Ромејац

Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини.
Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи.
Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом.
Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква?
Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже!
Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима.
Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено.
Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју.
Извор: Епархија бачка
 

Објаснићу откуд ми такав утисак. У Украјини постоји канонска Украјинска Православна Црква као аутономна помесна Црква у саставу Московске Патријаршије. Њу признају све Православне Цркве без изузетка, а она је у евхаристијском општењу са њима. Та Црква нити жели нити је и од кога тражила аутокефалност – ни од Московске Патријаршије, којој припада и која би у таквом случају била позвана да дâ одговарајући предлог и тиме покрене читав процес, ни од Цариградске Патријаршије, која би тада, као првопрестона Црква и отуд координатор поступка, била позвана да предмет упути на свеправославно разматрање и коначно решење, било потврдно било такво које захтев привремено одбија или га на неодређено време одгађа. Напоредо са поменутом канонском Украјинском Црквом постоје у земљи и три расколничке групације, а уз њих и агресивна унијатска заједница. Разговори о аутокефалији се воде управо са овим расколничким „Црквама” и, паралелно, са државним руководством Украјине, мимо канонске Цркве и противно њеној вољи, при чему се у разговоре веома дрско уплићу унијати, стајући, као што се и подразумева, на страну расколникâ. Следствено, не ради се о плану да се аутокефални статус додели Украјинској Цркви, како стално слушамо и читамо, него о програму да се аутокефалија додели расколничким групацијама у Украјини.
Поступци Цариграда се објашњавају и оправдавају изјавама да они имају за циљ укидање расколâ и васпостављање црквеног јединства у народу Украјине. Ти поступци се темеље на недавно формулисаном учењу да Цариградска Црква, као васељенски трон и, историјски, као Црква Мајка словенских Цркава, има право да по овом питању одлучује самовласно и како сама нађе за сходно, не обазирући се на досад постојеће јурисдикцијске границе помесних аутокефалних Цркава и не сматрајући да је везује њихов став или отпор. Ово учење, међутим, ни на који начин не стоји будући да, сагласно датом устројству Цркве, не постоји чинилац виши од јерархије и пуноће аутокефалне Цркве осим институције сабора, тојест ауторитета сабора свих или већине аутокефалних Цркава (васељенски сабор) или сабора већег броја Цркава неког ширег подручја (велики сабор). Први епископ православног Истока није први у апсолутном смислу (in absoluto), као што је то случај у јурисдикцији старога Рима, него је први у сабору. По општепознатом 34. апостолском канону, сабор без првога је неважећи, а први без сабора је непостојећа фигура. Следи, дакле, закључак да Васељенски Патријарх нема право да расправља, акамоли да одлучује о статусу Украјинске Цркве – последично и било које друге Цркве – сâм од себе, надсаборски, на основу некакве сопствене моћи.
Морамо додатно споменути још један проблем. На који начин би било могуће признавање или васпостављање законито лишених чина епископа и клирика, при чему је њихов коловођа Денисенко, лажни патријарх кијевски, не само лишен чина него, штавише, одлучен од Цркве и анатемисан? Може ли било која Црква, не изузимајући ни прву по реду и сјајном имену, да обезвреди или да прогласи неважећима црквене делатности и одлуке друге сестринске Цркве? Даље: има ли било која Црква право да признаје или не произнаје канонске поступке друге Цркве зависно од околностî и од случаја до случаја, и то на основу климавих мерила? Важи потпуно супротно: рукоположења, унапређења, премештаји, прибрајање сабору светих и било шта друго слично овом, с једне стране, али и лишавања чина, свргавања, забране свештенодејства и остале епитимије, са друге стране, када су извршени у једној Православној Цркви, аутоматски се прихватају и важе у свим Црквама без изузетка. Ако би се одустало од овог начела унутрашње повезаности и узајамнога прожимања Цркава, сместа би била укинута сва структура црквеног организма, као и укупни систем његовог функционисања. Правилна примена горњег начела искључује, у првом реду, дијалог са расколницима „на равној нози”, а затим повлачи за собом њихов покајнички повратак у јединство и канонски поредак Цркве. Тек тада они могу и имају право да истакну своје захтеве, па и захтев да добију аутокефалију, најпре пред својом Црквом, а потом, преко ње, и пред свепштом Црквом.
Овога метода се доскора неодступно држала и Васељенска Цариградска Патријаршија како по питању расколâ у Украјини тако и по питању скопског раскола. У данима садашњег Светејшег Васељенског Патријарха постојало је време када скопски расколници нису били примани у Фанару на разговор о њиховом положају без претходне сагласности Патријарха српског. Тада је било незамисливо да се они обрате непосредно Васељенском Патријарху мимоилазећи Цркву од које су се отцепили и да њихови дописи буду уврштени у теме Светог Синода у Цариграду, а да Српска Црква о тим догађајима сазнаје само из средстава јавног извештавања, како се недавно десило. Упадљива је аналогија са збивањима у Украјини. Поставља се питање: шта је садржај појма аутокефална Црква?
