O = P – S !
Šta to znači? Očaj je patnja bez smisla. Sve dok ljudsko biće ne može da nađe i ne može da vidi nikakav smisao u svojoj patnji, on ili ona će svakako biti podložni očaju i, pod određenim uslovima, samoubistvu. Ali čim ugledaju smisao u svojoj patnji, mogu je oblikovati u dostignuće, mogu svoju nepriliku da oblikuju u dostignuće na ljudskom nivou, mogu da preokrenu svoje tragedije u lični trijumf!
Ja mislim da ono što treba da prihvatimo je nemogućnost naše ljudskosti, nemogućnost da prepoznamo krajnji smisao na intelektualan i racionalan način
Obojicu sam pitao zašto žele da počine samoubistvo, da oduzmu sebi živote, i nezavisno jedan od drugog, rekli su mi: ,,Vidite doktore, nemam šta više da očekujem od života." I znate šta sam ih ja, improvizujući, pitao: ,,Slušaj sada, da li je moguće, da, naprotiv, život očekuje nešto od tebe?" I ispostavilo se...

Jeste malo duži tekst, ali mislim da ga vredi pročitati. Takođe, prevod verovatno ima par grešaka.
Intervju sa Viktorom Franklom
Voditeljka:
Doktore Frankl, koja je razlika između ljudi koji su
sposobni da se podignu i pređu preko skorašnjih problema i onih koji nisu?
Viktor Frankl (nemačkim naglaskom, drečavim glasom):
Odlučujući faktor je odluka, sloboda izbora, sloboda da se donese odluka - trebalo bi da bude - ja bih voleo da budem ovakav ili onakav, bez obzira na uslove, koji samo izgledaju kao da u poptunosti određuju moje ponašanje. Želim da delujem slobodno, kao odgovorno biće, ljudsko biće, želim da delujem saglasno sa nasleđem i okruženjem, dugujući im to što sam postao, ali, takođe, treba da se razvijamo bez obzira na najgore uslove. To je upravo ono što možete videti i biti svedok, pri užasnim i ekstremnim uslovima stresa ili tragičnih situacija. Samo pomislite na ljude koji nekoliko godina žive u užasnim uslovima zarobljeničkih logora. Postoji mnogo psihijatrijske literature o tome, kao na primer o koncentracionim logorima. Sledeće treba priznati: da su ljudi slobodni. I ako posmatrate i proučavate život tih ljudi, i to na odvojen, racionalan, strogo empirijski, naučni način, i ako to prezentujete i iskomentarišete, onda ljudi stiču utisak da je ljudsko biće ,,nešto”, a ne ,,neko”, da je ono ,,nešto” što je potpuno određeno, pošto, ne prepoznaju i ne priznaju slobodu i odgovornost, odgovornost za sebe, odgovornost da naprave nešto ili nekoga od sebe.
Voditeljka:
Dakle, suština Vaše filozofije je da život ima smisao pod svim uslovima. Ali kako da se, kada postoji osećaj bespomoćnosti, osećaj očaja, prepozna smisao?
Viktor Frankl:
Predstaviću Vam i suočiću Vas sa malo čudnom definicijom očaja. Obično kažem da se očaj može objasniti pomoću matematičke formule:
O = P – S !
Šta to znači? Očaj je patnja bez smisla. Sve dok ljudsko biće ne može da nađe i ne može da vidi nikakav smisao u svojoj patnji, on ili ona će svakako biti podložni očaju i, pod određenim uslovima, samoubistvu. Ali čim ugledaju smisao u svojoj patnji, mogu je oblikovati u dostignuće, mogu svoju nepriliku da oblikuju u dostignuće na ljudskom nivou, mogu da preokrenu svoje tragedije u lični trijumf! Ali moraju znati za šta! Šta da radim sa tim? Ali ako ljudi, kao u mnogim segmentima današnjeg društva, ne mogu da nađu nikakav smisao u svojim životima, ne mogu da vide ništa smisleno, oni veoma često moraju da imaju nešto po čemu će živeti, ili, barem, nešto što je dovoljno da po tome žive – nemaju ZA šta da žive.
Voditeljka:
Koji je odgovor na pitanje: Zašto ja? Zašto se ovo desilo meni?
Viktor Frankl:
Odgovor na to pitanje ne može dati psihijatar niti bilo koji drugi naučnik, ali ja ne delim mišljenje Ser Žan Pol Sartra koji je rekao: Moramo da prihvatimo i da nosimo, herojski, apsolutni besmisao naših života. Ja mislim da ono što treba da prihvatimo je nemogućnost naše ljudskosti, nemogućnost da prepoznamo krajnji smisao na intelektualan i racionalan način, to je jedino što treba da prihvatimo. Ipak, možemo verovati u krajni smisao. Ali voditi nekoga, na primer pacijenta, znači pokazati mu put ka takvom verovanju. Vera, naravno, nije posao psihijatra, već teologa.
Voditeljka:
Recite mi, do koje mere mislite da imamo izbore u stvarima koje nas muče?
