Jump to content

Вукашин

Члан
  • Број садржаја

    2605
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    15

Репутација активности

  1. Волим
    Вукашин got a reaction from Плутон in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  2. Волим
    Вукашин got a reaction from Nebojš.a in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  3. Волим
    Вукашин got a reaction from Зосима in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  4. Волим
    Вукашин got a reaction from Милан Ракић in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  5. Волим
    Вукашин got a reaction from obi-wan in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  6. Волим
    Вукашин got a reaction from Ромејац in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  7. Волим
    Вукашин got a reaction from Човек Жоја in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  8. Волим
    Вукашин got a reaction from horatio in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  9. Волим
    Вукашин got a reaction from lab_man in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  10. Волим
    Guest
    Вукашин got a reaction from Guest in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  11. Волим
    Вукашин got a reaction from arizan in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  12. Волим
    Вукашин got a reaction from Јанко in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  13. Волим
    Вукашин got a reaction from Баба in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  14. Волим
    Вукашин got a reaction from Срђан Шијакињић in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  15. Волим
    Вукашин got a reaction from Ђорђе Р in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Reči jednog od najvećih svetitelja i podvižnika 20-og veka - Sofronija Saharova:
     
    Budući na pragu svoje smrti, Starac je, u tom
    trenutku, odlučio da otkrije ono što mu je bilo dato da iskusi
    tokom mnogih desetleća u svojoj neodstupnoj molitvi za Rusku
    Crkvu, kako mu je to javio Duh Istine. U toj besedi Starac se, sa
    trepetom, usudio da izgovori i ovakve smele reči: “Duh Božiji
    me obaveštava od istinitosti mojih reči u vezi sa Ruskom Crkvom
    i njenim bogodanim Patrijarhom. Sve vas molim: poslušajte reč koju mi daje Bog i za koju snosim svu odgovornost”.
     
    Ove reči su zvučale kao njegova ispovest pred svekolikom Ruskom
    Crkvom i kao njegov zavet svim verujućim Rusima.
     
    Međutim, u Manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori, gde je otac Sofronije započeo svoj monaški put, odnosi sa Ruskom Patrijaršijskom
    Crkvom bili su daleko od dobrih. Svetogorski Starci su u
    nekim jerarsima i sveštenicima Moskovske Patrijaršije
    videli “izdajnike” Hrista, koji licemerno sarađuju sa ateističkim režimom.
     
    Starac se sećao kako su ga jednom prilikom pozvali na
    sabor monaha i zahtevali da se odrekne od svojih ubeđenja u vezi
    sa Ruskom Crkvom. On je ćutao, slušajući njihove optužbe i
    molio se, ištući od Boga urazumljenje i neophodnu reč. U jednom
    trenutku on je čuo u srcu: “Sada kaži!”. I otac Sofronije
    je počeo da govori. Njegove reči su bile jednostavne, ali budući
    da su bile plod, sviše mu datoga, opita, one su izložile istinu
    kao očiglednu činjenicu koja ne podleže daljem razmatranju.
    Posle ovoga događaja, u Manastiru Sv. Pantelejmona se, donekle,
    promenio odnos prema Ruskoj Crkvi.
     
    Posle pada komunističkoga sistema započeo je duhovni
    preporod Ruskoga naroda. Tokom tog preporoda nastalo je mnogo
    novih crkvenih i vancrkvenih preporoda. U tim teškim godinama,
    okrepljen unutarnjem svedočanstvom o istinitosti Ruske
    Crkve, Starac je pozivao njena čada da se nepokolebivo
    drže njenog spasonosnog omofora. Neko od ruskih duhovnika se
    poverio Starcu Sofroniju u pogledu svojih sumnji, izazvanih
    izvesnim pojavama u Ruskoj Crkvi. Starac je, odgovarajući na
    ovo, napisao:
    “...Umoljavam Vašu Svetinju da čuje moj glas, glas grešnoga čoveka: svim snagama se držite samo Patrijaršijske Crkve.
    Držite se, čak, do “ispovedništva” (da ne kažem “mučeništva”, to jest do smrti). Spasenje jeste samo u toj Crkvi. Svi drugi pokreti, ma kako oni bili pobožni po svojoj spoljašnjosti, neprijateljeva su obmana. Kroz njih će doći samo raskol, mržnja, opšta propast.
    Pišem Vam ovom sa velikom svešću o sopstvenoj odgovornosti pred Bogom i Crkvom, iskupljenom dragocenom Krvlju
    Vaploćenoga Sina Božijega.
     