Од свега је, међутим, гора и жалоснија чињеница да је прокламовани циљ операције Украјина – а то је укидање расколâ и поновно обједињавање православних хришћана Украјине – унапред осуђен на неуспех. Расколи се не побеђују полумерама и на основу формалног и привидног обраћења расколникâ које иначе активно подржавају световна власт и тешко уочљиви спољашњи политички центри чије деловање се обично одвија у тајности. Највише што би се постигло јесте релативно смањење броја расколничких групација: уместо досад постојећих трију имали бисмо можда, па и вероватно, једну, нову „федерацију”, која у суштини не би била јединствена и коју би једне Цркве признавале, а друге не би, док би већинска, канонска Црква остала онде где се већ и налази – под окриљем и покровитељством Московске Патријаршије. И сâм господин Денисенко – некадашњи митрополит Филарет, „у време оно” један од двојице најјачих кандидата за московски патријарашки трон, а данас самопроглашени „патријарх кијевски” (да ли ће задржати ову титулу?) – потврђује тачност мојих речи својом изјавом да ће убудуће они који говоре руски припадати Москви као и досад, а да ће они који говоре украјински припадати њему (коме би иначе?). Овај човек, који заслужује да се поштују његове године, а по свему осталом је бедник достојан сажаљења, заборавио је да спомене само један детаљ: заборавио је да спомене да сви становници Украјине говоре руски, док одређени део становништва, притом не мали, истовремено говори и украјински. Слутим, штавише, да поодмакло животно доба у случају господина Денисенка и близина изборâ у случају господина Порошенка представљају нимало занемарљиве побуде за журбу и нестрпљивост обојице, али не увиђам зашто би Константинопољ требало да жури. Какву би добит од свега тога имало Православље? Вреди ли ставити на коцку његово јединство ради такве перспективе? Чисто сумњам. Раскол ће и овако и онако остати, било у облику трију раскола било у облику једног раскола. Према томе, узалуд се труди Велика Христова Црква. Надам се да она ипак види замахнути мач већег раскола не само над Украјином него и над васколиком православном васељеном. Сачувај нас, Боже!
Знам да су у прошлости многи расколи – и не само они већ и јеретички покрети – били надвладани и да су се њихове присталице, покајавши се и одрекавши се својих заблуда, поново ујединиле са Црквом. Али колико знам, без преседана је у двехиљадугодишњој историји Цркве подухват да се расколници, чим се поново уграде у црквено Тело, у исто време аутоматски вину у висине највишег историјског начина постојања једне Цркве и да буду прибројани саборној заједници најугледнијих међу истакнутим Црквама, а да притом није било никаквог прелазног периода духовног сазревања, аскезе, поновног стицања црквеног етоса и начина мишљења, него ето, просто тако, „благодаћу и милосрђем” првопрестоне Цркве. Уједно ваља имати на уму и то да одређене историјске Цркве, славне због свог духовног нивоа, сведочења и доприноса, које усто никад нису упале у понор јереси или раскола, још нису стекле аутокефалност, а по свој прилици неће је стећи никад ни довека, па ипак не протестују нити се имало жале или кукају. Као закључак намеће се, дакле, следећи оксиморон: свака расколничка заједница ће кад-тад, раније или касније, бити проглашена недужном, рехабилитована и, поврх свега, унапређена у аутокефалну Цркву. На тај начин раскол престаје да буде смртни грех и злочин који се не може опрати ни мученичком крвљу виновника раскола, претвара се у обичан лаки прекршај и лако се лечи, а на крају – о необичног ли чуда! – бива награђен. Хтели ми то или не, тако се уклањају бране које задржавају многе нове расколе, а Православној Цркви прети опасност да постане нека врста неограђеног винограда. Све то производи непоправљиву штету и саблажњава многе савести, а наша Црква због тога губи сваку веродостојност како пред инославним хришћанима тако и пред иноверним савременицима и пред нерелигиозним људима.
Ове ретке исписујем са дубоком тугом, заправо са болом, баш зато што из дубине душе поштујем и волим мученичку Велику Христову Цркву. „Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја у Духу Светом, да ми је врло жао и да ме срце моје боли без престанка” (Римљ. 9, 1 – 2; ср. IIКор. 11, 31; Гал. 1, 20 и IТим. 2, 7) услед одскора насталих ситуација, напетости и разногласја по питању лечења ранâ од расколâ. Расколи засад, уместо да буду уклоњени, на чудан начин изазивају додатне духовне и душевне расколе међу самим браниоцима јединства, стабилности и уједначеног хода светих Цркава Божјих кроз историју. Управо ради ових последњих вредности „брига за све Цркве” (IIКор. 11, 28) напаја и моје срце, срце једног скромног православног епископа, тако да мени, „најмањем од свих светих” (мисли се: најмањем од свих хришћана; Еф. 3, 8, ср. IКор. 15, 9), није допуштено ћутање не бих ли евентуално избегао јефтине и простачке оптужбе за неверство, издајство, пребегавање „на другу страну” и тако даље. Напротив, љубав према Цркви светог апостола Андреја и према свакој Цркви православних хришћана подстиче ме да говорим уместо да будем нêм, али и да говорим по савести и искрено.
Желим и молим се, од срца и вапајно: Саздатељ и Женик Цркве, Господ наш Исус Христос, благодаћу Пресветога Духа и благовољењем Бога и Оца, молитвама светих и богоносних Отаца наших Јована Златоуста, Григорија Богослова, Фотија Великога и свих који прославише епископску катедру Новога Рима, а уједно и молитвама светих митрополита кијевских, патријараха московских и свих светих, да помилује, просветли и спасе све нас! Написах и спасох душу своју.
Извор: Епархија бачка
 