Viktor Frankl:
Naša sloboda je konačna sloboda, ograničena sloboda, tako reći, ljudsko biće nikad nije potpuno slobodno od uslova, biološke, psihološke ili sociološke prirode, ali krajnja sloboda ostaje uvek razervisana za nas, a to je sloboda da se zauzme stav - prema bilo kakvim uslovima koji nam se suprotstavljaju. Kako reagujemo na nepromenljive uslove je na nama. Drugim rečima, ako ne možemo promeniti situaciju, uvek imamo krajnju slobodu da promenimo naš stav prema takvoj situaciji.
Voditeljka:
Doktore Frankl, dajte mi primer smisla koji se može izvući iz očajne situacije.
Viktor Frankl:
Jednom prilikom sam dobio pismo od mladog studenta, koji mi je ispričao svoju priču. Kada je imao 17 godina, imao je nesreću vezanu za njegov sport ronjenja (ili skokova u vodu). Od tada, bio je paralizovan od vrata nadole. I napisao mi je: ,,Slomio sam vrat, ali on nije slomio mene! Ja sam sada bespomoćan, i ovaj hendikep će, očigledno, ostati sa mnom zauvek. Ali ja se neću napustiti studije! Želim da, zbog svoje bespomoćnosti, pomažem drugim ljudima! Želim da postanem psiholog, da pomažem drugima! I siguran sam”, napisao je, ,,da će moja patnja dati suštinski doprinos mojoj sposobnosti da razumem druge i da pomažem drugim ljudima!” Ovog čoveka sam, tri godine kasnije, pozvao da održi predavanje, da pročita govor, na trećem svetskom kongresu logoterapije, koji se održavao na univerzitetu Reginsburg u Zapadnoj Nemačkoj. Doveden u svojim kolicima, avionom iz Teksasa u Nemačku, održao je predavanje pod nazivom ,,Odlučna moć ljudskog duha”. I zadnja pročitana rečenica je bila: ,,Znam da je ovo istina, jer taj čovek sam ja!”
Imao sam čast da četvrt veka budem direktor neurološkog odeljenja u bolnici. I verujte mi, tokom vremena, imao sam mnogo prilika da gledam i budem svedok kako mladi ljudi mogu da usavrše svoju veru. Mlade devojke, na primer, koje su do prošle nedelje plesale u disku, postale su paralizovane zbog tumora na mozgu ili zbog tumora na kičmenoj moždini, na neoplazmi kičmene moždine, ili mladi ljudi, koji su prošlog vikenda skijali u Austrijskim Alpima ili vozili Yamaha motocikl, više nisu mogli da pomere nogu, i video sam ljude koji su amputirani, kojima su sva četiri ekstremiteta morala biti oduzeta zbog, u slučaju koji mi je na umu, nesreće sa velikim naponom. I znam da je jedan rekao svojoj medicinskoj sestri u bolnici, napisao joj je u pismu: ,,Pre ove užasne nesreće, bilo mi je dosadno, uvek dosadno, uvek pijan (nemački - u jurnjavi), a od nesreće, ja znam šta znači biti srećan!" Zamislite! Bez ekstremiteta! Znam šta znači biti srećan. Njegov život je postao pun sreće, ponovo, prosto zbog toga što dokle god jurite za srećom (kao što kaže izreka), dokle god nišanite na sreću, ne možete je postići, što je više činite metom, to više promašujete, promašujete metu. Ovo je najočiglednije u slučajevima seksualne, neuroze, kada upravo oni ljudi, muškarci, koji pokušavaju da demonstriraju svoju potenciju, postaju žrtve impotencije. Što više žena pokušava da makar sebi pokaže koliko je sposobna da doživi pun ženski orgazam, to je više osuđena na frigidnost. Ali kada ne mislite na zadovoljstvo ili sreću, već samo dajete sebe, bilo da je to u seksualnoj aktivnosti, bilo na poslu, bilo u ljubavi, kada ne brinete o tome da postanete srećni ili uspešni, tada sreća dolazi sama po sebi.
Voditeljka: Ali doktore Frankl, kažite mi, kako su ljudi u logoru Aušvic, gde ste i sami bili, mogli da nađu smisao u apsolutno beznadežnoj situaciji, kada su znali da će umreti?
