Ромејац

Намештаљка... То није музика уз коју они играју! Играју уз ову музику:

Решење за „Панчевац” – рушење или ојачавање и проширивање Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”, оценио да би требало да се сруши постојећа конструкција и изгради нова. – Љуба Костић, грађевински инжењер, сматра да је то луксуз и да мост треба да се ојача, реконструише можда и прошири Уколико би се појачали стубови, могао би да се прошири за додатне траке, он има одличну локацију и пролазне путеве (Фото Р. Крстинић) Београдски мостови рушени су искључиво у току ратова. У мирнодопским условима никада. Јесте из града најављено уклањање Старог савског моста, односно пресељење на нову локацију, да би се на његовом месту подигао већи, али само рушење постојећег моста зарад изградње новог никада отворено није најављивано. До пре неколико дана. Са оценом да би било добро, када се за то стекну услови, да се сруши постојећи Панчевачки мост и да се на његовом месту изгради нови, минуле седмице изашао је Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”. Он је за ТВ Танјуг истакао да је Панчевачки мост стар, да је време да се сруши и да се направи нови и да би у тај пројекат требало да буду укључени град, република и сва релевантна предузећа. Дробњак је прецизирао да би то могло да крене да се реализује у наредне три, четири године, односно када буду постојале алтернативе других мостова. Овај предлог ипак прилично је радикалнији у односу на све досадашње на тему судбине „Панчевца”. Грађани који њиме пролазе годинама траже да се његова обнова нађе на листи приоритета јер сматрају да је у веома лошем стању и да су поједини његови делови чак и небезбедни. Из града и државе на то су узвраћали да је Панчевачки мост у плану за детаљну обнову, али не пре него што буде изграђен мост на Ади Хуји. Као аргументе за овакву динамику надлежни су наводили да нема говора о томе да се започне реконструкција „Панчевца”, а да пре тога није изграђен онај на Ади Хуји. Почетак градње моста на Ади Хуји, који се у најавама сели из године у годину, ипак није ни на видику, а ако се зна да је градња најмлађих београдских мостова трајала три, четири године, јасно је да оквиран почетак детаљне обнове „Панчевца” може да се наслути тек када почну радови на трећем београдском дунавском мосту. Али, тек сада, када се одједном помиње и рушење Панчевачког моста, тешко је претпоставити шта ће коначно бити његова судбина. Да рушење не сме да буде коначно решење сматра Љуба Костић, грађевински инжењер, који је, између осталог, учествовао у изградњи два моста на Дрини – Павловића ћуприје и Моста слободе у Фочи, који је срушио НАТО. – Рушење моста подразумева прекид саобраћаја и у току рушења, али и у току градње новог. Који град себи може да дозволи такав луксуз? Рушењем се пресеца главна комуникација, а она треба да буде светиња. А овај правац према Банату посебно је важан. Зато ме мало чуди та идеја: „Хајде да рушимо па да правимо ново”, као да је то кула од карата – истиче Костић за наш лист и подсећа да је „Панчевац” челични мост новијег датума. – Када је реч о челичним конструкцијама, оне су добре због тога што увек могу да се ојачају где су ослабиле – указује Костић. Како напомиње, ни сами стубови моста нису проблем уколико је потребно њихово ојачање. Костић подсећа да могу да се набију нови шипови, да се направи прстен око темеља и капа која све то обједињује. – Школа коју смо ми учили – никада не рушимо, већ додајемо. Поготову што је Београд дефицитаран са мостовима. Зато је незамисливо да се склања било који од њих, нарочито „Панчевац”. Уосталом, Панчевачки мост, уколико би се појачали стубови, могао би да се прошири за додатне траке. Он има одличну локацију и пролазне путеве. Домаћинско понашање било би да се уради ојачавање и проширивање Панчевачког моста и то тако да се та реконструкција одвија без прекида саобраћаја преко њега. Београд има одличне инжењере за тако нешто – изричит је Костић. Први дунавски мост 1935. године Првобитни мост на месту данашњег Панчевачког отворен је 10. новембра 1935. и то је био први стални београдски дунавски мост. У саобраћај га је свечано пустио кнез Павле у присуству бројних званица међу којима је био и тадашњи градоначелник Влада Илић. Градња речне саобраћајнице са луковима и лучним обалним стубовима назване Мост краља Петра Другог привукла је пажњу стране јавности јер је он у то време био међу највећим у Европи. Један од главних разлога била је дужина од 1.526 метара, од чега се над водом протегло чак 1.134 метра. Али тек што су грађани почели да га користе, априла 1941. постао је једна од првих инфраструктурних жртава рата. Јединице југословенске војске минирањем су срушиле све саобраћајнице над београдским токовима Дунава и Саве да би успориле продирање непријатеља. Окупатор који је убрзо ушао у град почео је са обновом уз помоћ стручњака и пољских заробљеника. Мост на Дунаву обновљен је 1942, али само две године касније нове ране му наносе савезници у току ослобађања Београда и окупатори приликом повлачења. Одмах после рата било је јасно да мост мора да се што пре врати у живот, али обнова је одлагана због обима посла. Радови су кренули на јесен 1945, а за њих је пре свега била задужена Црвена армија. Послератни Мост Црвене армије свечано је у саобраћај пуштен 29. новембра 1946. Београђане је, као такав, мост служио до половине шездесетих када је детаљно реконструисан. Ова саобраћајница ипак никада није заживела као Мост Црвене армије, већ као Панчевачки или по надимку – „Панчевац”. Извор