Говоре нам већ годинама архијереји из МПЦ много оптужби и наваљују на нас Србе и СПЦ низ најцрњих клевета – те да не признајемо Републику Мекедонију, те да имамо територијалне претензије према Републици Македонији, те да не желимо Црквено решење са МПЦ, те да желимо да избришемо националну посебност Македонаца и сл. Наравно, ове бесмислене оптужбе против СПЦ заиста су чиста клевета, јер ни једним јединим својим потезом СПЦ није негирала националну, језичку и државотворну посебност македонског народа. Једна од честих и старих клевета архијереја из МПЦ против СПЦ гласи пак овако: "Ви из СПЦ немате право да нам било шта причате јер сте после Првог светског рата неканонски купили аутокефалију од стране Васељенске Патријаршије?!" Лупе људи ноторну глупост, и мисле да су остали духовно живи ... Али, хајдемо браћо из врха МПЦ да говоримо Јеванђелским речником и да вас просто одмах на почетку упитамо: Зашто је браћо из врха МПЦ ваше око тако зло, што смо ми добри? (Мт. 20,16), иако у СПЦ гледамо да вам узвратимо само добро и понудимо само корисно тј. канонско, свеправославно и саборно решење питања Цркве у Републици Македонији? Зар је ваше око зло, јер смо ми милостиви, угледајући се на Богочовека Христа, и јер вас позивамо на саборност и свеправославни концензус? Да ли смо ми то браћо из врха МПЦ криви јер смо ми искрени према вама и верни канонском устројству Православне Цркве? Тражимо ли ми од вас браћо из врха МПЦ злата или сребра или само поштовање елементарне црквености и саборности при решавању спорних црквених питања у Републици Македонији? Можете ли то браћо из врха МПЦ канонски доћи до решења без СПЦ? Наравно да не можете, чак и да хоћете, јер су канони Православне Цркве и две хиљаде година дуго Предање Цркве по том питању јасни. Мајка Црква се не бира, јер она постоји. Бира се само маћеха. Али, маћеха вам не може понудити канонско, саборно прихваћено и свеправославно решење, и ту је крај приче. Или пак сматрате да је раскол мали грех, иако по речима великих светих отаца Православне Цркве раскол ни мученичка крв не може опрати, ако неко дуго истрајава у њему? Но, ако ви браћо из врха МПЦ желите остати у вашем добровољном расколу, то је онда жалосно, али је то ваш избор, не избор СПЦ. Ми смо вам братски пружили руку, а и данас је пружамо, и сутра ћемо вам је пружати. Ми не желимо да ви живите у црквеној изолацији, то је слободни избор епископата МПЦ. За решење је потребно да и ви братски, хришћански и јеванђељски пружите своју руку. Ми ћемо се и даље молити за вас, чак иако и даље будете ишли беспућима раскола и несаборности, и само ћемо вас на једно стално позивати - на Јеванђеље Христово и братску љубав која у саборности и свеправославном јединству торжествује. Поред тога, кад већ тако често помињете злато и аутокефалију СПЦ, да вас опет питамо браћо из врха МПЦ - да ли наша СПЦ тражи од вас злато или сребро за решаваље вашег својевољно изабраног раскола, или просто тражи поштовање основне братске и канонске процедуре? Будите искрени. Наравно, злато и сребра вам не тражимо, али има ли било шта браћо из МПЦ, а да то долази из СПЦ, што би ви прихватили, или сте толико дубоко закључали ум у нељубав и самоизолацију. Расмислите добро и приупитајте: Да ли сте ли браћо из врха МПЦ више оптерећени депласираном причом о суми злата коју је СПЦ исплатила Цариградској Патријаршији када је добијала аутокефалију, или сте више забринути и оптерећени вашим сопственим тешким грехом црквеног раскола и самоизолације, у чему самовољно и добровољно истрајавате већ пола века. Или вам је браћо из врха МПЦ толико криво што смо ми у СПЦ толико добри према вама у МПЦ, па вам не тражимо ни злато ни сребро, већ само основне црквене одговорности, елементарне канонске верности и братске хришћанске љубави? Лицемерне су зато и празне, браћо из врха МПЦ, ваше притужбе о злату које су Срби дали Васељенској Патријаршији при обнови аутокефалије. Ми вама у МПЦ злата и сребра не тражимо, нити смо икада и тражили. Стога браћо из врха МПЦ зар није потребно да прво избавите брвно раскола из ока свога, ако то уопште желите, а потом да покушате извадити трун из ока СПЦ? Зар није потребно да се потрудите да задобијете добро око срца, па да схватите и неке ствари из историје на прави начин, јер чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто (Тит. 1;15). Ако пак не желите добро око срца, онда шта рећи него ... Нека вам је Бог у помоћи ... и ... Господе помилуј. Они пак православни верници у Републици Македонији који желе Саборност и Јединство Цркве, имају своју канонску ПОА, па ко жели живот у јединству са целим православним светом, има шансу да у Републици Македонији живи ван раскола. И коначно, да вам отворимо очи за добру мисао, тобоже за канонску чистоту СПЦ "забринута" браћо из врха МПЦ. Васељенска Патријаршија тражила је злато од СПЦ, не из жеље за кршењем канона, већ из сасвим других разлога. Када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, управо је Васељенска Паријаршија морала да плати велике дугове СПЦ и да редовно плаћа Турцима порезе све време после тога. А то је трајало деценијама. То је дакле било само враћање дугова Васељенској Патријаршији и ништа више. Стога, зашто је браћо из врха МПЦ око ваше зло, и не гледате ствари са друге стране? Зашто сте ви зли јер је СПЦ добра јер СПЦ од МПЦ не тражи злато и сребро, већ само враћање у апостолске и светоотачке канонске оквире, а нити је пре 100 година одбила захтев Цариградске Патријаршије. Зар је СПЦ требала пре 100 година да одбије захтев Васељенске Патријаршије, и да јој на тај начин не плати финансијску бригу за Цркву, и за десетине храмова и манастира који су под Турцима опстали као манастири и храмови захваљујући и великим финансијским издацима Васељенске Патријаршије? Зар није био основни ред да се то Васељенској Патријаршији и врати, као што је СПЦ то и вратила? Лицемерно је стога писаније неких епископа из МПЦ када газећи десетине канона, причају о умишљеним гресима СПЦ, не видећи своје јадно и жалосно стање у коме се већ 50 година налазе својом сопственом вољом за самоизолацијом. Шта рећи на крају него ... Нека вас Бог уразуми. Амин.  