Viktor Frankl:
Šta mogu reći o lekciji koju sam poneo iz Aušvica, Dahaua i tako dalje? Dozvolite mi da o tome pričam na personalno izdvojen način, tako što ću se pozvati na apsolutno paralelno iskustvo koje su ljudi imali u logorima. Literatura, psihijatrijska literatura, u oblasti psihijatrije ratnih zarobljenika, pokazuje, nezavisno jedna od druge, da su psihijatri otkrili, da su najviše šanse da prežive imali oni zarobljenici, koji su bili orijentisani na budućnost, na to da opet budu slobodni, u budućnosti, i najvažnije, na smisao koji su trebali da ostvare u budućnosti, na zadatak koji su trebali da obave u budućnosti, i na to da budu ponovo ujedinjeni sa svojim voljenima, opet u budućnosti. Dozvolite mi samo da Vam ispričam događaj koji se meni desio u logoru. Bio sam suočen, u razmaku od nekoliko dana, sa dva druga, za koje sam znao da su podložni samoubistvu. I šta se desilo? Obojicu sam pitao zašto žele da počine samoubistvo, da oduzmu sebi živote, i nezavisno jedan od drugog, rekli su mi: ,,Vidite doktore, nemam šta više da očekujem od života." I znate šta sam ih ja, improvizujući, pitao: ,,Slušaj sada, da li je moguće, da, naprotiv, život očekuje nešto od tebe?" I ispostavilo se da je jednog od njih očekivala ćerka, koju je voleo iznad svega! Ona je već uspela da emigrira u Sjedinjene Države. I drugi, koji mi je iskreno rekao i priznao da postoji serija knjiga, koje je on napisao ili uredio, u oblasti geografije koliko se sećam, želeo je da kompletira ovu seriju knjiga. U tom momentu, desilo se nešto kao Kopernikov preokret! Odjednom, scena se okrenula za 180 stepeni! Odjednom, videli su da treba da urade nešto za svet, a ne da čekaju na presudu - smrt ili preživljavanje. I isti ovi ljudi su imali najveće šanse da prežive, pod istim okolnostima, naravno. Ono što hoću da kažem je da su milioni umrli u koncetracionim logorima, konkretno u Aušvicu, kao što znate, i milioni i stotine hiljada njih su svakako bili orijentisani na smisao, makar na smisao na religiozan način, da su morali da umru, kao što su sami rekli, za Božju slavu, u gasnim komorama.
Voditeljka: Dakle, čak i u momentu smrti, mogli su da nađu smisao?
Viktor Frankl:
Tako je. Vidite, postoji, kako ja to nazivam kad govorim svojim studentima, tragična trujada ljudskog postojanja koja se sastoji od: bola, smrti i krivice. Niko nije pošteđen bolesti - bol. Niko od nas, ljudskih bića, ne može da izbegne smrt. I ne postoji niko ko može da se sačuva od krivice. Nemoguće je. Ali uvek, kao što sam malopre rekao, patnja, tragedija se može pretvoriti u trijumf, u ljudsko dostignuće. I kada je u pitanju smrt, ona moše dobro da posluži kao opomena na odgovornu akciju. Jer, zamislite ako bismo bili besmrtni! Onda bismo mogli sve da odložimo, ne bi bilo žurbe, ne bi bilo potrebe da se uradi nešto ovog momenta! Postoji divna izreka, autora koji je nije napisao već izrekao pre oko dve hiljade godina, što možete naći u Bibliji; to je Hilel i rekao je: ,,Ako ja ne uradim, ko će uraditi? Ako ne uradim sada, kada ću uraditi? Ali ako radim samo za sebe, šta sam ja?", a to znači, ne pravo ljudsko biće. Jer ljudsko biće nije neko, kao što to psihoterapeutski sistem predstavlja, ko se samo brine o svojim kompleksima, stanjima, konfliktima, i problemima u svom psihološkom sistemu, već normalno, originalno, iskonsko, osnovno, svako ljudsko biće se zanima za nešto u svetu, za nekoga u svetu! Posao koji treba uraditi, zadatak koji treba izvršiti, zadatak, smisao, misiju u životu koji čekaju njega, samo njega, da ih on materijalizuje, i niko drugi, odmah sada, ko drugi ako ne on! I konačno, on ovo ne radi za sebe, za svoju smirenost,
za oslobađanje napetosti, zbog svog nedostatka ekvilibrijuma, da se oslobodi stimulusa, ili super ega koji je nezadovoljan, ili zbog svoje slike oca, već to radi radi cilja kome služi, radi druge osobe koju voli, a nikada samo za sebe. To je ono što čovek može da učini. I zamislite kada ne bi bio smrtan, onda bi mogao da odloži sve. Ne bi bilo ni prve trećine ni druge trećine Hilelove izreke. Ne bi bilo smisla u formulaciji: Kada ako ne sada? Jer je besmrtan.
Voditeljka: Da se vratimo patnji i očaju. Nekad se čini da neki ljudi imju mnogo veće breme nego drugi. Zar se ovi ljudi ne zapitaju posle nekog vremena: Mogu li još uvek da nađem smisao?