После више од годину дана... Јесам ли вам недостајао?

Радмила Петрушић са сином Данилом Петрушићем који је и написао текст Радмила Петрушић, рођена 16. децембра 1948 у Пећи. Била је наставник српског језика и живела је у Пећкој Бањи до 1999. године. заједно са супругом Михаилом, синовима Данилом и Гораном. Радмила је свој радни век почела далеке 1968. године у вароши Врела (етнички албанско место) у коме је предавала српски језик Албанцима 31 годину, уједно она је била у већини година једина православна особа која је тамо радила и нон-стоп водећи вербалне "ратове" са албанским крвницима и сецесионистима. Рада је била прави пример храбре и сигурне у себе жене, уједно поносне Српкиње, која се увек водила крилатицом "Све за Србију, Србију низашта"! Иначе, њен род Маровићи доселили су се у Метохију у давна времена из Брскута (Kучи) Црна Гора. Иако је цели радни век провела радећи са Албанцима, они никад на њу нису гледали благонаклоно и пријатељски, већ супоротно од тога гледајући је увек " испод ока"... Када је НАТО напао СР Југославију, супруг Михаило (рез. официр), синови Данило и Горан добијају позиве да бране домовину и бивају распоређени у своје ратне јединице. Како се радило о доказаним српским родољубима, они изазов прихватају са задовољством. Јуна месеца 1999. после потписивања Кумановског споразума, албански терористи и фашисти "ОВК" својеврсним сплетом околности заробљавају је у својој кући, заједно са девером Луком Петрушић (из Подгорице) и мужем од своје заове Мишом Вујачић, око 21 сат навече 1999. одводе их у Врела где је Радмила радила и ту сви троје завршавају животе на суров начин. Када су терористи упали у Радмилину кућу у Пећкој Бањи (група између 5 или 6 војника на челу са командантом Ељезијем који је дошао из Новог Села близу Пећи, вероватно из исте породице Ељезај Авнија), или пак можда и лично он који је убио легендарног комаданта Видомира Шалипура - Муњу, што је врло занимљиво... Радмила је одлично говорила албански језик, покушавала је да им објасни да ником ништа није скривила, међутим то је било узалуд, командант Ељези је хвата за косу и на силу је угурава у ауто њеног девера Луке, затим и самог Луку и Миша. Занимљивост и спецификум приче добија на значају још више у следећем случају, Радмила је са собом када је ухапшена узела са собом своју женску ташну, за коју су терористи знали и нису је претресли. У њој се управо налазио њен лични пиштољ 7,65 мм " Црвена застава" популарна "седмица" , као и једна бомба М75. да јој се нађе ако затреба, а ова идеја је била лично њеног сина Данила, који јој је рекао: - "Мајко, од хлеба се одвајај, али од овога никако"... Та мудрост њеног сина ће доћи на наплату само пар дана од њиховог растанка, када ће Радмила убити из пиштоља двојицу терориста, међу њима и команданта Ељезија. Приликом уласка у ауто Ељезај је сео да вози Лукину "Ладу", Радмила је седела иза њега на задњем седишту, а поред ње још један терориста, остали су ушли у Мишов "Опел", а један је узео да вози трактор. Када су стигли на руб вароши Врела, наилазе на пункт других терориста "Овк", то је било око 21,30 навече, из кола у којима је Рада била излази само терориста који је седео до Раде, а командант Ељезај остаје на место возача, Рада такође остаје у колима, из других кола терористи извукују Луку и