Не зна се шта ће бити славније на "Паради поноса" 2. новембра у Подгорици, за празник Светог Петра Цетињског и Светог Петра II Ловћенског Тајновидца: или то што је Црна Гора у опасности да, од еколошке, постане - содомска држава, или то што ће Европа (она антихристовска) успјети, напокон, да Црну Гору метне пода се, као знак њеног пуног испуњења услова за интеграције и њене пуне афирмације људских права и слобода.
Било како било, једно је сигурно: тога дана, из тог једнополног брака, од Његошеве славне Црне Горе сви су предуслови да се роди - Јадогора, а од поносних Црногораца да почну да се рађају - јадогорци!
O tempora, o mores!
Цетиње, 31. октобра 2014. године
Извор

Такав однос је више него забрињавајући уколико се има у виду да је “Побједа” још увијек у својини државе Црне Горе, а тиме и нека врста званичног органа садашње власти, као и да се представник Министарства за људска и мањинска права, иако је припадник друге вјере коју поштујемо, неовлашћено и противуставно упетљао у расправу о унутрашњим канонским питањима Православне Цркве у Црној Гори. При томе, не треба заборавити ни чињеницу да Министарство за људска и мањинска права већ годинама са највећим износима, а мимо сваке логике и критеријума, из буџета финансира организацију под називом “ЦПЦ” што је у потпуности чини зависном од Владе Црне Горе – једном од њених паралелних институција, а њене вјерске службенике неком врстом владиних намјештеника.
Подвала “Побједе”, у коју су њени уредници и двојица аутора покушали да увуку и Митрополита г. Амфилохија и поједине свештенике Митрополије црногорско-приморске, видљива је са сваке стране. Пошли су од лажне претпоставке да у Црној Гори “постоје двије православне цркве” при чему су, из препознатих обмањивачких разлога, прескочили да се позабаве и питањем да ли је то што само себе назива “ЦПЦ” заиста Православна Црква, затим, има ли или може ли да има било какве везе са Православном Црквом Христовом у свијету. Прескочили су да наведу чињеницу да краљ Александар Карађорђевић није ни оснивао ни укидао “црногорску цркву” 1920. године (флоскула са којом без престанка оперишу монтенегрински “аутокефалисти”) него да је сходно вјерској државној политици тадашње државе само потврдио и као суверен озваничио раније донијете црквене одлуке. Прескочили су, дакле, да наведу и одлуку Светог Синода Православне Цркве у Краљевини Црној Гори од 16. децембра 1918. године којом су тадашњи Митрополит Митрофан (Бан), Митрополит Гаврило (Дожић), Епископ Кирило (Митровић) и други чланови Синода, највишег званичног органа Православне Цркве у Црној Гори, први донијели одлуку да се приступи овом уједињењу – другом обновљењу Пећке Патријаршије – силом историјских неприлика самоуправно формираних јединица насиљем укинуте Пећке Патријаршије (1766.г.): Православне Митрополије Србије, Црне Горе, Карловачке, Дабробосанске и Буковинско-далматинске Митрополије, потврђеног Томосом Цариградске Патријаршије (1920, 1922) и свих Православних (и уопште хришћанских) у свијету. А посебно су прескочили да “легитимишу” оно што само себе назива “ЦПЦ”, јер би онда видјели да то што себе тако назива нема никакве везе са Црногорском Митрополијом или, како је стајало у Уставу од 1905. године, Црногорском црквом Књажевине (касније Краљевине) Црне Горе. Или, још боље би видјели да је то што новинари “Побједе” по службеној дужности сматрају и називају “ЦПЦ” од цетињске полиције у јануару 2000. године добило потврду да је основано те године и да као таква творевина нема никакве везе, чак ни по називу, са Црногорском Митрополијом из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе. Као таква, ова новооснована “вјерска заједница”, како се именује у оснивачком акту, има законско право стицања имовине, градње храмова, обављања вјерских послова итд., као и друге новоосноване вјерске заједнице.
Када се све ово има у виду онда не чуди што новинари “Побједе” по службеној дужности нијесу примијетили да их је савјетница за медије црногорског министра унутрашњих послова обманула у погледу броја вјерских заједница у Црној Гори, јер је, и она по службеној дужности, заборавила да наведе да је управо ресор који представља током прошле године у регистар вјерских заједница уписао и новоформирану Црногорску католичку цркву и још двије-три црногорске цркве различитих деноминација. При томе, из тог регистра је намјерно заборављена и искључена Митрополија црногорско-приморска и друге Православне Епархије у Црној Гори, иако су и оне пријављене Министарству унутрашњих послова актом Митрополије од марта 2012. године.
Међутим, само у бесудним земљама и временима такве новоосноване установе, било да се ради о вјерским заједницама, било о невладиним удружењима, партијама, предузећима, приватним или друштвеним и слично, могу својатати и отимати туђе име, идентитет и имовину, упадати у храмове другога, приписивати их себи, на основу лажног представљања присвајати себи назив и привилегије, стицати иметак… Они, пак, који подржавају и афирмишу ово и овакво антидржавно и антиуставно безакоње (нажалост то чини не само “Побједа” него и један дио власти у Црној Гори, неке од партија и њихових вођа подршком корупцији најгоре врсте), да ли је могуће, питамо се, да нису свјесни да тиме подривају саме темеље права и правде на којима почива свеукупно законодавство модерног друштва и којима служи и треба да служи свака иоле правна држава у свијету?! Питамо заговорнике ове новокомпоноване вјерске заједнице у Црној Гори, који вјековну Митрополију црногорско-приморску проглашавају за “окупаторску” зато што је 1918.г. васпоставила јединство са Пећком Патријаршијом, односно са Православном Црквом Српском (сачувавши свој пуни историјски континуитет, идентитет и имовину): да ли је Црна Гора “окупирана” Уједињеним нацијама тиме што је поново ушла у њено чланство (2006.г.)? Хоће ли Црна Гора својим евентуалним уласком у Европску унију изгубити своја права и свој идентитет? Ако самопроглашена “ЦПЦ” својим оснивањем (2000) стиче ретроактивно право на идентитет, име и имовину вјековне Митрополије црногорско-приморске, зар то исто право не стиче и новооснована “Црногорска католичка црква” у односу на вјековно постојеће римокатоличке бискупије у Црној Гори – барску и которску? Ако би, којим случајем, што није искључено, нека интересно-партијска групација прогласила себе за праву Социјалдемократску партију Црне Горе, прогласивши постојећу и њеног вођу за “окупаторе”, са претензијама на њено име, имовину и власт – живо нас интересује какав би однос садашњи вођа социјалдемократа и његове присталице заузели према овом “правом” СДП-у? Управо, на таквим и сличним правним и канонским темељима постоји тзв. ЦПЦ: интересна вјерско-идеолошка група људи, непостојећа за Православну Цркву, ни у прошлости ни у садашњости, прогласила је за свога “митрополита” од Цркве Православне рашчињеног и анатемисаног бившег свештеника Цариградске Патријаршије, који је око себе окупио неколико себи сличних из Цркве искључених “свештеника” и са својим “симпатизерима” то прогласио за праву “Црногорску Православну Цркву”! Да је то за ту групу добар и уносан посао, у то нема сумње, види се по новцу који добија од Владе Црне Горе, и нека им буде алал, али ко има право да у име закона и државе ту групу прогласи за другу Православну Цркву у Црној Гори и да у свој партијски програм уноси “уједињење двије Православне Цркве”? И то у име одвојености Цркве и државе, и то секуларне, а у циљу остваривања европских интеграција! Зар присуство Патријараха и представника свих Православних Цркава и цјелокупног хришћанског свијета код Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, сваком разумном не представља јасно свједочење да у Црној Гори заиста постоји само једна Православна Црква и гдје се она налази?
Поштујући слободу медија, као и право новинара и уредника да бирају теме од значаја за црногорско друштво, ипак са жаљењем констатујемо да је “Побједа” по ко зна који пут када је у питању Митрополија црногорско-приморска демонстрирала непрофесионални однос. Овим путем се посебно обраћамо и Влади Црне Горе са захтјевом да се, макар у медију који је у државној својини, прекине са грубим фалсификатима и поигравањем са вјерским осјећањима грађана, са правом и Уставом загарантованим правима. Намјесто тог поигравања са правом и правдом и подршке безакоњу, очекујемо од државе да коначно донесе Закон о црквама и вјерским заједницама и Закон о реституцији отете црквене имовине. Јер да је било правог закона, не би бивши тоталитарно-волунтаристички систем отимао људима и Цркви имовину, и не би могле постојати овакве аномалије и безакоња у савременом црногорском друштву.