Viktor Frankl:
Nećete verovati, pada mi na pamet specifična statistička, empirijska, striktno empirijska studija, koja je objavljena pre nekoliko godina od strane dva čuvena psihologa. Ispostavilo se, ne samo na osnovu statistike, već i nizom testova, da su ljudi suočeni sa smrću, koji su znali da umiru, imali jači osećaj smisla nego normalna populacija. I ako Vam ispričam da mi je dekan škole za medicinske sestre na teksaškom univerzitetu, u Medicinskom centru Teksas u Hjustonu, poznati centar, pisala o slučaju mlade devojke, veoma mlade devojke, oko sedamnaest godina, koja je bila paralizovana, potpuno, od vrata, koja je samo pomoću štapića koji je držala u usnama mogla da kuca pisma. I dekan Staak mi je rekla, u tri reda, sećam se tog pisma, rekla mi je da ta devojka čita novine svaki dan, gleda televiziju, i čim naiđe na neku osobu u tragićnoj životnoj situaciji, ona piše sa štapićem na pisaćoj mašini pisma kojima toj osobi nudi savet i utehu. I ona ima kredibilitet, verujte mi. I ona, dekan Staak, kaže: ,,Ona je puna samopouzdanja, ima jak osećaj smisla u svom životu", dok drugi, koji ne mogu da vide smisao u najboljim mogućim uslovima, oduzimaju sebi život, jer su frustrirani, uhvaćeni su u egzistencijalni vakuum, u osećaju besmisla i praznine. Opisao sam to u svojoj knjizi, još '55-te. Od tada, problem se konstantno pojačava u celom svetu. Postoji ne samo u zapadnim zemljama, već i u tzv. trećem svetu, postoji u komunističkim zemljama i komunistički psihijatri ga takođe opisuju u literaturi, o tome kako se to što nam Frankl priča o egzistencijalnoj frustraciji takođe primećuje u komunističkim zemljama.
Voditeljka: Dakle, sve što želite da kažete je da je, da bi se našao smisao, potrebno iskusiti patnju?
Viktor Frankl:
Ne bih rekao da je neophodno iskusiti patnju. Ono što kažem je samo da se smisao može naći u svakoj mogućoj situaciji u životu, čak i u najgorim mogućim uslovima, ako je to situacija koju ne možete promeniti. Setite se, rekao sam eksplicitno, da to znači da ako uzrok Vaše patnje ne može biti uklonjen... Ako možete ukloniti uzrok Vaše patnje, recimo u slučaju raka pomoću operacije, onda morate na operaciju. Ako patite o teške opsesivno-kompulzivne neuroze, morate potražiti psihoterapeutsku pomoć. U oblasti logoterapije postoje određene tehnike koje se mogu primeniti sa mnogo, kao što je dokazano, ne samo od strane logoterapeuta, već i od strane bihejviorista. I konačno, ako ste suočeni sa sociološkim uslovima, koji su Vam uzrokovali patnju, onda ste pozvani da promenite situaciju, da uklonite uzrok Vaše patnje političkom akcijom na primer. Vezano za ovo voleo bih da kažem još nešto što sam, pre nekoliko nedelja rekao svojim profesorima i studentima u publici na Karl Marks univerzitetu u Moskvi. Bio sam pozvan od strane prorektora da dođem na mesec dana i da održavam predavanja, ali sam imao dva dana. I rekao sam im: ,,Nemojte misliti da sam ja došao sa zapada da bih Vam prodao bilo kakva politička mišljenja. Ne, ja ne dolazim kao političar, već Vam se obraćam na metapolotičkom nivou. To znači da ja, na svetskom nivou, prepoznajem samo dve vrste politike ili dva tipa političara. Jedan je onaj političar koji misli da cilj opravdava sredstva, bilo koja sredstva. Dok drugi tip ostaje potpuno svestan da postoje sredstva koja obesvećuju čak i najplemenitiji cilj." I oni su mi apludirali, razumeli su. I tako ja ne dolazim ni u jednu zemlju sa političkim predubeđenjima, nije na meni da sudim. Ali ja imam odgovornost da prihvatim svaki poziv, bilo gde u svetu, da prenesem poruku i da se ponašam kao doktor medicine, i zato sam morao da dam Hipokratovu zakletvu, koja me obavezuje da pokušam da ponudim lek svakoj osobi ili populaciji, ako me oni pozovu da to uradim.
Voditeljka: Doktore Frankl, sada ću Vas pitati, kao što znate, ova zemlja prolazi kroz teđak period, imamo ekonomsku recesiju, ljudi ostaju bez para ili ostaju bez posla, politička budućnost je daleko od stabilne, imate li poruku za nas, poruku koja će nam dati nadu i smisao?
Viktor Frankl:
Vidite, jedina poruka koju mogu da Vam dam je princip da sam ja prihvatio, ja se dobro sećam tokom dana koje sam morao da provedem u Aušvicu. Postoji statistički dokaz da su moje šanse da preživim Aušvic, zaista statistički dokaz, bile 1:29, i imao sam osećaj da je tako. I uprkos tome, primenio sam filozofiju Ser Karla Popera, čija suština znači da ne možete dokazati ni jednu hipotezu, jedino što možete da uradite da je poreknete, da pokažete da nije validna. I ne znajući njegovu filozofiju, tek sam ga upoznao pre nekoliko godina, primenio sam je tako što sam rekao sebi: ,,Viktore, šanse su veoma, veoma male. Verovatno ćeš biti poslat u gasnu komoru. Pa ipak, niko mi ne može garantovati, niti me ubediti sa sto procentnom sigurnošću da ja neću preživeti, već da ću završiti u gasnoj komori. Sve dok nemam garanciju da ću morati da umrem za nekoliko dana, ja nastavljam da se ponašam i delujem kao da ću biti pošteđen ovakve sudbine."