    Ma kakvi bili njeni neizbežni nedostaci – Crkva i jedino
    Ona će naći svoj istiniti put. Tako je govorio, u svoje vreme,
    Jovan Zlatousti, tako je govorio i Prepodobni Serafim Sarovski.
    Tako misle podvižnici svih vrsta koji se, istinski, sa trepetom trude da ne greše”.
     
  16. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Архимандрит Сава Јањић у Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Порука Цркве је од самог почетка била порука радосне вести коју нам је донео сам оваплоћени Син Божији. Зато ни сам Господ, ни његови ученици, али и Свети Оци не говоре много о палим духовима. То није због тога што они не постоје. Нажалост, много је сведочанстава о њиховом погубном духовном деловању, већ зато што је сва мисао Цркве усмерена ка очекивању вечног живота у Христу и учествовању у радости коју нам Бог даје још и у овоме животу да осетимо по мери своје љубави и жртве. Претерано размишљање о палим духовима, о Антихристу и сличним темама оптерећује човека мрачним мислима и уводи га у сферу комуникације управо са тим бићима. Зато је најбоље држати се имена Христовог и против зла у овоме свету борити се добром и добрим мислима. То је суштина наше молитвеног и евхаристијског живота, да стално благодаримо Творцу и да живимо једни са другима у братској љубави. Тако ћемо на најбољи могући начин избећи замке нечастивога који делује управо тамо где је конфузија мисли, мржња, осуђивање, нездраво ревновање и слично. 
     
    Више пута смо до сада о томе говорили да пакао није реалност коју је створио Бог. Пакао је стање у коме човек вечно одбија Божију љубав, која ће на крају времена, и након свеопштег Васкрсења све испунити. Највећа заблуда средоњвековног хришћанства на Западу јесте да је Бог створио пакао где ће се људи мучити у вештаственом огњу зато што су одбили да прихвате његову љубав и где треба да испаштају подносећи казну због својих грехова. Слободно знајте да ни такав Бог, а ни такав пакао не постоје у православној традицији. Богу не треба ни наша патња, ни наше мучење, већ наше срце, а мучење и патња су стање оних душа који су затворили своје срце за Бога и ближње. Њихов пакао почиње још и у овоме животу. Бог не може да их на силу избави из таквог стања јер у том случају људи не би били слободна бића, а без слободе нема ни истинске заједнице и љубави у Христу, а самим тим ни вечности за васцелу твар, којој су управо преко Богочовека Христа отворене двери вечног живота у заједници Оца и Духа Светога. 
  17. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Бранко Тапушковић у Блиц најбеднији антицрквени таблоид!   
    Ономад, во времја Блаженопочившег и Светог Патријарха Павла, а док је светом столицом министарства финансија столовао Божидар Ђелић, алијас Божа Дерикожа, исти је, јел`те, затражио од Његове Светости да Црква плати порез на екстра-профит, ваљда се то тако тада, или још увијек, зове. Елем, добри наш Патријарх му у својој смирености одговара да : ! Није проблем, платићемо, ето, не морате баш сва Црквена имања да вратитие, ето, вратите само имања Манастира Раковице."-Божа , сав срећан, правац у свој кабинет са зеницама у облику долара или јевра, зове Катастар, тражи документацију, која у рекордном року стиже на министарски сто! А у документацији пишее...имања Манастира Раковице су: Баново Брдо, Петлово Брдо, Жарково, Беле воде...безмало 100 000 (сто хиљада) станова само! Захтјев за плаћање пореза на екстра-профит се неким чудом изгубио.... 8086.gif
  18. Волим
    Вукашин got a reaction from Milan Nikolic in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    "лишава монашког чина и искључује га из црквене заједнице"
     
    Није лаик, већ је изопштен из Цркве, тј. сам је себе изопштио.
  19. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на RYLAH у Rehabilitovan Draža Mihailović   
    Синоними.
  20. Волим
    Вукашин је реаговао/ла на Баба у Rehabilitovan Draža Mihailović   
    Нема ту Риле поделе ово су одрадили антисрби из Новог Сада, занимљиво је ипак да је Фајгељ утицао на њих да пишу ћирилицом
  21. Волим
    Guest
    Вукашин got a reaction from Guest in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Ужас је што дух супер-исправности влада међу тим људима, па и све девојчице морају да носе мараме, до једне.
     
    Јадна деца.
  22. Волим
    Вукашин got a reaction from lab_man in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Мени је најжалије кад видим фотографије деце из "катакомби" ових расколника.
     
    Девојчице од 5-6 год. са марамом на глави. Ужас.
  23. Волим
    Вукашин got a reaction from Благовесник in Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју   
    Мени је најжалије кад видим фотографије деце из "катакомби" ових расколника.
     
    Девојчице од 5-6 год. са марамом на глави. Ужас.
×
×
  • Креирај ново...