ПОТПИСНИЦИ по реду потписивања


1. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, старјешина Цркве Св. Ђорђа под Горицом у Подгорици
2. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици
3. Јереј Предраг Шћепановић
4. Јереј Мирчета Шљиванчанин
5. Јереј Бранко Вујачић
6. Јереј Миомир Вулевић
7. Протојереј-ставрофор Драган Станишић
8. Протојереј-ставрофор Милета Кљајевић
9. Протојереј-ставрофор Милун Фемић
10. Јереј Јован Радовић
11. ђакон Владимир Јарамаз
12. Протојереј Далибор Милаковић
13. Јереј Никола Пејовић
14. Протојереј Бранко Тапушковић
15. Јереј Миладин Кнежевић
Извор

Суд је објавио да је писање Ваксеваниса у часописуЕпикера и на интернету садржало лажне информације и представља увреду достојанства светогорског манастира и његовог игумана. Штавише, новинар је добро знао да користи лажне информације.
Судска пресуда обавезује Ваксеваниса да објави деманти и уплати 10 000 евра на рачун манастира због нанијете моралне штете.
Манастир Ватопед је саопштио да ће уплаћени новац донирати народним кухињама Атинске архиепископије.
Извор

Суд је објавио да је писање Ваксеваниса у часописуЕпикера и на интернету садржало лажне информације и представља увреду достојанства светогорског манастира и његовог игумана. Штавише, новинар је добро знао да користи лажне информације.
Судска пресуда обавезује Ваксеваниса да објави деманти и уплати 10 000 евра на рачун манастира због нанијете моралне штете.
Манастир Ватопед је саопштио да ће уплаћени новац донирати народним кухињама Атинске архиепископије.
Извор

Суд је објавио да је писање Ваксеваниса у часописуЕпикера и на интернету садржало лажне информације и представља увреду достојанства светогорског манастира и његовог игумана. Штавише, новинар је добро знао да користи лажне информације.
Судска пресуда обавезује Ваксеваниса да објави деманти и уплати 10 000 евра на рачун манастира због нанијете моралне штете.
Манастир Ватопед је саопштио да ће уплаћени новац донирати народним кухињама Атинске архиепископије.
Извор

Суд је објавио да је писање Ваксеваниса у часописуЕпикера и на интернету садржало лажне информације и представља увреду достојанства светогорског манастира и његовог игумана. Штавише, новинар је добро знао да користи лажне информације.
Судска пресуда обавезује Ваксеваниса да објави деманти и уплати 10 000 евра на рачун манастира због нанијете моралне штете.
Манастир Ватопед је саопштио да ће уплаћени новац донирати народним кухињама Атинске архиепископије.
Извор

Радомир Путник рођен је на данашњи дан 24 јануара 1847






Многи знају да на Месецу постоји кратер назван по једном од највећих климатолога и астронома 20. века Милутину Миланковићу, као и да српских топонима има у многим деловима планете, али мало ко у Србији, а и међу око 200.000 канадских Срба свих генерација, зна да у Канади постоји планина Путник.
Та планина део је ланца Стеновитих планина између канадских провинција Алберте и Британске Колумбије у планинском масиву Кананаскис и висока је 2.940 метара.
Канађани су је тако назвали још 1918. године, одајући почаст начелнику Врховне команде српске војске (1912–1916) и првом српском војводи Радомиру Путнику (1847–1917).
Равногорски покрет из Калгарија, највећег града Алберте, и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, овековечили су планину Путник откривањем и освећењем спомен-плоче.
На плочи су на енглеском језику уклесане ове речи: „Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917)".



„Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства", пише на спомен-плочи.
Свечаност у подножју планине Путник имала је српско-канадски карактер и почела је певањем канадске и српске химне у извођењу 10-годишње Кристине Филиповић, уз пратњу Велимира Живковића.
Вијориле су се заставе Канаде, Алберте и Србије, свирала војна церемонијална музика, а присуствовали су и канадски војни ветерани.



Спомен-плочу открио је један од најстаријих чланова Равногорског покрета у Калгарију Бранко Тумбас, а освећење је обавио парох српске цркве Свети Симеон Мироточиви у Калгарију Обрад Филиповић.
Присутне је у име организатора поздравио председник те организације Бошко Ивковић, а у име владе Алберте директор Регионалног центра Марк Стори.



Према речима овлашћеног нотара Србије у Калгарију Милице Опачић, српска заједница у том граду броји до 5.000 припадника и акција на планини Путник део је трајних и разноврсних активности неколико српских организација у представљању српске историје, традиције и културе и њиховом очувању међу канадским Србима.
Извор

„Случај затварања Архиепископа охридског г.г. Јована представља љагу и срам култури 21. - ог века и међународним организацијама, које се залажу за људска права и верске слободе. Мученик Јерарх прима једну за другом осуђујуће пресуде од кривичних судова у Скопљу, због тога што је имао храбрости да објави да је „македонска” црква Скопља шизматичка будући је прекршила основна начела православне еклисиологије и претпоставља их етнофилетистичком циљу.
На жалост, једна земља, која тврди да поштује људска права и показује жељу да се прикључи НАТО и Европској Унији, у суштини подржава један диктаторски режим пред очима прећутаног неделовања и равнодушности Европске Уније и САД.
Сматрамо да решење црквеног питања Скопља у постојећим околностима пројављује велике потешкоће због давитељског загрљаја ове Цркве од стране државе и њеног коришћења као државне службе за циљ који је туђ њеном духовном посланству.
Да би постојао позитиван исход овог питања, треба да се испуне следећи предуслови:
1) Моментално да буде ослобођен Архиепископ охридски г.г. Јован, који је већ издржао две године затвора у Идризову, у Скопљу.
2) Официјална власт да остави Цркву као слободна да може испуњавати своју духовну сврху.
3) Шизматичка Црква да затражи опроштај од Мајке Цркве Србије за бунтовни начин којим се оделила и да призна да су њена деловања од 1967. год. до данас антиканонска.
4) Да прихвати име своје древне преблиставе Охридске Архиепископије, а не име Македонска.