Jeste malo duži tekst, ali mislim da ga vredi pročitati. Takođe, prevod verovatno ima par grešaka.
Intervju sa Viktorom Franklom
Voditeljka:
Doktore Frankl, koja je razlika između ljudi koji su
sposobni da se podignu i pređu preko skorašnjih problema i onih koji nisu?
Viktor Frankl (nemačkim naglaskom, drečavim glasom):
Odlučujući faktor je odluka, sloboda izbora, sloboda da se donese odluka - trebalo bi da bude - ja bih voleo da budem ovakav ili onakav, bez obzira na uslove, koji samo izgledaju kao da u poptunosti određuju moje ponašanje. Želim da delujem slobodno, kao odgovorno biće, ljudsko biće, želim da delujem saglasno sa nasleđem i okruženjem, dugujući im to što sam postao, ali, takođe, treba da se razvijamo bez obzira na najgore uslove. To je upravo ono što možete videti i biti svedok, pri užasnim i ekstremnim uslovima stresa ili tragičnih situacija. Samo pomislite na ljude koji nekoliko godina žive u užasnim uslovima zarobljeničkih logora. Postoji mnogo psihijatrijske literature o tome, kao na primer o koncentracionim logorima. Sledeće treba priznati: da su ljudi slobodni. I ako posmatrate i proučavate život tih ljudi, i to na odvojen, racionalan, strogo empirijski, naučni način, i ako to prezentujete i iskomentarišete, onda ljudi stiču utisak da je ljudsko biće ,,nešto”, a ne ,,neko”, da je ono ,,nešto” što je potpuno određeno, pošto, ne prepoznaju i ne priznaju slobodu i odgovornost, odgovornost za sebe, odgovornost da naprave nešto ili nekoga od sebe.
Voditeljka:
Dakle, suština Vaše filozofije je da život ima smisao pod svim uslovima. Ali kako da se, kada postoji osećaj bespomoćnosti, osećaj očaja, prepozna smisao?
Viktor Frankl:
Predstaviću Vam i suočiću Vas sa malo čudnom definicijom očaja. Obično kažem da se očaj može objasniti pomoću matematičke formule:
O = P – S !
Šta to znači? Očaj je patnja bez smisla. Sve dok ljudsko biće ne može da nađe i ne može da vidi nikakav smisao u svojoj patnji, on ili ona će svakako biti podložni očaju i, pod određenim uslovima, samoubistvu. Ali čim ugledaju smisao u svojoj patnji, mogu je oblikovati u dostignuće, mogu svoju nepriliku da oblikuju u dostignuće na ljudskom nivou, mogu da preokrenu svoje tragedije u lični trijumf! Ali moraju znati za šta! Šta da radim sa tim? Ali ako ljudi, kao u mnogim segmentima današnjeg društva, ne mogu da nađu nikakav smisao u svojim životima, ne mogu da vide ništa smisleno, oni veoma često moraju da imaju nešto po čemu će živeti, ili, barem, nešto što je dovoljno da po tome žive – nemaju ZA šta da žive.
Voditeljka:
Koji je odgovor na pitanje: Zašto ja? Zašto se ovo desilo meni?
Viktor Frankl:
Odgovor na to pitanje ne može dati psihijatar niti bilo koji drugi naučnik, ali ja ne delim mišljenje Ser Žan Pol Sartra koji je rekao: Moramo da prihvatimo i da nosimo, herojski, apsolutni besmisao naših života. Ja mislim da ono što treba da prihvatimo je nemogućnost naše ljudskosti, nemogućnost da prepoznamo krajnji smisao na intelektualan i racionalan način, to je jedino što treba da prihvatimo. Ipak, možemo verovati u krajni smisao. Ali voditi nekoga, na primer pacijenta, znači pokazati mu put ka takvom verovanju. Vera, naravno, nije posao psihijatra, već teologa.
Voditeljka:
Recite mi, do koje mere mislite da imamo izbore u stvarima koje nas muče?
Viktor Frankl:
Naša sloboda je konačna sloboda, ograničena sloboda, tako reći, ljudsko biće nikad nije potpuno slobodno od uslova, biološke, psihološke ili sociološke prirode, ali krajnja sloboda ostaje uvek razervisana za nas, a to je sloboda da se zauzme stav - prema bilo kakvim uslovima koji nam se suprotstavljaju. Kako reagujemo na nepromenljive uslove je na nama. Drugim rečima, ako ne možemo promeniti situaciju, uvek imamo krajnju slobodu da promenimo naš stav prema takvoj situaciji.
Voditeljka:
Doktore Frankl, dajte mi primer smisla koji se može izvući iz očajne situacije.