Миша, почињу да их бесомучно туку, то је сад већ била група од око десетак терориста... Гледајући Рада шта њима раде и мислећи тек каква смрт њу чека, вади полако из ташне пиштољ (био је увелико спреман и репертиран са пуним шаржером и метком у цев) и са једним метком у потиљак убија команданта Ељезаја, затим отвара врата и ка групи терориста који су били увелико "запослени", испаљује остатак из шаржера и са три метка у уста убија још једног терористу (непознато име). Албански терористи су одговорили рафалом из аутомата и тешко је рањавају, прилазе јој, везују је за врат рањену, конопом па затим за аутомобил, и тако је вуку асфалтом да би јој испала душа на најстрашније муке... Рада не хајућу за свој живот, онако измучена и рањена псује албанску мајку терористима непрестано, они је у завршном чину њеног живота везују онда и за ноге, па потом за други аутомобил и идући тако полако аутима у супротним смеровима један од другог полако је растржу док се није глава од тела одвојила... бацају је у јарак поред пута. Луку и Миша су одмах искасапили и раскомадана тела разбацали у више различитих праваца да би скрили на тај начин трагове злочина! Убијени терористи од Радине руке, имали су грандиозну сахрану, уз огроман број људи и владало је велико огорчење код свих, како то да их једна жена поубија... Радмилино тело никада није пронађено, јер гробови хероја не постоје! Овим херојским подвигом, мученичком смрћу, Радмила Петрушић је несумљиво себе сврстала у народне хероја наше миле отаџбине Србије. О њој су писане разне народне песме. Такође, никад нису нађена тела Луке и Миша. Радино је сунце одавно угашено, али једна искра и даље највећим сјајем сја, која ће служити многим генерацијама као пример како се чувају, част, образ, вера и отаџбина. Иако нажалост није дочекала ниједно унуче, Рада данас има шесторо унучади од своја три сина: Данило, Горан, Милија. http://www.zlocininadsrbima.com/BombZlocin.aspx?Naslov=Прича-о-херојству-неустрашиве-Српкиње:-Раде-Петрушић-из-Пећи

Ни мени није јасно! Изгледа нека забрана коментарисања напредњачког упада на приватну имовину грађана?

Дезинфекција руку

Избори 21. јуна Избори у Србији, парламентарни и локални, биће одржани 21. јуна, најавио је данас председник Александар Вучић после састанка са представницима девет политичких листа које су најавиле учешће на изборима. Избори су демократско право и највиши интерес грађана и државе Србије да изаберу скупштину и друге органе власти, рекао је Вучић и истакао да ће се, у вези са изборном кампањом, слушати препоруке струке. Вучић је рекао да ће у среду, ако све буде како се очекује, Скупштина Србија укинути ванредно стање, те се поставило питање одржавања избора, који су првобитно били расписани за 26. април, па одложени због епидемије Ковида 19. „Ми смо прихватили идеју неких политичких странака, које су тражиле додатних пет дана, за изборне радње, у складу са законом, да имају 38 дана до тада. Избори ће бити 21. јуна”, рекао је Вучић. Реч је о парламентарним и локалним изборима у већем броју локалних самоуправа. Политика Online - Избори 21. јуна WWW.POLITIKA.RS Избори у Србији, парламентарни и локални, биће одржани 21. јуна, најавио је данас председник Александар Вучић после састанка са представницима девет политичких листа које...

Дезинфекција руку