Под овим предусловима могуће је прво да се додели аутономија, по примеру Финске и Естоније, а потом, зашто да не, и аутокефалија.
На такав начин ће се затворити једна отворена рана на телу Православне Цркве, и један и по милион православних који живе у Скопљу, престаће да буду жртве сваког вида прозелитизма”.
Извор: http://www.romfea.gr/arthra-apopseis/21609-2014-01-09-08-56-18
ПОА

„Случај затварања Архиепископа охридског г.г. Јована представља љагу и срам култури 21. - ог века и међународним организацијама, које се залажу за људска права и верске слободе. Мученик Јерарх прима једну за другом осуђујуће пресуде од кривичних судова у Скопљу, због тога што је имао храбрости да објави да је „македонска” црква Скопља шизматичка будући је прекршила основна начела православне еклисиологије и претпоставља их етнофилетистичком циљу.
На жалост, једна земља, која тврди да поштује људска права и показује жељу да се прикључи НАТО и Европској Унији, у суштини подржава један диктаторски режим пред очима прећутаног неделовања и равнодушности Европске Уније и САД.
Сматрамо да решење црквеног питања Скопља у постојећим околностима пројављује велике потешкоће због давитељског загрљаја ове Цркве од стране државе и њеног коришћења као државне службе за циљ који је туђ њеном духовном посланству.
Да би постојао позитиван исход овог питања, треба да се испуне следећи предуслови:
1) Моментално да буде ослобођен Архиепископ охридски г.г. Јован, који је већ издржао две године затвора у Идризову, у Скопљу.
2) Официјална власт да остави Цркву као слободна да може испуњавати своју духовну сврху.
3) Шизматичка Црква да затражи опроштај од Мајке Цркве Србије за бунтовни начин којим се оделила и да призна да су њена деловања од 1967. год. до данас антиканонска.
4) Да прихвати име своје древне преблиставе Охридске Архиепископије, а не име Македонска.

Под овим предусловима могуће је прво да се додели аутономија, по примеру Финске и Естоније, а потом, зашто да не, и аутокефалија.
На такав начин ће се затворити једна отворена рана на телу Православне Цркве, и један и по милион православних који живе у Скопљу, престаће да буду жртве сваког вида прозелитизма”.
Извор: http://www.romfea.gr/arthra-apopseis/21609-2014-01-09-08-56-18
ПОА

„Случај затварања Архиепископа охридског г.г. Јована представља љагу и срам култури 21. - ог века и међународним организацијама, које се залажу за људска права и верске слободе. Мученик Јерарх прима једну за другом осуђујуће пресуде од кривичних судова у Скопљу, због тога што је имао храбрости да објави да је „македонска” црква Скопља шизматичка будући је прекршила основна начела православне еклисиологије и претпоставља их етнофилетистичком циљу.
На жалост, једна земља, која тврди да поштује људска права и показује жељу да се прикључи НАТО и Европској Унији, у суштини подржава један диктаторски режим пред очима прећутаног неделовања и равнодушности Европске Уније и САД.
Сматрамо да решење црквеног питања Скопља у постојећим околностима пројављује велике потешкоће због давитељског загрљаја ове Цркве од стране државе и њеног коришћења као државне службе за циљ који је туђ њеном духовном посланству.
Да би постојао позитиван исход овог питања, треба да се испуне следећи предуслови:
1) Моментално да буде ослобођен Архиепископ охридски г.г. Јован, који је већ издржао две године затвора у Идризову, у Скопљу.
2) Официјална власт да остави Цркву као слободна да може испуњавати своју духовну сврху.
3) Шизматичка Црква да затражи опроштај од Мајке Цркве Србије за бунтовни начин којим се оделила и да призна да су њена деловања од 1967. год. до данас антиканонска.
4) Да прихвати име своје древне преблиставе Охридске Архиепископије, а не име Македонска.

Под овим предусловима могуће је прво да се додели аутономија, по примеру Финске и Естоније, а потом, зашто да не, и аутокефалија.
На такав начин ће се затворити једна отворена рана на телу Православне Цркве, и један и по милион православних који живе у Скопљу, престаће да буду жртве сваког вида прозелитизма”.
Извор: http://www.romfea.gr/arthra-apopseis/21609-2014-01-09-08-56-18
ПОА

КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
- Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
- Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
- Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
- Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време...
Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
- Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
Поново враћамо време...
Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
- Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
Извор: Новости.рс/Поуке.орг

КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
- Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
- Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
- Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
- Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време...
Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
- Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
Поново враћамо време...
Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
- Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
Извор: Новости.рс/Поуке.орг

Код Матеја 10.4 и Марка 3.18 стоји Σίμων ὁ Κανανίτης (Симон Кананит), а код Луке 6.15 стоји Σίμων ὁ Ζηλωτής (Симон зилот, ревнитељ). Неки тумачи су повезали име Кананит са градом Каном. Али у том случају Симон би се звао Κανάιος. По другима је реч о Кананејцу, жетељу Канана што такође није исправно. Новији истраживачи порекла овог имена уочили су да се у јеврејском Талмуду ревнитељи називају kanna'im, по речи kanna' – ревност, завист, жар и то је право порекло назива једног од Дванаесторице.
Ревнитељство у вери је веома похвално, али, наравно, када је по разуму. Ревнитељство које није по разуму производ је гордости и води неслози или расколу и јереси. Ревнитељство по разуму се обично препознаје по томе што смо строги према себи, али имамо љубави и снисходљивости према слабостима других. Они који жестоко суде друге, обично су попустљиви према својим личним слабостима и ревновањем против грехова и заблуда других прикривају пред собом и другима сопствену несигурност и духовну раслабљеност.
Данас се име зилота обично користи у овом другом смислу. У Грчкој зилотима се често називају екстремни старокалендарци који су из ревновања према једном елементу традиције отишли у раскол са Црквом који траје већ десетинама година.
Навео бих диван пример ревности која је разблажена с љубављу и расуђивањем. Реч је о разговору Св. старца Силуана са једним младим архимандритом о римокатолицима. Засигурно сте читали али бих поновио овај пример расуђивања светог старца:
„Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:
Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
Саслушавши га, старац га упита:
Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.
А да ли поштују Мајку Божију?
Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
- Да ли поштују светитеље?
- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.
- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.
Архимандрит Сава Јањић

КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
- Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
- Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
- Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
- Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време...
Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
- Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
Поново враћамо време...
Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
- Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
Извор: Новости.рс/Поуке.орг

КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
- Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
- Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
- Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
- Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време...
Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
- Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
Поново враћамо време...
Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
- Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
Извор: Новости.рс/Поуке.орг

КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
- Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
- Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
- Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
- Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време...
Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
- Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
Поново враћамо време...
Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
- Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
Извор: Новости.рс/Поуке.орг

КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
- Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
- Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
- Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
- Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време...
Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
- Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
Поново враћамо време...
Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
- Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
Извор: Новости.рс/Поуке.орг

КАКО ми је? Тако... Као на распећу. Предуго траје ова несрећа и невоља. Савијају и убијају. Али, борим се. И са мислима и са годинама, само да дочекам да га пусте. У овај наш дом, и када му је било тешко, уносио је молитву и радост. Храбрио нас док смо посустајали.

Битољ, периферија града. У дому Вранишкоских дочекују нас мајка утамниченог архиепископа охридског Јована (Вранишкоског) Галена, сестра Марија, инжењер технологије, ујак, примаријус др Исајло Поповски, монахиње из манастира Светог Јована из Нижег Поља... Рођаци, комшије и пријатељи ове породице. Пуна кућа!
- Прославили смо недавно и нашу крсну славу. И ове године без њега и његове молитве - каже Галена. - Сестринство је припомогло. Њима сам и предала колач и свећу. Рекла сам: „Ви сте их и заслужиле. И ви их преузмите док мој син сужњује.“
Галена Вранишкоска је просветни радник у пензији. Школована и школовала генерације у време комунизма, а потом и коју годину касније у транзиционој Македонији, али се у овој кући знало ко су Вранишковски.
- Чували смо наше српске корене и своју православну веру. Тако смо подизали и своју децу. Тако сам учила и туђу. Да знају ком народу и нацији припадају, којој вери и да негују то, своје. Никада ни према коме нисмо имали ни резерву, а боже сачувај мржњу. И, да вам кажем, за нас није било изненађење када се мој син определио да служи и коренима и вери. Али, оваквој несрећи нико се није надао. Срце ми крвари.
У сваком кутку дома Вранишкоских има понешто што подсећа на владику Јована. Фотографије, иконе, скромни дарови мајци и сестри.
- Пола године нисам га видела. Толико сам била везана за постељу. Ових дана ћу га посетити. Да ли ћу издржати? Морам. Ћерка ми каже: „Мајко, не брини, добро је он.“ А ја знам да му је здравље угрожено. Можда и сам живот. Шећер му је превисок. Вода у коленима. У истрази му ни лекови нису били доступни. Ни лекар. Ти дани истраге су му, ја мислим, нарушили здравље. Али, мајка се не мири са несрећом. Надам се и чекам га.
Архиепископ православне охридске епископије, Јован, у затвору „Идризову“ код Скопља, прошле године почео је издржавање казне од две и по године робије по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. За, како је образложено, „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика македонске цркве“.
- Каква превара?! Ништа није доказано, нити се ко трудио да било шта докаже. А ја знам да би сваки денар који је имао или добио он уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.

Враћамо време...
Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован, као и монаштво и свештенство из његове епархије одазвали су се позиву на јединство. Уследила је одмазда македонске цркве, али и државе. Већ следеће године, владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“ била владике Јована? Покушао је да обави свету тајну крштења у цркви, коју македонска црква сматра својом! Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је „у црквеном календару је оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске епископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана!
Следеће године (2005) врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија, владику Јована је прогласила архиеписком охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу јер није била утемељена ни у једном доказу, али је другостепени Апелациони суд затражио ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Али, Апелациони суд је наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али и свештенство и монаштво које је следило канонско и литургијско јединство са СПЦ, били су физички нападани. За њим је, на крају расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили, и после суђења, у потпуности га ослободили и укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра прошле године, архиепископ је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном „осуђен у одсуству“. На рочишту, на које, како тврди његова одбрана, и није био позван!
- Био је у Солуну да закаже одбрану доктората - каже мајка владике Јована. - Тада су га ухапсили. Први пут, после хапшења, видела сам га физички слабијег, али духовно није клонуо ни трунку. Бог му даје снагу. А ја сам мислила да нећу издржати... Није био у монашкој мантији, већ у некаквој тренерци. Храбрио је он нас, уместо ми њега.
Поново враћамо време...
Тада је, после проглашења за архиеписопа Православне охридске архиепископије, и избацивања из Митрополије у Скопљу, прогона монаштва и свештенства који су га следили, владика Јован на имању родитеља почео да гради цркву и конаке, манастир Светог Јована Златоустог, у селу Ниже Поље подно Пелистера. Стигли су булдожери уз јако обезбеђење полиције.
- Ноћу су почели да руше цркву - сећа се Галена. - Мој супруг Аргил је, са мојим братом, одјурио, а пошао је и народ. Супругу нису дозволили да приђе.
Говорио је: „Пустите ме, црква је на мом имању, мом имању...“ Нису га пустили. Остао је на путу и одатле слушао како све пуца. Руши се. Када се, пред зору, вратио кући, реч није могао да проговори. Ни данима после, умро је, убрзо. Патња коју је из те ноћи понео, пресекла га је.
Извор: Новости.рс/Поуке.орг