Viktor Frankl:
Jednom prilikom sam dobio pismo od mladog studenta, koji mi je ispričao svoju priču. Kada je imao 17 godina, imao je nesreću vezanu za njegov sport ronjenja (ili skokova u vodu). Od tada, bio je paralizovan od vrata nadole. I napisao mi je: ,,Slomio sam vrat, ali on nije slomio mene! Ja sam sada bespomoćan, i ovaj hendikep će, očigledno, ostati sa mnom zauvek. Ali ja se neću napustiti studije! Želim da, zbog svoje bespomoćnosti, pomažem drugim ljudima! Želim da postanem psiholog, da pomažem drugima! I siguran sam”, napisao je, ,,da će moja patnja dati suštinski doprinos mojoj sposobnosti da razumem druge i da pomažem drugim ljudima!” Ovog čoveka sam, tri godine kasnije, pozvao da održi predavanje, da pročita govor, na trećem svetskom kongresu logoterapije, koji se održavao na univerzitetu Reginsburg u Zapadnoj Nemačkoj. Doveden u svojim kolicima, avionom iz Teksasa u Nemačku, održao je predavanje pod nazivom ,,Odlučna moć ljudskog duha”. I zadnja pročitana rečenica je bila: ,,Znam da je ovo istina, jer taj čovek sam ja!”
Imao sam čast da četvrt veka budem direktor neurološkog odeljenja u bolnici. I verujte mi, tokom vremena, imao sam mnogo prilika da gledam i budem svedok kako mladi ljudi mogu da usavrše svoju veru. Mlade devojke, na primer, koje su do prošle nedelje plesale u disku, postale su paralizovane zbog tumora na mozgu ili zbog tumora na kičmenoj moždini, na neoplazmi kičmene moždine, ili mladi ljudi, koji su prošlog vikenda skijali u Austrijskim Alpima ili vozili Yamaha motocikl, više nisu mogli da pomere nogu, i video sam ljude koji su amputirani, kojima su sva četiri ekstremiteta morala biti oduzeta zbog, u slučaju koji mi je na umu, nesreće sa velikim naponom. I znam da je jedan rekao svojoj medicinskoj sestri u bolnici, napisao joj je u pismu: ,,Pre ove užasne nesreće, bilo mi je dosadno, uvek dosadno, uvek pijan (nemački - u jurnjavi), a od nesreće, ja znam šta znači biti srećan!" Zamislite! Bez ekstremiteta! Znam šta znači biti srećan. Njegov život je postao pun sreće, ponovo, prosto zbog toga što dokle god jurite za srećom (kao što kaže izreka), dokle god nišanite na sreću, ne možete je postići, što je više činite metom, to više promašujete, promašujete metu. Ovo je najočiglednije u slučajevima seksualne, neuroze, kada upravo oni ljudi, muškarci, koji pokušavaju da demonstriraju svoju potenciju, postaju žrtve impotencije. Što više žena pokušava da makar sebi pokaže koliko je sposobna da doživi pun ženski orgazam, to je više osuđena na frigidnost. Ali kada ne mislite na zadovoljstvo ili sreću, već samo dajete sebe, bilo da je to u seksualnoj aktivnosti, bilo na poslu, bilo u ljubavi, kada ne brinete o tome da postanete srećni ili uspešni, tada sreća dolazi sama po sebi.
Voditeljka: Ali doktore Frankl, kažite mi, kako su ljudi u logoru Aušvic, gde ste i sami bili, mogli da nađu smisao u apsolutno beznadežnoj situaciji, kada su znali da će umreti?
Viktor Frankl:
Šta mogu reći o lekciji koju sam poneo iz Aušvica, Dahaua i tako dalje? Dozvolite mi da o tome pričam na personalno izdvojen način, tako što ću se pozvati na apsolutno paralelno iskustvo koje su ljudi imali u logorima. Literatura, psihijatrijska literatura, u oblasti psihijatrije ratnih zarobljenika, pokazuje, nezavisno jedna od druge, da su psihijatri otkrili, da su najviše šanse da prežive imali oni zarobljenici, koji su bili orijentisani na budućnost, na to da opet budu slobodni, u budućnosti, i najvažnije, na smisao koji su trebali da ostvare u budućnosti, na zadatak koji su trebali da obave u budućnosti, i na to da budu ponovo ujedinjeni sa svojim voljenima, opet u budućnosti. Dozvolite mi samo da Vam ispričam događaj koji se meni desio u logoru. Bio sam suočen, u razmaku od nekoliko dana, sa dva druga, za koje sam znao da su podložni samoubistvu. I šta se desilo? Obojicu sam pitao zašto žele da počine samoubistvo, da oduzmu sebi živote, i nezavisno jedan od drugog, rekli su mi: ,,Vidite doktore, nemam šta više da očekujem od života." I znate šta sam ih ja, improvizujući, pitao: ,,Slušaj sada, da li je moguće, da, naprotiv, život očekuje nešto od tebe?" I ispostavilo se da je jednog od njih očekivala ćerka, koju je voleo iznad svega! Ona je već uspela da emigrira u Sjedinjene Države. I drugi, koji mi je iskreno rekao i priznao da postoji serija knjiga, koje je on napisao ili uredio, u oblasti geografije koliko se sećam, želeo je da kompletira ovu seriju knjiga. U tom momentu, desilo se nešto kao Kopernikov preokret! Odjednom, scena se okrenula za 180 stepeni! Odjednom, videli su da treba da urade nešto za svet, a ne da čekaju na presudu - smrt ili preživljavanje. I isti ovi ljudi su imali najveće šanse da prežive, pod istim okolnostima, naravno. Ono što hoću da kažem je da su milioni umrli u koncetracionim logorima, konkretno u Aušvicu, kao što znate, i milioni i stotine hiljada njih su svakako bili orijentisani na smisao, makar na smisao na religiozan način, da su morali da umru, kao što su sami rekli, za Božju slavu, u gasnim komorama.
Voditeljka: Dakle, čak i u momentu smrti, mogli su da nađu smisao?
Viktor Frankl:
Tako je. Vidite, postoji, kako ja to nazivam kad govorim svojim studentima, tragična trujada ljudskog postojanja koja se sastoji od: bola, smrti i krivice. Niko nije pošteđen bolesti - bol. Niko od nas, ljudskih bića, ne može da izbegne smrt. I ne postoji niko ko može da se sačuva od krivice. Nemoguće je. Ali uvek, kao što sam malopre rekao, patnja, tragedija se može pretvoriti u trijumf, u ljudsko dostignuće. I kada je u pitanju smrt, ona moše dobro da posluži kao opomena na odgovornu akciju. Jer, zamislite ako bismo bili besmrtni! Onda bismo mogli sve da odložimo, ne bi bilo žurbe, ne bi bilo potrebe da se uradi nešto ovog momenta! Postoji divna izreka, autora koji je nije napisao već izrekao pre oko dve hiljade godina, što možete naći u Bibliji; to je Hilel i rekao je: ,,Ako ja ne uradim, ko će uraditi? Ako ne uradim sada, kada ću uraditi? Ali ako radim samo za sebe, šta sam ja?", a to znači, ne pravo ljudsko biće. Jer ljudsko biće nije neko, kao što to psihoterapeutski sistem predstavlja, ko se samo brine o svojim kompleksima, stanjima, konfliktima, i problemima u svom psihološkom sistemu, već normalno, originalno, iskonsko, osnovno, svako ljudsko biće se zanima za nešto u svetu, za nekoga u svetu! Posao koji treba uraditi, zadatak koji treba izvršiti, zadatak, smisao, misiju u životu koji čekaju njega, samo njega, da ih on materijalizuje, i niko drugi, odmah sada, ko drugi ako ne on! I konačno, on ovo ne radi za sebe, za svoju smirenost,
za oslobađanje napetosti, zbog svog nedostatka ekvilibrijuma, da se oslobodi stimulusa, ili super ega koji je nezadovoljan, ili zbog svoje slike oca, već to radi radi cilja kome služi, radi druge osobe koju voli, a nikada samo za sebe. To je ono što čovek može da učini. I zamislite kada ne bi bio smrtan, onda bi mogao da odloži sve. Ne bi bilo ni prve trećine ni druge trećine Hilelove izreke. Ne bi bilo smisla u formulaciji: Kada ako ne sada? Jer je besmrtan.
Voditeljka: Da se vratimo patnji i očaju. Nekad se čini da neki ljudi imju mnogo veće breme nego drugi. Zar se ovi ljudi ne zapitaju posle nekog vremena: Mogu li još uvek da nađem smisao?
Viktor Frankl:
Nećete verovati, pada mi na pamet specifična statistička, empirijska, striktno empirijska studija, koja je objavljena pre nekoliko godina od strane dva čuvena psihologa. Ispostavilo se, ne samo na osnovu statistike, već i nizom testova, da su ljudi suočeni sa smrću, koji su znali da umiru, imali jači osećaj smisla nego normalna populacija. I ako Vam ispričam da mi je dekan škole za medicinske sestre na teksaškom univerzitetu, u Medicinskom centru Teksas u Hjustonu, poznati centar, pisala o slučaju mlade devojke, veoma mlade devojke, oko sedamnaest godina, koja je bila paralizovana, potpuno, od vrata, koja je samo pomoću štapića koji je držala u usnama mogla da kuca pisma. I dekan Staak mi je rekla, u tri reda, sećam se tog pisma, rekla mi je da ta devojka čita novine svaki dan, gleda televiziju, i čim naiđe na neku osobu u tragićnoj životnoj situaciji, ona piše sa štapićem na pisaćoj mašini pisma kojima toj osobi nudi savet i utehu. I ona ima kredibilitet, verujte mi. I ona, dekan Staak, kaže: ,,Ona je puna samopouzdanja, ima jak osećaj smisla u svom životu", dok drugi, koji ne mogu da vide smisao u najboljim mogućim uslovima, oduzimaju sebi život, jer su frustrirani, uhvaćeni su u egzistencijalni vakuum, u osećaju besmisla i praznine. Opisao sam to u svojoj knjizi, još '55-te. Od tada, problem se konstantno pojačava u celom svetu. Postoji ne samo u zapadnim zemljama, već i u tzv. trećem svetu, postoji u komunističkim zemljama i komunistički psihijatri ga takođe opisuju u literaturi, o tome kako se to što nam Frankl priča o egzistencijalnoj frustraciji takođe primećuje u komunističkim zemljama.