Американац, Мајкл Вилсон, свештенослужитељ у Српској православној цркви у Канзас Ситију у Америци, гост у Боки Которској.
„Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући“ – каже Мајкл Вилсон
Мајкл Вилсон, Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.
Оца Мајкла, који зна по неку реч српски да прозбори, упознали смо у забаченом скиту – руског схи -монаха Агапита, чувара усамљене светиње смештене високо у црногорским врлетима, изнад Боке Которске. Код јеромонаха Агапита, била је манастирска слава – Чудо светог Архангела Михаила. Иако је монах Агапит, свакодневно сам, јер му то правило службе налаже, сада је био окружен гостима. Људима из околних места, свештеницима, монасима, верицима, и својим Русима. Био је то посебан празник за монахе, вернике и Србе Боке Которске.
Отац Мајкл је ревносно присуствовао служби, и потом се дружио са осталим званицама. И као што је обећао, део времена посветио је нашем разговору. Објашњава нам одакле, он, Мајкл, Американац, у српском православном животу.
Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију. Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума.
Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Својевремено као растафаријанац, поштовао сам Селасија, који је за нас био нешто као Бог, следио сам га као вођу. Он нас је инспирисао, јер се борио, и духовно и идеолошки, против зла коју је са собом носила западњачка цивилизација. Селасије нам је говорио да читамо о животима православних светитеља. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија.
Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново сам срео монаха Пајсија. Трагао сам за неким православним књигама. Тада ме је отац Пајсије позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену св. Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија. То није у грађевинском смислу класича црква, храм грађевина, него обична зграда у САД. Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући.
Истичете да сте после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постали део живе српске цркве и пре крштења. Како то?
Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литирггије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.
Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања.
Како функционише православна вера на просторима Америке?
Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо.
Зато често кажем- православље је богато! У нашој парохији живе Грци, Срби, Руси, Етиопљани, Американци… Нажалост, неке православне цркве у свету се труде да у свему подражавају и личе на католичке цркве. Учиниће све само да их католици прихвате. Због тога искрено жалим. Таква појава је опасна, јер отуђује човека православца од истинске цркве.
Могу, разуме се, да говорим о времену пре једне деценије, јер од тада живо и свакодневно учествујем у верском животу. Све мање људи долази у име Христа у православне цркве у САД. На први поглед вам се чини да се масовно крштавају, прелазе у православље, а када се удубите, схватите да се вино разводнило. Изгледа да је постало важније да се граде цркве, да их буде више, а при том се неретко руши црква у човековој души. Нажалост, у САД су људи на великим искушењима и није тамо лако очувати православну веру.
Кажете да сте у ЦГ били први пут пре седам година? Шта је то што вас зове да се враћате Српској Спарти и нашим древним светињама?
У Црну Гору нас је довео Св. Василије Острошки. Књига коју смо, пре осам година Џозефина и ја, добили од епископа Лонгина – била је о великом српском светитељу, Василију чудотворцу. Од тада је Свети Василије Острошки део нас, а моја породица и ја – део смо њега. Моја супруга је веома везана за ову велику српску светињу.
Три године смо се спремали да дођемо под Оногошт. Први пут смо на Острогу провели две седмице. А ја сам непрекидно, био пет дана у пећини светитеља и тамо сам упознао архимандрита Бенедикта, чијом помоћу сам проширио православне видике и молитвеност. Практично, тек после службовања код светог Василија Острошког, могао сам да служим литургију са монасима. Од тада не пропуштам прилику, када год ми се укаже, да дођем у своју другу домовину.
Какве утиске носите из сусрета са српским маштвом и народном у Црној Гори и Србији?
Волим,сем раскошних српских светиња и и мелене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу. Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.
Када смо, наком 15 дана проведених на Острогу, кренули за САД, плакали су монаси и монахиње, плакали смо и нас двоје. Сви смо постали и остали једна породица.
Српски народ преживљава велику агонију скоро две децеије. Како ви на то гледате као Америкнац и православац?
Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови.
А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа… Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати … да ово страшно зло прође… да будемо једно …
Записала, Биљана Живковић / Превод јеромонах Максим Михаиловић
in4s.net

Радомир Путник рођен је на данашњи дан 24 јануара 1847






Многи знају да на Месецу постоји кратер назван по једном од највећих климатолога и астронома 20. века Милутину Миланковићу, као и да српских топонима има у многим деловима планете, али мало ко у Србији, а и међу око 200.000 канадских Срба свих генерација, зна да у Канади постоји планина Путник.
Та планина део је ланца Стеновитих планина између канадских провинција Алберте и Британске Колумбије у планинском масиву Кананаскис и висока је 2.940 метара.
Канађани су је тако назвали још 1918. године, одајући почаст начелнику Врховне команде српске војске (1912–1916) и првом српском војводи Радомиру Путнику (1847–1917).
Равногорски покрет из Калгарија, највећег града Алберте, и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, овековечили су планину Путник откривањем и освећењем спомен-плоче.
На плочи су на енглеском језику уклесане ове речи: „Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917)".



„Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства", пише на спомен-плочи.
Свечаност у подножју планине Путник имала је српско-канадски карактер и почела је певањем канадске и српске химне у извођењу 10-годишње Кристине Филиповић, уз пратњу Велимира Живковића.
Вијориле су се заставе Канаде, Алберте и Србије, свирала војна церемонијална музика, а присуствовали су и канадски војни ветерани.



Спомен-плочу открио је један од најстаријих чланова Равногорског покрета у Калгарију Бранко Тумбас, а освећење је обавио парох српске цркве Свети Симеон Мироточиви у Калгарију Обрад Филиповић.
Присутне је у име организатора поздравио председник те организације Бошко Ивковић, а у име владе Алберте директор Регионалног центра Марк Стори.



Према речима овлашћеног нотара Србије у Калгарију Милице Опачић, српска заједница у том граду броји до 5.000 припадника и акција на планини Путник део је трајних и разноврсних активности неколико српских организација у представљању српске историје, традиције и културе и њиховом очувању међу канадским Србима.
Извор

На светој Архијерејској Литургији началствовао је Преосвештени Епископ славонски г. Сава, а саслуживали су му Епископ брегалнички и Местобљуститељ битољски г. Марко, Епископ липљански г. Јован и велики број свештенослужитеља.
У току Литургије, Епископ г. Марко произвео је у чин протођакона, ђакона Јордана Маркова из брегалничке Епископије.



После прочитаног Јеванђеља, верном народу се обратио Епископот г. Јован, а на крају Литургије, Епископ г. Марко се је захвалио Епископу г. Сави на гостопримству, преносећи верном народу благослов од Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована, који претрпљује затвор ради чувања саборности Цркве у Р. Македонији.



Епископ г. Марко одслужио је и помен на месту Камени Цвет за све православне хришћане настрадале у злогласном усташком логору смрти.
Извор: ПОА
Превод: Поуке.орг тим