Voditeljka: Dakle, sve što želite da kažete je da je, da bi se našao smisao, potrebno iskusiti patnju?
Viktor Frankl:
Ne bih rekao da je neophodno iskusiti patnju. Ono što kažem je samo da se smisao može naći u svakoj mogućoj situaciji u životu, čak i u najgorim mogućim uslovima, ako je to situacija koju ne možete promeniti. Setite se, rekao sam eksplicitno, da to znači da ako uzrok Vaše patnje ne može biti uklonjen... Ako možete ukloniti uzrok Vaše patnje, recimo u slučaju raka pomoću operacije, onda morate na operaciju. Ako patite o teške opsesivno-kompulzivne neuroze, morate potražiti psihoterapeutsku pomoć. U oblasti logoterapije postoje određene tehnike koje se mogu primeniti sa mnogo, kao što je dokazano, ne samo od strane logoterapeuta, već i od strane bihejviorista. I konačno, ako ste suočeni sa sociološkim uslovima, koji su Vam uzrokovali patnju, onda ste pozvani da promenite situaciju, da uklonite uzrok Vaše patnje političkom akcijom na primer. Vezano za ovo voleo bih da kažem još nešto što sam, pre nekoliko nedelja rekao svojim profesorima i studentima u publici na Karl Marks univerzitetu u Moskvi. Bio sam pozvan od strane prorektora da dođem na mesec dana i da održavam predavanja, ali sam imao dva dana. I rekao sam im: ,,Nemojte misliti da sam ja došao sa zapada da bih Vam prodao bilo kakva politička mišljenja. Ne, ja ne dolazim kao političar, već Vam se obraćam na metapolotičkom nivou. To znači da ja, na svetskom nivou, prepoznajem samo dve vrste politike ili dva tipa političara. Jedan je onaj političar koji misli da cilj opravdava sredstva, bilo koja sredstva. Dok drugi tip ostaje potpuno svestan da postoje sredstva koja obesvećuju čak i najplemenitiji cilj." I oni su mi apludirali, razumeli su. I tako ja ne dolazim ni u jednu zemlju sa političkim predubeđenjima, nije na meni da sudim. Ali ja imam odgovornost da prihvatim svaki poziv, bilo gde u svetu, da prenesem poruku i da se ponašam kao doktor medicine, i zato sam morao da dam Hipokratovu zakletvu, koja me obavezuje da pokušam da ponudim lek svakoj osobi ili populaciji, ako me oni pozovu da to uradim.
Voditeljka: Doktore Frankl, sada ću Vas pitati, kao što znate, ova zemlja prolazi kroz teđak period, imamo ekonomsku recesiju, ljudi ostaju bez para ili ostaju bez posla, politička budućnost je daleko od stabilne, imate li poruku za nas, poruku koja će nam dati nadu i smisao?
Viktor Frankl:
Vidite, jedina poruka koju mogu da Vam dam je princip da sam ja prihvatio, ja se dobro sećam tokom dana koje sam morao da provedem u Aušvicu. Postoji statistički dokaz da su moje šanse da preživim Aušvic, zaista statistički dokaz, bile 1:29, i imao sam osećaj da je tako. I uprkos tome, primenio sam filozofiju Ser Karla Popera, čija suština znači da ne možete dokazati ni jednu hipotezu, jedino što možete da uradite da je poreknete, da pokažete da nije validna. I ne znajući njegovu filozofiju, tek sam ga upoznao pre nekoliko godina, primenio sam je tako što sam rekao sebi: ,,Viktore, šanse su veoma, veoma male. Verovatno ćeš biti poslat u gasnu komoru. Pa ipak, niko mi ne može garantovati, niti me ubediti sa sto procentnom sigurnošću da ja neću preživeti, već da ću završiti u gasnoj komori. Sve dok nemam garanciju da ću morati da umrem za nekoliko dana, ja nastavljam da se ponašam i delujem kao da ću biti pošteđen ovakve sudbine."

Moja reakcija na temu:
 

milosevic i yu politika, kao i svi ideoloski naslednici, su upravo antisrpska politika

Boze , je l ti stvarno ne razumes sta ti ja pricam? Znaci nisu tu u pitanju odredjena imena, u pitanju su dve kulture koje vladaju trenutno u americi. Levica i desnica, progresivci i konzervatvci, socijalisti kapitalisti. Nazovi ih kako 'oces.

ovo ostalo necu ni da odgovaram, dojadilo mi je da pricam sal judima koji svoju opoziciju konstatno nazivaju kretenima, moronima, klovnovima itd... to je neki jak bias u pitanju i nije vredno daljeg razgovora...


 

Ne ti skupljas svoja misljenja iz realnosti i magicnih klugli, objektivni vulkanac koji pogleda SVE MEDIJE i fox i CNN ... pa onda objektivno zakljuci da je realnost na strani ekipe CNN-a.